20.

     Osećaj svežine na čelu. On se razbudi. Skoro odmah. Možda. Glava mu je počivala na kolenima Antonele, koja mu je kvasila čelo krpom natopljenom vinom. On prinese ruku desnoj arkadi, koja ga je bolela, i vide da je sva krvava kad je vrati nazad. Zatim mu se pogled srete sa zabrinutim očima Turea.
     Uspravio se. Vrtoglavica. Zatim, s naporom, stade na noge.
     "Balon je poslužio kao čep", objasni Ture.
     Balon je bio napola uvučen u barijeru, dobar kilometar iznad okeana koji je prestao da vri. I podvodna naprslina se bila opravila. Atmosferski pritisak brzo je rastao. Kako su ga bolele bubne opne, Korson steže nos prstima i dunu.
     Zatim se naže preko ograde korpe i opčinjen pogleda prazan prostor. Gore nebo, a dole okean naglo su prestajali, kao nožem zasečeni. Barijera se nalazila gotovo na dohvat ruke. Korson ispruži ruku, ali ne uspe da je dohvati; jedino je osetio blago peckanje, ali mu se možda samo činilo.
     S one strane pružao se svemir. Nastanjen svemir. Zvezdama, pre svega, hiljadama i hiljadama zvezda razdeljenih u nepoznata sazvežđa. Zvezdama svih boja, kakve vidimo samo u praznom prostoru kroz staklo skafandera ili kroz osmatračku kupolu.
     Sijala je neka crvenkasta mrlja, koja je mogla da predstavlja galaksiju. A zvezde i galaksija nisu bile same. Između njih, ponekad i ispred njih, tumarale su ogromne ratne krstarice. Naravno, iako su bile ogromne, Korson nije mogao da ih opazi. Ali letelice su dejstvovale na zvezde, u smislu da su krivile putanju njihove svetlosti. Masa i energija. Foton je izuzetno lagan, tako se bez po muke može skrenuti. Pred Korsonovim uvežbanim očima poigravanje zvezda se osmišljavalo. Postojale su dve flote, koje su se očajnički borile. Tokom okršaja neka pogođena krstarica bila je odbačena put barijere i oštetila je. Ali druge su, očigledno ne znajući za kosmički udes, nastavljale borbu. Apstraktnu borbu, gledano s ove strane barijere; svemir je podrhtavao, a zvezde su se ljuljale kao odbljesci na leđima talasa.
     Tik s druge strane polja lebdele su zelenkaste gromade. Korson je ubrzo uspeo da ih identifikuje. Led. Sante leda koje su plovile bezdanom, ostaci od više milijardi tona vode koja je istekla kroz rupu.
     Bio je svestan da gotovo ništa ne vidi od bitke koja mora da se prostire na više svetlosnih sati. Prisustvovao je samo prostorno ograničenom okršaju. Ali silina sukoba bila je dovoljna da ga uputi u suštinu tog svemira.
     On se nije prostirao uz Eržistal, već je pripadao Eržistalu. Svemirski ratovi morali su imati svoje mesto na Eržistalu, baš kao i kopneni, pomorski i vazdušni. Bila im je potrebna posebna sredina, pa su je i dobili. Maketa se, ako je ovaj svet bio maketa, približavala savršenstvu.
     Ko li se mogao boriti u tom svemiru? Ljudi? Vanzemaljska bića? Ljudi protiv vanzemaljaca? Olupina zarobljena u barijeri nije odgovarala nijednom tipu krstarice za koji je on znao. Koliko je mogao da proceni - rastojanje i razmere su varljivi u svemiru - merila je više od kilometra. Cela letelica morala je biti barem tri puta duža. Korsonu se učini da je razaznao jednu nepokretnu ljudsku priliku, koja se okretala kao kakav fetus među otpacima. Suviše daleko. Ta stvar je mogla da bude isto tako i komad metala.
     Ture pročisti grlo. Više nije bilo potrebe da se viče iako je neko fantomsko zujanje i dalje odzvanjalo u njihovim ranjenim ušima.
     "Položaj nam nije baš slavan."
     "Bojim se da je tako", reče Korson.
     Već je razmislio o svim mogućnostima i odbacio ih. Konopi nisu bili dovoljno dugi da bi im omogućili da stignu do okeana. Ako bi isekli omotač balona da bi napravili padobrane, rizikovali su da ga oslobode iz barijere i tako se sunovrate u more sa visine od hiljadu metara. Nije bilo nikakvih izgleda da se balon sam od sebe spase. Pa čak da u tome i uspeju, odnosno da im pođe za rukom da se spuste, kako bi se vratili na kopno, s obzirom na mnogo desetina hiljada kilometara koje su prevalili ludačkom brzinom. Bili su uhvaćeni kao insekti na lepljivu traku.
     Kad bi samo jedno Primirje moglo da se dogodi, pomisli Korson. U početku, kada je Ture govorio o Primirjima, on je osetio neki zbrkan strah, životinjski. Primirje je moralo da liči na smrt, ili na smak sveta. Sada je, međutim, hotimice prizivao jedno. Ali to je bilo besmisleno. On nije mogao da utiče na odluke nepredvidljivih bogova koji su stvorili ovaj svet, odnosno vladali njime. On se seti jedne druge Tureve rečenice, ali je oklevao da iz nje izvuče sve zaključke.
     A onda razabra u svemiru izvesno talasanje tmine. Izgledalo je da je dubina oživela, ne od smetenog poigravanja zvezda, nego kao da se, sasvim blizu, pojavio neki roj. Mušice, lepršajući nasumice. Kao mušice, one su uznemiravale najbliže brodove koji su počinjali da postaju neposredno vidljivi. Činilo se da mušice vraški spretno izbegavaju hice sa brodova. Jedna krstarica se rasprsnu. Zatim još jedna. Dva svetlosna talasa zaslepiše na trenutak Korsona, iako je on iz predostrožnosti zaštitio oči. Upitao se šta bi se dogodilo da je neki brod pogođen sasvim blizu barijere. Ona bi sigurno odolela, ali da li bi dovoljno zadržala zračenja?
     Mušice. Iznenada, Korson otkri njihov identitet. Bili su to hiproni. Pretpostavku mu je konačno potvrdio jedan od hiprona koji se najednom otelotvorio tačno s druge strane barijere. On prepoznade pojas optočen očima bez kapaka, šest ogromnih šapa s raskrečenim kandžma koje su grebale prazan prostor, grivu vlakana raširenih u svemiru slično nekoj čudovišnoj sasi, ular i, kada se čudovište okrenu oko sebe, uniformu Veranovih vojnika. Čovek s druge strane barijere nečujno kriknu od iznenađenja, opazivši korpu i njene putnike. Usne mu se uznemiriše unutar šlema. Trenutak kasnije, čitavo jato hiprona tiskalo se uz barijeru. Zatim ga nestade.
     Trenutak potom pojavili su se s druge strane. Bez ikakvog napora prošli su barijeru i opkolili balon. Čekali su, oružja uperenih prema korpi. Antonela steže Korsona za ruku. Ture zinu, prevukavši rukom po vlažnom čelu:
     "Šta je ovo?"
     Nije bilo vremena da se odgovori. Misao koja je klijala na rubu Korsonove svesti prometnu se u odluku. Nikakvoj milosti nije mogao da se nada od Verana. On će pokušati da ih pohvata žive. Njegovi ljudi će se zabavljati s Antonelom.
     Korsonovi zubi zaškrgutaše i on najednom oseti ukus krvi u ustima. Podiže glavu prema omotaču balona. Vodonik ili helijum? Nije više imao vremena da pita Turea! Izgledi su mu bili jedan prema dva. Vodonik bi, u dodiru s vazduhom, lako eksplodirao. U suprotnom, temperatura koju oslobodi zrak iz njegovog pištolja ne bi sigurno bila dovoljna da se pokrene fusiona reakcija.
     Očjnički požele da je Ture kazao istinu. U svakom slučaju, ubrzo će saznati istinu; ili, bolje rečeno, saznaće samo ako su Tureove pretpostavke bile osnovane, odnosno ako je zaista smrt samo privremena u ovom paklu.
     On izvuče oružje iz futrole skrivene unutar kombinezona i okide, mirno. Imao je vremena da vidi kako se cepa omotač balona i kako izbija vatra. Zatim oseti oganj koji ga je proždirao, koji mu je otvarao oči ne na tamu ništavila, nego na neku neugasivu jaru. Osetio je kako mu gore ruke i lice, a probijene bubne opne poštedeše ga da ne čuje krike ostalih. I svoje. Poslednje što je pomislio bilo je: vodonik!
     Padao je i osećao uz sebe Antonelino telo, iako više nije imao tela. Neshvatljivo, ali nije bio mrtav; nije imao utisak da umire. Ali svetlost je slabila, iako se neki golemi oganj ustremio ka njemu. Nebo postade purpurno, zatim crno. On na njemu opazi, belo na crnom, kao na nekom negativu, hiprone pa čak i lica jahača koja su izražavala ukočenu preneraženost statua. I sam je osećao da je obuzet nepokretnošću. Vatra prestade da raste na nekoliko centimetara od njegovog lica, iako lice više nije imao. Učini mu se da će ta čudesna ravnoteža večno potrajati.
     Zatim se vatra ugasi.

21.

