Hag -- Sudsko veće Haškog tribunala odobrilo je zahtev lidera SRS Vojislava Šešelja za izuzeće danskog sudije Frederika Harhofa zbog sumnje u njegovu nepristrasnost.

Sudija Harhof je na adrese 56 prijatelja i saradnika uputio pismo u kojem je ocenio da su oslobađajuće presude hrvatskom generalu Antu Gotovini, bivšem načelniku Generalštaba VJ Momčilu Perišiću i bivšem šefu Službe državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću plod politički motivisanog pritiska predsednika suda Teodora Merona na kolege.

U podnesku od 9. jula, Šešelj je naveo da se vidi da sudija Harhof robuje predrasudama da su Srbi učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu, a nesrbi žrtve. Lider radikala smatra i da je sudija Harhof "sklon da osudi po svaku cenu" i da "osuđuje po automatizmu".

Danski sudija je član raspravnog veća koje je od 2007. do marta ove godine Šešelju sudilo po optužnici za zločine nad Hrvatima i muslimanima u Hrvatskoj, BiH i Vojvodini od 1991. do 1993. Pretresno veče Haškog tribunala je za 30. oktobar zakazalo izricanje prvostepene presude Šeselju.

Tužilaštvo je zatražio kaznu od 28 godina zatvora, a optuženi, koji se sam brani, oslobađajuću presudu.

Tužilaštvo je svojim podneskom odgovorilo na zahtev Šešelja za izuzeće Harhofa, tvrdeći da za to nema osnova jer je reč "o privatnom pismu" u kome taj sudija, kritikujući Tribunal, nije izneo drugačiji stav od onih javnih izjava u kojima se kritikuje sudska praksa tog suda.

Tužilaštvo takođe smatra i da se sporno pismo ni na koji način ne odnosi na Šešeljev slučaj i da i iz tog razloga ne mogu da se potkrepe sumnje optuženog u nepristrasnot sudije Harhofa. Sudsko veće u svojoj jučerašnjoj odluci prihvatilo je Šešeljev zahtev za izuzeće danskog sudije. Prema veću, pismo sudije Harhofa pobija pretpostavku nepristrasnosti.

"U tim okolnostima, Veće smatra da pismo sudije Harhofa, u u celini pročitano, odbacuje pretpostavku nepristrasnosti", kaže se u odluci koju se potpisali sudije Bakone Džastis Moloto i Barton Hil, dok je sudija Liu Dakun priložio izdvojeno mišljenje.

Sudije smatraju da bi svaki razumni pojedinac, adekvatno obavešten i upoznat sa pismom Harhofa verovao da je on naklonjen izricanju osuđujućih presuda, a da se to odnosi i na slučaj Šešelj. To je potkrepljeno izjavom u pismu u kojoj Harhof kaže da ima profesionalnu i moralnu dilemu koja će, kako tumači Veće, stvoriti poteškoće sudiji da primeni postojeću sudsku praksu Tribunala. Veće demantuje Tužilaštvo da je reč o privatnom pismu i navodi da se pismo pojavilo u štampanim medijima i na internetu.

Izvor: B92

Bivši predsednik Skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik biće danas pušten na slobodu, pošto je u Hagu izdržao dve trećine kazne.

Krajišnik je u pritvoru Haškog tribunala od aprila 2000. godine. Na početak suđenja čekao je više od četiri godine, a mediji su svojevremeno pisali da je na pripremu njegovog suđenja potrošeno više od milion dolara, jer je, između ostalog, došlo i do promene advokata.

On je prvostepeno bio osuđen za zločine počinjene nad nesrbima tokom rata u Bosni na 27 godina zatvora, a Žalbeno veće Haškog tribunala mu je 17. marta 2009. izreklo kaznu od 20 godina.
 
Prethodno su potvrđeni raniji nalazi o njegovoj krivici za deportacije, prisilno premeštanje i progon nesrpskih civila tokom ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini.

