30.

     Usledilo je vreme vežbanja s oružjem. Korson je uživao u spokoju života organizovanog do najmanjih sitnica. Uveče i izjutra, po naređenju Verana, učio je da jaše hiprone. Vojnici koji su brinuli o njegovoj obuci, a sigurno bili i njegovi čuvari, nisu se čudili što vide da mu se oko vrata nalazi sigurnosna ogrlica, ili su se uzdržali da o njoj naprave neku aluziju. Sigurno su između sebe zaključili da je Korson pripadao Veranovoj ličnoj gardi. Ovaj je gradio planove u društvu Ngal R'nde i najuglednijih urijskih plamića. Bilo je očigledno da je zadobio njihovo poverenje. Uspevao je da ih ubeđuje, iz dana u dan, da mu isporučuju primerke svojih najboljih oružja i da ga upućuju kako se njim rukuje. Očita disciplina male Veranove vojske ostavila je na njih snažan utisak. Možda ih je pre svega neizlečivi osećaj superiornosti sprečavao da pomisle da bi čovek, njihov sluga, mogao da poželi da raskine savez i da ih ugrozi. Sa Korsonovog stanovišta, bio je to primer neverovatne naivnosti. Prividno Veranovo poštovanje ispunjavalo ih je zadovoljstvom. Pukovnik je naredio da svaki njegov čovek priznaje nadmoć svakom Urijcu, bez obzira na poreklo ovoga. Ljudi su se držali naređenja. To je govorilo Urijcima da Zemljani znaju svoje mesto i da umeju da ga se drže. Sve je to navelo Verana na prilično proročanski zaključak da se situacija povoljno razvija.
     Korsonu se, međutim, ona nije pokazivala u jednako jasnom svetlu. Stravična ratna mašina opremala se pred njegovim očima. Čudovište, zatočeno u koral bez pukotina, privodilo je kraju trudnoću. Bilo je predviđeno da se dopusti njegovim mladuncima da ga pojedu, jer u njegovom uzrastu nije bilo pogodno za dresiranje. Korsonu se činilo da je savez snaga Verana i Urijaca vodio potpuno suprotnom ishodu od onog koji je on bio isplanirao. Bilo mu je nemoguće da pobegne. I da je mogao, ne bi znao šta da radi sa svojom slobodom. Moglo mu se dogoditi da, u svojstvu posmatrača, sudeluje u jednom od najstrašnijih vojnih poduhvata u istoriji. Budućnost mu nije davala nikakav znak. Izgledalo je da mu je sudbina zacrtana, ali u smeru koji nikako nije želeo.
     Jedne tihe noći njegove žalobne misli krenuše manje neveselim tokom.
     Posmatrao je drveće i nebo Urije, čudeći se što aktivnost koja je vladala u logoru još nije bila primećena i što niko iz Đotoa nije smatrao za potrebno da dođe i to ispita. Iz razmišljanja ga prenu Veranov dolazak.
     "Lepo veče", reče pukovnik.
     Među zubima je stezao kratku cigaru, što mu se retko događalo.
     On dunu kolut dima, a onda naglo reče:
     "Ngal R'nda me je pozvao na naredno pokazivanje jajeta. Prilika na koju sam čekao. Vreme je da ga se oslobodim."
     On ponovo povuče dim iz cigare; Korson se nije odvažio da bilo šta kaže.
     "Bojim se da ne postane sve podozriviji. Od pre nekoliko dana, insistira da utvrdim datum početka rata. Taj stari lešinar u glavi ima samo bitke i krvoprolića. Ja ne volim rat. On uvek prouzrokuje velika uništenja materijala i smrt dobrih vojnika. Odlučujem se da ga povedem samo ako ne uspem nekim drugim načinom da se domognem onog što želim. Siguran sam da ću, kada jednom Ngal R'nda bude nestao, moći da se sporazumem sa novim vladarima planete. Čudno je to što izgleda da ovde nema uprave. Imate li vi neku ideju o tome, Korsone?"
     Dugo ćutanje.
     "I mislio sam da je nećete imati", reče Veran glasom koji je najednom postao oštar. "Vidite, ja sam poslao uhode u razne gradove ove planete. Nisu imali nikakvih teškoća da se u njih uvuku, ali nisu mnogo saznali. To je nedostatak veoma decentralizovanih društvenih sistema. Izgleda da ova planeta nema službenu vladu, ako se izuzme vrlo ograničena vlast Ngal R'nda."
     "Pa eto", uzvrati Korson, "to će olakšati vaše planove."
     Veran mu uputi oštar pogled.
     "To je najgora stvar koja je mogla da mi se dogodi. Kako da pregovaram sa vladom koja ne postoji?"
     On pogleda zamišljeno vrh cigare.
     "Ali rekao sam: 'izgleda'. Jedan od mojih uhođa, koji je domišljatiji od ostalih, doneo mi je čudnu priču. Ova planeta ipak ima političku organizaciju, ali sasvim originalnog tipa. Savet te organizacije vlada kroz više vekova, ali ne boravi u ovome, već u nekom drugom. Udaljen je tri stoleća od nas, tačnije govoreći. To je najluđa stvar koju sam ikada čuo. Vladati nad mrtvima i nad decom koja još nisu rođena."
     "Oni sigurno nemaju isto shvatanje vlasti kao vi", reče tiho Korson.
     "Demokrati, zar ne? Možda i anarhisti! Znam ja tu pesmu. Svesti upravu nad ljudima i stvarima na strogi minimum. To nikada ne potraje dugo. Pri prvoj invaziji, čitav sistem se ruši."
     "Oni odavno ne znaju za invaziju", primeti Korson.
     "E pa, ponovo će naučiti šta je to. Međutim, postoji jedna druga čudnovata stvar, Korsone, o kojoj vam još nisam pričao. Jedan od članova tog saveta je čovek."
     "To nije neobično", usudi se da kaže Korson.
     "On mnogo liči, na vas Korsone. Mislim da je posredi prilično čudna podudarnost. Neko od vaših rođaka, možda?"
     "Nemam tako značajne srodnike", uzvrati Korson.
     "Moj agent nije lično video tog čoveka. Niti je uspeo da se domogne kakvog dokumenta koji ga predstavlja. Ali sasvim je izričit. Taj špijun je stručnjak za fizionomije. Verovatnoća da se prevario iznosi jedan prema milion. Ustalom, on je dobar crtač. Pred ljudima kod kojih se raspitivao napravio je jednu vašu brzu skicu prema sećanju. Svi koji su videli tog čoveka prepoznali su vas, Korsone. Šta mislite o tome?"
     "Ništa", reče iskreno Korson.
     Veran ga pažljivo odmeri.
     "Moguće je da ste iskreni. Trebalo bi da vas podvrgnem detektoru laži, ali posle biste postali idiot, u najmanju ruku. Ali onu poruku mi nije poslao idiot. Na žalost, još ste mi potrebni. Kada sam sve to saznao, pokušao sam da saberem dva i dva. Prvo sam pomislio da ste vi možda mašina, android. Ali podrobno ste ispitani otkad ste među nama, pa sam morao da odbacim tu mogućnost. Ja znam sve o vama, osim šta se događa u vašoj glavi. Vi niste mašina, niti ste rođeni u epruveti. Imate svoje nazore, hrabrost, slabosti običnog čoveka. Malo ste nazadni u nekim stvarima i, kao da dolazite iz neke protekle epohe. Ako vam se poveri neki zadatak, moram priznati da imate hrabrosti da ga lično izvršite. Ali tek pošto se na više načina obezbedite. To odvratno pismo, na primer. Zašto ne igrate otvorenih karata sa mnom, Korsone?"
     "Nemam aduta", reče Korson.
     "Aduta?"
     "Karte potrebne za igru."
     "Možda. Ali vi ste as u nečijoj igri, a ponašate se kao da to ne znate."
     Veran baci opušak cigare i zdrobi je petom na zemlji.
     "Sagledajmo ukratko situaciju", reče on. "Ti ljudi raspolažu putovanjem kroz vreme. Oni to kriju, ali je tako. Bez toga, vlada udaljena tri veka ne bi mogla da upravlja sadašnjošću. Oni već znaju šta ću ja uraditi, šta će se dogoditi, pod uslovom da ne dođe do vremenskog poremećaja. A još nisu ništa preduzeli, ni protiv mene ni protiv Ngal R'nde. Što znači da u njihovim očima situacija još nije sazrela. Oni čekaju. Ali šta?"
     On duboko udahnu.
     "Osim ako već nisu počeli da rade. Osim ako vi niste član njihovog saveta sa specijalnim zadatkom."
     "Nikada nisam čuo nešto tako glupo", reče Korson.
     Veran se povuče jedan korak i trže oružje iz futrole.
     "Mogu da vas ubijem, Korsone. To će možda biti ravno samoubistvu, ali vi ćete umreti pre mene. Nikada nećete postali tu poruku i ja se nikada neću iskrcati na ovaj svet i neću dakle imati priliku da vas ubijem, ali vremenski poremećaj će biti takav da ćete vi biti pogođeni. Nećete biti isti. Bićete neko drugi. Šta je važno za čoveka? Ime, fizički izgled, hromozomi! Ili njegove uspomene, iskustvo, lična sudbina, ličnost?"
     Netremice su se promatrali nekoliko trenutaka, a zatim Veran vrati oružje na mesto.
     "Nadao sam se da ću vas zaplašiti. Priznajem da nisam uspeo. Teško je uplašiti čoveka koji je bio na Eržistalu."
     On se nasmeši.
     "U suštini, ja vam verujem, Korsone. Vi ste verovatno čovek koji zaseda u savetu ove planete, tri veka od sada, ali to još ne znate. Još niste taj čovek. Trenutno, samo ste njegova najbolja karta. On nije mogao lično da dođe zato što je već znao šta se dogodilo. Morao bi da prkosi zakonu nepovratne informacije. Nije mogao ni u koga da ima poverenja, pa je rešio da pošalje samog sebe, koristeći se nekim prethodnim razdobljem svoga života, delujući na tok događaja samo malim dodirima, ispod praga poremećaja. Čestitam vam! Pred vama je blistava budućnost. Ako poživite do tada."
     "Čekajte", reče Korson.
     Prebledeo je. Seo je na zemlju i uhvatio se rukama za glavu. Veran je sigurno bio u pravu. Imao je iskustva sa vremenskim ratovima.
     "Gorka pilula, a?" reče Veran. "Pitate se možda zašto sam vam sve ovo kazao. Ne trudite se. Čim se budem oslobodio Ngal R'nde, poslaću vas kao ambasadora pred savet. Pošto mi je pri ruci budući državnik, iskoristiću to. Kazao sam vam da sam imao nameru da pregovaram. Tražiću samo neke sitnice: opremu, robote, brodove, pa ću otići. Ostaviću ovaj svet na miru. Neću ga dirati čak ni ako uspem da osvojim čitav ostatak Galaksije."
     Korson podiže glavu.
     "A kako ćete se osloboditi Ngal R'nde? Čini se da je dobro čuvan."
     Veran se nasmeja kratko, lukavo.
     "To vam neću kazati. Može vam pasti na pamet da me izigrate. Videćete."

31.

     Ušli su goli u predsoblje dvorane za predstavljanje. Tu su ih podvrgli ritualnom pranju i pokrili ih žutim togama. Korsonu se učini da oseća kako mu po koži prelaze nevidljivi zraci nebrojenih detektora, ali to je bila čulna varka, jer su Urijci imali istančanije metode. Imao je utisak da će Veran iskoristiti Pokazivanje Jajeta da bi nešto pokušao, ali nije znao šta. Bilo je gotovo sigurno da ne nosi nikakvo oružje; Urijci su suviše dobro poznavali ljudsku anatomiju, tako da su valjano bili upućeni u sva njena prirodna skrovišta. Da je Veran hteo da primeni silu, krenuo bi u juriš, na čelu svojih hiprona. Izložio bi se opasnosti, jer su Urijci imali čime da odgovore, ali on bi imao jednog moćnog saveznika: vreme. Ne, mora da ima na umu neku lukaviju drskost.
     Korson je po drugi put prošao kroz redove koji su se otvarali pred njim, dok ga je Veran pratio u stopu.
     Pukovnik je dugo promatrao oblik oltara, ćuteći. Svetla oslabiše. Ngal R'nda uđe kroz vrata u obliku dužice oka. Korsonu se učini ponosniji nego ikad. Imao je svrstana pod svojim stegom dva ljudska plaćenika. Sigurno su već pred njegovim žutim očima lepršale plave zastave Urije, na zadimljenim ruševinama gradova, ili mrtve, nepokretne u tihom crnilu praznog prostora, na pramcima brodova. Sanjario je o krstaškom ratu. Bilo je u njemu nečeg kukavno velikog; zar biće njegove inteligencije da dopusti da ga u zamku uhvati boja, praznoverica proizišla iz davne prošlosti, koju je Veran smaknuo s dve reči: genetska fantazija.
     Jaje. Korson shvati. I sa srcem punim užasa, čudnovatog sažaljenja prema poslednjem princu od Urije i ne manje čudnim divljenjem prema odvažnom Veranu, on stade da prati, širom otvorenih očiju, ceremoniju do najmanjih pojedinosti. Čuo je Ngal R'ndu kako poziva svetinu da za njim zapeva reči koje je nemoguće napisati, koje su bile nazivi rodoslova, video je kako se metalni sanduk otvara, kako se jaje diže na postolju, poput kakvog velikog tirkiza, vratove kako se pružaju, mimo običaja, i dvostruke kapke kako lepeću brzinom krila ptica-mušica.
     Poslednji princ od Urije otvori kljun ali, pre nego što je stigao ponovo da zapijuče, nastade metež. Veran odgurnu plemenite Urijce koji su ga okruživali, skoči, obavi levu ruku oko vrata Ngal R'nde, pokaza na jaje slobodnom rukom i viknu:
     "Prevarant! Piiekivo! Piiekivo!"
     Korsonu nije bio potreban rečnik da bi shvatio da je nepoznata reč na jeziku ptica označavala prevaranta.
     "Ovo jaje je", viknu Veran, "obojeno. Taj bednik vas je prevario. Dokazaću vam!"
     Urijci se slediše. To je bila prilika, pomisli Korson, na koju je Veran računao, jer čak ni plemeniti Urijci nisu imali pravo da unose oružje u dvoranu za Pokazivanje. Veran dotače dlanom jaje. Tamo gde ga je takao, jaje izgubi azurni sjaj. Postade boje slonovače.
     Neobična opsenarska majstorija, pomisli Korson, dišući ubrzano, osećajući da mu se bliži kraj, iako su Urijci bili prestali da obraćaju pažnju na njega. Ali to ipak nije bila boja. Bilo je potrebno ipak neko hemijsko sredstvo da bi se neutralisao pigment kojim se Veran poslužio, pre dvesta pedeset godina, ili je to bilo pre desetak dana? Veran nije mogao da ga nosi sa sobom. Detektori Urijaca bi upozorili na takvu kapsulu, makar je sakrio i u usta. A ako je premazao, pre nego što će doći, dlan nekim proizvodom, ritualno kupanje bi ga skinulo. Podvala nije bila moguća.
     A onda Korsonu sinu. Čak i go, čak i tri puta okupan i istrljan grubim suknom, Veran je raspolagao aktivnom supstancom, istovremeno i kiselinskom i baznom, složenom i tečnom.
     Znoj sa njegovog dlana.
     Na jajetu, reakcija se nastavljala. Na molekularnoj rešetki rasipale su se očice, jedna za drugom. Pigment se razlagao na svoje bezbojne komponente ili je, verovatnije, isparavao. Veran nije voleo da ostavlja tragove za sobom.
     Iz gomile se začu oštra piska. Kandže se zariše u Korsonova ramena, ali se on nije odupirao. Veran je u međuvremenu pustio Ngal R'ndu koji je, bez glasa, širom otvorenog kljuna, pokušavao da povrati dah. Urijci u ljubičastim togama dograbiše plaćenika koji je urlao:
     "Dokazao sam. Dokazao sam. Jaje je bezbojno. On je prevarant."
     Ngal R'nda na kraju dođe do daha.
     "Laže bacio je neku boju na to jaje. Video sam ga. On će umreti."
     "Razbijte jaje", viknu Veran. "Razbijte jaje. Ako lažem unutrašnjost će biti plava. Razbijte jaje."
     Ngal R'nda uzvrati nešto na graju. Oko njega, Urijci su napravili krug, još srazmerno mirni, ali sa pretećim izrazima lica. Oni su se bojali ptića koje se izleglo iz plavog jajeta, a ne ratnog vođe. On zasikta visokim, prodornim tonovima, u kojima se osećao prizvuk uzrujanosti. Korson nije mogao da ih razume, ali je pokret ruke bio jasan:
     "Moram li da razbijem jaje?"
     Tišina. Zatim se razliše novi zvižduci, kratki i nemilosrdni. Ngal R'nda saže glavu.
     "Razbiću jaje koje je tek po mojoj smrti trebalo da bude pretvoreno u prah i pomešano s mojim pepelom. Ja, poslednji princ od Urije, biću jedini iz moje duge loze koji će po drugi put, za svog života, razbiti jaje koje me je štitilo."
     On uze jaje u kandže, odiže ga i razbi na postolju. Komadići se rasuše po podu. Ngal R'nda uze jedan koji je ležao na postolju i prinese ga očima, koje utrnuše. On ustuknu jedan korak i svali se na pod.
     Jedan od njegovih plemića istupi, zgrabi peš plave toge i žestoko ga poteže. Ona ne popusti, tako da je Ngal R'nda bio cimnut kao vreća. Zatim skočiše na njega. Korson oseti da su ga pustili i da ga guraju napred. Umalo ne pade na pod i uskoro je bio prinuđen da se bori kako bi odgurnuo one koji su hteli da gaze preko njega. Zatim se plima udalji. Pred njim, ptice pijane od besa rastrzale su poslednjeg princa od Urije. Opor miris hlora i uree usmrde vazduh.
     Neko mu dotače rame. Veran.
     "Hodite, pre nego što se zapitaju kako sam izveo podvalu."
     Pošli su bez žurbe ka vratima, ušiju punih besnih krikova. U času kad su izlazili, Veran okrete glavu i slegnu ramenima.
     "Tako završavaju fanatici", reče kratko.