     Primirje se završilo isto tako postepeno kao što je i došlo. Korson, koji nije bio svestan da je otvorio oči, lebdeo je u nekom purpurnom svemiru. Divovske cevi, zapletene i povezane, pulsirale su, istezale se, nadimale od naglih oticanja koja su se iznenada delila i oslobađala žilice što su i same počinjale da rastu. Ni visoko ni nisko. Mada nije bio u stanju da procenjuje rastojanja i dimenzije, Korsonu se javio izvestan osećaj gorostasnosti.
     Probio sam tavanicu, pomisli on. Popeo sam se na nebo.
     Udovi ga nisu slušali, ali nije osećao nikakvu zebnju, pre znatiželju. Sećanja su mu se postepeno vraćala. Praznine su postojale, ali lagani rad na obnavljanju koji se ostvarivao na rubu njegove svesti, možda nepouzdan, stizao je da ih ispuni.
     Najpre je uvideo da je mesto na koje je bačen prilično neobično. Napustio je Eržistal. Bio je siguran da se nalazi s druge strane površine neba. Je li to bio neki drugi pakao, mesto na kom su se borila bića nepojmljiva čoveku? Ili je on povučen iz igre zato što je u nju ušao protivno pravilima; a možda mu je određena neka drugačija sudbina?
     Bio je sam. Znao je to, iako nije mogao da okrene glavu.
     Pa ipak, glas probi tišinu, kao što venac mehurova probija bistru vodu. On ga prvo dožive kao čistu muziku, tako da mu je bilo potrebno izvesno vreme da shvati da se njemu obraća; reči su mu se lako utiskivale u pamćenje kao da je ono nekom čarolijom oprano, prerađeno, željno da saznaje.
     "Dakle, vi ste ratni zločinac."
     Posle kratkog razmišljanja on odgovori:
     "Dakle, vi ste bog."
     Glas poče da se smeje. Delovao je gotovo detinje, ali je odzvanjao kao da ga je nosilo mnoštvo odjeka, jedva međusobno razdvojenih; njemu se, međutim, činilo da opaža samo jedan, njemu najbliži, najrazumljiviji, dok su mu se ostali skrivali po vijugama, užasni, strašni. Izgledalo je da mu se obraća neko dete, ali glas je isto tako mogao pripadati nekom gušteru, pauku, ognjenom huku neke zvezde, škrgutu zuba pacova, treptaju dva krilca insekta koja se taru jedno o drugo, razgovetnom dašku vetra.
     "Mi imamo više moći od bogova koje vi možete da zamislite."
     Korson je oklevao. Činilo mu se da je ovaj razgovor čudno počeo. On nije bio doveden ovamo da bi bio podvrgnut teološkoj raspravi. Ili je možda na nebu vladao takav običaj? Hteo je da promeni temu, ali je istovremeno osećao da ga privlači prirodan tok razgovora.
     Drogiran sam, pomisli on, kao da je to sve objašnjavalo. Zatim postade svestan kuse prirode objašnjenja. Znatiželja i ukus izazova ponesoše ga.
     "Bogovi su svemoćni", reče on.
     "Svemoćni", uzvrati glas. "Reč. Praznoslovje. Vi možete da pripisujete samo moći koje ste u stanju da zamislite. Pa, dakle, i da ovladate njima."
     Korson ponovo promisli. Tvrdnja je delovala suvislo. On se za trenutak zadubi u misli, pa onda odluči:
     "Vi ste besmrtni."
     Izgledalo je da se glas ponovo zabavlja.
     "Da i ne. Vi ne pravite nikakvu jasnu razliku između beskrajnog i neograničenog. Mi nismo besmrtni, ako pod tim podrazumevate da bi naši životi morali biti beskrajni. Ništa nije beskrajno, u tom smislu, čak ni svemir, čak ni ono što sadrži svemir. Ali naši životi su neograničeni.
     "Neograničeni?"
     Sam pojam mu nije bio jasan.
     "Možemo ponovo da ih počnemo i da ih proživimo drugačije, da ih preuredimo. Ništa što se događa unutar naših života nama ne promiče."
     "Shvatam", reče Korson.
     Za ova bića život nije bio nepopravljiv oblik izliven u bronzi prošlosti, koji se slepo produžavao u maglama budućnosti. Život je za njih predstavljao, s kraja na kraj, plastični kontinuum, koji se može modelovati. Oni nisu znali za pre i posle. Njihovi životi nisu imali dužine. U stvari zapita se on, kolika je širina ljudskog života? Kolika mu je debljina? Shvatao je njihove živote kao jednu jedinu celinu, povezanu i promenljivu. Prema posledicama, oni su menjali uzroke. Sadašnjost je za njih bila samo jedno stanovište. Oni su kontrolisali vreme. Njihova snaga poticala je od te moći. Kao što su se ljudi, koji su dugo robovali smešno malom rastojanju što su im vlastiti udovi omogućavali da prevale tokom životnog veka, na kraju otisnuli u svemir i zaplovili među zvezde, ova bića su ovladala vremenom. Za njih, ljudi su bili sirota sputana stvorenja, bogalji, kao što su Korsonu izgledali njegovi preci, zatočenici skučenih područja.
     To je strahovita vlast, pomisli Korson, a zatim - kao da mu je to neko predložio - nisam spreman da je se prihvatim.
     "Vi niste ljudska bića", reče on.

     KO SU ONI DA BI SE TAKO POIGRAVALI NAŠIM ŽIVOTIMA? OSVAJAČI PRISPELI IZ NEKE DRUGE GALAKSIJE, NEKE DRUGE DIMENZIJE? ČISTI DUHOVI, NAŠI, TVORCI, BOŽANSTVA IZ BAJKI?

     "Vi ćete biti kao mi", reče glas.

     OBEĆANJE ILI KONSTATACIJA? KAKO BIH JA MOGAO DA POSTANEM KAO VI, OSTAJUĆI PRI TOM ŠTO JESAM KAD NE MOGU NI DA SHVATIM UPOTREBU VAŠE MOĆI? ILI SU ONI BILI DALEKI POTOMCI LJUDI? JE LI MOĆ ANTONELINOG NARODA NAJAVLJIVALA OVU NAJVEĆU MOĆ? KOLIKO JE MILIJARDI GODINA RAZDVAJALO PRIMITIVNOG STVORA KORSONA OD NEČUVENOG POTOMSTVA KOJE MU JE SUDILO?

     "Vi ste se pojavili posle nas?" upita Korson.
     Smeh glasa ga umiri, umesto da ga razdraži.
     "Nismo se pojavili posle vas", uzvrati glas. "Mi jesmo u isto vreme s vama pošto ispunjavamo sve trajanje. Naša dva života postoje istovremeno, ako tako više volite. Ali, u jednom sasvim posebnom smislu, ako to može da vas umiri, mi jesmo došli posle vas, mi smo od vas potekli."

     TO SU DAKLE NAŠI POTOMCI. IAKO MNOGO STARIJI OD NAS ISTOVREMENO. OD ONOG TRENUTKA U BUDUĆNOSTI KADA SE NJIHOVA GRANA ODOVOJlLA OD NAŠE, ONI SU OSVOJILI ČITAV SVEMIR ČIJI MI SAMO SMEŠAN DELIĆ ZAUZIMAMO. ONI SU POTEKLI OD NAS, ALI SU BILI TU OD SAMOG NAŠEG POSTANKA.

     "A druge vrste? Urijci?"
     "Nema razlike", reče glas.

     NEMA RAZLIKE. KATEGORlČAN ODGOVOR. SUVIŠE JE RANO DA SE TRAŽI OBJAŠNJENJE TOG ODGOVORA.

     "Gde smo mi?" upita Korson, oklevajući.
     "Na spoljnoj strani svemira, na njegovoj površini, na njegovoj koži. Treba izići iz neke celine da bi se ona shvatila i izmenila."

     KORA SVEMIRA. DA LI SE ZBOG TOGA UOBlČAJENI ZAKONI FIZIKE PRIMENJU NA ERŽISTAL, DA LI ZATO ONI MOGU DA URADE ONO ŠTO SU REŠILI DA URADE. A S ONE STRANE?

     "Šta je izvan svemira?"
     "Svemir ima svoju sopstvenu moć", uzvrati glas. "Nešto što ne ističe ni vreme ni prostor. Spoljašnost ne vrši nikakav uticaj na unutrašnjost, pa, dakle, nije neposredno saznatljiva."

     ĆORSOKAK. IMA LI MOĆ OVIH BIĆA GRANICU ILI GRANICA LEŽI U SIROMAŠTVU POJMOVA KOJIMA SE JA SLUŽIM?

     Korson odluči da se vrati na svoje stanje.
     "Hoćete li mi suditi?"
     "Vi ste osuđeni", reče glas.
     "Ja nisam zločinac", pobuni se Korson, najednom uznemiren. "Nikada nisam imao izbora..."
     "Moći ćete da birate. Imaćete mogućnost da se oslobodite krivice. Da raskinete lanac nasilja. Da prekinete niz ratova. Vratićete se na Uriju. Izlečićete se od rata."
     "Zašto sam vam ja potreban? Zašto ne nametnete obustavu svih ratova, sa svim vašim moćima?"
     "Rat je sastavni deo istorije ovog svemira", reče strpljivo glas. "U izvesnom smislu, i mi smo takođe potekli od rata. Hoćemo da izbrišemo rat i u tome ćemo uspeti - u tome i jesmo uspeli - uz pomoć onih koji ga vode, u njihovu korist, kako bi postali ono što mogu da budu. Ali ne možemo da delimo naše moći sa bićima koja nisu prevazišla rat. Mi bismo možda mogli, u potpunosti, da ukinemo rat, koristeći našu moć, silom, ali bi to bila protivrečnost u odnosima. Započeli bismo rat sami protiv sebe. Mi smo se latili da preuredimo ovaj svemir. A svemir se preuređuje pomoću onoga od čega je sazdan. Eržistal je valjano sredstvo koje ima tri funkcije. Da se iskoreni rat: Eržistal stvara pristalice uverene u mir, posle kraćeg ili dužeg vremena. Da bi se iskorenio rat, on se mora shvatiti: Eržistal sadrži ogroman broj bojnih polja. Sukobi između carstava, svetova, između vrsta ne postoje na Eržistalu osim u obliku pozadine, dalekih pobuda. Jer mi znamo da se rat ne svodi na sukobe. On se širi i održava sam od sebe čak i kada su njegovi uzroci iščezli, a svakako iznad uloga. Rat ima strukturu čiji su pojavni oblici raznoliki, ali samo pojavni oblici. Epruvete Eržistala omogućavaju nam da upoznamo rat i da postignemo da ga shvate oni koji ga vode."