Krajišnik je bio jedan od osnivača Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini, a posle prvih višestranačkih izbora u BiH, 19. decembra 1990, izabran je za predsednika Skupštine BiH.

Ubrzo je izabran za predsednika Skupštine srpskog naroda u BiH, a početkom 1992, kada je formirana Narodna skupština Republike Srpske, za predsednika te skupštine i na tom mestu ostao je do kraja rata u BiH.
 
Na izborima septembra 1996, kao predstavnik RS bio je izabran za jednog od tri člana Predsedništva BiH. Dve godine kasnije na izborima za tu funkciju pobedio ga je socijalista Živko Radišić.
 
Kaznu je od 2009. godine izdržavao u zatvoru u Engleskoj odakle je kasnije prebačen u Vels.

Izvor: Blic

Hag -- Veštak optužbe Andraš Ridlmajer posvedočio u Hagu da su snage bosanskih Srba, tokom rata u BiH, oštetile ili uništile skoro sve džamije i katoličke crkve.

Veštak optužbe za islamsku i katoličku versku i kulturnu baštinu je to izjavio na suđenju Ratku Mladiću koje je jutros nastavljeno posle desetodnevne pauze.

Po rečima svedoka, nesrpski verski objekti bili su uništavani u cilju uklanjanja Muslimana i Hrvata sa teritorija koje su bosanski Srbi smatrali svojima. Kao dokaz, naveo je izjavu šefa policije u Prijedoru Sime Drljače, datu Njujork tajmsu (New York Times) u avgustu 1992, da nije dovoljno uništiti minaret, nego i temelje džamije. "Kad to uradite, oni će otići sami", citirao je svedok Drljačine reči.

Međunarodne snage u BiH (Ifor) ubile su 1996. Drljaču prilikom pokušaja hapšenja po nalogu Tribunala, koji ga je optužio za ratne zločine nad prijedorskim Muslimanima.

Ratni komandant Vojske Republike Srpske, general Mladić (70) je, između ostalog, optužen za progon muslimanskog i hrvatskog stanovništva širom BiH. Taj progon, po optužnici, u sedam bosanskih opština imao je razmere genocida.

"Nijedna džamija nije tokom rata ostala netaknuta na srpskoj teritoriji", naglasio je Ridlmajer, koji je u izveštaju obradio 535 džamija i katoličkih crkava koje su oštećene ili uništene, pošto je polovinu lokacija i sam obišao. Ukupan broj srušenih ili oštećenih džamija procenio je na oko 900.

Veštak optužbe naglasio je da su, po pravilu, potpuno uništeni ili teško oštećeni bili verski objekti na teritorijama pod kontrolom VRS, a bogomolje na liniji fronta pretrpele su lakša oštećenja. Verski objekti bili su, po njegovim rečima, očuvani na teritorijama pod kontrolom Armije BiH.

Tokom iskaza, Ridlmajer je prikazao više fotografija džamija i crkvi u opštinama Foča, Sanski Most, Ključ, Kotor Varoš, Prijedor, Sokolac i Srebrenica, pre i posle uništavanja.

Posvedočio je da su, zatim, mesta gde su bili verski objekti "često" bila pretvarana u đubrišta. Na fotografiji đubrišta na lokaciji uništene džamije Kukavica u Foči, veštak je označio lobanju svinje, rekavši da su svinjske glave bile pronalažene i na mestima srusenih džamija u drugim gradovima.

Svedok je sugerisao da su svinjske glave srpske snage namerno bacale na temelje džamija zato što se svinja u islamu smatra "prljavom životinjom".

Mladićev branilac Branko Lukić sugerisao je, na početku unakrsnog ispitivanja, da veštak optužbe "nije pravio razliku između civilnih objekata i vojno opravdanih meta". Ridlmajer je uzvratio da "ne zna za verske objekte koji su korišćeni u vojne svrhe".