32.

     Otprilike svake decenije spuštao se na zemlju, prilazio nekom prolazniku i pitao:
     "Koja je ovo godina?"
     Nekoliko ih se onesvestilo. Drugi su pobegli. Izvesni nestali. Ovi su jamačno znali da putuju kroz vreme. Ali uvek se našao neko da ga obavesti. Posmatrali su čoveka i Čudovište, ni okom ne trepnuvši, i smeškali se. Nekakav starac. Neki dečak. Urijac. Žena.
     Jedno pitanje peklo je usne Korsonu:
     "Znate li ko sam ja?"
     Jer njihov osmeh i saradnja izgledali su mu suviše čudesni. Oni su znali ko je on. Bili su to naprosto čuvari, svetionici raspoređeni duž njegovog puta. Ali oni su se zadovoljavali da ga obaveste o datumu i, kada bi on pokušao da zapodene razgovor, spretno su ga skretali, ostavljali ga da zamre. Čak i dete. On nije bio dorastao da se meri s njima. Za šest hiljada godina kultura je svojski napredovala. On nije dovojno dugo pio sa tog izvora. Bio je još varvarin, iako je znao stvari koje oni nisu znali.
     Kada je ugledao Urijca, umalo nije napravio glupost i skočio kroz vreme. Ali velika ptica pokazala mu je znak mira. Nosio je lepo vezenu belu tuniku i kazao je, uz grimasu za koju je Korson pomislio da bi mogao da je protumači kao osmeh:
     "Čega se plašite sine moj."
     Sumnju u Korsonovom duhu posejala je sličnost ovog Urijca sa Ngal R'ndom, ali sada je shvatio da ona potiče samo od staračkog izgleda domoroca.
     "Čini mi se", reče Urijac, "da vas prepoznajem. Iskrsli ste iz ništavila, jednoga dana, u nemirna vremena. Bio sam dete, tada, tek što sam se ispilio. Ako se dobro sećam, vodio sam vas u kupatilo i ponudio vas hranom pre nego ću vas povesti da prisustvujete nekoj mračnoj svetkovini. Stvari su se promenile od tada, i to na bolje. Veoma sam srećan što vas ponovo vidim. Recite mi, molim vas, šta želite da znate?"
     "Tražim savet", reče Korson. "Treba da mu uručim jednu poruku, odnosno više njih."
     "Naći ćete ga na obali mora, zapadno odavde, na trideset ili četrdeset kilometara. Ali moraćete da sačekate sto dvadeset, sto trideset godina."
     "Hvala", uzvrati Korson, "Neću morati da čekam. Putujem kroz vreme."
     "Tako sam i mislio", reče ptica. "Samo sam upotrebio jedan arhaičan izraz. Imate lepu životinju."
     "Zove se Arči", reče Korson. "To mi je uspomena na prošlost."
     Videvši da Korson namerava da se vrati u sedlo, Urijac ga zaustavi.
     "Nadam se da se ne ljutite na nas zbog onoga pre. To je bio nesrećan slučaj. Tiranija rađa nasilje. A živa stvorenja su igračke u rukama bogova. Oni im daju da vode velike bitke zato što vole predstave. Manipulišu njima. Vole balete vatre i smrti. Vi ste taktično raspleli situaciju. Neko drugi bi izazvao pokolj. Svi Urijci su vam veoma zahvalni."
     "V... vi takođe?" upita on, ne verujući.
     "Stara rasa i ljudi. Svi Urijci."
     "Svi Urijci", ponovi Korson, zamišljeno. "To je lepa novost."
     "Srećan put, sine moj", reče stari Urijac.
     Dakle, pomisli Korson, pokušavajući da prodre pogledom kroz maglu koja se dizala sa zemlje i obavijala ih, Urijci i ljudi su se izmirili. To je bila dobra stvar. Urijci su uspeli da proteraju demone rata. Njihova vrsta nije bila osuđena na propast, kao što je on pomislio.
     Počinjao je da se snalazi na planeti. Mesto na kom je bila plaža podsetilo ga je na nešto. Tu ga je Antonela odvela. Samo podudarnost?
     On odluči da skrene kroz Đoto. Neki nerazuman poriv, želja da preduzme hodočašće. Sinhronizovao je hiprona na određenoj visini i podigao pogled, tražeći na nebu piramidalni oblak grada koji je naizgled počivao na dva stuba okomitih reka.
     Nebo je bilo prazno.
     On proveri svoj položaj. Ali sumnje nije moglo biti. Tamo, na nebu, pre sto pedest godina, uzdizao se veličanstveni grad. Nije, međutim ostalo nikakvog traga od njega.
     On pogleda dole, ka dnu uvale koju su ocrtavale tri povezane doline, čiji su obronci bili obrasli šumom, a dna travom. U njoj se nalazilo jezero. Korson napregnu oči, da bolje vidi. Jedan oštar greben parao je jezero po sredini. Na drugom mestu, kratki talasi su se lomili o prepreke koje su se nalazile samo nekoliko centimetara ispod površine vode. Ispod rastinja koje je prekrivalo obalu, on razaznade druge geometrijske ruševine.
     Grad se survao, a okomita reka stvorila je jezero. Podzemne vodovodne cevi stalno su ga punile, a višak vode oticao je potočićem koji je krivudao dnom najniže doline. Đoto je bio uništen. Sila koja je održavala njegove kuće na visini od oko jednog kilometara nije više dejstvovala. Kataklizma se zbila pre možda jednog stoleća, ako je suditi prema debljini biljnog pokrova.
     Korson se s tugom seti života okomitih i vodoravnih ulica grada, rojeva letelica koje su izbijale iz njega kao iz kakve košnice, trgovine koju je pokrao da bi se prehranio, pa čak i mehaničkog glasa koji ga je pristojno opomenuo. Seti se i žena iz Đotoa.
     Đoto je bio mrtav kao toliki drugi gradovi preko kojih su prošli uragani rata. U dubinama jezera možda je počivalo telo Florie Van Nel koja ga je uvela, protiv svoje volje, u čudnovatost ovog sveta.
     Stari Urijac je lagao. Njegov osmeh bio je samo ironičan. Došlo je do rata i ljudi su ga izgubili. Od njihovih gradova ostale su još samo ruševine.
     Nadao se da Floria Van Nel nije imala vremena da svede računicu. Ona nije bila pripremljena za taj rat, odnosno ni za koji rat. Ako je i ostala u životu neko vreme, to je bilo samo zato da postane igračka Veranovih plaćenika, ili, još gore, žrtva nemilosrdnih krstarica naslednika Ngal R'nde.
     On, Korson, nije uspeo.
     Morao je da se nepregne da bi odoleo želji da skoči u prošlost. On se seti svoga sna, grada uništenog na njegove oči i krika naroda koji je predvideo, prekasno, svoju sudbinu. Čelo mu se orosi znojem. Neće ići, barem ne sada. Imao je sastanak u budućnosti koji nije mogao da izbegne. Tamo, ako bude dobio očekivani savet, moraće da promisli i vidi da li je još bilo moguće skrenuti na neki drugi put teška kola istorije. Biće vremena, tada, da se vrati natrag i otkrije šta je pošlo naopako.
     Pa čak i ako ne bude više ništa mogao, bar će ubiti Verana. Neko naprslo zvono zabruja mu u glavi. Ako ubije Verana i sam će umreti. Ogrlica će mu zabiti u vene otrovne žaoke. Nije smeo čak ni da pomisli da se bori sa Veranom, jer bi time ubio samoga sebe. Ali sada nije mogao ni da odustane.
     On nekako suzbi želju za osvetom. Ponovo se pope u sedlo, iscrpljen, i potera hiprona.
     Napredovao je glatko i po prvi put opazio da je vreme sivo. A onda, u neprozirnoj magli vekova, izmešanih dana i noći, najednom oseti da mu hipron izmiče. Prsti su mu hvatali vlakna, ali uzalud. Životinja, možda umorna ili možda potčinjena nekoj nepoznatoj volji, samo što se nije sinhronizovala. Obeshrabren, on joj se prepusti.
     Šum mora. Ritam spor i pravilan. Obreo se na nekoj dugačkoj plaži koju je zalazeće sunce upravo prestajalo da obasipa rumenilom. Ta okolnost ga zapanji. Hiproni bi se sami od sebe sinhronizovali usred dana jedino kada bi ih na to nagnala glad za energijom. Ali ovog je privukao zalazak sunca.
     Korson širom otvori oči. Na pesku, pred njim, bila su ispružena tri naga tela, nepomična. On skide kacigu i oseti mlakost vazduha.
     Tri naga tela, možda bez života, sve što je ostalo od saveta Urije. Jedan muškarac i dve žene na ivici mora, kao žrtve nekog strašnog brodoloma koje je plima izbacila.

33.