     RAT, STRUKTURA! NEŠTO ŠTO IMA IZVESNU SAMOSTALNOST, ŠTO SE RAĐA MOŽDA PRILIKOM NEKOG SUKOBA ALI ŠTO SE ZATIM HRANI MATERIJOM, ENERGIJOM BORACA. TO JE OBAJŠNJAVALO, I DALJE ZBRKANO, ŠTO SU POSTOJALI RATOVI U LJUDSKOJ ISTORIJI - PRE KORSONA - U SVAKOJ EPOHI, POD SVIM REŽIMIMA. REDOVNO. JEDNA GRUPA LJUDI STAVLJALA JE SEBI U ZADATAK DA PONIŠTI RAT I U TOME NIJE USPEVALA. U NAJBOLJEM SLUČAJU POLAZILO IM JE ZA RUKOM DA GA ODLOŽE, DA UREDE OAZU MIRA OD JEDNOG ILI DVA VEKA, MNOGO REĐE OD JEDNOG MILENIJUMA IZMEĐU DVA PREVRATA. I UGLAVNOM, NJIHOVI UČENICI PREDUZIMALI BI NAMETANJE MIRA POMOĆU RATA.
     ZAŠTO JE BESNEO RAT IZMEĐU SNAGA SUNČEVOG SISTEMA I CARSTVA URIJE? IZ EKONOMSKIH RAZLOGA? ZBOG AMBICIJE VOĐA? ZBOG STRAHA MASA? SVI TI RAZLOZI IMALI SU SVOJU TEŽINU, ALI NEDOSTAJAO JE JEDAN DRUGI KOJI BI IH SVE POVEZAO. RAT PROTIV URIJE BIO JE ZAMENA ZA RAT KOJI JE PRETIO DA IZBIJE IZMEĐU PLANETA LJUDI I KOJI JE VUKAO KOREN IZ STARIH, RĐAVO SAČINJENIH SPORAZUMA. A ONI SU I SAMI POTlCALI IZ JOŠ STARIJIH RATOVA. I TAKO BISMO SIGURNO MOGLI DA SE VRATIMO DO RATA KOJI JE OPUSTOŠIO ZEMLJU, MILENIJUMIMA PRE KORSONOVOG ROĐENJA, ODVEVŠI ČOVEČANSTVO U OSVAJANJE ZVEZDA, TAKO ŠTO GA JE PRISILIO NA PRIVREMENO PROGONSTVO. I JOŠ DALJE OD TOGA, DO PRVE OD SVIH BORBI, DO KAMENA KOJI JE JEDAN PITEKANTROPUS DIGAO NA DRUGOG.
     ISTO SE ZBILO I U ISTORlJI DRUGIH VRSTA. GOTOVO SVIH DRUGIH VRSTA. SVIH ONIH KOJE SU BILE PRISUTNE NA ERŽISTALU.
     MI SMO SE ČESTO PITALI ZBOG ČEGA SE BORIMO, ALI NIKADA, ILI NE DOVOLJNO ČESTO, ILI NE DOVOLJNO DUGO ZAŠTO RATUJEMO. ISTORIJA JE ZARAŽENA. MI SMO MRAVI KOJI SE BORE JEDNI PROTIV DRUGlH IZ RAZLOGA KOJI IM SE ČINE JASNI, A KOJI ZAPRAVO PRIKRIVAJU GOLEMU TAMU, POTPUNO NEZNANJE. ERŽISTAL JE LABORATORIJA.

     "Treća funkcija Eržistala", nastavi glas, "jeste da sačuva rat. Rat je jedna od životnih aktivnosti. On pripada našoj baštini. Može se desiti da nam ustrebaju njegove tehnike. Nešto može iskrsnuti sa spoljne strane svemira. Eržistal je granica. To je takođe odbrambeni štit."
     Glas se najednom napregnuo, ispunivši se tugom. Korson pokuša da zamisli Spoljašnjost. Ali potpuna apstrakcija prkosila je njegovim čulima. Neprozirno crnilo. Neko ne-vreme. Ne-protežnost. Ništa, a možda i nešto drugo. Da sam broj, pomisli Korson, i da sam jedinica, kako bih mogao da zamislim broj svih brojeva, poslednji od svih?
     "Iskoreniti rat", reče glas. "Upoznati rat. Očuvati rat. Pružiće vam se prilika da birate. Bićete vraćeni na Uriju da biste rešili jedan problem. Ako ne uspete, vratićete se ovde. Ako uspete, bićete slobodni. Nećete više biti, u vašem vremenu, ratni zločinac. Ali, pre svega, otići ćete korak dalje."
     Vazduh je oko Korsona postajao gušći. Svud oko njega stvarali su se zidovi. Bio je ispružen u nekoj dugoj, naizgled metalnoj kutiji. Mrtvački kovčeg.
     Ili limenka.
     "Hej!" viknu Korson. "Dajte mi neko oružje!"
     "Imate mozak", uzvrati glas, bez ironičnog prizvuka. "A dobijaćete svu potrebnu pomoć."
     "Služba bezbednosti..." poče Korson.
     "Mi nemamo ničeg zajedničkog s njom", uzvrati glas. "Uostalom, ona upravlja samo vekovima Trojnog Roja, u samo jednoj galaksiji."
     Ukratko, pomisli Korson pre nego će utonuti u tminu, samo zrnce prašine.

22.

     Minos, sudija mrtvima, prema mitologiji. Sud bez apela. Korson je sanjao, nejasno svestan toga. Mozgao je o onome što je čuo. Antonela. Prokleti pacifisti s kraja vremena, nesposobni da svoj posao sami obave. Pioni smo u njihovim rukama. Tirani. Padam i vrtim se, nepomičan, povlačeći se kroz petlje na mreži života, ispao sa dlana nekog boga. Uradite šta hoćete, odlučio je bog, ali ućutkajte tu ratnu graju što mi ne da da sanjarim.
     Mreža je bila satkana od ljudskih tela. Svaki čvor predstavljao je pojednog čoveka, a svaki je držao rukama zglavke dva druga čoveka, i tako u nedogled. A ti nagi ljudi su se tukli, urlali uvrede, pokušavali da grebu, da ugrizu. S vremena na vreme, jedan od njih bi se pustio i bezdan bi ga odmah progutao. Stvarala se rupa, ubrzo popunjavana nekim neshvatljivim pomeranjem petlji. A Korson je prolazio između njihovih razapetih udova kao kakva nevidljiva riba.
     Sanjao je da se probudio. Tumarao je nekim ogromnim i veličanstvenim gradom. Njegove kule su se pele do neba, ne kao jarboli, već pre kao drveće, deleći se, granajući se, da bi češljale vetar. Ulice su mu bile pružene kao lijane iznad ponora.
     Osećao je da mu srce steže neka zebnja koju u prvi mah nije uspeo da rastumači. Zatim mu pade na pamet odakle bi mogla da potiče. Kutija koja mu je visila o ramenu, na grudima, bila je mašina za putovanje kroz vreme. Na desnom zglavku nosio je ručni sat, a još jedan mu se nalazio na levom; bila su to dva hronometra, koja su radila besprekorno tačno zato što je bilo od izuzetne važnosti da on prati protok vremena, da ostane njegov gospodar. Na staklu svakog hronometra stajala je nacrtana, ili možda ugravirana, tanka crvena linija, koja je polazila od središta i određivala tačan sat, minut, sekundu. Prema položaju velike kazaljke, on je mogao da pročita da je vreme koje je preostajalo da protekne pre nego ona stigne do crvene linije iznosilo nešto malo više od pet minuta. A na poklopcu mašine za putovanje kroz vreme nizale su se brojke koje su kazivale isto, odbrojavale minute, sekunde i deliće sekundi. Znao je da je mašina za putovanje kroz vreme podešena tako da ga baci u prošlost - ili u budućnost - u dlaku pre nego što velika kazaljka stigne do crvene linije.
     Crveno. Dogodiće se nešto strašno. A ipak, u gradu je sve bilo mirno. Niko još nije slutio šta će se dogoditi. I što je zebnja postajala razgovetnija, što se on bolje sećao, pitao se kako će mu poći za rukom da sačeka trenutak oslobođenja, a da ne počne da urla.
     Sve je bilo mirno u gradu. Vetar je ulivao u obešene ulice, u vitke grane kula, blago njihanje. Neka žena se poigravala uglačanom pločicom koja joj je krasila vrat. U nekom parku, umetnik je oblikovao prostor. Deca su pevala i bacala u vazduh obojene kugle koje su se okretale jedne oko drugih pre no što će se lenjo vratiti na zemlju. Grad se sanjaru pokazivao kao složena skulptura, gotovo nepokretna u celini, a mikroskopski oživljena.
     Za manje od dva minuta, grad će biti uništen nuklearnim bojevim glavama koje su već bile na putu, koje su tutnjale u višim slojevima atmosfere, ostavljajući za sobom huku svemira mučenog njihovim pogonskim motorima. Neizbežnost uništenja sanjaru je izgledala neverovatna, iako je tačan trenutak kataklizme bio ugraviran na staklu oba sata. On je znao da će izmaći uništenju i da će mu od grada ostati samo slika ovog spokoja. On neće znati za paljenje hiljadu sunca, rušenje kula koje se tope kao sveće, erupciju lave probudene u srcu zemlje, za isparavanja tela satelita pre nego će izgoreti i, konačno, kasnije, mnogo kasnije, za krik uništenog vazduha. Grad će mu ostati u pamćenju kakav je bio, otet vremenu. Njegovo uništenje doživeće samo kao neki apstraktan, istorijski, dalek događaj.
     Pa ipak, bojao se nečega čega se još nije sećao, čega mašina za putovanje kroz vreme neće moći da ga poštedi.
     Najednom, to se dogodi. Grad je i dalje bio miran, ali žena stade da urla. Žestoko trgnu lanac koji joj je visio o vratu, tako da on puče, a ona odbaci daleko od sebe pločicu od uglačanog metala. Deca se u zbrci razbežaše, plačući. Krik koji se uzdizao iz čitavog grada obuze stranca. Potekao je iz miliona grudi, posuđivao milione usta, prkoseći bledilu kula. Nije u njemu bilo ničeg ljudskog.
     Korson je slušao grad kako urla kao veliko neko biće koje se razdire, rasipa, puca u mnoštvo prestravljenih delića, koji se sjedinjuju samo u užasu.
     Trebalo je da stavi ruke na uši, ali nije mogao. A onda se seti. Stanovnici ovog grada mogli su da predvide budućnost, da otmu budućnosti nekoliko trenutaka svesti, i znali su šta će se dogoditi.
     Znali su da će bombe pasti. Oni će urlati sve dok one ne eksplodiraju. Saznali su za vatru, veliku svetlost i potpunu, neprozirnu noć.
     A on, stranac, sanjar, znao je da ne bi ništa mogao da uradi, da nema vremena da ih upozori. On čak nije imao vremena ni da im najavi predstojeću smrt, pre no što ih je u to uputilo njihovo vlastito unutrašnje oko. On neće videti grad kako umire, ali je slušao grad kako urla.
     Velika kazaljka je gotovo prekrivala tanku crvenu liniju, ali se sanjaru, strancu, činilo da trenutak odluke traje užasno dugo. Obuzeo ga je usamljenički nemir od kog se zgrčio. Možda kutija koju je nosio na grudima nije bila mašina za putovanje kroz vreme? Možda je i on bio samo stanovnik grada, osuđen kao i ostali da nestane?
     Korson otvori usta. Mašina za putovanje kroz vreme je radila. Bio je spasen. Sasvim sam. Sasvim sam.
     Nalazio se negde drugde i urlik se umirio. Pokušavao je da se priseti. Znao je da je sve sanjao i da se taj san često ponavljao. Na dva zglavka, dva sata su savršeno označavala istovetan i neumitan čas. Bio je gospodar vremena. Pred njegovim očima, jedan nizak i ravan grad, ispresecan kanalima, pružao se na obali nekog ljubičastog mora.
     On stade da urla, sam, u tišini koju su jedva ublažavali krici ptica. Neko se, veoma daleko, okrete put njega, ne shvatajući.

