Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.
Ovo je elegija pravolinijskih kapija što bacahu senku na nepopločani trg. Ovo je elegija koja se seća duge kose svetlosti koju je zalazeće sunce bacalo na utrine. (Samo u uličicama bilo je dovoljno neba za celu jednu sreću, a ograde su imale boju večeri.) Ovo je elegija Palerma obojenog nestalnošću uspomene koji odlazi u malu smrt zaborava. Devojke o kojima pričaju valcer da vergla ili drske trube vozača tramvaja šezdeset četvorke, znale su kako je ljupko njihovo čekanje pred vratima. To su bile utrine sa kaktusima i neprijateljska obala Maldonada - manje potok, a vaše blato, za vreme suše - i nestašni pločnici na kojima je plamsao tango i granica od gvozdenih pištaljki. Bilo je srećnih događaja, stvari koje su dušu samo veselile: leja u dvorištu i rasklaćeni hod nekog prijana. Prvobitni Palermo, imao si nekoliko milongi da se ohrabriš, špila karata da ispuniš život i nekoliko večnih zora da saznaš smrt. Duži je bio dan na tvojim pločnicima nego na ulicama u centru, jer se u tvojim dubokim prozorima odomaćilo nebo. Kola sa mudrim bokovima prolazila su tvojim jutrom, a na uglovima su stajali razneženi dućani kao da čekaju anđela. Iz ulice u kojoj su zgrade na sprat (otprilike milja hoda) krenuću da potražim uspomene u tvojim noćnim ulicama. Moj zvižduk siromaha ući će u snove ljudi koji spavaju. Ona smokva što viri iznad zida slaže se sa mojom dušom i prijatnija je potojana ružičasta boja tvojih raskršća no rumenilo mekih oblaka.
One noći kad su pored nekog na jugu bdeli Letisiji Alvares de Toledo Zbog nečije smrti - tajne čije odsutno ime čuvam a čiju stvarnost ne shvatamo - jedna kuća na Jugu otvorena je do zore, neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazati, ali koja me noćas čeka sa budnom svetlošću u poznim časovima sna, izmoždena od teških noći, jasna, u svojoj preciznoj istinitosti. Ka njenom od smrti otežalom bdenju koračam ulicama neophodnim kao uspomene, štedrim vremenom noći, u kojoj se život oglašava samo ljudskim prilikama iz predgrađa pored ugašenog dućana i zviždukom jedinim na svetu. Laganim korakom, u iščekivanju, stižem do ulice i kuće i iskrene kapije koju tražim i dočekuju me ljudi koji moraju biti ozbiljni i koji su savremenici mojih predaka, i izravnjujemo sudbine u jednoj odaji što gleda na dvorište - dvorište koje je u vlasti i sastavu noći - i govorimo, jer stvarnost je ozbiljna, beznačajne stvari, a ogledalo nam pokazuje bezvoljne i srebrne likove i mate gutljaj po gutljaj meri uzaludne časove. Diraju me sitne mudrosti koje se svakom smrću gube - navika na neke knjige, neki ključ, i telo među telima. Znam da je svaka počast, čak i beznačajna, pravo čudo a velika je počast učestvovati u ovom bdenju oko onoga što se ne zna: mrtvaca, bdimo ga pratimo i čuvamo u njegovoj prvoj noći smrti. (Bdenje kvari lice: oči nam se gase u visinu kao Isusove.) A mrvac, neverovatni? Njegova stvarnost je pod cvećem koje mu ne priliči, a njegova mrtvačka gostoljubivost će nam ostaviti još jednu uspomenu za večnost i misaone ulice Juga da ih s vremenom zaslužimo i beznačajni povetarac po čelu koje se priklanja i noć koja nas od najveće teskobe oslobađa: preopširnosti stvarnost.
I Igraci, ozbiljni, cute u svom kutu, oprezno figure pomeraju spore. Strogi prostor table drži ih do zore: dve suprotne boje vode bitku ljutu. Magicna surovost iz sredine zraci: homerovska kugla sa kraljem što kasni, borbena kraljica, pešaci opasni, iskošeni lovac i laki skakaci. A kada igraci igrati prestanu, kada u vremenu beskrajnom nestanu, i tad obred ovaj vecno ce da traje. Taj rat je buknuo na Istoku slavnom, poprište je ratno cela zemlja davno. Ko i Druga, ova Igra ne prestaje.
