@thug4ever

koliko mu je trebalo da se skine? mislim ako je koristio iglu 4 godine....

Ne razumem zasto sarkazam... Skinuo se za dve veoma mucne godine,koje sumnjam da bilo koji covek moze da zamisli.Sumnjam da i ti razumes.Pa je lakse sarkazmom da se odogovori.

nije sarkazam nego sam se samo zapitao...

Gde god da odes na lecenje, prvo cete pitati da li zelis da se izlecis. Ne da li hoces da budes cist mesec, dva, nego da li hoces da se iscupas iz tog pakla. Ti vidi imas li motiva da to uradis. Ako nemas, ako nisi dovoljno jak i voljan da se uhvatis u kostac sa problemom koji ce te na kraju neminovno unistiti, nemoj ni da pokusavas. Bolje baci pare.
Sto se lecenja tice ja sam u principu najvishe za Suboxon - parcijalni blokator receptora koji su zaduzeni za prijem opijata. Uzima se sublingvalno, efektan je lek, i smanjuje fizicke simptome narkomanske krize. Parcijalni je zato sto ne sadrzi blokatore sa duzim delovanjem, koji se ukljucuju nakon desatak dana.
Za vreme lecenja, a ako nisi hospitalizovan, imas obavezu dva puta dnevno da dolazis po terapiju i prisustvujes psiho-seansama gde se analizira tvoj uspeh u terapiji, eventualno se koriguje doza, da se neki savet i sl.
Nakon desetak dana terapije Suboxonom lek se ukida, pravi se pauza kako bi se depoziti akumuliranih supstanci leka izbacile iz organizma, i daje se Naltrexon (Nalorex) depo - antagon opijatnih receptora u vidu injekcija, efektan na duze staze.
E sad, velika je steta sto u nasim apotekama ovi lekovi nisu zaziveli iako su registrovani, tako da eventualno mozes da dobijes neke zamene, ili da odes na lecenje u Drajzerovu sto ti srdacno preporucujem.


 

@dare_

hvala na savetima, ali nisam ja u pitanju već zbog drugih pitam

Znam par ljudi na heroinu, cak i nesto bliza ortakinja. Ne mora heroin da se uzima intravenski da bi bio zavisnik. Vecina njih po prestanku uzimanja heroina pocnu dosta da piju tako da nema nista od realnog izlecenja. Dosta njih zaglavi hepatitis, a na lecenje obicno idu negde sa strane (znam jednog koji je isao u Hrvatsku), a idu uglavnom u Rusiju na detoksikaciju. To sa Rusima i nekakvim inekcijama postala je vec urbana legenda mada eto znam licno coveka kome je kako on kaze pomoglo. Nema pravila, velika zelja i maksimalna podrska najblize porodice deluje kao fraza ali u principu je i najbolji odgovor.

Evo sajt gde je moguce nesto vise saznati o tome:
Nikad-heroin

Droga slabi volju a uslov izlečenja je jaka volja. Sve što je pomenuo Dare stoji, tako je moguće preći prvi korak, detoksikaciju. A posle toga sledi jako dugačak drugi korak kad ne sme biti dosade i slčobodnog vremena. Ovaj drugi korak može da se prebrodi samo u centrima za rehabilitaciju kroz stalno angažovanje. A onda se ceo život korača treći korak borbe sa samim sobom da se ne uzme ponovo. Prvi put kad poklekne narkoman je na početku puta.

Moje iskustvo je da promena sredine u smislu preseljenja negde u malo mesto gde nema nikog poznatog može biti dobar početak.

Ipak jako je slab efekat kad je u pitanju heroin. Ovi ljudi često umiru trujući se, postajući robovi svoje navike i dilera i uništavajući sve svoje rođake i prijatelje.

Vidim da ste spominjali halucinogene droge, prvenstveno LSD. Ono što je zanimljivo kod LSD-ja je to što on ne izaziva zavisnost. Dakle, nema ni psihičke ni fizičke zavisnosti, ali može da nanese velike štete psihi, kao što su psihotični napadi u vidu flash back-ova - vraćanja ''loših tripova'' kada osoba nije pod dejstvom droge... To može (ali i ne mora) dovesti do psihoze, ali i raznih drugih problema u psihičkom životu.

Što se teme tiče, mi smo je na faksu, naravno, prelazili uzduž i popreko. Jedna od osnovnih stvari kod pokušaja lečenje jeste volja osobe koja treba/mora/može da se leči. Dakle, ako on sam ne donese tu odluku, pomoći nema. Heroin je veoma opasan, samim tim što stvara izrazito snažnu adikciju, što psihološku, što fiziološku. Oni koji su ga uzimali kažu da ima daje osećaj euforije i ekstaze, te preplavljenost ugodnim i prijatnim osećanjima. Međutim, ''fora'' je u tome što se jako brzo razvija tolerancija, pa su potrebne sve već količine droge da bi se postigao efekat. I tako sve do tačke kolapsa organizma.