23.

     Tmina i šest metalnih zidova koji su mu jedva ostavljali mesta da miče rukama. Ležao je na leđima. Težina je ponovo postala približno normalna, manja od one na Zemlji za oko deset posto. Nije se bojao.
     On snažno gurnu o poklopac kutije, ali uzalud. Zatim neko ili nešto zapara metal i sjajna linija se ocrta duž spojnica. Sledećeg trenutka, kutija se otvorila i Korson, zaslepljen jarkom svetlošću, pokuša da se uspravi.
     Vazduh je bio zasićen mirisom hlora. Pao je u ruke Urijaca. Dok su mu se oči privikavale na svetlost, uspeo je da razazna tri prilike nadnete nad njim, neodređeno humanoidne, tri rožnata kljuna, tri male glave sa ćubom na vrhu, tri tanka i duga vrata, mršave ruke, kratka tela i isturene grudne kosti.
     Prevalio je čitav svemir da bi završio kao zamorče pod skalpelom nekog Urijca.
     Očekivao je da oseti bol.
     "Ničeg se ne bojte, čoveče Korsone", zašišta jedan od Urijaca.
     Ukručenih udova, Korson uspe da sedne.
     Dvorana je bila prostrana, presvučena svilenim zastorima, bez prozora, bez vidljivih izlaza. Prilično je podsećala na urijske enterijere iz doba rata sa Zemljom.

     JE LI OBIČAJ GOSPODARA VREMENA DA RATNE ZLOČINCE PREDAJU NJIHOVlM NEPRIJATELJIMA?

     Jedan Urijac, vidno stariji od ostalih, sedeo je na nekoj vrsti prestola koji je, u očima Korsona, ličio pre svega na ptičje leglo. Urijci su poticali od jedne evolucione grane, koja je imala mnogo sličnosti sa porodicom zemaljskih ptica. Njihov izgled pružao je određene nagoveštaje u tom pogledu, koji su kasnije potvrđeni sekciranjem leševa (prema zvaničnoj verziji) koji su pali u ruke Zemljana. Odlikovali su se srazmerno slabo razvijenom moždanom korom, ali im je zato vijugavo telo mozga bilo veoma veliko. Među Zemljanima su kružile svakojake šale na račun ptičijih mozgova Urijaca. Ali Korsonu one nisu bile smešne. Dobro je znao da na samoj Zemlji izvesne ptice - običan gavran, na primer - poseduju iznenađujuće visoku inteligenciju, a imao je prilike da lično iskusi i posledice oštroumnosti prinčeva Urije. Veoma veliki deo ljudskog mozga posvećen je došifrovanju i integrisanju opažaja, a tek jedan srazmerno mali misaonim aktivnostima. Kod Urijaca, opažaji su bili prilično ograničeni, barem sa ljudskog stanovišta. Oštrina vida načelno im je znatno nadmašala čovekovu, ali njihov smisao za boje bio je vrlo ograničen. Sluh su imali sasvim osrednji, tako im muzička umetnost nikada nije prevazišla nivo ritmike. Čulo dodira bilo im je hendikepirano oblikom organa za hvatanje - kandže pre nego ruke - kao i zbog zaostalog paperja, koje im je pokrivalo telo. Ali pokazivali su veliku sklonost za apstraktna umovanja i filozofske rasprave. Ukratko, da je Kondijak upoznao Urijce, odrekao bi se senzualističke hipoteze.
     "Poslali su nam čoveka," reče stari Urijac, sa neskrivenim prezirom u glasu.
     Korson pokuša pažljivo da stane jednom nogom na zemlju.
     "Pre nego što pokušate neki nesmotren pokret", nastavi stari Urijac, "treba da vas, prikladnim rečima, obavestim o nekim činjenicama. Ne što se plašimo bilo čega s vaše strane" (on pokaza tri oružja uperena na Korsona) "već zato što smo vas veoma skupo platili i bilo bi mi žao da vas vidim oštećenog."
     On ustade i nasu sebi veliku čašu hlornog rastvora. Silna sklonost Urijaca prema hloru bila je, u Korsonovo vreme, takođe povod za zbijanje šala.
     "Vi ste ratni zločinac. Ne možete da napustite ovaj svet, a da ne dođete u opasnost da vas vaši sunarodnici uhapse i podvrgnu ko zna kakvoj kazni. Da ste slobodni, otkrili biste brzo da bi vas i na ovom svetu taj nedostatak veoma sputavao. Morate, dakle, da računate s nama, pa čak i da računate na nas. Nemate izbora."
     On se na čas zaljulja, koliko da pusti reči koje je izgovorio da se usidre na dnu Korsonovog mozga. Zatim nastavi:
     "Što se nas tiče, potreban nam je stručnjak za rat. Mi smo vas kupili veoma skupo preko posrednika čiji identitet nema potrebe da znate."
     On priđe Korsonu hodom zbog koga su Urijci tako mnogo ličili na džinovske patke, ogrnute raskošnim tkaninama, a smrtno opasne.
     "Ja sam Ngal R'nda. Možete upamtiti to ime, čoveče Korsone, jer nemam nameru da propadnem ili preživim neki neverovatan poraz. A ipak, vi ste jedino biće koje me poznaje i takvog. Za vaše sunarodnike, ja sam pacifista Ngal R'nda, malo razočaran starac, koji klepa stihove po uzoru na ljude, istoričar za svoj groš. Za ove ovde", on širokim pokretom obuhvati prisutne, "ja sam pravi Ngal R'nda, jedini potomak dugog roda prinčeva Urije, koji se izlegao iz plavog jajeta. Vi ne možete da zamislite, čoveče Korson, šta je značilo u stara vremena jaje s plavom ljuskom, kao ni šta ono danas još znači za jednu šaku vernih. Ima više od šest hiljada godina od doba kada su prinčevi plave ljuske vladali na Uriji. Ali avaj došli su ljudi sa brodovima punim laži, pa je ubrzo izbio rat. Dug i strašan rat u kome je više nego jednom Zemlja trebalo da strada pod kljunom Urije. Ali niko ga nije dobio. Izgubili su ga jedino prinčevi Urije. Iz krvoprolića i zamora izrodio se lažan mir. Ljudi i Urijci razmenili su koncesije na matičnim svetovima, u znak dobre volje. Ali pokazalo se da Urijci nisu mogli da žive na Zemlji, pa su se odrekli svoje povlastice. Što se tiče ljudi, oni su napredovali na Uriji i, za kratko vreme, taoci su se pretvorili u gospodare. Njihovo potomstvo postalo je brojnije od Urijaca. Uz to, oni su pokazali da su sposobni da primene svoje neotesane mozgove, sa neverovatnom upornošću, na probleme nedostojne prinčeva Urije, predanih najuzvišenijim meditacijama. Tako se dogodilo da su prinčevi Urije bili poraženi u ratu koji ljudi nisu dobili, a ni Urijci izgubili. Izdaja, izdaja, gnusna izdaja mira. Dogodilo se najgore. Društvo Urije, poljuljano ratom, a zatim i ponižavajućim dodirom sa ljudima, odreklo se kulta plavog jajeta. Proširile su se glasine o tobožnjoj jednakosti. Urijci su izgubili ponos. Životarili su, ustupajući palac po palac, čak i bez borbe, svoju zemlju ljudima.
     Prošle su godine. Vekovi. Zatim milenijumi. Ali najčistije paperje Urije - moram li da kažem nežan cvet da biste me razumeli - nije zaboravilo. Možda je došlo vreme da se terazije zaljuljaju. Prema onome što znamo, Galaktička služba je bolesna; ona će odbiti da se umeša tokom jednog ili dva veka. To je više vremena nego što nam je potrebno da obnovimo flotu i nađemo načina da ponovo krenemo u osvajanja. Ali pre toga, moramo da povratimo ovaj svet, naš svet, i da s njega oteramo ljude."
     On zaćuta na trenutak, izbuljivši oči sa dvostrukim kapcima i širokim uspravnim zenicama na Korsona koji se nije micao.
     "I tu ćete se vi umešati. Mi smo zaboravili kako se vodi rat. Ne teorijski, jer spekulativno mišljenje kod nas ne zanemaruje nijednu temu, nego praktično. Mi imamo zastrašujuća oružja koja su najmudriji među prinčevima Urije sakrili u dubinama planete pre više od šest hiljada godina. Ali potrebna nam je jedna mala životinja koja će svojim lukavim i svojeglavim mozgom znati da nam kaže kada da udarimo i gde da udarimo. Potrebni ste nam. Ja ne potcenjujem ljude, ja ih prezirem, što nije isto. I u dubokim noćima mojih meditacija, pomislio sam: upotrebi protiv ljudi najbolje oružje, ljudsko biće.
     Ne bunite se, čoveče Korson. U vašem je interesu da budete s naše strane. Vama je bilo suđeno, osuđeni ste i odbačeni od vaših. Nema vam više spasa među njima. Ali ako se stavite u službu slave plavog jajeta Urije, bićete slobodni, isto tako slobodni kao i pravi Urijac koji se izlegao iz jajeta, i vladaćete nad ljudskim robovima. Ako budete odlučili da nam se oduprete, čoveče Korson, vaša volja neće pobediti. Mi smo stručnjaci za zabranjene nauke i nismo ništa zaboravili od iskustva koje smo stekli pre više od šest hiljada godina na nekima od vaših sunarodnika. Ali, bojim se, prestaćete da budete ono što jeste. A vi niste jedini kojim raspolažemo, čoveče Korsone. U ovo vreme se mnogo trguje ratnicima. Postoje, na mnogim svetovima, bića koja žele da se oslobode tutorstva Službe i koja kupuju po povoljnoj ceni najamnike. A ovi, obično, nemaju ništa preče nego da se svete. Mržnja prema vlastitoj vrsti udesetostručava njihovu nadarenost. Nadam se, čoveče Korsone, zbog vas i zbog nas, da nas oni koji su vas isporučili nama nisu lagali o vašoj nadarenosti. Jer vi ste na putu koji vodi samo u jednom pravcu: da pobedite za nas."
     "Shvatam", reče Korson.
     Urijce je bio glas da su brbljivi i ovaj nije izmakao tom pravilu. Ali Korson još nije saznao jedini podatak koji je želeo: datum. Da li se vratio pre ili posle svog prvog boravka na Uriji? Da li se ova nova opasnost poklapala sa dve prethodne, Čudovištem puštenim u šume Urije i osvajačkim ludilom Verana? Je li ta podudarnost bila preterana? Da li je postojalo neko načelo ravnoteže prema kome je čovek mogao da uspori katastrofe, ali ne i da ih izbegne?
     A to ime, Ngal R'nda, Floria Van Nel je pred njim izgovorila. "Ngal R'nda je jedan od mojih najboljih prijatelja." Tada mu on nije pridao neku veliku važnost. Ali rečenice se tačno sećao. Bilo je to čudnovato.
     Odustao je da pita za datum. Nikada nije saznao godinu svog prvog boravka. Ali raspolagao je jednim orijentirom.
     "Da li je u poslednje vreme uhvaćen neki divlji hipron na Uriji?"
     "Postavljajte čudnovata pitanja, čoveče Korsone. Ali ovo mi se čini bezazleno. Nikakav divlji hipron nije primećen na ovom svetu već vekovima, a možda i milenijumima."