     Kada Korson priđe, muškarac se pokrenu. Oslonio se na lakat i osmotrio pridošlicu. Smeškao se, kao da nije mnogo propatio.
     "Oh", reče on. "Vi ste sa Eržistala. Očekivao sam vas."
     Korson samo zausti.
     "Savet..."
     "Ovde je, čoveče. Savet Urije za hiljadu godina."
     Korson se naže nad njim.
     "Je li vam potrebna pomoć?"
     "Mislim da nije. Sedite."
     "Ove žene..." poče Korson, spustivši se na pesak.
     "One su u vezi. Ne uznemiravajte ih."
     "U vezi?"
     "Nama se nigde ne žuri. Večeras je zaista lepo, zar vam se ne čini?"
     On stade da kopa po pesku i otkri kristalnu bocu koju pruži Korsonu pošto ju je otčepio.
     "Popijte malo, stari moj, čudno se ponašate."
     Korson zausti, da nešto kaže pa se predomisli. Ako je brodolomnik mislio da im se nigde ne žuri, zašto mu protivurečiti? On otpi gutljaj. Vino je bilo hladno. Iznenađen, on, svojski nategnu i zagrcnu se.
     "Ne dopada vam se?" upita brodolomnik.
     "To je najbolje vino koje sam ikada pio."
     "E pa onda, dragi moj, ispraznite bocu. Ima ih još."
     Korson skide rukavice da bi na miru još pio. Drugi gutljaj ga zagreja. Zatim se seti mesta i okolnosti.
     "Jeste li gladni?" upita on. "Imam pri sebi nekoliko sledovanja."
     "Zahvaljujem vam", uzvrati čovek. "Ali više volim pile, kavijar, ili teletinu na žaru. Baš glupo od mene što vam to nisam ranije predložio. Mora da ste gladni posle tolikog puta."
     On kleče, odbaci žustro nekoliko šaka peska i otkri veliku posudu od kovanog srebra. Odiže poklopac i omirisa sadržaj sa uživanjem.
     "Poslužite se i jedite prstima. Mi smo ovde za jednostavnost."
     "Video sam Đoto", poče Korson.
     "Lep grad", reče čovek. "Malo starinski."
     "Bio je na dnu jezera. Rat ga je potpuno uništio."
     Iznenađen, čovek se ispravi na laktove, pa sede.
     "Koji rat?"
     Zatim poče da se smeje, polako, oprezno.
     "Tako je. Vi dolazite iz burnog razdoblja. Mora da ste preživeli šok. Niste znali."
     "Šta nisam znao?" upita Korson nasrtljivo.
     "Đoto je bio napušten. Jednostavno napušten. Ne razoren. Nije odgovarao više našem načinu života."
     Korson se napreže da shvati novi podatak koji je doznao.
     "Pa kako živite?"
     "Kao što vidite. Jednostavno. Treba da razmišljamo. Pripremamo se za..."
     On zastade za trenutak, a onda dodade:
     "Za budućnost."
     "Sigurni ste da vam nije potrebna pomoć?" upita Korson trljajući ruke peskom da bi obrisao tragove masti koje je ostavila sočna polutka pileta koju je upravo pojeo.
     "Vi ste nam potrebni Korsone. Ali ne sada, ne ovde."
     "Sigurni ste da vam ništa ne nedostaje?" reče Korson nepoverljiv.
     "Zar izgleda kao da mi nešto nedostaje? Odeća možda? Mi je više uopšte ne nosimo."
     "Hrana, lekovi. Pretpostavljam da nije čitava plaža krcata bocama vina i zdelama sa hranom. Šta ćete raditi kad vam zalihe prestanu?"
     Čovek zamišljeno osmotri more.
     "Stvarno", reče on, "takva misao nikad mi nije pala na pamet. Mislim da..."
     Korson ga vatreno prekide.
     "Razmrdajte se. Jeste li ludi? Ili bolesni? Mora da postoji način da se peca u tom moru, da se lovi u tim šumama. Nećete valjda dopustiti da umrete od gladi?"
     "Ne verujem", uzvrati čovek.
     On pogleda Korsona u oči i ustade, jednim jedinim pokretom. Bio je dobro građen, mišićav, veći od Korsona. Duga kosa okruživala mu je lice.
     "Šta mislite odakle potiče ova boca?"
     Sada ustade i Korson i, zbunjen, nacrta nešto u pesku vrhom čizme.
     "Ne znam."
     "Kada nam ponestane vina, ponovo ćemo zatražiti."
     "Ah", reče Korson, čije se lice ozari. "Vi živite u peščanim dinama i došli ste da večerate na plaži. Tamo imate sluge ili robote."
     Čovek odmahnu glavom.
     "U dinama nećete naći ni palate, ni kuće, ni sluge, ni robote. Mislim da nema ni žive duše u krugu od četrdeset kilometara. Vidim da niste shvatili naš način života. Nama je jedini krov nebeski svod, postelja pesak, a posteljina lahor. Mislite li da je previše toplo ili previše hladno? Mogu to da sredim."
     "A otkud ovo potiče?" upita Korson, razljućen, odgurnuvši nogom praznu bocu.
     "Iz jedne druge epohe. Iz nekog veka u budućnosti ili prošlosti, ko bi to znao. Odlučili smo da zaparložimo ovih nekoliko decenija. Ovo je veoma prijatno mesto za odmor i razmišljanje. Mi kontrolišemo klimu, naravno. Ali nećete naći nikakvu mašinu na čitavoj planeti, u ovoj epohi. One koje su nam potrebne ostaju skrivene u kulisama vremena. Kada nam nešto zatreba, jedno od nas stupi vezu i to zatraži. I predmet se ovde pošalje."
     "A Đoto?"
     "Pre izvesnog vremena, uvideli smo da smo krenuli pogrešnim putem. Odlučili smo da pokušamo nešto drugo."
     "Ovo?" upita Korson.
     "Tačno", uzvrati čovek.
     Korson pogleda more. Pred očima mu je stajao klasičan zalazak sunca, ali se nešto uznemiri u njemu, nešto što je tražilo da se razveseli. Mirno more šljapkalo je o neku stenu, na nekoliko hvatova od obale, kao neka konačno pripitomljena životinja. Nevidljivo sunce grlilo je oblake. On nagonski potraži mesec na nebu, ali nije uspeo da ga vidi. Zvezde, čija je sazvežđa sada poznavao, bile su, međutim, dovoljno brojne da bi na ovaj svet bacale bledu svetlost.
     "Lepo je, zar ne?" reče čovek.
     "Lepo je", složi se Korson.
     Uputio je neodlučan pogled u pravcu žena utonulih u komu ili možda, san. Njihov stav odavao je sklonost ka samoći. A onda mu se učini da prepoznaje smeđu kosu, liniju leđa i načini korak prema ženi za koju je pomislio da je Antonela. Čovek ga zaustavi jednim pokretom ruke.
     "Ne uznemiravajte ih. One većaju. Reč je o vama. U vezi su sa onima s Eržistala."
     "Antonela", pozva Korson.
     Čovek odmahnu glavom.
     "Antonela nije ovde. Videćete je. Kasnije."
     "Ona me još ne poznaje", reče Korson.
     "Znam." Glas je bio nežan i tih kao da je čoveku bilo žao što se dotakao te teme. "Mora da nauči da vas poznaje."
     On zaćuta.
     "Ne treba da se ljutite na nas."
     Zatim brzo nastavi:
     "Hoćete li da spavate ili više volite da sada razgovaramo o zajedničkim poslovima?"
     "Ne spava mi se", reče Korson, "ali bih hteo malo da razmislim."
     "Kako god hoćete", reče čovek.
     Korson je dugo ostao miran, sedeći na pesku, sa laktovima oslonjenim na kolena. Sunce je sasvim zašlo. Zvezde su poigravale po moru. Vazduh je bio mlak kao i koža. Posle nekog vremena, Korson svuče kombinezon i čizme. Još se nije usuđivao da se skine go ali je osećao da želja za tim raste u njemu, baš kao i poziv da skoči u talase, zapliva i zaboravi gospodare rata. Plime bi morale da budu slabe, ovde. Nema meseca. Samo je daleko sunce izazivalo treperenje mora.
     Korson uzdrhta i prekide ćutanje. Govorio je najpre nesigurnim glasom, kao da je sam, kao da se plašio da poremeti tananu ravnotežu noći ili da ne probudi kakvog neprijatelja. Zatim mu ton ojača.
     "Ja sam ambasador", reče on, "osobite vrste. Bio sam vojnik. Putovao sam kroz vreme. Čuo sam bogove Eržistala. Saznao sam da su tri opasnosti ugrožavale mir Urije. Prva je bila životinja kao ova koja me je dovela, ali divlja, zver. Druga opasnost ležala je u zaveri koju su protiv ljudi skovali prvobitni stanovnici ove planete. Treća je nosila ime plaćenika koji je iskrsao niotkuda i koga ću, prema njegovoj izjavi, ja sam pozvati na ovaj svet. Ja ga ovde predstavljam. I na kraju, ja sam svoj sopstveni ambasador. Želim da oslobodim Uriju od svih tih opasnosti, ali mi nedostaju sredstva. Nadao sam se da ću ovde naći pomoć, iako su mi oni sa Eržistala kazali da računam samo na sebe. Po cenu uspeha, prema njima, steći ću slobodu, a možda i više. Ali vidim da je to nemoguć zadatak."
     "Znam ja sve to", uzvrati čovek. "Zadatak je već napola izvršen. Ne snalazite se loše, Korsone, za čoveka iz davnih vremena."
     "Čudovište je u kavezu", reče Korson. "a zavera osujećena. Ne znam jesam li sposoban za više. Ostaje Veran, gospodar rata, čiji sam ja ovde, na nesreću, izaslanik."
     Čovek razgrnu pesak.
     "Hoćete li malo ovog vina?" upita on uljudno.
     "Taj Veran želi da osvoji svemir", nastavi Korson, otpivši nekoliko gutljaja. "Traži oružja i vojnike ili robote. U zamenu, obećava da će ostaviti ovaj svet na miru. Ali ja nemam poverenja u njega. Osim toga, služba bezbednosti neće ga pustiti da to uradi, pa će doći do rata. On će se odvijati na ovom svetu, jer Veran neće pustiti da ga lako oteraju."
     "Vi ste služba bezbednosti", reče tiho čovek, "a u našoj prošlosti nije bilo rata."
     "Mislite da sam ja..." zamuca Korson.
     "Predstavnik Službe u našem sektoru. Na vama je da sprečite taj rat."
     "Do njega nije došlo", reče lagano Korson, "pošto ste vi tu. To znači da sam uspeo. Ali to protivureči zakonu o nepovratnoj informaciji."
     Čovek stade da presipa pesak sa dlana na dlan.
     "Da i ne. To nije jednostavno. Zakon o nepovratnoj informaciji uređuje samo jedan poseban slučaj."
     "Dakle", reče Korson, "budućnost može da interveniše u prošlosti?"
     Čovek pusti da mu pesak iscuri kroz prste.
     "Neke intervencije imaju samo beznačajne posledice, druge su opasne, izvesne su konačno korisne, barem sa stanovišta nekog povlašćenog posmatrača. Vas. Ili mene. Ili Verana. Kontrola nad vremenom liči malo na ekologiju. Zamislite neki svet nastanjen insektima, pticama i biljojedima. Insekti mrve zemlju i pomažu rast trave. Ptice jedu insekte i osiguravaju oplođavanje biljaka. Biljojedi pasu travu. Njihov izmet i leševi služe kao hrana insektima i đubre zemlju. Posredi je najjednostavnije moguće ekološko kolo. Možete da zdrobite na desetine insekata, a da se ništa ne dogodi. Možete da ubijete jato ptica, ili da se kljukate mesom biljojeda, uopšte ne poremetivši pri tom ravnotežu. Ali ako uništite sve insekte na nekom velikom području, ptice će ga ili napustiti ili će umreti od gladi. Trava će propasti za nekoliko godina. Zatim će nestati i biljojedi. Dobićete pustinju. Isto će se dogoditi i ako ozbiljno oslabite bilo koju kariku lanca. Postoji prag za svaku tačku. Ali zamislite da na ovaj svet uvedemo hordu mesojeda dovoljno brzih i jakih da napadaju biljojede. U početku, oni će biti izgubljeni u beskraju ove planete. Možete je pretraživati godinama, a da im ni traga ne nađete. Ali s vremenom, ne sukobivši se ni sa jednim protivnikom, oni će se namnožiti do te mere da će smanjiti broj biljojeda. To će pogoditi insekte, zatim ptice, pa vegetaciju. Biljojedi će biti ugroženi sa dve strane istovremeno. I sami mesojedi će početi da umiru od gladi. Ali ako su okolnosti povoljne, uspostaviće se nova ravnoteža, veoma različita od one koja je postojala u početku, možda nestabilna. I prva i druga vrsta naizmenice će prolaziti kroz cikluse izobilja i izgladnelosti. Kritični prag spustiće se, međutim, znatno niže nego u prvoj pretpostavci. Uvođenje samo jednog para mesojeda bilo bi možda dovoljno da se pokrene razvoj nepredvidljivih posledica. Za dinamičku ekologiju, pojedinačno biće nije nikada samo elemenat lanca, već skup tih elemenata. A proces ne može da se opozove sam od sebe. On začinje suptilne, ali odsudne promene. Pod pretnjom mesojeda, biljojedi će usavršiti brzinu. Najduže noge olakšaće opstanak.
     Uz izvesne razlike isto važi i kada je u pitanju vreme. Ali ekološki problemi smešno su jednostavni u poređenju sa vremenskim. Možete obrisati planinu sa površine neke planete ili čak ugasiti zvezdu na nebu, a da se ne dogodi ništa ozbiljno u vašoj budućnosti. Možda čak možete, tu i tamo, uništiti čitavu jednu civilizaciju, a da to nema neugodne posledice, sa vašeg stanovišta. Ali, s druge strane, biće dovoljno da zgazite nogu nekom čoveku, pa da vaše nebo i vaša zemlja budu uzdrmani. Svaka tačka u svemiru ima svoj vlastiti ekološki svet. Nema apsolutne istorije."
     "Kako predvideti?" upita Korson.
     "To se oceni. Čovek se mora osloniti na intuiciju i iskustvo. A bolje je videti stvari s visine, što je dalje moguće u budućnosti. Uvek je lakše posmatrati razne staze koje su mogle voditi u sadašnjost, nego konstruisati one koje će stvoriti budućnost. Upravo zbog toga oni sa Eržistala stupaju u vezu s nama."
     On pokaza na dve žene.
     "Ali oni ne mogu sve da nam kažu. Nisu u prilici da uvedu u istoriju poremećaje koji bi ih pokretali. Nalaze se sasvim na kraju vremena i ka njima vode svi putevi. Za njih, istorija je gotovo apsolutna i gotovo dovršena. Mi, međutim, moramo da ispunimo naše sudbine sami, čak i ako one treba da se uklope u neku opsežniju svrhu."
     "Shvatam", uzvrati Korson. "I ja imam utisak da sam pion na šahovskoj ploči. Verovao sam, u početku, da se slobodno krećem. Ali što sam više sagledavao igru, uvidao sam da me zapravo, guraju sa polja na polje."
     Oklevao je jedan tren:
     "Čak sam mislio da vi vodite igru. Da je plan vaš."
     Čovek odmahnu glavom.
     "Grešite. Mi nismo tvorci tog plana."
     "Ali vi znate šta se dogodilo."
     "U izvesnoj meri. Za nas, vi ste nepoznati činilac. Pojavili ste se u datom trenutku da rešite jednu krizu. Oduvek smo mislili da ste vi sami tvorac plana."
     "Ja?" upita Korson.
     "Vi. Niko drugi."
     "Ja čak nisam uspeo ni da shvatim svoj plan", reče Korson.
     "Vreme je pred vama", uzvrati čovek.
     "Ali ostvarenje je otpočelo."
     "Znači da će postojati", reče čovek.
     "A ako ne uspem?" upita Korson.
     "Nećete o tome ništa znati, baš kao ni mi."
     Jedna od žena se pomeri kraj njih. Zatim se okrenu, ustade, pogleda Korsona i nasmeši se. Mogla je imati trideset godina. Njene crte lica bile su Korsonu nepoznate. Pogled joj je ostao nesiguran, zato što je suviše dugo gledala u unutrašnjost svog bića.
     "Jedva mogu da poverujem", reče ona. "Slavni Korson među nama."
     "Nemam još nikakvog razloga da budem slavan", uzvrati suvo Korson. (Do poslednjeg trenutka, nadao se da je to ipak Antonela.)
     "Nemojte ga požurivati, Selma", umeša se čovek. "Ima još puta da prevali, a malo je uzrujan."
     "Neću ga pojesti", reče Selma.
     "Svima nam je potreban", zaključi čovek.
     "Dokle ste stigli?" upita Selma Korsona.
     "Došao sam kao ambasador", poče Korson, ali ga ona prekide.
     "Znam. Čula sam vaš razgovor sa Sidom. Ali gde ste stali u vašim mislima?"
     "Mogu da uništim Verana tako što mu neću poslati poruku, pošto svi tvrde da sam ja za to odgovoran. Ali istini za volju, ja čak ne bih umeo ni da je napišem, a još manje da mu je dostavim."
     "To uopšte nije problem", reče Selma. "Srediću taj kreod kad budete hteli. A mislim da će Eržistal prihvatiti slanje te poruke."
     "Uzmimo da je vi ne pošaljete", reče čovek koga je Selma oslovila sa Sid. "Ko će se pobrinuti za Čudovište i princa od Urije? Nije to pravo rešenje. Veran je deo plana. Ne možete ga tako lako ukloniti."
     "I ja se toga bojim", primeti Korson. "Čak mislim da sam došao na pomisao da se njim poslužim zato što sam ga sreo na Eržistalu. Ali u to još nisam siguran. Ta će mi ideja zaista pasti na pamet tek kasnije."
     "Brzo napreduje za jednog primitivca", reče Selma.
     Sid nabra obrve.
     "Korson nije primitivac. A bio je i na Eržistalu. Osim toga, nije se zadovoljio vezom."
     "Istina je", reče Selma. "Smetnula sam s uma."
     Uvređena, ona ustade i potrča prema talasima.
     Korson stade glasno da razmišlja:
     "Ali ko će se postarati za Verana?"
     "Vi", uzvrati Sid.
     "Ne mogu da ga napadnem. Ne mogu čak ni da organizujem borbu protiv njega."
     "Ogrlica!"
     Krhka nada rodi se u Korsonovoj svesti.
     "Možete li me vi osloboditi?"
     "Ne", reče Sid. "Ne mi. Veran je rođen u našoj budućnosti. Njegova tehnologija prevazilazi našu."
     "Dakle", uzvrati Korson, "nema izlaza."
     "Postoji neko rešenje. U protivnom ne biste bili ovde. Mora da postoji bar jedan red verovatnoće - kreoda - prema kome ste vi doveli plan do kraja. Ne znam da li shvatate sve protivurečnosti situacije, ali vaša budućnost zavisi od vas, Korsone, u bukvalnom smislu te reči."
     "Meni se pre čini da ja od nje zavisim."
     "To je drugi način da se kaže isto. Vidite, dugo vremena ljudi su sebi postavljali pitanje o trajnosti bića. Da li je čovek koji se probudio bio isti onaj koji je prethodnog dana zaspao? I zašto su neke misli, neke uspomene, bile potpuno potiskivane iz svesti, da bi se posle ponovo javile? Postoji li neko jedinstvo, neko slaganje bića? A onda, jednoga dana, neko je otkrio istinu. Čovek nikada nije upoznao najveći deo samoga sebe. Mi danas sebi postavljamo gotovo ista pitanja, na bezmalo isti način. Kako su razne mogućnosti međusobno vezane? Šta spaja prošlost, sadašnjost i budućnost nekog bića? Da li detinjstvo uzrokuje zrelo doba, ili zrelo doba kuje detinjstvo? Ne znamo suštinu onog što jesmo, Korsone, i nećemo je još dugo znati, ali ipak moramo živeti s onim što znamo."
     Selma se vratila do njih, sva blistava od vode.
     "Morate da spavate, Korsone", reče Sid. "Umorni ste."
     "Možda biste mogli da doživite svoju budućnost u snovima."
     "Pokušaću", uzvrati Korson. "Obećavam vam da ću pokušati." I on se ispruži na pesku.

34.