Na pitanje da li se bavio i uništenim srpskim, pravoslavnim crkvama, svedok je odgovorio da jeste, ali da to nije bila tema njegovog izveštaja.

Zastupnik odbrane je verodostojnost svedoka osporavao i ukazujući da on nema zvanično obrazovanje o islamskoj arhitekturi. Ridlmajer je to potvrdio, ali je podsetio da je proteklih 30 godina radio u centru za islamsku arhitekturu univerziteta Harvard.

Advokat Lukić tvrdio je da su Nacionalnu biblioteku u Sarajevu "zapalili muslimanski vojnici" pod komandom Ismeta Bajramovića-Chele, ali je Ridlmajer to negirao.

U presudi po tužbi BiH protiv Srbije za genocid, Međunarodni sud pravde je, po rečima svedoka, utvrdio da je požar u biblioteci verovatno bio izazvan napadom VRS.

Mladićeva odbrana nastojala je da negira veštakov nalaz da na teritorijama gde su uništavane džamije nije bilo borbi. Ridlmajer je, međutim, na to kazao da niko ne može tvrditi da srpske vlasti nisu kontrolisale Bijeljinu kada je 1993. u gradu uništeno pet džamija ili da Srebrenica nije bila pod kontrolom VRS kada su u julu 1995. srušene dve džamije.

Na sugestiju branioca Lukića, svedok je, međutim, prihvatio da su u Foči, Rogatici i u drugim opštinama u proleće i leto 1992, kada je po njemu uništena ogromna većina džamija, bile vođene borbe.

Mladićeva odbrana sutra će završiti unakrsno ispitivanje Ridlmajera. Optužnica generala Mladića tereti i za genocid u Srebrenici; terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada i uzimanje za taoce "plavih šlemova" UN, 1992-95.

Izvor: B92

"Пресуде као поклон српским злочинцима"            
Е новине     
четвртак, 23. јануар 2014.

Пресуде Жалбеног већа додатно делегитимишу Хашки трибунал и на дубоко понижавајући начин излажу подсмеху и руглу патње жртава. Штавише, незаслужена милост коју су им великодушно уделиле судије унеколико обесмишљава очекиване процесе пред србијанским правосуђем, ако, по обимној хашкој документацији и злочинима за миленијуме робије, уопште буду и покренути



Хашки трибунал правоснажно је у четвртак осудио бившег потпредседника Владе СРЈ Николу Шаиновића на 18 година затвора, полицијског генерала Сретена Лукића на 20, генерале ВЈ Небојшу Павковића на 22 и Владимира Лазаревића на 14 година затвора за злочине над косовским Албанцима 1999. године.

Генералу Павковићу, бившем команданту Треће армије Војске Југославије, потврђена је првостепена пресуда од 22 године затвора. Шаиновићу је казна смањена са 22 на 18 година, начелнику штаба МУП-а на Косову Лукићу са 22 на 20, а Лазаревићу, начелнику штаба Приштинског корпуса, са 15 на 14 година.

Шаиновић се добровољно предао Трибуналу 2002, а Павковић, Лазаревић и Лукић 2005. године; рачуница и суманутапракса Трибунала, по којој се зликовци пуштају на слободу чим издржа две трећине казне, указују на то да ће Шаиновић, кључни реалзатор прогона Албанаца и Лазаревић, омиљени официр косовских јунака ("Ко убије Шиптара - мора да га закопа!") већ колико сутра бити на слободи и лапрдати по државним профашистичким гласилима о властитој невиности којој, ето, ни пристрасни Хаг није могао ништа.

Заповедник полицијских државних банди Сретен Лукић почашћен је са две године смањења првостепене казне, те ће морати да о подвизима својих одреда, силовању и паљењу, да размишља иза решетака још четири године и три месеца. Његово смањење казне може се уписати и као подвиг Тужилаштва за ратне злочине које је брифовало сведоке да измишљају приче о Лукићевој невиности.