     DVE MOGUĆNOSTI. OVAJ PRIZOR SE DOGAĐA PRE MOG PADA NA URIJU, ILI ODMAH POTOM, DOK ČUDOVIŠTE, U NEKOJ JAZBINI, PRIPREMA SVOJ OKOT OD OSMANAEST HILJADA MLADUNACA. U OKVIRU DRUGE PRETPOSTAVKE RAZDOBLJE NEIZVESNOSTI SVEDENO JE NAJVIŠE NA ŠEST MESECI.

     "Okej", reče Korson, upotrebivši jedan arheološki izraz, "ubedili ste me. Stupam uz vas. Imate li vojsku?"
     "Vojska nije dovoljno umešno sredstvo za vođenje rata."
     "Koji je vaš način?"
     "Ucena, ubistvo, propaganda."
     "Umešno, zaista", uzvrati Korson. "Ali potrebna vam je i vojska."
     "Mi imamo oružja", primeti Urijac, "koje ne mora da se opslužuje. Odavde mogu da uništim bilo koji grad na Uriji, ili bilo koju grančicu. Ili bilo kog čoveka, odnosno ma šta drugo. Vas takođe, razume se."
     "Zašto sam vam onda potreban?"
     "Vi ćete nam kazati koje ciljeve treba da napadnemo, kog redosleda treba da se držimo u jurišu. Vaši predlozi biće pažljivo proučeni pre nego što se prihvate. Bićete zaduženi za pregovore sa ljudima. Posle toga, oni će vas toliko mrzeti da vam neće padati na pamet da nas izdate."
     "Koji su uslovi njihove predaje?"
     "Za početak, devet od deset žena moraće da bude ubijeno. Plodnost ljudi mora ostati unutar prihvatljivih granica. Ubijanje muškaraca ne bi poslužilo ničemu. Jedan jedini čovek može da oplodi mnogo ženki. Ali ženke su slaba tačka vaše vrste."
     "Oni se neće predati bez borbe," reče Korson. "Braniće se kao demoni. Ljudski rod može da se pokaže strašno žlav ako se suviše podbada."
     "Neće imati izbora," uzvrati Urijac.
     Korson se isceri.
     "Umoran sam i gladan," reče. "Nameravate li odmah da krenete u rat, ili imam vremena da se odmorim, okrepim... i razmislim?"
     "Imamo vremena", odgovori Urijac.
     Na dati znak, čuvari spustiše oružja i priđoše Korsonu.
     "Odvedite našeg saveznika," naredi stari Urijac, "i pažljivo postupajte s njim. On vredi više elemenata sto šezdeset četiri nego što je težak."

24.