     Postao je svestan nečijeg prisustva kraj sebe. Otvorio je oči i odmah ih zatvorio, zaslepljen suncem koje je bilo visoko na nebu. Okrenuo se na bok i pokušao ponovo da zaspi. Ali dva uporna šuma sprečavala su ga u tome, ravnomerni huk mora i šum slabog disanja. On ponovo otvori oči i ugleda, u visini jagodice, peščanu površinu po kojoj je vetar uzdigao malene dine, koje je sada brisao reskim zamasima.
     "Antonela", reče on.
     Ona je nosila kratku crvenu tuniku.
     "Žorže Korsone", uzvrati ona glasom punim neverice.
     On pređe pogledom po plaži. Sid, Selma i ona druga žena bili su nestali. Mlada žena koja se zvala Antonela ustala je i udaljila se nekoliko koraka, kao da se zastidela činjenice što ju je on iznenadio dok ga je posmatrala.
     "Poznajete li me?" upita on.
     "Nikada vas nisam videla. Ali čula sam o vama. Vi morate da spasite Uriju."
     On je osmotri s više pažnje. Bila je odevena, iako su ostali išli goli. Sigurno je došla iz neke druge epohe u kojoj odevne navike nisu dostigle taj stupanj jednostavnosti kao kod članova saveta. Bila je mlađa nego što je se on sećao, mnogo mlađa, gotovo curičak. Nije znao koliko je godina proteklo za nju, između njihova dva susreta. Za njega, te godine predstavljale su samo nekoliko meseci. Savršeno dobro se sećao one druge Antonele. Čudno je sresti se s nekim s kim si prošao kroz svakojake pustolovine, a ko te još ne poznaje. Imao je utisak da se nalazi pred nekim ko boluje od amnezije.
     "Vi ste ratovali?" upita ona s notom prekora, a u isto vreme i zanimanja u glasu.
     "Da", uzvrati Korson. "Bilo je neprijatno."
     Ona razmisli.
     "Htela sam da vas pitam... ne znam da li smem."
     "Smete."
     Ona pocrvene.
     "Jeste li već ubili nekoga, gospodine Korsone?"
     Kakva odvratna klinka, pomisli on.
     "Nisam", uzvrati on. "Bio sam neka vrsta inženjera. Nikada nisam zadavio ili zaklao nekoga lično, ako ste to hteli da znate."
     "Bila sam sigurna u to."
     Izgledala je zadovoljna.
     "Ali sam pritiskao dugmad", reče Korson okrutno.
     Nije shvatila.
     "Hoćete li cigaretu?" upita ona, vadeći kutiju iz tunike.
     On je prepoznade.
     "Ne hvala", uzvrati Korson, iako je osećao da mu voda ide na usta. "Odavno već ne pušim."
     Bila je uporna:
     "Ovo je duvan, ne neki sintetički proizvod."
     "Zaista ne", reče on. "Prestao sam da pušim."
     "Kao i svi ovde. Ja sam jedina koja još puši."
     Ali ona odloži kutiju u stranu.
     Kako sam mogao da je volim upita se Korson. Izgleda tako površna, tako prazna. Stvar uzrasta, stvar oklonosti. Kada sam to počeo da je volim? On stade da kopa po sećanju i zgode njihove zajedničke pustolovine izbiše na površinu, kao mehurići gasa utekli sa dna močvare. Eržistal. Balon, pokušaj vrbovanja, planeta mauzolej, bekstvo, kratak boravak u Veranovom logoru.
     Bilo je to ranije. Mnogo ranije. Napreže se. Bilo je to u trenutku kada ju je poljubio. Ne, upravo pre nego što ju je poljubio; kazao je sebi da je ona jedna od najprivlačnijih žena koje je sreo u svom životu. Ali nije ostavila na njega takav utisak na prvi pogled.
     Počeo je da je voli u trenutku kada je iz upaljača planuo blesak. Prozreo je hipnotički trik i pomislio da je htela da ga navede da govori. A ona je samo želela da je on voli. I uspela je. Nije stoga bilo ničeg čudnog u tome što mu je podrugljivo odgovorila kada ju je upitao zašto nije predvidela da joj manevar možda neće uspeti. Je li to bila navika svojstvena načinu života u Đotou? Oseti da ga obuzima bes. Zatim se smiri. Žene su oduvek postavljale zamke muškarcima. To je bio jedan od zakona vrste, tako da one za njega nisu mogle biti odgovorne. Pustiću je da se ucrvlja u Veranovom logoru da joj pokažem kako i muškarci isto tako imaju svoje metode, pomisli on. Ali ipak to neće uraditi. Upravo u Veranovom logoru stvarno je počeo da je voli. Kada je ispoljila hladnokrvnost. Zatim na planeti-mauzoleju kada je užasnotušću pokazala da je ljudsko biće.
     Uostalom, nije imao izbora. Poći će da je izbavi - i da izbavi samog sebe - iz Veranovih kandži. Ostaviće na planeti-mauzoleju torbu sa hranom za njih. Dotle mu je uloga bila određena. Nije mogao da odstupi od nje, a da ne unese poremećaj u svoju prošlost. Ali potom? Pošto pošalje poruku, hoće li morati još da obezbedi Veranu regrute i naoružanje koje je zahtevao ovaj otpadnik sa Eržistala?
     Sve je to bilo besmisleno. Zašto ih je drugi Korson, posle njihovog bekstva, odveo na planetu-mauzolej? Je li to bila neizbežna prolazna stanica, mesto nekog vremenskog čvora? Ali Korson je počinjao dobro da upoznaje puteve vremena, pa je bio gotovo siguran da ništa slično nije postojalo. Kad bude izvršio spasavanje, mogao je isto tako da dovede begunce na ovo mesto, na ovu plažu gde je zasedao savet Urije, slobodan da ode sam na Eržistal ako se pokaže da je njegov boravak tamo neophodan. A znao je da je bio. Na Eržistalu se promenio. I naučio je mnoge stvari neophodne za uspeh plana.
     A onda se seti metalne pločice postavljene na vidnom mestu na torbi sa hranom, pred vratima mauzoleja. Na trenutak mu se učinilo da je poruka bila nejasna. Pretražio je džepove na kombinezonu. Pločica je bila tu, mada je on više puta promenio odeću. Mora da je nesvesno premeštao sadržinu džepova iz jednog odela u drugo.
     Iako se deo teksta obrisao, činilo se, međutim, da su slova duboko utisnuta u metal.

     ČAK SE I PRAZNI OMOTAČI JOŠ MOGU UPOTREBITI. POSTOJI VIŠE NAČINA DA SE VODI RAT. UPAMTI TO.

     On polako zviznu kroz zube. Prazni omotači očigledno su označavali polumrtve devojke iz mauzoleja. Na um mu je palo da bi možda bilo moguće obdariti ih veštačkim ličnostima i poslužiti se njima kao robotima. Čak je poverovao da je reč o androidima. Ali prisustvo pupka na stomaku svake od njih odagnalo je svaku zabludu. One su nekada živele. Bile su mrtve, iako je usporena aktivnost njihovih tela mogla da navede na suprotan zaključak. Izbrojao ih je više od milion, a nije bio dosegnuo, niti čak sagledao, kraj mauzoleja. Predstavljale su golemu moguću vojsku. Zadovoljile bi i najluđe Veranove ambicije. Osim u jednom pogledu. To su bile žene. Pukovnik je ocenio da je dobro pojačati disciplinu kada je Antonela ušla u logor. Bio je siguran u svoje ljude samo do određene granice. Nije strahovao da bude izdat zbog novca ili iz ambicije. Ali psihologija je imala svoje zakone koje on nije hteo da prekrši.
     Korson prinese ruku vratu. Ogrlica je i dalje bila tu, tako lagana da mu se dešavalo da je smetne s uma. Tvrda. Hladna. Beživotna i opasnija od zvečarke. Ali zmija je spavala. Pomisao da upotrebi polumrtve devojke kao regrute sigurno nije predstavljala očiglednu neprijateljsku nameru.
     On se naže nad pesak, potresen mučninom, svestan Antonelinog pogleda. Pomisao da upotrebi polumrtve devojke mu se smučila. Ali to je bilo sasvim u duhu bogova sa Eržistala. Upotrebiti posmrtne ostatke, ratne zločince ili žrtve kakvog rata da bi se izbegao veći nered. Te cepidlake su vodile računa o manjem zlu. Ili su, bolje reći, bili savršeno realni. Jer te žene su bile mrtve, neopozivo mrtve. Prazni omotači. Nisu više bile sposobne da misle, da stvaraju, delaju, čak ni da pate osim na strogo biološkom planu. Još su možda mogle da rađaju. To je bila stvar na koju će morati da obrati pažnju. Obdariti ih veštačkom ličnošću bio je neuporedivo manji zločin nego pritiskom na dugme uništiti grad nastanjen inteligentnim bićima. Kad se bolje razmisli, to nije bio veći zločin od presađivanja organa. Hirurzi sa zemlje odavno su rešili deontološki problem: mrtav služi živome.
     On pokri peskom svoje bljuvotine, proguta s mukom pljuvačku, obrisa uglove usana.
     "Bolje mi je", reče on Antoneli koja ga je gledala preplašeno. "Nije to ništa. Imao sam krizu."
     Devojka ništa nije preduzela da bi mu pomogla. Nije se pomerila. Premlada, pomisli on, odgojena u svili sveta koji ne zna za bolest i patnju. Kao kakav lep cvet. Iskušenja će je promeniti. A onda, moći ću da je volim. Tako mi bogova, prevrnuću Eržistal kamen po kamen da je ponovo nađem! Oni tamo ne mogu da je zadrže. Ona nije uprljala ruke, nije počinila nikakav zločin.
     A to je opravdavalo Korsonovo prisustvo ovde. Antonela ne bi mogla da uradi ono što je on uradio, ni ono što mu je ostalo da uradi. Ni Sid, ni Selma, niti bilo ko drugi iz njihove epohe. Oni nisu imali dovoljno hrabrosti. Pripadali su jednom drugom svetu i borili su se na drugom frontu. Ali opasnost nesreće vrebala je i njih. A uloga ljudi kao što je Korson bila je da osujećuju tu nesreću. Mi smo, pomisli on, čistači istorije, njeni balegari. Mi gazimo po gnoju da bi pločnik bio čist pod nogama naših potomaka.
     "Hoćete li da se okupate?" upita ona.
     On klimnu glavom u znak pristanka, ne smogavši još hrabrosti da progovori. More će ga oprati. To neće biti previše za toliko more.

35.