Небојшу Павковића је први пут у животу и каријери мимоишла награда, те ће одробијати још најмање пет година и девет месеци. То и не мора да буде тако страшно, поготову ако Савет безбедности прихвати давнашњи захтев србијанског премијера Ивице Дачића да србијански осуђеници издржавају казне у Србији. Продужено викенди какве је завредео и користио шеф државне банде убица "Шкорпиони" Слободан Медић, биће права ситница у односу на проводе Лукића и Павковића. Све по ЗИКС- у (Закон о извршењу кривичних санкција).

У сваком случају, пресуде Жалбеног већа додатно делегитимишу Хашки трибунал и на дубоко понижавајући начин излажу подсмеху и руглу патње жртава. Штавише, незаслужена милост коју су им великодушно уделиле судије унеколико обесмишљава очекиване процесе пред србијанским правосуђем, ако, по обимној хашкој документацији и злочинима за миленијуме робије, уопште буду и покренути.



Nebojša Pavković, general i zločinac (потпис: Е новине)

Тужилаштво је у жалбеном поступку тражило изрицање максималне, односно казне доживотног затвора, док је одбрана тражила ослобађање од оптужби или ублажавање казни. Оптужницом је био обухваћен и бивши председник Србије Милан Милутиновић, који је ослобођен кривице по свим тачкама оптужнице.

Бивши начелник Генералштаба ВЈ Драгољуб Ојданић осуђен је у истом предмету на 15 година затвора. Он је прошле године изашао из притвора, јер је одслужио две трећине досуђене казне.

У првостепеном поступку четворица оптужених су проглашени кривим по свих пет тачака оптужнице - за присилно премештање, депортације, убиства и прогон албанског становништва са Косова.

Жалбено веће усвојило је поједине делове жалбе четворице оптужених, али је потврдило кључни део оптужнице да су припадали заједничком удруженом подухвату са циљем да се Албанци протерају са Косова, а на чијем челу је био бивши председник Србије Слободан Милошевић.

"Жалбено веће налази да је удружени злочиначки подухват постојао, како је и Претресно веће утврдило, и у целости одбацује жалбе Шаиновића, Лукића, Павковића и Лазаревића и сматра да су они били његов део", навео је судија Лиу Дакун.



Vladimir Lazarević, zločinac i general (потпис: Е новине)

Веће сматра да су оптужени "значајно допринели" удруженом злочиначком подухвату и да су, као и у првостепеној пресуди, криви за масовну кампању којом је у оквиру и ван Косова протерано скоро 700.000 косовских Албанаца из 13 општина.У пресуди се наводи и да су током присилне депортације снаге СРЈ и Србије убиле најмање 600 особа, да су одговорне за разарање џамија и сексуално злостављање Албанки. За Шаиновића је Жалбено веће је потврдило закључак Расправног већа да је био "политички координатор" између војске и МУП-а 1998. и 1999, као и да је био кључна веза између Милошевића и српских снага безбедности на Косову.

"Шаиновићеве изјаве у којима инсистира на кажњавању злочина биле су само декор", констатовао је судија Лиу.

Оценио је и да је Шаиновићев допринос удруженом злочиначком подухвату био значајан, а потом је навео да се то односи и на све оптужене.

Жалбено веће закључило је да је Расправно веће погрешило што Павковића и Шаиновића  није прогласило кривим и за прогон путем сексуалног злостављања, те усвојило жалбе одбране и укинуло део пресуде који се односи на одговорност оптужених за депортације и друге нехумане злочине у општини Турићевац, док је Лазаревић ослобођен одговорности за злочине у Качанику.

Бојан Тончић 

(Е новине) 

Hag -- Haški tribunal smanjio je kaznu bivšem načelniku Resora Javne bezbednosti MUP Srbije Vlastimiru Đorđeviću za zločine na Kosovu sa 27 na 18 godina zatvora.

Đorđević je 23. februara 2011. prvostepenom presudom bio osuđen na 27 godina zatvora.

