Ustoličenje

Onaj sam koji bejah u zoru, pripadam plemenu.
Ležeci u kutu pecine
borih se da uronim u tamne
vode sna. Aveti životinja
sa zarivenim krhotinama strela
cinjahu tamu stravicnom. Nešto,
možda održano obecanje,
smrt suparnika u planini,
možda ljubav, možda caroban kamen
behu mi dati, a ja ih izgubih.
Vekovima nagriženo, pamcenje se
seca samo te noci i toga jutra.
Drhtah u išcekivanju i premirah od straha.
Odjednom zacuh beskrajni i potmuli topot
copora koji zorom prolazi.
Hrastov luk, ubojite strele
odložih i odjurih do pukotine
što se pri dnu pecine otvara.
Onda ih ugledah. Crvenkasto ugljevlje,
svirepi rogovi, brdovita leda
i griva tamna kao oci
što motre opake. Beše ih na tisuce.
To su bizoni, izustih. Rec
nikad mi ne beše prešla preko usana,
ali naslutih da im to beše ime.
Kao da nikad ranije ne gledah,
kao da bejah slep i mrtav
pre no što u zoru naidoše bizoni.
Rodiše se iz zore. Behu zora.
Ne htedoh da drugi oskrnave
tu tromu reku božanske
surovosti, neznanja, oholosti,
ravnodušnu poput zvezda.
Zgaziše psa na svom putu;
isto bi ucinili i sa covekom.
Potom ih u pecini naslikah
okerom i cinoberom. Behu bogovi
žrtvovanja i slavlja. Nikad usta mi ne izrekoše ime Altamire. Mnoga mi behu oblicja i umiranja.

East lansing

U dane i noci su utkani (interwoven) secanje i strepnja, strepnja koja je oblik nade, secanje, ime koje dajemo pukotinama upornog zaborava. Moje vreme je uvek bilo dvoliki Janus
koji gleda i zalazak i zoru,
danas želim da te slavim,
o bliska buducnosti.
Predele Pisanja i sekire,
drvece koje cu gledati, a necu videti,
vetar sa neznanim pticama,
prijatne sveže noci koje ce uroniti
u san i možda u otadžbinu,
elektricne prekidace i obrtna vrata što ce s vremenom postati navike,
budenja kad cu reci Danas je danas,
knjige koje ce upoznati moja ruka,
prijatelji i prijateljice koji ce biti glasovi,
žuti pesak zalaska,
jedina boja koja mi preostaje,
pevam o svemu tome i o nepodnošljivom secanju
na neka mesta Buenos Ajresa,
ona gde nisam bio srecan i ona
na kojima necu moci da budem srecan.
Pevam u predvecerje o tvom sutonu,
Ist Lensing. Znam da su reci koje diktiram možda tacne,
ali ce biti lukavo lažne,
zato što je stvarnost neuhvatljiva
i zato što je jezik red strogih znakova.
Micigen, Indijana, Viskonsin, Ajova, Teksas, Kolorado, Arizona, doci ce dan kad
cu pokušati da ih opevam.

9. mart 1970.

DUBOKA RUŽA (1975)

Zlato tigrova

Do casa žutog zalaska koliko cu puta videti mocnoga bengalskog tigra kako koraca tamo-amo sudenim putem iza gvozdenih rešetaka ne sluteci da su mu one tamnica. Kasnije dolaze drugi tigrovi, plameni tigar Blejkov; kasnije dolaze druga zlata, ljubavni metal što beše Zevs, prsten što svake devete noci rada devet prstenova, a ovi devet drugih i tako u beskraj. Sa godinama me napustiše ostale lepe boje i sada mi ostaje samo mutna svetlost, neprozirna tama i prvobitno zlato. O zalasci, o tigrovi, o blistanja mita i epike. O još dragocenije zlato, tvoja kosa za kojom žude ove ruke.

Ist Lensing, 1972.

Rauning odlučuje da postane pesnik

U ovim crvenim lavirintima Londona otkrivam da sam izabrao najzanimljiviji ljudski poziv, iako su svi oni, na svoj nacin, zanimljivi. Kao i alhemicari koji su tražili kamen mudrosti u neuhvatljivoj živi, ucinicu da obicne reci - karte koje je varalica obeležio, pucki novcici - ponovo dobiju car koja je bila njihova kad Tor bejaše božanstvo i buka, grmljavina i preklinjanje. Današnjim jezikom i ja cu reci vecne stvari; potrudicu se da ne budem nedostojan velikog Bajronovog odjeka. Ovaj prah što jesam bice neranjiv. Ako neka žena podeli moju ljubav, moj stih ce dodirnuti desetu sferu koncentricnih nebesa; ako neka žena prezre moju ljubav,
pretvoricu svoju tugu u muziku,
uzvišenu reku koja ce s hukom teci u vremenu.
Živecu da sebe zaboravim. Bicu lice koje vidim u magnovenju i zaboravim,
bicu Juda koji pristaje da po božanskom nalogu bude izdajnik,
bicu Kaliban u mocvari,
bicu najamnik koji umire bez straha i bez vere,
bicu Polikrat koji s užasom gleda prsten
koji mu je sudbina vratila,
bicu prijatelj koji me mrzi.
Rim ce mi dati mac, a Persijanac slavuja.
Maske, umiranja, uskrsnuca,
rasplitace i plešce moju sudbinu
i jednom cu postati Robert Brauning.

Petnaest novčića

Alisiji Hurado

ISTOCNjACKI PESNIK

Citavih sto jeseni gledah
tvoj nežni krut.
Citavih sto jeseni gledah
nad ostrvljem tvoj luk.
Citavih sto jeseni moje usne
ne behu manje cutljive.

PUSTINjA

Prostor bez vremena. Mesec boje peska. Sada, baš sada, umiru ljudi Metaura i Tanenberga.

DAŽD

U kojem juce, u kojim vrtovima Kartagine,
pada i ovaj dažd?

ASTERION

Godina mi placa svoj danak u ljudima, a u catrnji ima vode. U meni se sticu kameni putevi. Na šta se mogu požaliti? U predvecerja bikovska glava mi oteža.

MALI PESNIK
Cilj je zaborav. Ja sam stigao ranije.

POSTANjE, IV, 8

Zbi se u prvobitnoj pustinji.
Dve ruke hitnuše veliki kamen.
Ne beše krika. Beše krvi.
Prvi put se dogodi smrt.
Više se ne secam bejah li Avelj ili Kain.