     Korsona je nežno probudio Urijac niskog porekla sa potkresanom ćubom.
     "Morate da se pripremite za svetkovinu, čoveče Korsone," reče mu domorodac.
     Doveo je Korsona u jednu dvoranu s vodom čiji uređaji nisu bili podešeni za čoveka. Voda je užasno zaudarala na hlor, tako da je Korson nije mnogo koristio. Ipak se umio i obrijao. Zatim mu Urijac dade da obuče žutu tuniku slučnu onoj koju je i sam nosio. Iako je bilo očigledno da je ona pripremljena za Korsona, rukavi su bili malo kraći, a peš prenaglašen. Krojaču je nedostajalo podrobnije poznavanje ljudske anatomije.
     Urijac potom povede Korsona u odaju predviđenu za obedovanje. Metabolizmi ljudi i Urijaca toliko su se razlikovali da je hrana jednih bila otrov za druge, pa je Korson bio krajnje oprezan prema onome što su mu nudili.
     "To je predstavljanje Jajeta, čoveče Korsone", reče mu pratilac svečanim glasom, kada ga je, između dva zalogaja, zapitao da mu nešto pobliže kaže o svetkovini.
     "Kakvog jajeta?" upita naglo Korson, punih ustiju. Učini mu se da će Urijcu pozliti. Iz kljuna mu se oteše pijukanja, koje Korson protumači kao kletve ili kao obredna bajanja.
     "Mnogopoštovano Plavo Jaje princa," najzad izgovori Urijac, čiji kljun kao da je postao krcat velikim slovima.
     "Ah, tako", uzvati Korson, iznenađen.
     "Nijedan čovek nikada nije prisustvovao predstavljanju Jajeta. Imate jedinstvenu priliku da ga vidite zahvaljujući velikoj počasti koju vam je ukazao princ R'nda."
     Korson klimnu glavom.
     "U to sam uveren."
     "Vreme je da krenemo", reče Urijac.
     Obreli su se u jednoj velikoj eliptičnoj dvorani, lišenoj otvora. Od kada je pao u ruke Urijaca, Korson nije spazio nijedan prozorski otvor, nikakvu rupu koja gleda napolje. Tajna baza mora da je bila duboko ukopana.
     Stotinak Urijaca tiskalo se u dvorani i ćutalo s puno poštovanja. Svetina se razmače ispred Korsona i njegovog vodiča koji izbiše u prvi red. Prisutni su nosili tunike raznih boja i prema njima su se grupisali. Korson i njegov pratilac jedini su nosili žute tunike u grupi iz prvih redova, čiji su članovi svi bili jednoobrazno odeveni u ljubičasto, koje se prelivalo u plavo. Korson je razabrao prigušeno kokodakanje oko sebe, što ga je navelo na zaključak da su mu susedi otmenog roda, kad su sebi mogli tako nešto da dozvole. Okrenuo je glavu i pogledao prema dnu dvorane. Iza ljubičastih, uviđavno su stajali crveni, a još dalje narandžasti. Na samom dnu, žute tunike čekale su pognutih glava. Pred njima, gotovo na vrhu elipse koju su ocrtavali zidovi dvorane, odizao se jedan metalni blok. Sto, sanduk, oltar. Uz kičmu mu prođoše žmarci.
     Nadam se da nisam žrtveni jarac, pomisli on, u polušali. Više bih voleo da ne igram ulogu mlade device kao u istorijskim romanima. Ali, koliko je bio upućen, nije imao čega da se plaši. Urijci nisu znali za kult božanstva. Oni su samo simbolično odavali poštu svojim mrtvima. Njihova metafizika - ako je može tako nazvati - bila je upravljena jedino na instituciju porodice. Porodica je bila proglašena za besmrtnu, a pojedinac je bio samo njen bezlični segment.
     Svetlost oslabi. Pojavi se neki otvor u zidu, na vrhu elipse, iza metalnog bloka, koji stade da se širi. Zavlada tišina. Kroz otvor iziđe Ngal R'nda. Na sebi je imao raskošnu tuniku jarko-plave, metalne boje, čiji su se peševi vukli po podu. Zauzeo je mesto iza metalnog bloka, okrenut licem prema skupu, a zatim podigao mršave ruke iznad glave i izgovorio nekoliko reči na starourijskom.
     Gomila mu je odgovorila piskavim glasom.
     Veoma liče na nas, pomisli Korson, uprkos razlici u poreklu. Je li to slučajno? Ili inteligencija uvek ide gotovo istim putevima razvoja?
     Ngal R'nda uperi žute oči u Korsona.
     "Gledaj, čoveče sa Zemlje, gledaj ono što nikada nijedan čovek pre tebe nije video", reče on šištavim glasom.
     Metalni sanduk se otvori i iz njega lagano iziđe jedan stub ukrašen reljefom, koji je nosio golemo plavo jaje, stegnuto između tri zlatne kandže.
     Korson umalo ne prasnu u smeh.
     Bilo je to plavo jaje iz koga se izlegao Ngal R'nda. Odmah nakon njegovog vađenja komadi ljuske su brižljivo sakupljeni i ponovo sastavljeni s velikom pažnjom. Korson je mogao da vidi, s mesta na kom se nalazio, spojnice zbog kojih je jaje ličilo na uglačanu lobanju. Ngal R'nda se trudio da podseti verne podanike na svoje poreklo. Pokazujući im plavo jaje, oživljavao je slavnu istoriju Urijaca, dugu porodičnu lozu ratobornih prinčeva. Bez tog jajeta, Ngal R'nda, ma kakva bila njegova lična nadarenost, nije predstavljao ništa. Jaje je bilo neosporan znak, dokaz njegove pripadnosti legendarnoj porodici.
     I protiv svoje volje, Korson je bio opčinjen jajetom. Naučnički deo njegovog duha sakupljao je mrvice istorijskih uspomena. Pre Prve Zajedničke Civilizacije, na Staroj Zemlji, porodice su igrale ulogu koja se mogla uporediti - površno - sa onom koju su imale u društvenom životu Urijaca. Prilično je vredelo, tada, roditi se u moćnoj porodici. Surovo uništenje Prve Zajedničke Civilizacije, izazvano koegzistencijalnim ratom, kao i otiskivanje prema zvezdama ljudi odbeglih sa Zemlje koja je trenutno postala nepogodna za život lišili su porodicu njene ranije uloge. Sociolozi - iz vremena prvog Korsonovog života - tvrdili su da je čovečanstvo prošlo kroz jednu nepovratnu tehnološku etapu. Ali kako to da su Urijci dostigli odgovarajući tehnološki nivo, ne prevazišavši pri tom nivo društva zasnovanog na nasleđu? Istorijski gledano, bio je to svojevrstan paradoks.
     Rešenje se, pomisli Korson, nalazilo pred njegovim očima. Urijci su - barem viši slojevi društva - primenjivali, gotovo od početka svoje istorije, neumoljivu politiku genetske selekcije. Otkrili su, možda empirijskim putem, da pigmentacija jaja stoji u određenom odnosu sa bitnim osobinama Urijaca koji će se iz njega izleći. Bilo je sigurno mnogo lakše, sa stanovišta osećajnosti, da se ne leži na jajetu, ili čak da se ono uništi, nego da se napusti ili ubije neko malo, krhko stvorenje što se praćaka. U tom pogledu ljudi i Urijci veoma su se razlikovali.
     "Gledaj, čoveče sa Zemlje", ponovi Urijac. "Kada ja budem umro, ovo jaje biće pretvoreno u prah, kao što se dogodilo i sa jajima mojih predaka, a taj prah će se pomešati s mojim pepelom. Evo jajeta iz kog sam izišao i koje sam prvi put slomio svojim kljunom. Evo jajeta koje je štitilo poslednjeg princa Urije."
     Pri dnu sale nastade neka graja. Ngal R'nda dade znak i jaje nestade u sanduku. Jedna žuta toga s mukom je prokrčila put kroz svetinu, gurnuvši pri tom Korsona, a onda se poklonila pred Ngal R'ndom, zapijukavši piskavo.
     Ngal R'nda ga sasluša, pa se okrete prema Korsonu i reče mu na pangalu.
     "Grupa naoružanih ljudi zauzela je položaj na pedeset kilometara odavde. Sa njima su i čudovišta, hiproni. Podižu utvrđen logor. Je li to izdaja?"
     Veran, pomisli naprosto Korson.
     "Bila vam je potrebna vojska, prinče od Urije," uzvrati on. "Upravo je stigla."

25.

     Išli su kroz šumu.
     Bila je neobična pomisao da će on, svakog časa, pasti s Antonelom u Veranove ruke.
     Krug se upravo zatvarao. Tamo, živeo je svoj život prvi put, nevino, a već je ovde znao nastavak. Strpljenja, logor, bekstvo pod vođstvom maskiranog stranca, putovanje kroz vreme i prostor, nepotrebno sletanje na planetu-mauzolej, jahanje ka rubu svemira, Eržistal, bitke, balon, potres, druga strana neba, reč boga i ponovo Urija. Ovde i sada.
     Tamo je ušao, tamo je sada ulazio, u lavirint koji je prolazio čitavim svemirom i koji se opet savijao nad samim sobom, tako da je on, Korson, bio odeljen od svoje prošlosti samo debljinom jednog zida.
     Lavirint se pružao ispred njega, isto onako neodgonetljiv kao u prošlosti. Ali pošto je on znao šta će se dogoditi onom drugom Korsonu, Korsonu iz prošlosti, deo lavirinta kojim je upravo prolazio dobijao je neki smisao. U vreme prvog Korsona, on nije znao koja je treća opasnost pretila Uriji, a isto tako nije imao pojma kako da ukroti prve dve. Ali sada je došao na jednu krhku ideju. Budućnost će mu otkriti ostalo, u to nije sumnjao.
     Javilo mu se predosećanje. Taj čovek iz magle, taj konjanik s maskom ispunjen mrakom, za koga mu je Antonela kazala da liči na njega, to će biti baš on. Imao je dakle budućnost. Lavirint će se još jednom i možda još jednom i možda čak još nebrojeno mnogo puta saviti nad samim sobom i on će doticati samog sebe, u nizu prošlosti, sve dok se ne dostigne. A taj Korson iz budućnosti poznavaće još jedan deo lavirinta, pošto ga je istražio, a možda će shvatiti njegov krajnji plan i svrhu, unoseći tako u svoj sopstveni život potrebne ispravke.
     Na um mu pade ono što je bog kazao. Oni su nadgledali njihove živote, u dalekoj budućnosti, a njihove sudbine nisu više bile obične žice zategnute između rođenja i smrti, već čitava tkanina, odnosno čitava mnogodimenzionalna mreža koja je prožimala ceo svemir. Bogovi, pomisli on, stvaraju svemir da bi stvorili sami sebe.
     Takođe je znao da će u svojoj budućnosti ponovo naći Antonelu pošto se ona sećala da ga je srela. I izgubiće je opet, zato što ga je ona volela i tugovala za njim; opazio je to onda kada ga je na ulicama Đotoa pokupila. On pomisli kako i on nju voli i tuguje za njom i ponada se da će se zapetljano klupko njihovih života na kraju zajedno vezati. Ta mogućnost još je bila skrivena u prevojima vremena. Postojale su te dve tačke - nepomične, pretpostavljao je, i poznate iz njegove budućnosti - tačka kada će se on sam osloboditi i tačka kada će sresti Antonelu; on požele da one odrede krivulju koja će im, negde u vremenu, biti zajednička.
     Ali trenutno, morao je da se postara da stigne ta budućnost. Jer nužnost ove dve tačke zavisila je od njegovih postupaka. Morao je uspešno da obavi svoj zadatak. A ko je odredio taj zadatak? Možda neki drugi on, još udaljeniji od sadašnjosti, koji je rešio da rastera senke koje su se nadvijale nad Urijom. Kog bi boljeg saveznika mogao da odabere od samog sebe? Da bi živeo čovek sutrašnjice, zasede od juče uklonio je čovek prošlosti koji ga nije poznavao.
     Kolebanja Ngal R'nde sećao se već kao da su davnašnja, iako su bila stara jedva nekoliko sati. Princ od Urije je izjavio da mu uopšte nije potreban Veran. On je zazirao od ljudi i prezirao ih je dovoljno da bi ih slušao samo kada bi ih kupio. Oružja koja je pokazao bila su po njemu dovoljna: lopte od sivog metala koje su mogle da razulare rat na drugoj hemisferi, topovi od stakla, tanki kao igle, sposobni da probiju brda, slike koje su, projetkovane na nebo, mogle da raspamete čitavu armiju. Siktavi glas je uveravao da su, u ratu starom šest hiljada godina, prinčevi Urije bili poraženi izdajom lukavo uvučenom u njihove redove, a ne nasilnim putem. Korson mu je gotovo poverovao. Naravno, Zemlja je takođe imala štitove užasa i koplja uništenja. Igra je možda bila izjednačena. Ali ishod sadašnjosti zbog toga je bio samo izvesniji. Ljudi s Urije i ove velike ptice, iako su mogli da pristanu na primirje ne bi ga se praktično pridržavali nijedan dan.
     Korson je kazao:
     "Potrebna vam je vojska."
     Uporno, sa slikom milona mrtvih žena u glavi, miliona muškaraca robova, isticao je potrebu za okupacijom, posle osvajanja, i ponavljao odvažno:
     "Potrebna vam je vojska."
     Dodao je:
     "Sutra, svemir će biti vaš. Biće vam potrebna flota, stručnjaci. Koliko biste mogli da ih postrojite?"
     Činilo se da je Urijac zamišljen.
     Korson je pokušao da iskoristi trenutak:
     "Koliko imate vernih podanika?"
     Sa iznenađujućom otvorenošću, Urijac je odgovorio, gledajući ga netremice svojim plitkim, žutim očima, osutim zvezdasto jarkim plavetnilom:
     "Pet stotina, možda hiljadu. Ali Urijci koji se valjaju po stanovima ljudi u Đotou, Sifaru, Nulkru, Ridenu, svrstaće se iza mene pod stegom Plavog Jajeta"
     "Svakako. Koliko ih ima?"
     "Trideset miliona možda."
     "Tako malo!"
     Ugrizao se za usne.
     Tokom davnašnjeg rata, milijarde Urijaca ugrožavale su snage Sunčevog sistema. Mnogi su se sigurno iselili na druge svetove pod okriljem galaktičkog mira. Ali Korson je prozreo nešto drugo, istoriju rase osuđene mirom, zato što su rat i osvajanje bili suviše duboko urezani u njihovim genima. On je imao pred sobom bes i svirepost destilovane dugotrajnim propadanjem.
     Postojali su ljudi koji su svom genetskom nasleđu imali da zahvale za goropadnu agresivnost. Oni su posedovali jedan gen viška. Iako po prirodi dobri, bili su u izvesnoj meri čudovišni. Društvo ih je, barem nekada, uklanjalo ili ih izdvajalo, davalo im priliku da izmaknu sudbini. Da li je moguće da čitave vrste budu, na isti način, čudovišne? Osuđene da se bore ili da uvenu? Sudbina pomenutih ljudi nije bila mnogo drugačija: njima je pružena prilika da im vlastita konstitucija pruži mogućnost da prežive u moru. Ograničenu mogućnost.
     U Korsonovoj svesti rodi se jedna misao: Urijci nemaju budućnosti.
     A to je značilo još nešto. Rat nema budućnosti.
     Ali, u ovom trenutku on je morao da ga vodi.
     Korson reče:
     "Potrebna vam je vojska. Predstoji okupacija, a potom je tu svemir. Veran je plaćenik. Obećajte mu bitke i carstvo. Postoji još nešto. Govorio sam o divljem hipronu. Uskoro će ih biti na hiljade i počeće da pustoše ovaj svet. Kako ćete ih uništiti? Kako ćete izbeći da budete ugroženi na vlastitoj planeti? Zavirite u vaše arhive. Pitajte vaše stručnjake. Hiproni mogu da odole vašem oružju. Dovoljno im je da skoče kroz vreme. Ali Veran je u stanju da ih opkoli i uništi. On ima pripitomljene hiprone. Sklopite savez s njim. Kasnije ga uništite. Valjda se ne plašite jedne vojničine i nekoliko stotina vojnika?"
     Urijac preklopi dvostruke kapke.
     "Otići ćete da pregovarate s njim, Korsone. Pratiće vas dvojica mojih. Ako pokušate da me izigrate, umrećete."
     Korson shvati da je pobedio. U jednom krugu igre.