Sudije su delimično usvojile Đorđeviću žalbu i oslobodile ga odgovornosti za zločine na nekim od lokacija navedenih u prvostepenoj presudi. Takođe, žalbeno veće ocenilo je i da je prvostepena kazna bila preoštra.

Konačnom presudom, međutim, potvrđena je Đorđevićeva krivica po svim tačkama optužnice za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon Albanaca sa Kosova u prvih šest meseci 1999. kada je on bio načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova.

Ta krivična dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata. Potvrđeno je i da su zločini počinjeni u okviru udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bilo trajno uklanjanje Albanaca sa Kosova.

Žalbeno veće je odlučilo da će Đordjević ostati u Haškom tribunalu gde će sačekati prebacivanje u zemlju u kojoj će izdržavati kaznu.

Đorđević se u prvom pojavljivanju pred sudom izjasnio da nije kriv ni po jednoj tački optužnice, a potom i po dopunjenoj verziji.

General Đorđević je, međutim, prošle godine u završnici žalbenog postupka rekao da su na Kosovu činjeni zločini, kao i da je on sam učestvovao u prikrivanju tela ubijenih kosovskih Albanaca na više lokacija u Srbiji.

On je tada rekao da se kaje i uputio je izvinjenje žrtvama i raseljenim osobama sa Kosova.

Đorđević je, pak, negirao da je imao vodeću ulogu u skrivanju leševa kosovskih Albanaca.

U podnesku dostavljenom Žalbenom veću, optuženi je priznao svoju umešanost u zakopavanje leševa u bazi Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije u Batajnici, a priznao je i da je znao da su neki leševi skriveni u jezeru Perućac.

Đorđević je naveo i da je bio uvučen u "te grozne događaje u kasnijoj fazi".

On je naveo da se kaje što se nije usprotivio prikrivanju zločina, ali je napomenuo da nije smeo da se suprotstavi tadašnjem ministru policije Vlajku Stojiljkoviću.

On je naveo i da je time što je u prvostepenoj presudi proglašen učesnikom udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem proterivanja stotine hiljada Albanaca sa Kosova njegova odgovornost "precenjena".

Tužilaštvu je u žalbi tražilo kaznu doživotnog zatvora, a odbrana da mu kazna bude smanjena ili da bude oslobođen.

Đorđević je uhapšen 17. juna 2007. u Crnoj Gori i istog dana je izručen sudu u Hagu.

Tribunal je prošle sedmice izrekao prve pravosnažne presude srpskim zvaničnicima za zločine na Kosovu.

Bivšem potpredsedniku Vlade SR Jugoslavije Nikoli Šainoviću kazna je sa 22 godine smanjena na 18 godina, policijskom generalu Sretenu Lukiću sa 22 je umanjena na 20, a generalu Vojske Jugoslavije Vladimiru Lazareviću sa 15 na 14 godina.

Jedino je generalu VJ Nebojši Pavkoviću potvrđena kazna od 22 godine zatvora.

Tribunal je potvrdio ključni deo optužnice da su oni bili deo udruženog zločinačkog poduhvata na čijem čelu je bio nekadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Optužnicom je bio obuhvaćen i bivši predsednik Srbije Milan Milutinović, koji je oslobođen krivice po svim tačkama optužnice. Bivši načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić osuđen je u istom predmetu na 15 godina zatvora.

On je prošle godine izašao iz pritvora, jer je odslužio dve trećine dosuđene kazne.

Izvor: B92

                                SVJEDOK: Granatu na Markale ispalila Armija BiH

Bivši pripadnik policije BiH izjavio je danas pred Haškim tribunalom da je granatu na sarajevsku pijacu Markale u zimu 1994. ispalila Armija BiH, po nalogu Alije Izetbegovića.