     Sid se vratio kada je Korson izišao iz vode. On udalji Antonelu pod nekim nevažnim izgovorom i izloži svoj plan. Celina se držala, ali neke pojedinosti ostale su nejasne. Ogrlica je, na primer, smetala Korsonu. Nije znao kako bi mogao da je se oslobodi. Na Eržistalu, možda ili za vreme, nekog putovanja u budućnost. Ali ona je predstavljala samo beznačajnu nelagodnost.
     Bekstvo uopšte nije predstavljalo problem. Sam Veran opskrbio je Korsona čitavom zbirkom oružja baš kao i ogrlicom. Verovao je da nema čega da se boji, polazeći od načela da je svaki raspoloživ čovek neophodan za rat. Jedno od oružja stvaralo je polje koje zaprečava svetlost. Preuredivši ga, Korson je mislio da može da proširi svoje područje dejstva spreman da isprazni baterije za nekoliko minuta. U kompletu sa ovom napravom išao je projektor ultrazvuka, koji je omogućavao kretanje po mraku, a koji je on takođe posedovao. Torba sa hranom koju će ostaviti na planeti-mauzoleju bila je deo opreme njegovog hiprona. Preostala su još dva kombinezona u koje će morati da obuče drugog Korsona i Antonelu. Procenio je da će uspeti da ih se domogne bez velike muke u metežu stvorenom njegovim upadom.
     Suprotno njegovom očekivanju, Sid ni ne trepnu kada je on prešao na najosetljiviji deo svog izlaganja: oživljavanje polumrtvih devojaka sa planete-mauzoleja. Mora da je bio ili neosetljiv ili čvrstog karaktera. Prva pretpostavka bila je manje verovatna.
     "Imam nekoliko ideja o postupcima oživljavanja", reče Korson, "i o usađivanju sintetičke ličnosti, ali biće mi potreban materijal i, možda, tehnička pomoć."
     "Mislim da ćete naći sve što vam je potrebno na planeti-mauzoleju", uzvrati Sid. "Vaši svirepi kolekcionari sigurno su sve predvideli. A ako vam budu potrebni saveti, najbolje će biti da uzbunite Eržistal."
     "Kako to? Vičući iz sve snage? Oni me uvek drže na oku?"
     Sid se osmehnu uglovima usana.
     "Verovatno. Ali to nije način. Sa njima možete opštiti posredstvom svog hiprona. Išli ste na Eržistal. Put do njega neizbrisivo je urezan u vaš nerni sistem. Uostalom, to nije toliko put koliko način gledanja na stvari. Eržistal zauzima površinu svemira, što znači da se nalazi svuda. Površina neke hiperzapremine jeste jedna zapremina čiji je broj dimenzija manji za jednu jedinicu od broja dimenzija hiperzapremine. Ovo, doduše, treba shvatiti uslovno, jer je broj dimenzija ove vasione možda iracionalan ili transcendentan. Ali vi nemate potrebe, za praktične svrhe, da znate više o tome."
     "Ali kako ću to izvesti?" upita Korson smeteno.
     "Ja ne poznajem tako dobro hiprone kao vi i nisam nikada išao na Eržistal, ali pretpostvljam da će biti dovoljno da uspostavite empatsku vezu, koja vam omogućuje da upravljate njima, pa da se prisetite svog putovanja. Hipron će nagonski izvršiti ispravke i prilagođenja. Oni imaju dovoljno pristupa u vašu podsvest, ne zaboravite to."
     Sid počeša bradu.
     "Vidite", nastavi on, "sve je počelo sa hipronima, bar na ovom ovde svetu. Za njih se nekada nije znalo na Uriji. U ovom redu verovatnoće, ili u nekom drugom, susednom (Sid se tužno osmehnu), vi ste uveli prvog hiprona. Naučnici sa Urije proučili su njegove potomke. Uspeli su da sagledaju njegov način vremenskog premeštanja. Zatim su uspeli tu sposobnost da prenesu na ljude, najpre u malom stepenu. Kazao sam vam, to je manje pitanje moći, a više način gledanja na stvari. Ljudski nervni sistem nema posebnih urođenih moći. Poseduje samo sposobnost da usavršava one stečene, što je možda bolje. Pre svega nekoliko vekova, na početku razdoblja koje mi nadgledamo, ljudi sa Urije bili su u stanju da predvide samo nekoliko sekundi svoje budućnosti. Iz nekog nerazumljivog razloga, stari Urijci, ptice, stekli su tu osobinu znatno teže."
     "To je dobro", kaza Korson, prisetivši se Ngal R'nde. "Ali ljudi koje sam ja sreo, kada sam stigao, posedovali su tu sposobnost. A proučavanje hiprona moglo je tek kasnije da usledi."
     Sid se ponovo osmehnu, ovog puta veselo.
     "Koliko ste osoba stvarno sreli?"
     Korson stade da prebira po sećanju.
     "Dve", reče on, "samo dve. Floriu Van Nel i Antonelu."
     "One su dolazile iz vaše budućnosti", uzvrati Sid. "Kasnije, najnapredniji ili najdarovitiji stupili su u vezu sa Eržistalom. Sve je postalo lakše. To je bar način da se razgovara."
     On ustade i duboko udahnu vazduh.
     "Počeli smo da se premeštamo kroz vreme bez hiprona i bez mašina, Korsone. Potreban nam je još samo jedan mali uređaj, podsetnik. Ali uskoro nam ni on više neće biti neophodan."
     "Uskoro?"
     "Sutra ili kroz sto godina, malo je važno. Vreme više ne igra nikakvu ulogu za onoga ko njime upravlja."
     "Mnogi će umreti do tada."
     "Vi ste jednom već umrli, Korsone, zar ne? A to vas ne sprečava da obavljate svoj posao."
     Korson ostade ćuteći. Usredsređivao se na svoj plan. Sidova kratka obaveštenja otklonila su sve poteškoće; vežbu koju je trebalo da prođe hipron da bi odveo Antonelu i drugog Korsona na Eržistal i određenje puta neophodno da se stigne na planetu-mauzolej. Pošto je on jednom već tamo bio, umeće i da se vrati. Jednom čoveku očigledno je bilo nemoguće da zna položaj milijardi i milijardi zvezda koje nastanjuju ovu oblast svemira, čak i ako se ne uzme u obzir njihovo premeštanje tokom vremenskih razdoblja. Ali on je uvek mogao da pronađe put kojim se jednom poslužio. Isto kao što nije bilo potrebno da neko pročita sve knjige da bi umeo da iščita njih nekoliko.
     "Mogli bismo malo da vas uvežbamo, Korsone", reče Sid, kopajući pesak. "Ali to bi uzelo mnogo vremena. A ovaj red verovatnoće je prilično nepostojan. Bolje da upotrebite hiprona. Što se nas tiče, mi nastojimo da prođemo bez njih."
     On izvadi posudu od pozlaćenog srebra ukrašenu duborezom.
     "Mora da ste gladni", reče Sid.
     Korson je na plaži proveo trideset dana. Godišnji odmor, praktično. Najveći deo ovog vremena posvetio je doterivanju plana. Nacrtao je na pesku, po sećanju, podrobnu shemu Veranovog logora. Imaće veoma malo vremena da odvede dva begunca do ograde s hipronima, tako da se po svaku cenu moralo izbeći eventualno spoplitanje o neki kočić šatora ili lutanje kroz lavirinte prolaza. Takođe je odabrao osnovne crte veštačkih ličnosti kojima će obdariti oživljene devojke. Još nije znao kako će ih preneti sa planete-mauzoleja na Uriju, ali biće vremena da o tome promisli kada bude ispunio prethodne stavke programa.
     Ostatak vremena se kupao, razgovarao i igrao sa Antonelom, ili sudelovao u radu saveta. U prvi mah, uopšte nije izgledao obavezan, ali, postepeno, počeo je da preuzima deo odgovornosti koje su pritiskale Sida, Selmu i onu drugu ženu koja se zvala Ana. Događalo se da oni nestanu po više sati, ili čak dana. Korson ih je nekoliko puta video da se vraćaju satrti od umora, nesposobni da reč izgovore. Nepoznati ljudi iskrsavali su ponekad iz ništavila, pitali za savet ili donosili vesti. Tokom dugih sati, skoro svakog dana, bar jedan od članova saveta uspostavljao je vezu sa Eržistalom. Najčešće je to bila jedna od dve žene. Možda su one više napredovale od Sida u pravcu ovladavanja vremenom? Ili su oni sa Eržistala više voleli da imaju sagovornice? Činilo se da su neke od tih sednica naročito teško preživljene. Njega su jednom probudili urlici. Ana se uvijala po pesku, očigledno zahvaćena napadom epilepsije. Pre no što je on stigao da se umeša, Sid i Selma su se ispružili uz bokove žene, pa su i oni stupili u vezu. Anine jadikovke i trzaji su prestali kroz nekoliko minuta. Sutradan, Korson se nije usudio da postavlja pitanja.
     Pošto je imao vremena za razmišljanje, zapitao se kakva je bila istorija ovih šest hiljada godina koje je bio preskočio. Ali odgovori do kojih je došao nisu ga mnogo zadovoljili. Šest hiljada godina predstavljalo je golemo parče vremena, koje je gotovo nemoguće bilo sagledati. Toliko vekova nije proteklo od časa kada je čovek prvi put napustio svoju planetu pa do Korsonovog rođenja. Nauka mora da je silno napredovala. Carstvo ljudi sigurno je u međuvremenu uvećano za čitav katalog novih svetova. Čak je moguće da su istraživači uspostavili vezu sa veoma starim rasama iz legende, milion puta naprednijim od čoveka. No, ovo je ipak bilo malo verovatno. Korson je sumnjao da bi ljudska vrsta preživela taj susret. Tako napredne rase sigurno su dostigle nivo Eržistala ili, prema rečima boga, "tu više nije bilo razlike." Ako su one rešile da uzmu udela u razvoju čovečanstva, to više nije bilo u bezazlenom obliku agresije ili 'miroljubivih razmena'. Stvar se odigravala kroz vreme. Korsona je najviše iznenađivala 'provincijalna' priroda odgovora Sida, Selme ili Ane. Oni su, doduše, poznavali u izvesnoj meri istoriju Urije i nekoliko desetina obližnjih zvezda, ali nisu znali ništa što bi bilo smisleno na nivou čitave Galaksije. I sam pojam galaktičke istorije bio im je gotovo potpuno stran. Korson je prvo pomislio da je tako zato što su posredi suviše zamašne stvari da bi njima mogao da ovlada ma koji pojedinac. Zatim shvati da je sam njihov pojam istorije bio drugačiji. Oni su je doživljavali kao nagomilavanje situacija i kriza od kojih nijedna nije bila nepovratna i čiji se razvoj pokorava složenim zakonima. Popis svih mogućih kriza nije imao za njih značaj veći nego za nekog inženjera iz Korsonovog vremena spisak svih mogućih tehničkih rešenja, za lekara inventar molekularnih preobražaja izazvanih virusima, odnosno za astronoma tablica pomračenja. Postojala su načela koja su objašnjavala veliki deo konkretnih situacija. Redak slučaj situacije nesvodive na postojeća načela vodio je pre ili kasnije određenju novog načela ili novog sistema. Jedina istorija koju su oni mogli da zamisle, prema onome što je Korson utvrdio, bila je istorija naizmeničnih poznavanja Istorije. I niko od njih nije bio specijalizovan u toj oblasti. Raznovrsnost ljudskih i tuđinskih svetova obuhvatala je - u datom trenutku, ukoliko je taj izraz još imao nekog smisla - gotovo čitav opseg zamislivih situacija. Galaktička civilizacija predstavljala je ostrvsku civilizaciju. Svako ostrvo imalo je svoju vlastitu istoriju, svoja vlastita društvena pravila, a ukrštanja su bila srazmerno malobrojna. Korson shvati da je rat bio glavna spona između svetova koji su se nazivali snage Sunčevog sistema, odnosno između onih koji su stvorili Carstvo Urije, kao i svih kasnijih carstava.
     Ali valjalo je još saznati da li je Urija bila ključni svet, pošto je prevashodno privukla pažnju bogova sa Eržistala. Za Sida, pitanje je bilo lišeno smisla. Ana je mislila da su Urijci bili pozvani da odigraju posebnu ulogu u svemiru zbog njihovog otkrića vladanja nad vremenom. Za Selmu, svi svetovi su imali istu važnost, a vlast nad vremenom otkrivali su dovoljno uznapredovalim vrstama brodovi sa Eržistala na načine i u trenucima koje su oni smatrali odgovarajućim. Korson u tom pogledu nije bio dalje odmakao.
     Počela je da ga nagriza sumnja. Pitao se ponekad da li su oni uopšte pri čistoj svesti, gledajući ih kako žive oko njega. Nisu li njihovo samopouzdanje i moći predstavljali samo izraze ludila. Nije imao nikakvog drugog dokaza o tome da su sposobni da savlađuju vreme osim njihovih odsustava. Mogli su da ga prevare, svesno ili ne. Ali znali su suviše toga o njemu, o njegovoj prošlosti, o Eržistalu. I pokazali su da su sposobni da presretnu hiprona, Korson je u to bio siguran. U normalno vreme, odnosno, sa Korsonovog stanovišta, tokom svojih časova dokolice, nisu ispoljili nikakav znak otuđenosti. Vladali su se kao obični ljudi čak bolje uravnoteženi od većine osoba koje je Korson poznavao iz vremena rata. To ga je takođe iznenadilo. Ljudi koji pripadaju društvu starijem od njegovog šest hiljada godina morali su da budu drugačiji. Zatim se seti Turea, iščupanog iz mitskih vremena Zemlje, iz razdoblja kada su ljudi tek oslobađali granice svoje planete. Ni tu nije opazio nikakvu razliku. Ture se začuđujuće dobro prilagodio životu na Eržistalu. Eržistalu koji će biti stvoren kroz milion ili kroz milijardu godina. Korson pomisli da je milijarda bila verovatnija. I kada je došao dotle u svojim razmišljanjima, Korson otkri da su njegovi saveznici ipak bili drugačiji. Bili su duboko združeni, dok je Korsonovo društvo znalo samo za pojedinca i funkcionalnu grupu. Neka naročito jaka veza sjedinjavala je Sida i Selmu, ali tako da se Ana nije smatrala isključenom; naprotiv. Pravili su aluzije, sve troje, kad bi im se ukazala prilika, na veće grupe. No, trudili su se da ne sablažnjavaju Korsona. Život na plaži možda je imao idilične vidove, ali je isključivao intimnost iznad određene granice.
     Za pravo čudo, izgledalo je da je Antonela ostala po strani. Još više nego Korson, ona je igrala ulogu gosta. Troje drugih je nisu isključivali iz svoje grupe i održavali su s njom čak veoma srdačne odnose, ali ona se nije uklapala. Nije imala ni duhovitu spontanost Selme, ni pomalo nemarnu senzualnost Ane. Bila je, naprosto, devojčurak koji je obletao oko Korsona kao pčela oko hleba sa džemom. Manje je bila prisutna nego druge dve žene, ali - Korson je morao to da joj prizna - nije izgledala ljubomorna. Gotovo neuočljivu, ali ipak postojeću razliku koja ju je delila od troje drugih on je pripisivao njenom manjem životnom iskustvu, njenoj skučenoj kulturi i činjenici da je dolazila iz druge epohe. Nikada je nije pitao iz koje - u nedostatku orijentira, njen odgovor bi mu ostao nerazumljiv. Kad god ju je nešto pitao o njenom ranijem životu, ona mu je odgovarala samo banalnosti. Izgledalo je da nema uspomena koje bi bile vredne pomena. Zapitao se na trenutak zašto mu ona, u budućnosti, kada je bude sreo po drugi put, neće ništa kazati - ili mu nije ništa kazala, sa njegovog stanovišta - o Sidu, Selmi i Ani i tom mirnom razdoblju njihovog života na plaži. Odgovor je bio težak. Ona se možda plašila vremenskog kratkog spoja. Ili, naprosto, nije imala nikakvog razloga da to učini. Sid, Selma i Ana za njega će, u to vreme, biti samo prazna imena.
     Sada su mu, međutim, bili istinski prijatelji. Nije se sećao da je u prošlosti osetio toliku ljubav prema ljudskim bićima. Posebno je voleo večernje sedeljke tokom kojih su, pijući vino, razmenjivali misli. Tada mu se činilo da su sve teškoće bile prevaziđene i da su pretresali još samo stare uspomene.
     "Nećete zaboraviti da pošaljete tu poruku, Selma?"
     "Računajte kao da je već poslata", uzvratila je Selma.
     "I potpisaćete je mojim imenom, Žorž Korson. Taj stari lisac Veran znao me je čak pre nego što sam i imao čast da mu budem predstavljen. I kazaćete mu da će na Uriji naći oružja, regrute i hiprone."
     "Korsone, kad vas vidim tako zabrinutog, dođe mi da pomislim da je posredi neko ljubavno pismo."
     "Kada sam ga poslednji put video, nalazio se na rubu velikog okeana na Eržistalu, tamo gde more ustupa mesto svemiru. Ako sad bolje razmislim, nekako mi je izgledao u škripcu. Verujem da će pobeći."
     "Poslaćemo mu poruku, post restant, Eržistal."
     Jednom prilikom objasnio je Selmi vojni sistem poštanskih zona koji se koristio u njegovo vreme i post restant ostave koje su čekale na eskadrile godinu dana, dve godine, deset godina, a ponekad i do sudnjeg dana. To su bili automatski brodovi koji su se samostalno kretali ka unapred određenom mestu. Tamo su ostajali dogod pošta ne bi bila podignuta. Njoj se učinilo da je to istovremeno besmisleno i smešno. Korson se gotovo naljutio zbog tog komentara. Zatim je pomislio kako je čekanje vesti za nju predstavljalo potpuno neobičan pojam. Ona je svakog dana primala poruke iz epoha u kojima možda nikada neće živeti.
     "Jeste li sigurni da će rasulo napravljeno u Veranovom logoru biti dovoljno? Jeste li sigurni da će stanovnici Urije moći da nadgledaju vojnike i hiprone?" upita on Sida.
     "Sasvim siguran", uzvrati ovaj. "Nijedan od tih vojnika nema sposobnosti vojskovođe, ako izuzmemo Verana. Čim on bude uništen, oni neće pružiti veliki otpor."
     "Grupno, možda. Pojedinačno, u to sumnjam. Navikli su da se bore i u težim uslovima."
     "Neće im to pasti na pamet, s onim što im budete dali u ruke. I ne potcenjujte stanovnike Urije. Oni možda nisu iskusni vojnici, ali nisam siguran da bi je, čak i bez vašeg plana, Veran osvojio. Bilo bi užasno mnogo mrtvih, što mi želimo da izbegnemo, ali bi Veran sigurno podvio rep. U svakom slučaju, to je naša stvar."
     Pomisao na suočenje ispunila je Korsona zebnjom. On je znao da će Veranovi ljudi biti pometeni verovatnim nestankom stroge borbene discipline na koju su bili navikli. Ali oni su imali strahovita oružja i umeli su njima da se služe.
     "Baš bih voleo da budem tamo", zaključi Korson.
     "Ne. Vi ćete imati druge zadatke. Mogli biste biti ranjeni ili čak ubijeni, a to bi unelo ozbiljan poremećaj."
     Sid je navaljivao, od samog početka, da se on drži po strani od mogućeg bojnog polja. Korson je na to pristao, mada mu nije bilo jasno zašto. Nije uspevao da se navikne na pomisao da se ta bitka već dogodila i da je, u neku ruku, već bila dobijena.
     Jedne večeri, Sid nije započeo svoju uobičajenu raspravu. Samo je kazao:
     "Nadam se da ste završili pripreme, prijatelju. Vreme je na izmaku. Morali biste sutra da krenete."
     Korson klimnu glavom, zamišljen.
     Te večeri, Korson odvede Antonelu na jedan kraj plaže. Bila je prilično pasivna. Korson je sačuvao drugačiju uspomenu na nju. Nije bila ni preplašena ni strastvena, već samo pokorna, iako je na toj istoj plaži, tri stotine godina ranije, pokazala koliko je vatrena. Bio je siguran u jednu stvar: nije bila devica. Nije uopšte mario zbog toga. Ali zapitao se, koliko će muškaraca sresti pre nego je on ponovo nađe. Zatim je zaspao, stežući je uz sebe.
     Sutradan ujutru, on osedla hiprona. Retko kad je nalazio vremena da se njim duže pozabavi, ali životinja to nije toliko ni tražila. Imao je nameru da isproba mogućnost stupanja u vezu s Eržistalom, ali je nikada nije ostvario. Pitaće Eržistal za savet samo ako na to bude prisiljen. Obuze ga muka kada se seti kristalnog glasa koji je čuo pod purpurnim svodovima.
     Sid je bio sam na plaži. On se uputi prema Korsonu u trenutku kada se ovaj spremao da se popne u sedlo.
     "Mnogo sreće, prijatelju", reče on.
     Korson je oklevao. Nije nameravao da drži govor, ali nije hteo ni da ode bez reči. Kada se probudio, Antonela više nije bila tu. Želela je, možda, da ga poštedi opraštanja.
     "Hvala", kaza on.
     To mu se učini sasvim nedovoljno.
     "Mogao bih da živim ovde do kraja večnosti." On ovlaži suve usne. Ostalo je toliko toga da se kaže, toliko pitanja da se postavi. Vreme je izmicalo. On odabra jedno pitanje.
     "One večeri kada sam stigao, kazali ste da imate potrebu da meditirate. Je li to samo zato da biste upravljali vekovima?"
     "Ne", uzvrati Sid. "To nije ono najvažnije. Mi se spremamo da ovladamo vremenom. Ovo je... (on širokim pokretom ruke pokaza plažu i okean i nebo) laboratorija."
     "Da biste putovali ka budućnosti?"
     "Ne samo radi toga", reče Sid. "Putovanje kroz vreme samo je manje važna strana cele stvari. Mi pokušavamo da se naviknemo na pomisao da živimo drugačije. To nazivamo hiperživot. To je... kako da kažem?... to znači živeti istovremeno više mogućnosti, možda sve mogućnosti. To znači postojati istovremeno na više redova verovatnoće. Biti više osoba istovremeno, ostajući pri tom jedinstven. Biti mnogodimenzionalan. A pomislite do čega dolazi kada svako biće unese svoje vlastite promene u istoriju. One se kombinuju sa promenama ostalih, dovode do ukrštanja, jedne poželjne, druge nemile. Nijedno biće ne može samo i zdrave pameti dostići hiperživot, Korsone! Svako je mogućnost nekog drugog. Morate izuzetno dobro da poznajete nekoga da biste se usudili da utičete na njegovu i svoju sudbinu. Za to se mi pripremamo, Selma, Ana i ja. Ostaje nam da prevalimo još dug put... dug put."
     "Postaćete kao oni sa Eržistala", reče Korson.
     Sid odmahnu glavom.
     "Oni će biti drugačiji, Korsone, zaista preobraženi, modifikovani evolucijom - ne, izraz je pogrešan - na način koji nijedan naš pojam ne može da odredi. Više neće biti ni ljudi, ni ptice, ni gušteri, niti bilo kakav član koji potiče od vrste koju vi možete da zamislite. Bili bi sve to istovremeno, ili bolje reći, biće sve to. Mi ne znamo ništa o Eržistalu, Korsone. Sve što nam je poznato jeste ono što možemo da vidimo. Ne ono što nas puštaju da vidimo, već ono što smo sami u stanju da vidimo. A to je gotovo ništa. Mi odevamo Eržistal u naše boje. Tamo gledamo sami sebe, Korsone. Oni će prevladati nešto što nama uliva strah."
     "Smrt?" upita Korson.
     "Oh, ne", uzvrati Sid. "Smrt ne plaši one koji su sagledali hiperživot. Umreti jednom nije strašno kad vam ostaje beskrajno mnogo drugih uporednih života. Ali postoji nešto što nazivamo hipersmrt. Ona se sastoji u tome da se bude uklonjen iz mogućeg, da se bude isključen iz svih redova verovatnoće nekim poremećajem. Treba da nadzireš sve kreode svemira da bi bio siguran da ćeš joj izmaći. Treba stopiti svoje sopstvene mogućnosti sa onima čitavog kontinuuma. Oni sa Eržistala će u tome uspeti."
     "Oh", reče Korson, "zato se boje Spoljašnosti, zato su opasali svoje područje zidom ratova."
     "Možda", uzvrati Sid. "Nikada nisam išao tamo. Ali moje reči ne treba da vas uznemire. Kada budete završili, vratite se ovde."
     "Vratiću se", reče Korson. "Nadam se da ću vas ponovo videti."
     Sid se dvosmisleno osmehnu.
     "Ne nadajte se suviše, prijatelju Korsone. Ali vratite se ovamo što pre možete. Čeka vas vaše mesto u savetu Urije. Mnogo sreće."
     "Zbogom", viknu Korson.
     I potera hiprona.

36.