26.

     Išli su kroz šumu, a suve ljuske drveća, koje nije ličilo na ono sa Zemlje, škripale su pod Korsonovim nogama. Urijci su nečujno napredovali. Krhki su ti Urijci. Od svojih krilatih predaka nasledili su šuplje kosti. Mogao je da ih obori, hroptave, s dva udarca šakom. Ali oni su držali u kandžama smrtonosna oružja, uperena u njega, a i bili su mu potrebni.
     Njegova prva noć na planeti. Tama je bila veoma gusta. A on je vrebao, baš kao sada, zvuke šume, pokušavajući da dokuči gde se šćućurilo Čudovište. Ovoga puta, međutim, imao je posla s novim Čudovištem. Ljudskim bićem, Veranom.
     Lebdilicu su ostavili iza sebe, daleko od logora, nadajući se da će im dolazak ostati neopažen u zbrci koju je izazvao napad, ili bolje reći njegovo vlastito bekstvo, zajedno sa Antonelom. On pogleda na sat. Upravo su sada prolazili logorom, predvođeni nepoznatim, koji je, zapravo bio on sam. Prilazili su hipronima. Nepoznati koji je imao lice tame i koji je bio on sam sedlao je jednu od životinja. Peo je u sedlo Korsona i Antonelu. Uskoro će svi troje, zajedno sa dva hiprona, nestati na nebu i u vremenu.
     Za koji tren.
     Njegova prva noć na planeti. Ni ovoga puta nije se usuđivao da uključi svetiljku. Ali sada je nosio na rožnjačama kontaktna sočiva koja su mu omogućavala da vidi infracrveno zračenje. Tlo je izgledalo crno, tamno kao i nebo, samo bez zvezda i sa mestimičnim svetlijim područjima. Stabla su se rumenila. Ljuske, stecišta srazmerno velikih energetskih razmena, bile su narandžaste. Tu i tamo, neki kamen, na tlu, isijavao je toplotu sakupljenu tokom dana i stvarao bledu bradavicu. On opazi neku malu svetlu stvar kako se nečujno uvlači među grmlje. Neka preplašena životinja.
     On udahnu miris nagorele smole, rastopljenog peska. Logor je bio blizu.
     Je li kucnuo trenutak odluke, istorijski trenutak, upita se on. Od njega je toliko stvari zavislio na ovoj planeti. Hoće li Veran prihvatiti? Šta će se dogoditi ako Veranovi ljudi odmah zapucaju, ako on bude ubijen? Savez se neće sklopiti. Čudovišta će nastaviti slobodno da lutaju. Ljudska čudovišta i ona druga.
     Doći će do rata. Možda i dva. Između domorodaca s Urije i ljudi. Između Urije i Galaktičkog saveta ili Službe bezbednosti ili... naziv nije važan, sigurno postoji neka organizacija. Nešto će se slomiti. Čitav niz lomova proneće se kroz vekove i uzdrmati budućnost. U to je bio siguran. Drugog razloga za njegovo prisustvo nije bilo. Poslali su ga da začepi jednu rupu, ali mu nisu kazali ni kako ni zašto.
     Istorijski trenutak! Jedno mesto i jedan datum ili više vremenskih sledova ukrstili su se tu gde je on sreo samoga sebe, ne znajući to i gde se mimoišao, sa samim sobom dobrovoljno. Istorijski trenutak! Kao da će ga se iko ikada sećati! Kao da je istorija sazdana od bitaka saveza i primirja, potpisanih i pocepanih. Ona je, zapravo nešto suprotno. U varljivom miru šume, shvatio je da je ono što je zasluživalo da se zove istorijom bilo suprotno od rata. Istorija je predstavljala tkaninu. Rat je bio, naprosto, poderotina, a ratovi trnje što se upire da razdere tkaninu istorije koja se, uvek ili bar do sada, pomisli on sa iznenadnom zebnjom koju nije uspeo da probudi u njemu čak ni pogled na Veranove stražare, obnavljala sa biološkom uoprnošću. Osećao je da je on, Korson, solidarni sledbenik milijardi i milijardi ljudi rođenih i umrlih u prošlosti, koji su svojim telima i životima satkali veliko platno istorije. Osećao je da je takođe solidaran sa milijardama i milijardama ljudi i drugih stvorenja koji tek treba da se rode. Pokušaće da im pruži priliku, odnosno da ponudi odgovor onima koji su bili mrtvi.
     To čak nije ni bio, taj mogući sukob, neki važan rat. Ali nijedan rat, nikada, nije bio važniji. Bitka koja baca milione svemirskih brodova jedne protiv drugih, kao ona koja je besnela pre šest hiljada godina, nema veću važnost od prve borbe između dva pitekantropusa naoružana kamenicama, i to neobrađenim. To je pitanje gledišta.
     Zastor od drveća se proredi. Svetla se razigraše. Tanka purpurna linija, za koju je Korson znao da je smrtonosna, delila je noć tačkastom crtom isprekidanom stablima drveća. Korson dade znak. Urijci stadoše u mestu, nečujni. Jedva je osećao njihov kratak i slab dah. Složili su se da će on sam prići i sam razgovarati sa Veranom; tako će ostati sve dok prvi sporazum ne bude zaključen, ali za svaki slučaj na Korsonov vrat pričvršćen je jedan odašiljač. Nije sumnjao da je Ngal R'nda na vezi.
     Najednom nestade tačkaste linije. Korson stade da okleva.
     Iz logora ga dozva miran glas.
     "Korsone. Znam da ste tu."
     Veranov glas. On pođe prema surovom krugu reflektora, pretvarajući se da nije svestan oružja koja su mu bila uperena u leđa, a sada i u grudi.
     "Dakle vratili ste se. I našli ste vremena da promenite odeću."
     U glasu se pre osećao prizvuk ironije nego besa. Veran je umeo da se savlada.
     "A damu ste odveli na sigurno mesto."
     "Tu sam", reče Korson jednostavno.
     "Znao sam da ćete se vratiti. Mala pretraga budućnosti bila je dovoljna; kao što sam saznao gde da vas nađem, prvi put. Konačno, vi ste mi naznačili ovo mesto. Pretpostavljam da ste imali valjan razlog da mi ponudite bazu za odstupnicu posle poraza na Eržistalu i da imate nešto da mi kažete."
     "Imam nešto da vam predložim."
     "Priđite malo. Ne mogu večno da ostavim odbrambenu liniju isključenu."
     Korson krenu napred. Iza njega se ponovo stvori purpurna linija. On oseti u kostima karakterističnu vibraciju.
     "Dakle, Korsone, šta imate da mi ponudite."
     "Savez", uzvrati Korson, "koji vam je đavolski potreban."
     Veran ne trepnu. Njegove sive oči blistale su pod jarkim svetlom reflektora. Delovao je kao grubo otesana statua, tek započeta. I ljudi su mu ličili na njega. Dvojica su stajala iza Verana, sa svake strane, nepomični, ukočeni, ali sa prstom sigurno spremnim na okidaču malih oružja sa šiljatom cevi, bez vidljivog otvora. Reklo bi se da su igračke. Šest drugih je opisalo nešto više od polukruga, u čijem se središtu nalazio Korson. Stajali su na dobro odmerenom rastojanju od njega, predaleko da bi on uspeo da dosegne nekog od njih pre nego što ovaj opali čak i ako bi preduzeo očajnički skok. Bili su profesionalci, ali to je bilo u izvesnom smislu umirujuće. Nije im se moglo dogoditi da nepromišljeno zapucaju, pre nego što dobiju naređenje ili budu stvarno ugroženi.
     Samo Veran nije nosio oružje. Ruke su mu ostale nevidljive, iza leđa; levi zglavak čvrsto mu je bio obuhvaćen prstima desne ruke, u stavu svojstvenom pukovnicima. U jednom drugom životu, u jednom drugom vremenu, Korson je često imao posla s pukovnicima.
     Verana će biti teško ubediti.
     "Mogu da vas ubijem", reče on. "To još nisam uradio zato što ste mi poslali onu poruku i što ste mi izvadili gadan trn iz noge. Čekam objašnjenja, Korsone."
     "Naravno", uzvrati Korson.
     "Vi ste poslali onu poruku, Korsone? Ili neko drugi?"
     "Ko bi drugi mogao?" reče Korson nepromenjenim glasom.
     Poruka koju je on potpisao, a nije se sećao da ju je poslao. Koju ne bi čak ni umeo da uputi Veranu. A koja je bez ikakve sumnje, dogovarala sastanak, naznačavala ovaj svet, ovo mesto i tačno ovaj čas, kao i način kako da se napusti Eržistal u trenutku kada je situacija postala beznadežna za Verana. Poruka koju će kasnije poslati. Ta poruka bi mogla biti deo plana koji je on počinjao da smišlja. To je značilo da će u budućnosti postojati neka potpunija, čvršća verzija plana. Verzija koju će razviti možda on sam kada bude znao - i mogao - više stvari, a čije je mrvice tek počeo da otkriva. Ali ako nešto krene naopako, ako Veran ne prihvati savez, hoće li moći da pošalje poruku? Pošto je znao da će postojati poruka, da bez te poruke Veran ne bi došao na Uriju, on će biti prisiljen da je pošalje. Ali kada će je napisati kada će mu ona pasti na pamet? Sada ili kasnije? Da li bi je poslao da nije znao da ju je Veran primio? Bilo je teško razviti strategiju, ili čak teoriju rata u vremenu. Najpre je valjalo steći praktično iskustvo.
     "Predugo razmišljate pre nego ćete odgovoriti", reče Veran. "To ne volim."
     "Imam mnogo toga da kažem. Mesto nije baš pogodno."
     Veran dade znak.
     "Nema ni oružje ni bombu", izvesti jedan od njegovih ljudi. "Samo jedan odašiljač o vratu. Nema slika, samo ton."
     "U redu", reče Veran. "Hajdemo!"