Svjedok odbrane nekadašljeg predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića, pod pseudonimom „KW-586″, skrivenog lika i elektronski izmijenjenog glasa, rekao je da je kao pripadnik specijalne jedinice „Biseri“, 1992-1994, bio u obezbjeđenju Predsjedništva BiH koje je zasjedalo u zgradi Narodne banke u Sarajevu.

„KW-568″ je tvrdio da je imao priliku da čuje šta su predsjednik Predsjedništva BiH Izetbegović, njegov sin Bakir, poglavar Islamske zajednice u BiH Mustafa Cerić i drugi zvaničnici govorili na sastancima.

Prema njegovim riječima, najsnažniji uticaj na Izetbegovića imao je Cerić. Izetbegovićev glavni cilj bio je da se isposluje intervencija Zapada na strani muslimana „izazivanjem masovne patnje“ u Sarajevu i Srebrenici, provociranjem Srba da uzvrate vatru na civilne objekte, uključujući bolnice.

On je posvjedočio i da je čuo Izetbegovića i Cerića kako razmatraju „šta bi se dogodilo ako bi granata pala na Markale“.

Poslije par dana, 5. februara 1994, to se i desilo, izjavio je svjedok, tvrdeći da je ABiH ispalila granatu na Markale iz rejona sela Mrkovići i da je to, po naređenju generala Sefera Halilovića, učinila jedinica generala Mustafe Hajrulahovića zvanog Talijan.

„Alija je rekao /generalu ABiH/ Seferu /Haliloviću/ da to treba uraditi, a Sefer se okrenuo ka Talijanu i rekao: ‘Talijan će to…’. U prvom pokušaju, granata je pala blizu pijace, a zatim je, za novi pokušaj, čekano da na osmatračkom položaju Unprofora bude ista posada, sa kojom je postojao dogovor da `ne broje naše granate“, rekao je svjedok.

Prema njegovom svjedočenju, u proljeće 1994. Izetbegović i Cerić su se susreli sa komandantom 28. divizije ABiH u Srebrenici Naserom Orićem i naložili mu da organizuje napade na okolna srpska sela da bi „isprovocirao Srbe“ da odgovore, naglasivši da „žrtve nisu bitne na putu Svevišnjeg“.

Svjedok je rekao da je uskoro čuo da je Srebrenica granatirana i da je moguće da su granate ispalile muslimanske snage.

On je potvrdio da nije bio Izetbegovićev tjelohranitelj i da nije stalno bio uz njega, ali je ostao pri iskazu da je mogao čuti šta se pričalo na sastancima Predsjedništva BiH. „U podrumu banke, oni nisu to krili od mene, valjda su imali povjerenja u mene“, rekao je svjedok.

Svjedok je odbacio ocjene haškog tužioca Kerolin Edžerton koja je njegov iskaz nazvala višestrukom teorijom zavjere, tvrdeći da je on sve izmislio da bi se dodvorio „onima koji ga sada štite“. „Jok, ne, možete tumačiti kako hoćete. Što sam rekao, rekao sam istinu“, uzvratio je svjedok.

Zastupnik optužbe je, nazivajući njegovu priču „čistom izmišljotinom“, podsjetila svjedoka da je u vrijeme prve eksplozije na Markalama general Halilović već bio smijenjen i da „nije ni bio u ABiH“.

„KW-586″ je odgovorio da je Izetbegović „pod pritiskom smijenio Sefera, ali nije izbacio iz Armije“.

Vjerodostojnost ovog svjedoka, tužilac Edžerton je osporavala i sugerišući da se on nije javio Tribunalu da svjedoči na procesima generalu Haliloviću i Naseru Oriću, iako je živio u Belgiji.

On je odgovorio da „o ratu nije želio da priča“, zato što je vjerovao da je u ratu postojala „ravnoteža… I oni su pravili to što su pravili – i mi smo pravili to što smo pravili“.