     Prvi skok je napravio da bi nabavio dva svemirska kombinezona. Bolje je bilo izvesti bekstvo iz dva puta. Odlučio je da se umeša jednu minutu pre vremena za bekstvo. To će mu dopustiti da isproba zaštitne uređaje i da poseje nered potreban za drugu fazu. Nije imao poteškoća da se uvuče u jedan od intendantskih šatora, ali, kao što je i očekivao, noću nije slabila budnost u Veranovom logoru. Jedva je imao vremena da se dočepa dve futrole i da se vrati u sedlo, a već je data uzbuna u alejama logora. Šator u kome je krao nalazio se gotovo na kraju logora suprotnom od onog gde su bili zatočeni Antonela i drugi Korson. Čuvari će nesumnjivo najpre krenuti prema mestu krađe, tako da neće imati vremena da se vrate nazad.
     On skoči za nekoliko dana u prošlost odabra pusto mesto i proveri kombinezone. Zadovoljan, reši se da pređe na drugu fazu. Sinhronizovao se u odabranom trenutku i ostavio hiprona u ograđenom prostoru za jahače životinje. U gužvi, niko nije obratio pažnju na njega. Nosio je prikladnu uniformu i izgledalo je da se upravo vratio iz patrole. Odmah je uključio inhibitor svetlosti i stao da trči alejama logora onoliko brzo koliko mu je to dopuštala mutna slika okoline koju je stvorio njegov projektor ultrazvuka. Procenio je da će biti potrebno najmanje deset sekundi pre no što najdomišljatijim čuvarima padne na pamet da urade isto. To im, doduše neće mnogo pomoći, jer nisu znali odakle dolazi napad; domet projektora bio je ograničen, a različiti snopovi su se mešali i mutili slike. Oficiri će izgubiti verovatno čitav minut dok ubede svoje ljude da isključe nepotrebne projktore. To je bilo dovoljno, pod uslovom da Antonela, upozorena svojom sposobnošću predviđanja, uspe da uveri Korsona da je potrebno da sarađuje. A znao je da je ona u tome uspela.
     Sve se dogodilo kao što je predvideo. Postarao se da zamrači svoju masku kako drugi Korson ne bi mogao da ga prepozna. Izražavao se samo znacima. Nije bio trenutak da se u glavu drugog Korsona unosi dodatni činilac zabune.
     Najpre su bežali kroz prostor, a zatim skočiše kroz vreme. Korson izvede sa svojom životinjom više naglih prostorno-vremenskih zaokreta da bi zbunio gonioce. Drugi hipron ga je sledio u stopu. Veranovi vojnici nisu znali njihovo odredište i mogli su beskrajno dugo da lutaju kontinuumom, a da ne nađu planetu-mauzolej. Osim toga, Veran će obustaviti potragu čim mu jedna patrola bude saopštila da će se Korson vratiti.
     Planeta-mauzolej. Pitam se, pomisli Korson, kada sam je po prvi put otkrio.
     Sam je sebi pokazao put. Činilo se da je izvršio provalu u zakonu nepovratne informacije. Izgledalo je da se informacija vrti ukrug. Sve ima neki svoj početak. Možda je to bila samo opsena. Možda će tek mnogo kasnije po prvi put otkriti planetu-mauzolej i postarati se da ta informacija uđe u krug? Možda je neki dubok put, koji trenutno izmiče svesti, povezivao sve mogućnosti Korsona? On zasad odustade od rešavanja zagonetke. Nije imao elemente za njeno odgonetanje.
     Napustio je hiprona koji je nosio Antonelu i drugog Korsona, pošto mu je dao uputstva, iznad odgovarajućeg mesta na planeti. Sam je izveo novi skok kroz vreme, ka budućnosti. Nije otkrio nikakav trag svog prethodnog boravka. To je bio dobar znak. Uplašio se, na trenutak, da se ne nađe pred sobom samim ili da ne naiđe na dva izbelela kostura.
     Sišao je sa hiprona i ušao, ne bez zebnje, u zloslutni hangar. Ništa se nije promenilo. On se dade na posao, polako. Vreme nije više igralo ulogu za njega.
     Sid je dobro prozreo stvar. Materijal potreban za oživljavanje i usađivanje veštačkih ličnosti nalazio se u podzemnoj odaji dodatoj velikoj dvorani. Ali ulaz u nju pronašao je tek kada je temelje zgrade pretražio uz pomoć hiprona. Operacije su bile jednostavnije nego što je očekivao. U velikoj meri su ih osiguravali automatski uređaji. Gospodari rata, koji su sakupili ovu džinovsku zbirku, voleli su brzo da pređu na stvar. Sigurno su još manje nego Korson znali načela koja su omogućavala oživljavanje tela.
     Ruke su mu ipak drhtale kada je pristupio prvom pokušaju. Podesio je jednu veštačku ličnost određenu da traje pet sekundi. Žena zatrepta kapcima, otvori oči, ispusti glas i vrati se u nepokretnost.
     Ishod prvog ozbiljnog pokušaja bio je veoma neugodan. Neka golema plavokosa žena, kao isklesana, koja je bila gotovo za glavu veća od njega, otrže se iz postelje, ispusti neartikulisan krik, baci se na njega i steže ga u naručje iz sve snage. On se umalo ne onesvesti. Kada se malo pribrao, zaključi: previše folikulina.
     Da bi se povratio, rešio je da ode i ostavi u pravom trenutku torbu sa hranom i pločicu ispred vrata mauzoleja.
     Mala metalna ploča sada je izgledala potpuno nedirnuta. Nekoliko proba uveriše Korsona da su kristali od kojih se sastojala bili osetljivi na vremenska premeštanja. Izobličeni, ispoljavali su težnju da ponovo zauzmu svoj prvobitni položaj pod dejstvom skoka kroz vreme. Problem je dakle bio da se dovoljno duboko utisne središnji deo poruke da bi odoleo promenama tokom više putovanja. On napravi nekoliko proračuna i stade da ispisuje poruku. Zapitao se šta bi se dogodilo da izmeni jednu reč. Verovatno ništa. Prag poremećaja ne bi bio dosegnut. Ali reši da ne menja poruku koja mu je bila urezana u pamćenju. Ulog je bio suviše velik.
     Ostao je problem uslovljavanja hiprona koji će odvesti Antonelu i drugog Korsona na Eržistal. Odlučio je da izvrši trampu. Pokušao je da što je potpunije moguće razmeni informacije sa životinjom. Konačno, uverio se da će ona odvesti svoje putnike ne samo na bojna polja Eržistala, nego i tačno na ono mesto gde je on odista bio stavljen. Posle toga, nadzor nad životinjom mu je izmicao. Ali pretpostavljao je da bi, našavši se u istim uslovima, životinja sama od sebe reagovala na isti način. Verovatnoća kakvog pomeranja bila je mala. Mogao je bar toliko poverenja da pokloni onima sa Eržistala nadajući se da su kadri da srede pojedinost takve vrste. Uslovio je hiprona da reaguje na sam naziv 'Eržistal', izgovoren snažnim glasom.
     U zamenu je primio mnoštvo informacija o navikama, uspomenama i motivacijama hiprona. Rasno pamćenje životinje, mada oslabljeno ropstvom, bilo je dovoljno da Korson stekne predstavu o svetu s koga je ona poticala. Na veliko iznenađenje otkrio je da je hipron, koji je bio pravi strah i trepet, bar u okviru svoje divlje podvrste, predstavljao zapravo veoma plašljivo stvorenje. Slika koju je sačuvao o prvim gospodarima svoje vrste, koji su sigurno odavno nestali, nije uopšte bila jasna, ali bilo je očigledno da ih je on obožavao i plašio ih se u isto vreme.
     Trempa se izvršila bez teškoća. Korson zatim reši da zameni ormu. Nije hteo da pažnja drugog Korsona bude privučena nekom neočekivanom ogrebotinom na uzdama. Položi torbu sa sledovanjima na vidno mesto ispred vrata, kraj puta.
     Zatim se vratio u epohu u kojoj je započeo da oživljava trofeje gospodara rata. Nije znao šta bi se dogodilo ako bi načinio grešku od nekoliko sati i tako se našao naspram sebe samog. Ali hipronov nagon oslobađao ga je svake brige s te strane. Životinja je odbijala da se služi kroz kontinum, istim putevima kojima je već išla. Mora da je opažala sopstveno prisustvo kroz zastor od nekoliko sekundi i uklanjala se s puta. Slepo se pokoravala, u neku ruku, zakonu nepovratne informacije. Korson je više voleo da ne forsira njegovu suštinu.
     Vratio se pripremi Veranovih regruta. Pomamno je radio, želeći da posao što pre završi. Strahovao je isto tako da ga ne iznenade gospodari rata i nagnaju na polaganje računa. Ali nekoliko obilazaka koje je ostvario kroz budućnost i blisku prošlost delimično ga umiriše.
     Stvorio je tri osnovna tipa veštačkih ličnosti. Preterana jednoličnost u vladanju žena mogla bi da prerano otkrije podvalu. Iz istog razloga izbegavao je da upotrebi suviše srodne telesne tipove. Posle prvog nezgodnog iskustva rešio je da oživljene obdari polno neutralnim ličnostima. Ali s obzirom na cilj i uprkos svojoj odvratnosti uneo je u matrice nekoliko ženskih crta. Drugo pitanje koje ga je zaokupljalo bila je trajnost veštačkih ličnosti. Suviše kratkovečne matrice mogle bi da dovedu plan u nepriliku. Sa druge strane, nije mu se dopadalo da polumrtvima da predug lažni život. Mada ih je smatrao samo mašinama, osećao je mučninu pri pomisli šta bi im sve mogli učiniti Veranovi ljudi. Na kraju je matrice podesio na moguću trajnost komande od četrdeset osam sati, sa stepenom neizvesnosti od oko deset odsto. Posle tog razdoblja, Veranovi regruti izgubiće poslednji privid života i, u odsustvu odgovarajuće opreme, umreće nepovratno. Ako se situacija bude odvijala kako se on nadao, sve će biti gotovo za nekoliko časova, štaviše za nekoliko minuta. Inače, plan ne bi uspeo. Veran bi imao vremena da ponovo ovlada svojim ljudima, makar i po cenu nemilosrdnog uništavanja svojih novih regruta.
     Korson se tada zapita koliko tela da oživi. Suviše ograničen brojni sastav mogao bi da unese sukobe među vojnicima. Sa druge strane, preveliki broj ne samo što bi otežao pitanje prevoza, koje Korson još nije bio rešio, nego bi i izazvao podozrenje Veranove male vojske. Korson je procenio da u njen sastav ulazi oko šest stotina ljudi. Konačno odlučio je da oživi dve hiljade žena. No, u tome nikako sam ne bi uspeo u nekom razumnom vremenskom razdoblju i tako je, bez oduševljenja, obdario dvadesetak tela veštačkim ličnostima, koje su im omogućile da mu pomažu. Bili su to poslušni, tačni, neumorni instrumenti. Posle izvesnog vremena bilo mu je potrebno prilično napora da se ne izdire na njih. Njihova mutavost i večiti osmeh išli su mu na nerve. Utešila ga je, međutim, pomisao da na raspolaganju zapravo ima ropski stalež, krdo amazonki, harem, veći i odaniji nego što je najveći industrijalac, najmoćniji vojskovođa i najsenzualniji sultan ikada mogao da zamisli. Ali to ipak nije bio njegov stil...
     Kada se uverio da će moći da ožive dve hiljade regruta za nekoliko sati, počeo je da razmišlja o tome kako da ih odene i preveze. U mauzoleju nije bilo nikakve odeće. Leptiri se ne oblače, pomisli Korson s gorčinom. Izvršio je više upada u susedni planetarni sitem i na kraju otkrio, izviđajući vreme, jedno skladište vojne odeće koje je opljačkao bez ustezanja. Nadao se da ova krađa neće pokrenuti neki veći poremećaj u istoriji te planete. Ali znao je iz iskustva da, uprkos automatskim sistemima knjigovodstva, ponekad nestaju znatne zalihe iz intendatura svih armija svemira, a da to ne izaziva preduboke virove. Neki službenik će provesti nekoliko besanih noći da bi izmislio kakvu više ili manje verovatnu priču i tako opravdao nered u svojim računima. U najgorem slučaju, biće otpušten. Ali istoriju ne stvaraju ti ljudi.
     Prevoz je bio sasvim druga stvar. Umalo nije uzbunio Eržistal, ali ipak je odbacio to krajnje rešenje. Pomisao da treba da traži savet od bogova Eržistala činila mu se nepodnošljivom. Sačuvao je suviše jasnu uspomenu na prećutni prezir Glasa. Pristao je da bude pion, ali, tako mu svih sedam krugova pakla, neće pristati da postane robot! To je možda bilo detinjasto stanovište, ali bilo je njegovo. Na kraju je izmislio rešenje koje, mada mu je nedostajala elegancija, nije bilo zbog toga manje konkretno. Uz saradnju pomoćnica rastavio je nekoliko unutrašnjih konstrukcija mauzoleja i tako se snabdeo velikim metalnim pločama od kojih je preduzeo da napravi srazmerno nepropustivu kabinu. Najzad, otisnuo se na putovanje između Eržistala i Urije u nekoj vrsti mrtvačkog kovčega. Hipron je mogao da ponese u svemir i kroz vreme priličan teret pod uslovom da etapa ne bude suviše dugačka. Veran je tako prevozio svoj materijal. Nekoliko pokušaja uverilo je Korsona da će na taj način moći da preveze dve stotine žena odjednom.
     Kada je dao znak za polazak, na planeti-mauzoleju nalazio se već nešto više od dve nedelje. Svoje namirnice odavno je već potrošio, ali se obilno snabdevao u magacinima obližnje planete. Pomoćnice je hranio, u nedostatku boljeg, serumom i glukozom uzetim iz cevi koje su napajale polumrtve žene. Osećao je da je na izmaku snaga. Mogao je neko vreme da se odmori, ali nije želeo da ostane ni sekundu duže na ovom turobnom svetu.
     Pažljivo je nadgledao oživljavanje prvog kontigenta i usađivanje veštačkih ličnosti. Na licu mu se pojavio osmeh kada je video kako dve stotine žena napušta svoje postelje, probijajući antiseptičku maglu koja im je služila kao pokrov, kako stižu jedna po jedna u središnju aleju i obrazuju povorku. Zatim ga obuze muka i on se sav presamiti.
     Jedna od pomoćnica, začuđena, okrenu se prema njemu. Izgledao je prilično jadno:
     "Ne", reče Korson, "ne. Nije to ništa."
     Kao da se obratio ljudskom biću.
     Ali nije mogao ništa da odgonetne u ljubičastim, bajnim očima, uperenim u njega; ni razumevanje ni milost; bila su to samo dva draga kamena, u kojima je, umesto čuđenja, stajao odraz. Mogle su da čuju, pokoravale su se njegovom glasu, raspolagale su čak i ograničenim rečnikom, koji je on pažljivo odabrao i uključio u matrice, ali nisu mogle da ga slušaju. Kao da nisu postojale. Svaki put kad je pokušao da zaboravi pravu prirodu devojaka, njihove oči su ga podsećale, a tome su doprinosili i njihovi suviše odmereni pokreti. Oči su predstavljale samo hibridne i krupne površine njihovog duha. Iza tih očiju nije postojao niko koga bi mogao da sretne.
     Morao je da stoji na ulazu hangara sve vreme dok su devojke prolazile, a one su gipkim pokretima uzimale i oblačile odela koja je on ostavio na travnjaku. Kada je završeno, on im naredi da stave kapuljače na glave i uđu u grubu kabinu. Korson zatim izda novu naredbu i devojke utonuše u neki hipnotički trans, a on pristupi učvršćivanju vrata kabine i nameštanju hiprona; potom je postavio uzde, popeo se u sedlo i zaplovio, natovaren utvarama, kroz vreme.
     Spustio je tovar na Uriju, blizu Veranovog logora, na zaklonjeno mesto, neposredno što je napustio planetu da bi preuzeo svoje poslanstvo u budućnosti. Biće odsutan samo nekoliko sekundi, iako je za povratak, oživljavanje drugog kontigenta i drugo putovanje bilo potrebno više časova. Napravio je deset tura koje su potrajale više dana njegovog ličnog vremena. Trećeg dana, on se sruči iznuren i utonu u san. Petog dana i hipron poče da pokazuje znake iscrpljenosti, pa je Korson morao da sačeka izvesno vreme, da životinja povrati dah. U trenutku kada je poslednji put napuštao planetu-mauzolej, on otpusti svoje pomoćnice. Izgovorio je samo jednu reč, na koju one popadoše, i dalje se jednako smeškajući.
     Probudio je sve regrute i pokrenuo ih, u dugoj koloni. Približio ih je logoru i rasporedio ih, da se jasno vide, na pristojnom rastojanju od zaštitnog pojasa. Zatim dozva stražara. Trenutak kasnije, pojavi se Veran.
     "Izgledate umorni, Korsone", reče on "Šta nam to dovodite?"
     "Regrute", uzvrati Korson.
     Veran dade znak. Artiljerci uzeše na nišan prilike pokrivene kapuljačama koje su opisivale luk. Drugi usmeriše detektore.
     "Nadam se da nema zamke, Korsone. Iako vaša ogrlica..."
     "Niko nije naoružan", reče oprezno Korson. "Osim mene..."
     "Nema oružja", potvrdi jedan tehničar.
     "Dobro", reče Veran. "Umeli ste da ih uverite, one u budućnosti. Volim efikasnost, Korsone. Možda su čak osetili da imaju posla sa preduzimljivim čovekom. Približite prvi red. I kažite im da skinu kapuljače da malo vidim glave tih čudaka."
     Čitav logor se sakupio iza njega, s izuzetkom jednog odreda stražara. Korson zapazi sa zadovoljstvom da su ljudi delovali manje napeti, manje strogo organizovani nego kada ih je prvi put video. Nekoliko nedelja odmora na Uriji učinilo je svoje. Ne samo da je disciplina bila popustila, već su neke gotovo neuočljive pojedinosti omogućile uvežbanom Korsonovom oku da otkrije promenu raspoloženja. Jedan vojnik zavukao je plačeve u džepove od pantalona. Drugi je mirno sisao malu metalnu cev. Korson se napreže da po ogrlicama otkrije članove Veranove lične straže. Izbrojao ih je jedva desetak.
     On izgovori samo jednu reč, bez značenja, i prvi red krenu napred. Veran dade znak. Pojas sigurnosti se ugasi. Dva vojnika smotaše jedan deo žice. Veran je očigledno odustao od punog opreza. Ali Korson je poznavao prepredeni duh ratnog vođe. On neće nikoga pustiti da uđe u logor pre nego što bude sasvim siguran.
     Prvi red je stupao, drugi je išao za njim, s malim zakašnjenjem, a zatim treći i četvrti, poslušni talasi šuštave tkanine. Korson viknu naredbu. Bio je siguran da niko u Veranovom logoru nije otkrio pravu prirodu regruta. Devojke su bile visoke, a široke vojne uniforme krile su im ženske oblike. Na zvuk njegovog glasa, prvi red jednim jedinim pokretom zabaci glavu unazad i kapuljače spadoše.
     Najednom sve zamuknu. Ništa se više nije čulo: ni bat koraka, ni trenje tkanina, već samo veoma daleko zviždanje, brundanje nekog hiprona koji je sanjao.
     U logoru neko priguši kijanje. Ili smeh. Zatim uzviknu:
     "Žene! Samo žene!"
     "Ima ih dve hiljade", reče polako Korson. "Snažne su i poslušne."
     Veran se ne mrdnu. Ne okrete glavu ni za milimetar. Samo su mu se oči micale. Proučavao je lica žena. Zatim mu pogled pređe na Korsona.
     "Snažne i poslušne", odazva se neki glas.
     U logoru su ljudi počeli da se komešaju. Prilike su se pomicale napred. Vratovi su se istezali. Izgledalo da je će im se oči iskolačiti.
     "Dobro", reče Veran, ne podižući glas. "A sada, odvedite ih nazad."
     Jedan vojnik bez oružja, koji nije bio na dužnosti, prođe kroz pojas koji je bio isključen kraj njega i stade da trči prema ženama. Jedan od Veranovih ličnih čuvara ga uze na nišan. Ali Veran mu spusti oružje. Korson shvati i začudi se. Veran se bojao, ali to nije pokazivao. Nadao se da postoji klopka, da će vojnik upasti u nju i da će to poslužiti za primer drugima.
     Ali nije bilo klopke, barem ne one kojoj se on nadao. Kada je vojnik prevalio polovinu rastojanja koje ga je delilo od žena, Korson izgovori ključnu reč, jasnim ali tihim glasom. Nije hteo da oni u logoru protumače njegovu naredbu kao znak za napad.
     Prvi red otkopča uniformu i istupi pola koraka. Uniforme skliznuše na zemlju. Žene nisu nosile ništa drugo. Stajale su u visokoj, ugaženoj travi, obasjane suncem. Kosa im je pokrivala ramena a ponekad i grudi. Jedva su se micale, dišući lagano, duboko, a ruke su im bile prazne, s dlanom okrenutim napred.
     Začu se nešto kao rika u Veranovom logoru, ni krik, ni poziv, već muklo i orijaško brundanje, šum kovačkog meha, huka stotina pluća koja su se praznila.
     Najbližih dvadesetak vojnika pohrli napred. Drugi odložiše oružje i krenuše za njima, nesigurnog držanja, ne znajući da li trče iza prvih da bi ih vratili ili puni straha da stignu poslednji. Jedan od Veranovih čuvara htede da otvori vatru, ali sused ga gurnu. Vojnici se postaraše da polome baterije pre nego će i sami jurnuti put žena.
     Oni koji su prvi stigli, neodlučni, išli su od jedne do druge, ne usuđujući se da ih pipnu. Jedan od njih, konačno, uze jednu bajnu plavušu za ruku. Ona mu se nasmeši i krenu za njim.
     Korson je pomislio da kaže nekoliko reči, da se usudi da se obrati vojnicima preko Veranove glave. Ali to više nije bilo potrebno. Logor se upravo praznio. Veran se borio. Tela su padala. Neko je pokušavao ponovo da uspostavi zaštitni pojas, što nije bilo nimalo lako. Veran je očigledno još pokušavao da izbegne preveliko prolivanje krvi. Nije gubio nadu da će povratiti kontrolu nad svojim ljudima. Ali oko njega su bili još samo lični stražari. Još nekolicina su se, obeshrabreni, mlitavo borili.
     Veran mora da je na kraju odustao, jer Korson vide da podiže ruku. Odjeknuše hici. Zatim nastade noć.
     Tmina proguta logor, žene, vojnike. Neodlučan, Korson uzmače nekoliko koraka. Onda se priljubi uz zemlju. Veran je pokazao svoju najbolju kartu, inhibitor svetlosti. Možda će raspaliti baterijama, naslepo, po okolini logora. Korson pokuša, istovremeno, da se pribije što više uz zemlju i da uzmakne puzeći. U metežu koji je ispunjavao noć, on začu zvuk koraka. Smota se oko sebe, a onda, ispruži kao opruga, ispravi se, posrćući, raširenih ruku, kojima je mlatarao po gustom vazduhu. Pogodi ga neka pesnica, okrenuvši ga.
     Jedna ruka mu podiže bradu, stežući ga za gušu. On začu Verana, zadihanog, kako mu govori u uvo:
     "Pobedili ste me, Korsone. Jaki ste. Jači nego što sam mislio. Mogao bih da vas ubijem. Ne volim bruku. Ostavljam vam ključ... ključ od ogrlice. Mislite na ostale."
     Nešto pade kraj Korsonovih nogu. Stisak popusti. Korson je imao osećaj da mu se glava preterano nadima. On pade na kolena, u tmini, boreći se da povrati dah. Negde iza njega, kroz noć, Veran je trčao prema šumi, prema hipronu koga se on nije potrudio da sakrije. Korson ga ču kako viče gromkim i podrugljivim glasom, koji se prolamao kroz noć: "Vratiću se, Korsone. Videćete, vratiću se!"
     Napadnu huku termičkog zraka veštačka noć je svela na zujanje ose. Korson uvuče glavu. Iščekivao je. Zatvorio oči. Miris dima, sagorelog drveta, roštilja, uvuče mu se u nozdrve. Pod njegovim zatvorenim kapcima svemir se okrete.
     On otvori oči. Bio je dan. I dalje čučeći, on pogleda oko sebe. Više od stotinu žena bilo je ubijeno. I dvadesetak vojnika. Desetak ih je bilo na smrt ranjeno. Jedan deo logora je goreo.
     On se uspravi i okrenu se u pravcu šume, ugledavši ono što je ostalo od Verana. Hipron je nestao. Veran je zaigrao na poslednju kartu i izgubio je. Termički zrak, možda upravljen protiv njega, zahvatio ga je u trenutku kada je stigao do hiprona. Delić sekunde pre toga, životinja je, upozorena na opasnost, uzmakla kroz vreme, ne vodeći računa o svojoj okolini. Sa sobom je odneo polovinu Verana. I inhibitor svetlosti.
     Negde u svemiru, pomisli Korson, jedan hipron je zračio tminu i tišinu, boreći se u nedokučivoj tami, na dnu bunara u kome neće moći da ga dosegne nikakva energija, sve dok se baterije inhibitora ne istroše ili dok on ne zbaci uređaj tokom nekog od svojih prestravljenih skokova. Ali zašto je Veran odabrao tog hiprona, upita se Korson. Logor ih je bio prepun. Zatim shvati. Verana je na taj korak navela radoznalost. Imao je pristup u hipronovo pamćenje i želeo je da sazna ko ga je i kako potukao.
     Korson nagazi na nešto. Saže se i uze malu, ravnu ploču od pocrnelog metala, koja je na jednom kraju imala četvrtast urez. Prinese je vratu i uvuče ogrlicu u urez. Bez ishoda. On poče lagano da okreće ogrlicu. Ruke su mu drhtale, tako da umalo nije odustao. U stomaku kao da mu se rasprsnula santa leda. Znoj mu je ušao u oči. Kapilari kombinezona ne prihvatiše da mu isuše leđa i pazuhe. Osetio je najednom žed.
     Kada je okrenuo ogrlicu za pun krug, ova se otvori, razvali na dva dela. On ih uhvati, zadrža na trenutak u ruci, pogleda ih - ivice su bile glatke kao da su polutke sve ovo vreme bile samo stavljene jedna pored druge - pa ih, nemarnim pokretom, odbaci daleko od sebe.
     Smisao Veranovog gesta mu je izmicao. Da li se nadao da će pobeći toliko daleko da Korson za njega nikada neće predstavljati pretnju? Je li osetio prema Korsonu izvesnu solidarnost? U Korsonovoj glavi zače se jedna pomisao. Veran je nastojao da se domogne hiprona da bi se vratio na Eržistal. Tamo je bilo njegovo pravo mesto. A ako je Eržistal bio pakao, onda je uspeo.
     Korson se zaputi prema logoru, gde se nadao da će pronaći nekog hiprona. Borbe su bile prestale. Kroz nekoliko časova, stanovnici Urije uzeće stvar u svoje ruke. Neće naići ni na kakav otpor. Umirući vojnici bili su dokrajčeni. Nekoliko lakših ranjenika pokušavalo je da se previje. Oružje je ležalo po zemlji, tu i tamo. Ali nije se dogodilo ono čega se Korson bojao: vojnici nisu zlostavljali žene. Neki su se šetali, dosta stidljivo, u pratnji tri ili četiri lepotice. Drugi su, sedeći u travi, pokušavali da razgovaraju. Činilo se da su zbunjeni, gotovo zastrašeni premalim otporom na koji su nailazili. Obmana je očigledno uspela. Ali tek ih čeka iznenađenje, pomisli Korson, kroz četrdeset osam časova.
     On ugleda jednog iznemoglog vojnika, kako sedi, sa glavom u rukama, na nekom lafetu. Imao je ogrlicu. On dotače vojnikovo rame.
     "Ključ", reče Korson. "Ključ od ogrlice."
     Čovek podiže glavu. Korson pročita u njegovom pogledu ogromnu preneraženost, nerazumevanje, iznenadan nemir. On ponovi:
     "Ključ od ogrlice."
     Zatim se saže, otvori ogrlicu i njena dva dela pruži vojniku, koji se umorno osmehnu.
     "Uzmi ključ", reče Korson. "Postaraj se i za druge koji nose ogrlicu."
     Vojnik dade pristanak pokretom glave, ali mu je lice ostalo utučeno. Ogrlica mu je pala kod nogu. Ali nikakav ključ nije mogao da ga oslobodi sećanja na Verana, utvare mrtvog vođe.
     Korson odabra jednog hiprona, ne naišavši pri tom ni na kakav otpor. Privezao se u sedlu krajnje pažljivo, čak preterano. Posao je u potpunosti obavio. Ostalo mu je samo da izvede skok do plaže, gde ga je, možda, čekala Antonela.
     I savet Urije, Sid, Selma i Ana. Njegovi prijatelji.