II
Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna kraljica, pešaci mudri i top krecu crno-belim putem da probaju srecu ratnu, hrabra vojska za bitku je orna. Ne znaju da ruka onoga svemocnog igraca upravlja njihovom sudbinom, niti znaju da se celicnom crvstinom njihovim razumom vlada danonocno. Ali i sam igrac (to je Omar reko) sužanj je na drugoj cudnom tabli nekoj: tu su noci crna, dani - bela polja. Bog igraca mice, a ovaj figure. Ko je iza Boga bog arhitekture pracine, vremena, snova i nevolja?
Iznenadno svetlost večernja se radja jer već kiša pada neprimetno sitna. Pada i padala je. Jedna stvar je bitna: u prošlosti našoj kiša se dogada. Onome što kišu sluša zeneseno darežljivo vreme izgubljen čas pruža kad cvet je otkrio sto se zove ruža i čudesnu boju imenom crveno. Ova kiša koja slepa okna stvara radost će doneti predgrađa stara grozdovima crnim što ih loza krije u dvorištu nekom koga nema više Vetar mi donosi iz večeri kišne voljeni glas oca koji umro nije.
Ima jedan verlenov stih koga se necu setiti, ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima, ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo, ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta. MedJu knjigama moje biblioteke (gledam ih) ima jedna koju nikada necu otvoriti. Ovog leta cu napuniti pedeset godina; smrt me nagriza, bez prestanka.
Poslao je telegram i pisma, koraca neodredenim ulicama, primecuje beznacajne razlike koje mu ništa ne znace i misli na Aberdin i Lajden, koji su za njega životniji od ovog lavirinta pravih linija, bez složenosti, kuda ga vodi vreme coveka ciji je pravi život daleko. U sobi sa brojem obrijace se pred ogledalom koje mu više nece odraziti lik i ucinice mu se da je to lice nedokucivije i postojanije od duše koja ga nastanjuje i godinama ga oblikuje. Mimoici cete se na ulici i možda ceš zapaziti da je visok i siv i da posmatra stvari. Neka ravnodušna žena ponudice mu vece i ono što se dešava iza zatvorenih vrata. Covek misli da ce zaboraviti njeno lice i da ce se secati nekoliko godina kasnije, negde na Severnom moru, žaluzine ili lampe. Nocas ce njegove oci gledati, u pravougaoniku oblika koji su bili, jahaca i njegovu epsku ravnicu, jer Divlji zapad obuhvata planetu i ogleda se u snovima ljudi koji ga nikad nisu videli. U višestrukoj polutami, nepoznati ce pomisliti da je u svom gradu i iznenadice se ako se pri izlasku nade u drugom, sa drugim jezikom i drugim podnebljem. Pre agonije, dati su nam pakao i slava; idu ovog casa ovim gradom, Buenos Ajresom, koji je za stranca iz mog sna (stranca koji sam bio pod drugim zvezdama) niz nejasnih slika osudenih na zaborav.
Svaka stvar postoji osim zaborava Jer Bog - koji cuva u secanju strasnom mesece sto behu, i one sutrasnje sto brine za metal - i zguru spasava. Sve se vec desilo. Bezbrojni odrazi tvog lika ostase u ogledalima od zore do casa kad sunce zalazi. Ostace jos mnogi. Dok vremena ima. Sve sto oko nas je sastavni je deo kristala secanja, koje svet je ceo; mracni su njegovi hodnici beskrajni. Vrata se zatvore kuda god da krocis; tek kad sunce zadje, s one strane noci arhetip te ceka i predeo sjajni.