Apstinencija je jako teška, maltene nepodnošljiva. U tim stanjima javlja se mučnina, malaksalost, proliv, jako bol u mišićima i nepodnošljiva želja da se ponovo uzme fiks. Upravo oni koji iskuse apstinenciju u dužem vremenskom periodu, kasnije sve teže donose odluku o lečenju.

Dakle, lečenje, što biološkim sredstvima (Dare je spomenuo blokatore, a popularna je i metoda supstitucije - zamena heroina metadonom, koji jeste droga, ali izaziva mnogo lakše ponošljivu apstinenciju), što psihološkim intevencijama je uzaludna, ukoliko se osba sili i tera na to. Njegova volja i želja za izlečenjem je ključni faktor. Da ne spominjem činjenicu da u našoj zemlji maltene ne postoje specijalizovani centri za takve intevencije, već se sve obavlja najčešće u psihijatrijskim ustanovama, gde se droga vrlo lako može prokrijumčariti i dopremiti.

Što se nekog mog ličnog iskustva tiče, slušala sam razne priče o tim ljudima koji su postali zavisnici. Od onih zaista nesrećnih te neprilagođenih, koji nisu umeli da nađu drugi put osim puta droge, pa do razmažene dečurlije koja je tako 'ubijala vreme'. Jedan primer koji sam najviše puta čula jeste da je osoba krenula da se drogira onda kada je upoznala partnera, za koga se ispostavilo da i sam konzumira narkotike. Ona bi pokušala da joj pomogne, ali je heroin i te kako lukav i prepreden, te umesto u poziciji spasitelja, osoba je završavala sa iglom u veni (ne nužno, može i da se puši i da se ušmrkava). Ljudi generalno nisu svesni kolika je opasnost od te supstance, i nije uporediva ni sa jednom drugom, pa ni kokainom, LSD-jem, marihuanom, i ostalim derivatima jednih te istih proizvoda.

Znam i za slučaj momka koji je bio izuzetno pametan i darovit. Matematički genije, čije su formule ulazile u udžbenike matematike... nakon nekgo vremena, završio je kao narkoman, najpre tabletoman, a zatim i na heroinu. Svi pokušaji lečenja su bili bezuspešni, ali je on i dalje živ, tako što sebi dozira, u periodima, kad će koju drogu uzimati. Sjajno, zar ne?  

Generalno, i sama smatram da su ti ljudi na neki način kukavice. Ali, kada se treba pružiti pomoć, nije na nama da sudimo. Niti da ih krivimo. Jer, u pitanju je ljudski život, ipak, iznad svega. Lično, ne bih nikad volela da radim sa narkomanima, jer nemam neko preterano razumevanje za njih.  

Sećam se još jedne priče koju sam čula na psihijatriji. Letos, predveče jednog dana, u bolnicu je primljen dečak od 12 godina, romskog porekla, predoziran. 12 godina!   Kako tom detetu pomoći, koje nije ni svesno šta čini i koje nema pojma da je na korak od smrti svakog dana?!

Još je bitno i to da, pored problema sa drogom, ti ljudi imaju i veoma poremećene socijalne odnose, kao i psihički život koji je u velikom haosu. Što Simijon kaže, promena sredine je jako bitna, jer narkoman se često, i nakon tretmana, vraća starom društvu, sa lošim navikama, i ponovo i vrlo brzo, biva uvučen u začarani, pakleni krug.

Imao sam slucaj u okruzenju gde se momak izvukao nakon mozda godinu dana, ali to su teme o kojima se ne prica, pa ne znam detalje...
U njegovom slucaju voljni momenat je bio izuzetno jak, problem je bilo okruzenje koje je hteo da promeni i promenio...

Ovde si pomenula jedan značajan trenutak. Reč je o tome da sam ja medju narkomanima uočio jednu novu vrstu izgovora a to je otprilike sledeće: I Šekspir je bio narkoman ili Znam tipa koji do jaja radi/uči/zarađuje i uzima drogu i nista mu ne fali.

Na ovo treba odgovoriti da Šekspir nije postao značajan pisac zbog droge ili da jedan položen ispit na heroinu obično znači i poslednji tako položen ispit. Zapravo cilja se na to da se sa drogom može normalno. čak i uspešno živeti bez ikakvih posledica...