37.

     Na plaži, jedna žena, sama, ležala je na stomaku, naga, plavokosa. Spavala je, ili je osiguravala vezu. Unaokolo nije bilo drugih tragova sem njenih. Korson sede kraj nje i sačeka da se probudi. Nije mu se žurilo. Pred sobom je imao deo večnosti koji je pripadao Eržistalu.
     Ispruži se. Stigao je do kraja puta. Mogao je da posmatra more i da pušta pesak da mu curi kroz prste. Kasnije, naučiće i da vlada vremenom. Na um mu pade kako već ima neko praktično iskustvo.
     Žena se pomeri. Proteže se, okrete na leđa, sede i protrlja oči. Korson je prepoznade.
     "Floria Van Nel", reče on.
     Ona klimnu glavom i osmehnu se. Ali osmeh joj je bio usiljen, gotovo tužan.
     "Gde su oni?" upita Korson.
     Kako, međutim, nije izgledalo da ga žena razume, on dodade:
     "Sid, Selma i Ana. Moram da podnesem izveštaj savetu Urije za ovaj milenijum."
     "Došlo je do iskliznuća", reče tiho Floria. "Zahvaljujći vama, bilo je od malog uticaja. Ali u ovom redu verovatnoće, oni ne postoje."
     "Mrtvi su", reče Korson.
     "Nisu nikada postojali."
     "Prevario sam se", uzvrati Korson. "Prevario sam se u mestu, ili epohi, možda svemiru."
     "Vi ste ih izbrisali. Oni su zauzimali jednu zagradu u istoriji. Vaše mešanje ju je ukinulo."
     Korson oseti da bledi i grčevito steže pesnice.
     "To su bili moji prijatelji, a ja sam ih ubio."
     Floria odmahnu glavom.
     "Ne", uzvrati ona. "Oni su pripadali drugoj mogućnosti, a vi ste istakli ovu, koja je bolja. Znali su šta će se s njima dogoditi ako vi uspete. I nadali su se da ćete uspeti."
     Korson uzdahnu. Imao je prijatelje, a oni su nestali, senke bleđe još od onih koje je smrt dotakla. Nisu ništa ostavili, ni otisak noge, ni crtu na kamenu, čak ni ime u ovom svemiru koji je za njih ostao zatvoren. Nisu bili ni rođeni. Predstavljali su još samo tanano sećanje u Korsonovom duhu i apstrakcije u spektralnom registru Eržistala.
     Ja brišem ono što dotaknem, ja sam guma za brisanje bogova. On se seti Turea, dobrog druga, zarobljenog sigurno na Eržistalu u neredu besmislenih borbi. Seti se Ngal R'nde, poslednjeg princa od Urije, koga su rastrgle njegove pristalice, i Verana, prepredenog plaćenika, koga su ubili vlastiti drugovi. Seti se, sa strahom, Antonele. Hteo je da postavi jedno pitanje, ali mu ponestade reči.
     "Ja nisam postojala u drugoj kreodi", reče Floria. "A morala sam da vas prihvatim kada ste stigli na Uriju. Mislite li da sam bila tamo slučajno? Ovde međutim, postojim, vašom greškom. Ne izvinjavajte se."
     "Dakle", reče Korson s gorčinom, "bića su samo nabori na površini stvari koje jedan dečak menja ili rasipa prema volji bogova. Poslužio sam kao igračka onima sa Eržistala. Neozbiljni bogovi, koji ponovo prave istoriju."
     "To nisu bogovi, čak i ako su nešto više nego mi. Oni ne delaju po svojoj volji."
     "Znam", reče Korson okrutno. "Oni delaju za opšte dobro. Oni brišu rat. Udešavaju istoriju da bi ona vodila k njima. Sve sam to čuo na Eržistalu. Iskoreniti rat, upoznati rat, spasiti rat. Sakrili su se kao pacovi, u dnu vremena, u strahu od Spoljašnosti."
     "To je samo polovina priče", uzvrati Floria, strpljivo. "Oni su mi."
     "Oni su naši potomci. Oni nas preziru, s visine svojih milijardu godina."
     "Oni su mi, Korsone", ponovi Floria. "Mi smo ti s Eržistala. Ali mi to ne znamo, a moramo to da otkrijemo i shvatimo. Oni su sve mogućnosti, ove vrste, naše, i svih drugih, čak i onih koje vi ne možete ni da zamislite i koje ne mogu vas da zamisle. Oni su svi delići svemira i svi pogledi koji dosežu svemir. Mi nismo preci bogova, niti su oni naši preci, mi smo samo delić njih, izdvojeni iz njihovih korenova ili, bolje reći, iz njihovog totaliteta. Svako od nas je jedna od njihovih mogućnosti, pojedinost, kreoda, koja nejasno teži jedinstvu i koja se bori u tmini, da bi se nametnula, da bi postojala odvojeno. Dogodilo se nešto, na nekom mestu, u neko vreme, što ni ja sama ne razumem, Korsone. Ali ni na početku ni na kraju vremena. Ne postoji ni pre ni posle. Za njih, a već i za nas malo, vreme je trajanje u kome događaji postoje istovremeno kao uporedne stvari. Mi smo trenutak dugog puta koji vodi prema Eržistalu, prema jedinstvu svesti o mogućnostima, a oni sa Eržistala su svaki od pešaka."
     "Šizofreni bogovi", reče Korson.
     "Da, ako to može da vam pomogne da shvatite. Ponekad pomislim da su krenuli u otkrivanje svih mogućnosti, da su opazili same sebe, da su postali mi i da je to razlog rata, to drobljenje, to razaranje, to gužvanje, čije nabore oni sada pažljivo ispravljaju. A razaranje ih sprečava, uprkos njihovoj ogromnoj moći, da odmah zacele stvar. Jer oni su jednako i to, oni su jednako što i mi. Rat je deo njih. A mi moramo da pešice prevalimo dug, veoma dug put koji vodi prema njima, odnosno prema nama samima. Oni su potekli iz rata, Korsone, iz zastrašujućeg meteža koji potresa naše živote, i postojaće samo ako ga ponište. Tu i tamo, oni stegnu neku pukotinu, povežu neku očicu. I mi to činimo, ponekad uz njihovu pomoć. Vi ste to takođe radili. Žalite li zbog toga?"
     "Ne", reče Korson.
     "Oni sa Eržistala se služe, da bi izbrisali rat, onima koji su ga vodili", nastavi Floria. "Ovi imaju iskustva s ratom, a pojedinci su ga zamrzeli tako žestoko da su poželeli da ga unište. Voleli bi to iskreno, bez obzira na cenu. Oni koji odmah ne dosegnu taj stepen prelaze za izvesno vreme na Eržistal. Na kraju shvate i oni. Svi shvate s vremenom."
     "Čak i jedan Veran?" upita Korson, sumnjičavo.
     "Čak i Veran. Upravo gasi jedan požar u sazvežđu Lire."
     "On je mrtav", reče Korson.
     "Niko ne umire", uzvrati Floria. "Jedan život je kao jedna stranica iz knjige. Postoji druga kraj nje. Ne kažem posle, već kraj nje."
     Korson se diže i napravi nekoliko koraka prema moru. Zaustavio se na rubu morske pene.
     "To je golema priča. Ko mi kaže da je istinita?"
     "Niko. Vi ćete je otkriti u mrvicama. Možda će ona koju vi budete dokučili biti malo drugačija. Niko nije povlašćen na istinu."
     Ne okrećući se, Korson reče glasno, gotovo viknuvši:
     "Vratio sam se da naučim da vladam vremenom i da uspostavljam vezu sa onima sa Eržistala. I da..."
     "Naučićete. Sve što budete mogli. Nama su potrebni ljudi poput vas. Požari su brojni."
     "Nadao sam se da ću naći mir", reče Korson. "Vratio sam se i zbog Antonele."
     Floria priđe i stavi ruke na Korsonova ramena.
     "Preklinjem vas", reče ona.
     "Volim je. Ili voleo sam je. I ona je isto nestala, zar ne?"
     "Ona nije postojala. Ona je bila odavno mrtva. Mi smo je uzeli sa planete mauzoleja, iz zbirke nekog gospodara rata, i obdarili smo je veštačkom ličnošću, kao što ste vi uradili sa Veranovim regrutima. Morali smo tako, Korsone. Bez nje, vi ne biste postupili kao što jeste. A istinsko ljudsko biće ne bi moglo da uđe na Eržistal."
     "Sem ako nije ratni zločinac", reče Korson.
     "Ona je bila samo mašina."
     "Mamac", reče Korson.
     "Veoma mi je žao. Učiniću sve što budete hteli. Voleću vas, Žorže Korsone, ako budete želeli."
     "To nije tako jednostavno."
     On se seti onog što je Sid kazao: "Ne bi trebalo da se ljutite na nas."
     A i Sid je nestao. Znao je da će biti izbrisan, a žalio je Korsona.
     "Niko ne umire", reče Korson. "Ponovo ću je sresti, možda, u nekom drugom životu."
     "Možda", uzvrati Floria u jednom dahu.
     Korson zakorači u more.
     "Ne ostaje mi ništa. Ni prijatelji, ni ljubav. Moj svet je nestao pre šest hiljada godina. Bio sam izigran."
     "Još ste slobodni da odaberete. Možete sve da izbrišete, da se vratite na nulu. Ali upamtite. Na Arhimedu biste poginuli."
     "Slobodan", reče Korson, s nevericom.
     Čuo je kako se udaljava, okrenuo se i video je kako pretražuje pesak, deo plaže na kom je još bio otisak njenog tela. Kada se vratila, držala je u ruci bočicu od opala, veliku kao golubovo jaje.
     "Ostaje vam još jedna stvar koju treba da obavite da biste bili sasvim jedan od naših. Divlji hiproni umeju da putuju kroz vreme isto onoliko koliko i neko primitivno ljudsko biće ume da izmeni matricu. Oni uspevaju jedva da se pomeraju za nekoliko sekundi. Ova bočica sadrži akcelerator koji milijardu puta uvećava tu embrionalnu moć. Morate lično da ga date, Korsone, u pravom trenutku. Doza je pažljivo sračunata. Njeno unošenje u prošlost neće dovesti do znatnijeg poremećaja, sa vašeg stanovišta. Interval greške s obzirom na datum pojavljivanja je mali i mi ćemo o njemu voditi računa. Hipron premešta i izvestan deo prostora sa sobom kada skače kroz vreme. Vi znate sve što je potrebno. Odluka zavisi od vas, Korsone."
     On shvati.
     Poslednja stvar koju je trebalo uraditi. Doći do rešenja zagonetke. Pružiti sebi samom ruku preko bezdana od šest hiljada godina.
     "Zahvaljujem vam", reče on. "Još ne znam."
     On uze bočicu i krenu prema hipronu.