Prema riječima svjedoka, odlučio je da progovori tek kada se vratio u Sarajevo i vidio da „ista banda vlada, kao da je još rat“, a da „drugi odgovaraju“ za ono što je ta vlast učinila. „Vrlo je teško nešto reći protiv svoga, ali nekada se mora“, rekao je svjedok, dodajući da „svako treba da odgovara za svoje zločine“.

„KW-586″ izjavio je da je 2000. godine želio da dođe u Hag i „da izjavu protiv one bagre tamo“ i da se „dosta ljudi“ u Sarajevu slaže s njim, ali da se „plaši represije“.

Slusala sam nesto o Njegosu, znaci neverica.....ali to je Hag. Ako niko ne ispita nas zlocinacki gen od dinosaurusa do sada, niko nece. 


Zdrav razum mnogima, naravno, ne dozvoljava cak ni pomisao da neko zrtvuje svoje zarad provokacije. Kada im se to govorilo, niko nije verovao. Ali to je stara caka zapada, cudi me da treba oci da im otvara ovakav stih. 

E sada jos da se pojavi Sofran i njemu slicni,  na ovoj temi i smisli reci odbrane. To je taj rad. 

Серж Брамерц: „Горски вијенац” не може бити доказ пред Хашким трибуналом            
среда, 19. фебруар 2014.

ПОДГОРИЦА – Главни тужилац Хашког трибунал Серж Брамерц казао је амбасадору Црне Горе у земљама Бенелукса Веску Гарчевићу да се „Горски вијенац”, нити било које књижевно дело, неће и не може користити као доказ пред тим судом, додајући да су медији тенденциозно извукли из контекста исказ тужитељке Катрине Густавстон.



Како је саопштено из црногорске владе, Гарчевић је затражио од Брамерца објашњење поводом навода тужитељке Густавсон на суђењу Радовану Караџићу да је дело Петра Другог Петровића Његоша било инспирација и позив за етничко чишћење током рата у БиХ.

Гарчевић је, како се наводи, истакао да је довођење „Горског вијенца” у везу с ратним злочинима у БиХ производ једностране и површне интерпретације тог дела, указујући да се ради о историјском спјеву, написаном у првој половини 19. века, који се односио на сасвим друге историјске догађаје и контекст - борбу Црне Горе за ослобођење од Османског царства у 17. веку.

Он је нагласио да је Његош био један од највећих умова свог времена и утемељивач црногорске државе, која је неговала и негује мултиетнички и мултиконфесионални склад међу грађанима који у њој живе и снажан је заговорник помирења и суживота на просторима Западног Балкана, по чему је и шире међународно препозната.

„Ово је на најбољи начин доказано управо током трагичног распада бивше Југославије, када је Црна Гора била уточиште за бројне становнике из ратом захваћених подручја без обзира на њихову веру и нацију”, навео је Гарчевић.

Брамерц је, како се наводи, указао да су медији тенденциозно извукли из контекста исказ тужитељке Густавстон.

Он је навео да није намера, нити улога Тужилаштва да тумачи књижевна дела или догађаје који су културно или историјско наслеђе једног народа.

Брамерц је истакао да се „Горски вијенац”, нити било које књижевно дело неће и не може користити као доказ у судском поступку пред Трибуналом у Хагу.

Он се, како је саопштено, сагласио да једностране интерпретације, због осетљивости случаја, могу да имају негативну политичку конотацију и да оваквим питањима треба приступати с потребном опрезношћу.

(Танјуг)

На данашњи дан: Влајко Стојиљковић извршио самоубиство на улазу у Скупштину СРЈ            
 петак, 11. април 2014.

На данашњи дан 2002. године, на улазу у здање Дома Народне Скупштине Србије (тадашње Скупштине СРЈ) у Београду, бивши министар унутрашњих послова Србије Влајко Стојиљковић извршио је самоубиство, непосредно пошто је и Веће грађана усвојило Закон о сарадњи са Хашким трибуналом.



Смрт је званично констатована два дана касније. Хашки трибунал је током НАТО агресије у мају 1999. против Стојиљковића подигао оптужницу.