Od gvožda, od ogromnih krivih gvozdenih spona treba da je noc, da je ne rastoce i potope mnogobrojne stvari što su ih moje prepune oci videle, tvrdi predmeti koji je nepodnošljivo nastanjuju. Moje telo zamorilo je rampe, temperature, svetlosti: u vagonima dugacke železnicke pruge, na klupi sa ljudima koji se mrze, na krivoj oštrici predgrada, u zagušljivom letnjikovcu sa vlažnim statuama, u noci prepunoj konja i ljudi. Svet ove noci ima širinu zaborava i tacnost groznice. Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog ogledala koje ga rasipa i vreba. I kucu što ponavlja svoja dvorišta i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom. Uzalud cekam raspored i simbole što prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu, kruženje moje krvi i planeta. (Mrzeo sam gnusnu vodu bare,bila mi je nepodnošljiva pticja pesma u predvecerje.) Milje i milje umora u južnom predgradu, milje prljave i bestidne pampe, milje zagadenosti, ne žele da odu iz mog secanja. Poplavljene skupine kuca, stracare nagomilane kao psi, bare od kužnog srebra: ja sam njihov omraženi stražar. Žica, nasuta zemlja, mrtva hartija, otpaci Buenos Ajresa. Veceras verujem u strašnu besmrtnost: nijedan covek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko, jer ova neizbežna stvarnost od gvožda i blata mora pobediti ravnodušnost i zaspalih i mrtvih - makar se skrivali u raspadanju ili vekovima- i osuditi ih na užasno bdenje. Nezgrapni oblaci boje vinskog taloga osramotice nebo; osvanuce iza mojih spuštenih ocnih kapaka.
Mislim na jednog tigra. Polutama slavi prostranu marljivu Biblioteku i, cini se, police udaljava, snazan, neduzan, krvav i nov, proci ce svojom sumom i jutrom i ostavice svoj beleg na muljevitoj obali reke kojoj imena na zna (u njegovom svetu nema ni imena, ni proslosti ni buducnosti, samo je trenutak izvestan) i preci ce varvarske razdaljine i njusice u lavirintu mirisa sto se preplici miris zore i opojni miris jelena.
Medu prugama bambusa otkrivam njegove pruge i slutim rebra pod divnim krznom sto podrhtava. Uzalud put mi preprecuju ispupcena mora i pustinje Zemljinog sara; iz ove kuce u dalekoj luci Juzne Amerike, pratim te i sanjam, o tigre sa obale Ganga.
Vece se siri u mojoj dusi; razmisljam: tigar kome se obracam u svom stihu tigar je simbola i senki, niz knjizevnih figura i secanja iz enciklopedije, a ne kobni tigar, zlosutni dragulj koji, obasjan suncem ili promenljivim mesecom, izvodi na Sumatri ili Bengalu igru ljubavi, lenjosti i smrti Tigru simbola suprotstavio sam pravoga, vrele krvi, onoga sto desetkuje krdo bivola i danas, 3. avgusta 1959. baca na livadi sporu senku, ali vec cinjenica sto ga imenujem i pretpostavljam njegovo postojanje cini ga proizvodom maste a ne zivim bicem, od onih sto po zemlji gaze.
Potrazicemo treceg tigra. I taj ce biti, kao i ostali, oblak moga sna, sistem ljudskih reci, a ne tigar sa kicmom koji, dalje od mitologija, gazi zemlju. Za to dobro znam, ali me nesto nagoni na tu beskrajnu pustolovinu, nerazumnu i drevnu i ja uporno nastavljam da citave veceri tragam za drugim tigrom, onim sto nije u stihu.
Evo gvozdenog novcica. Pitajmo oba suprotna lika i ona ce biti odgovor na uporno pitanje koje niko sebi nije postavio: Zasto je covjeku potrebno da ga neka zena voli? Da vidimo. U visim sferama se preplicu cetvorostruki svod koji drzi potop i nepromenljive zvezde planetarijuma. Adam, mladi otac, i mladi Raj. Vece i jutro. Bog u svakom bicu. U tome cistom lavirintu je tvoj odraz. Opet bacimo gvozdeni novcic koji je i carobno ogledalo. Njegovo nalicje je niko nista i tama i slepilo. To si ti. Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek. Tvoje ruke i tvoj jezik svjedoci su neverni. Bog je neuhvatljivi centar prstena. On ne hvali niti kudi. Najbolje djelo: zaborav. Zasto te nisu htjeli voljeti? U sjenci drugog trazimo svoju sjenku; u ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.
Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.
Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.
Tema: 