38.

     Korson izvede skok od više od šest hiljada godina unazad, opipa malo, izvrši podešavanje u svemiru.
     Hipron se sinhronizova. Planeta se okretala jedan tren, sve dok nije uspeo da se ustali. Ušao je u veoma izduženu orbitu, istu onu koju je izabrao ratni brod zainteresovan da ostane u susedstvu planete što je kraće moguće i izbaci svoj tovar pod najboljim uslovima, dok mu je sunce za leđima.
     Korson je čekao, zamišljen. Svemir je predstavljao bunar, a svaki ljudski (ili neljudski) pogled dubio je jedan drugi bunar na uzanoj ogradi i svi ti uzani prolazi preplitali su se bez dodirivanja, polako se približavajući opni svemira, poslednjoj površini gde će se svi na kraju sjediniti. Eržistal. Svaka tačka svemira, kazao je Sid, ima svoj sopstveni ekološki svet. Za datog posmatrača.. Za datog učesnika. Svako pokušava da dokuči mrežu svoje sudbine na zidovima bunara. I svako, ako može, pokušava da popravi plan svog života. Kopač koji ne poznaje sebe izobličuje jarak suseda. Ali ne na Eržistalu. Ne na površini sveta. Za bogove sa Eržistala, ekološki svet se stapao sa kosmosom. Oni nisu mogli ništa da zanemare. Nisu mogli nikoga da zanemare.
     Ispod Korsona, detektori Urijaca pretraživali su nebo. Izražavali su strahovanja jednog drugog segmenta zamršene istorije. Ali ukupna masa hiprona i njegovog jahača bila je suviše mala da bi izazvala, s ovog rastojanja, reakciju baterija.
     Korson je oklevao. Mogao je odustati, ali onda bi, sigurno, bio ubijen u eksploziji broda. Ili bi se domogao tla u društvu Čudovišta i umro malo kasnije, odnosno pao u ruke Urijaca. Malo zarobljenika se vratilo sa Urije. Nijedan nije bio nedirnut. Korson je mogao da pusti poručnika Žorža Korsona, polovnog vojnika, stručnjaka za Čudovišta, koji gotovo ništa nije znao o njima, da ode do kraja svoje prirodne sudbine. Onda bi se on, Korson, putnik kroz vreme, izbrisao. Je li vredelo truda osuditi onog drugog Korsona da prođe kroz sva poznata iskušenja da bi na njihovom kraju našao samo lepak neuspeha i gorčinu samoće? On se zapita šta bi odlučio drugi Korson na kraju svih peripetija. Zatim se seti da je on taj Korson.
     Je li vredelo truda?
     Noć i strava u šumi kraj Čudovišta koje je ječalo. Floria Van Nel. Znala je da će je on napasti. Ali izvan te trake od nekoliko sekundi, u kojoj je budućnost za nju bila izvesnost, nije imala pojma šta će se dogoditi. Đoto, za koji je znao da je osuđen, i njegovo lakrdijaško lutanje okomitim ulicama. Antonela koja je, činilo se, iskrsla iz ništavila, što je, u stvari, i bilo tačno. Veran i zatočeništvo. Kuća mrtvih na planeti trave. Eržistal, mehur rata gde je i sama smrt predstavljala zapravo primirje. I splet spletki, taj budalasti metež fanatika i ratobornika, gde se i samo vreme razdiralo.
     Ako ne bi ništa uradio. Ako bi otišao. Čudovište bi stiglo na odredište. Ono je dokazalo svoju otpornost. On bi isporučio svoj tovar. Kad za to dođe vreme, Zemlja bi dobila rat. Zatim bi previla svoje rane. Proširila bi svoje carstvo. Putem oružja ili lukavosti nadgledala bi osnivanje Saveza. Pobune, novi ratovi.
     A onda se priseti. Sve je to bilo iz stare istorije. Istorije stare šest hiljada godina, podgrejane. U budućnosti u kojoj je živeo, rat izmedu snaga Sunčevog sistema i prinčeva Urije bio je svršena stvar. Niko ga nije dobio, odnosno oba tabora su ga, na kraju, izgubila. I biće tako ma šta da se desi. To mu više uopšte nije bilo važno. On više nije bio poručnik Korson sa palube Arhimeda, zabrinut za budućnost sukoba i za vlastitu kožu.
     Postao je neko drugi.
     On pogleda zvezde, šljokice zakačene za zid bunara, brojnije od onih koje su sijale na nebu Zemlje. Kroz šest hiljada godina zauzimaće gotovo ista mesta. Svaka od njih bila je jedna zagonetka, obećanje, segment Istorije. A za poručnika Korsona one su predstavljale samo apstraktna svetla i zube zebnje. Korsonu su ličile na prečke merdevina bačenih uza zid vremena.
     Mogao je da ostavi poručnika Korsona da završi svoj život za kratko vreme koje mu je ostalo i da se izbriše, da poništi gorčinu, da ostvari najsavršenije samoubistvo u čitavoj večnosti. Ali onaj drugi Korson, u crnom trupu Arhimeda, nije želeo da umre.
     Mogu li da se odvojim od njega, upita se Korson. I tog časa mu sinu da je Floria kazala samo polovinu istine. Rat je možda bio posledica raskida jedinstva svih mogućnosti onih sa Eržistala. Ali zašto onih... Zašto bi ih moralo biti više? Nije li bilo stvari u kojima su se oni sa Eržistala otkrili kao mogućnosti jednog jedinog? I nije li tog jednog spopala dosada i nije li on odabrao da podeli, u zaboravu, namerno, svoja lica, da bude svaki čovek i svi ljudi, svako biće i sva biće? Stena i crv, zvezda i talas, prostor i vreme.
     "Sanjam li ja to?" upita se Korson, "ili se sećam?"
     Nikada neće saznati ako drugi Korson bude umro. Izgubiće život i sećanje da je živeo.
     A s one strane života, postojao je hiperživot. Stranice knjige, kako je kazala Floria Van Nel. Jedna hiperkocka, ili tesarakt, sadrži beskrajno mnogo kocki, a ipak njena zapremina je ograničena u prostoru sa četiri dimenzije. Naši životi nisu beskrajni već su neograničeni, kazao je glas. Naučićete da kontrolišete vreme. Bićete kao mi.
     Postojale su bar tri ravni života. Ravan mogućeg života, onog Sida i Selme, gde smo bili samo verovatnoća upisana u spektralnim registrima Eržistala. Ravan pravolinijskog života, onog drugog Korsona, gde smo ostajali zarobljeni između rođenja i smrti. I, najzad, ravan hiperživota koji se odvijao, simbolično, u prostoru upravnom na osu vremena, koji se oslobađao iz vremena.
     To je ličilo na stanja pobuđenosti elementarnih čestica u primitivnoj fizici, kao da se naučnici sa početka ljudske istorije bili predosetili jednu veliku istinu. Jedna čestica, atom, nukleon, mezon ili kvark, jednom podstaknuta, uzdizala se na viši nivo energije. Postajala je nešto drugo, ne prestajući istovremeno da bude ono prethodno. Mogla je, sama od sebe, da se vrati u svoje prvobitno stanje, emitujući sad sama čestice nižeg reda, kao što su foton, elektron, neutrino, mion i neke druge.
     Korson je dosegao prag hiperživota. Mogao je da se vrati u ravan pravolinijskog života, emitujući neku vrstu neutrina, svoj život poslednjih nedelja, koji je postao moguć, gotovo bez posledica. Ne bi nestao u potpunosti, ali bezmalo da više ne bi imao stvarnosti. Ni mase ni naboja, kao neutrino. Neko bi, u laboratoriji Eržistala, utvrdio ekvivalent snopa varnica. Sabor utvara upisao bi nestanak jednog hiper života.
     Sve stranice knjige ne mogu da budu preplavljene gorčinom.
     Korson donese odluku.
     Tamni trup Arhimeda skrivao je skupinu zvezda poviše njega. Korson pokrenu hiprona, približi se, prođe bez teškoća kroz odbranu i oklop broda. Zatim potraži spremište, bez bojazni da će biti primećen. Vremensko isključenje ukinulo bi gotovo svu realnost njegove pojave u očima kakvog posmatrača sa palube Arhimeda.
     Osetio je da životinja okleva. Gadila se da priđe svom divljem srodniku. On umiri hiprona, uvuče bočicu u jedan uvojak vlakna. Opazi samog sebe, s leđa, siluetu izobličenu isključenjem i čulnim osobenostima hiprona. Uvojak koji je nosio bočicu uvuče se u energetsku ogradu koja je opasavala Čudovište. Kada se bočica našla iznad usta Čudovišta, Korson sinhronizova hiprona sa brodom tokom jednog milijarditog dela sekunde. Blesak, opor prasak. Energetski ekran razdeli uvojak hiprona koji se skloni u vreme i prostor.
     Uklanjanje od nekoliko kilometara i nekoliko sekundi.
     U svemiru, Korson je čekao, upirući oči u maleni trup broda, gotovo nevidljiv. Priseti se nečeg davno doživljenog. Video je nepodnošljiv blesak, ali tako kratak da je posumnjao u njegovu stvarnost, baš pre katastrofe. Nije imao vremena da o tome razmisli.
     Novi blesak pokri taj maleni trag. Arhimed je eksplodirao. A baterije sa Urije nisu se oglasile. Orbita koju je odabrao zapovednik Arhimeda obavila je svoje: približavanje broda ostalo je neopaženo.
     Kvar na generatorima, pomisli on. Ali to je bilo neverovatno. On je sam pokrenuo katastrofu. Akcelerator je uvećao moći Čudovišta velikim koeficijentom. Čudovište se nije njima odmah poslužilo da bi pobeglo kroz vreme. Prvo se razbesnelo na kavez. Generatori nisu izdržali.
     Iščašeni trup Arhimeda jurio je ka džunglama Urije. Korsonu se učini da je nešto iz njega ispalo. Varka. Još nije imao moć da opaža vreme pogledom.
     Ali doći će i to, pomisli on, razmišljajući o svojim mrtvim drugovima. Nije im mogao nikako pomoći. Nije mogao da se vrati unazad i da uđe u borbu sa samim sobom da bi se sprečio da isporuči bočicu. Posle dužeg vremena, trup stiže do atmosfere Urije i planu. Na tlu, oglasiše se najzad baterije. Svemir se ispuni uhodama. Korson nagna sebe da misli kako bi brod u svakom slučaju bio uništen. Još jedna varka.
     Brod je dogorevao među ravnodušnim zvezdama. Negde na Uriji, kroz šest hiljada godina, jedan drugi Korson pokušavao je da opstane. Još nije znao da će izbrisati jedan rat pod hladnim pogledom eona, da će na Eržistalu čuti glas stvarnih bogova i da će dosegnuti, možda, hiperživot.
     "Zašto ja?" pomisli Korson, krećući ponovo u budućnost.
     Ja, uzvratiše odjeci Korsona raspoređeni duž čitavog njegovog života, kao i mimo toga, duž ostalih Korsonovih života. I on poverova da čuje kako mu se svest ispunjava žamorom tamo gde se rađaju reči, žamorom koji je bio odjek njihovih svesti; oseti najednom da je u stanju da stupi u vezu s njima, nebrojenim Korsonima koji se udaljavaju kroz budućnost; i javi mu se nada da će saznati šta su oni proživeli, da će moći da gleda njihovim očima, misliti njihovim mislima. Ali ostao je na pragu, oklevajući, posrčući, zato što vreme još nije obavilo svoj posao, ni iskustvo, kao i zato što su drugi Korsoni upravo počinjali da stiču prisenak jedne mogućnosti.