27.

     "Svaki čovek ima neki cilj", reče Veran, "čak i ako ga ne zna. A ja ne shvatam, Korsone, šta vi tražite. Neke pokreće ambicija, kao mene, druge strah, treće još, u izvesnim razdobljima naklonost prema novcu. Ciljali oni dobro ili loše, njihovi postupci su uvek strele upravljene u tu metu. Ali ne vidim vaš cilj, Korsone. A to ne volim. Ne volim da pregovaram sa nekim čiji mi cilj izmiče."
     "Recimo da mene pokreće ambicija. I strah. Želim da postanem neko važan, uz pomoć tih Urijaca. A bojim se. Ja sam progonjen čovek, ratni zločinac. Kao i vi, Verane."
     "Pukovnik Veran", reče ovaj.
     "Kao vi, pukovniče! Ne žudim da se vratim na Eržistal, da vodim jedan beskrajan i besmisleni rat. Nadam se da vam ovo zvuči suvislo."
     "Vi znate", reče lagano Veran, pažljivo izgovarajući svaki slog, "da na Eržistalu ratovi nemaju smisla. Da tamo nema šta da se osvaja."
     "Imam takav utisak."
     "Vaš stav je suviše logičan. Kada neprijatelj hoće da vas navede da poverujete da će povući neki potez, on sve sredi tako da ispadne da ima dobre, čvrste razloge za to. Onda se, međutim, sakrije iza toga, pa radi druge stvari. A vi upadnete u koš."
     "Vi biste hteli da počnem da plačem. Zato što sam jadnik, izgubljen u prostoru i vremenu, kog je sa Eržistala ugrabio trgovac robljem i prodao ga jatu fanatičnih ptica."
     "Ona poruka!" reče Veran.
     Korson spusti pružene šake na sto i napregnu se da opusti mišiće.
     "Kažete da ste mi je poslali uz pomoć Urijaca. Zaturio sam je. Možete li me podsetiti na njen sadržaj?"
     "Zakazao sam vam sastanak ovde, pukovniče. Kazao sam vam kako da odete sa Eržistela. Ja..."
     "Tačne reči, Korsone!"
     Korson pogleda svoje šake. Učini mu se da se krv povlači ispod noktiju, da mu prsti postaju bledi kao kreč.
     "Zaboravio sam ih, pukovniče."
     "Mislim da ih vi i ne znate, Korsone", reče polako Veran. "Mislim da još niste poslali tu poruku. Da radite za nekoga ko bi je poslao u vaše ime, znali biste njen sadržaj. Ta poruka pripada vašoj budućnosti. A ja ne znam mogu li da se pouzdam u vašu budućnost."
     "Prihvatimo vašu pretpostavku. Ja ću vam onda učiniti veliku uslugu u budućnosti."
     "Vi shvatate šta to znači."
     Nastade tajac. Zatim, netremice gledajući Korsona, Veran reče nervozno:
     "Ne mogu da vas ubijem. Ne pre nego što pošaljete tu poruku. Oh, ne tišti mene pomisao da sam nesposoban da vas ubijem. Ja ne ubijam iz zadovoljstva. Tišti me činjenica da nisam u stanju da vas zaplašim. Ne volim da se služim nekim koga ne razumem i koga ne strašim."
     "Pat", reče Korson.
     "Pat?"
     "Izraz igrača šaha koji označava neodlučnu partiju."
     "Ja nisam igrač," uzvrati Veran. "Suviše volim da dobijam."
     "To nije igra na sreću, već pre strategijska vežba."
     "Neka vrsta Krigšpila? S vremenom kao nepoznatom?"
     "Ne", reče Korson. "Bez vremena."
     Veran se kratko nasmeja.
     "Suviše jednostavno. To me ne bi zabavilo."
     Vreme, pomisli Korson. I dobro podešen mehanizam. Zaštićen sam porukom koju ću verovatno ja sam poslati, čiji sadržaj još ne znam i za čije postojanje nisam znao do pre jednog sata. Stavljam noge u vlastite tragove, ne znajući to uopšte, kako bih izbegao zamke.
     "A šta bi se dogodilo da budem ubijen, da ne pošaljem tu poruku?"
     "Muči vas filozofski vid stvari. Ne znam ništa o tome. Neko drugi bi možda poslao potpuno istu poruku. Ili neku drugu poruku. Ili ne bih nikad ništa dobio i ostao bih tamo i isekli bi me na komade."
     On se široko osmehnu i Korson vide da Veran nema zube, već samo neku oštru polugu od belog metala, izbušenu.
     "Ja sam možda već zarobljenik, ili nešto još gore."
     "Čovek ne ostaje dugo mrtav na Eržistalu," uzvrati Korson.
     "Znate i to."
     "Kazao sam vam da sam bio tamo."
     "Najgore u svemu", reče Veran, "nije da čovek bude ubijen, nego da izgubi bitku."
     "Ali vi ste ovde."
     "Stalo mi je da tu i ostanem. Glavna stvar kad se žonglira s mogućnostima jeste sadašnjost. To se uvidi pre ili kasnije. Meni se ukazala sasvim nova prilika. Stalo mi je da je iskoristim."
     "Znači ne možete da me ubijete", reče Korson.
     "Žao mi je zbog toga", uzvrati Veran. "Ne zbog same stvari, nego zbog načela."
     "Nećete moći čak ni da me zadržite. Kada budem odlučio, moraćete da me pustite da odem da bih imao priliku da pošaljem tu poruku."
     "Ići ću sa vama", reče Veran.
     Korsonu se učini da mu sigurnost slabi.
     "Onda neću poslati tu poruku."
     "Prisiliću vas."
     Korsonu sinu pitanje koje je sažimalo čitav problem. U magnovenju mu postade jasno da je pronašao pukotinu u Veranovom sistemu.
     "Zašto je vi sami ne pošaljete?"
     Veran zavrte glavom.
     "Vi se šegačite sa mnom. Eržistal je na drugom kraju svemira. Ne bih znao čak ni u kom pravcu da je uputim. Bez koordinata koje ste mi poslali, ne bih nikada pronašao put do ovog sveta. Ni za milijardu godina. A tu je i teorija informacija..."
     "Kakva teorija?"
     "Odašiljač ne može da bude svoj sopstveni prijemnik", objasni strpljivo Veran. "Ne mogu sam sebi da uputim signal. To bi pokrenulo čitav niz oscilacija u vremenu koje bi se na kraju prigušile eliminišući poremećaj. Nestalo bi rastojanja između početne i krajnje tačke i sve što bi se našlo u tom intervalu naprosto bi iščezlo. Zato vam i nisam pokazao tekst vaše poruke. Nisam je izgubio. Ona se nalazi pod mojim laktom. Ali neću da vam umanjim izglede da je pošaljete."
     "Svemir ne podnosi protivurečnosti", reče Korson. "Bedno antropomorfističko stanovište. Svemir podnosi bilo šta. Čak i matematika pokazuje da je uvek moguće konstruisati potpuno protivurečne sisteme, koji jedni druge isključuju, ma kakva bila delotvornost tih sistema."
     "Verovao sam da je matematika koherentna", uzvrati tiho Korson. "Sa stanovišta logike. Hipoteza o kontinuumu, na primer..."
     "Vi me iznenađujute s onim što ne znate isto koliko i s onim što znate, Korsone. Hipoteza o kontinuumu je pobijena pre više od tri hiljade godina, mereno ovdašnjim vremenom. Uostalom, ona nema velike veze sa vašom stvari. Ono što stoji, jeste da teorija zasnovana na beskrajnom broju aksioma sadrži uvek vlastitu protivurečnost. Ona se ukida, nestaje; vraća se ništavilu. Ali to je ne sprečava da postoji. Na papiru."
     Zato ja, pomisli Korson, vraćajući se unazad, napredujem naslepo kroz hodnike vremena. Moj dvojnik iz budućnosti ne može da mi kaže šta treba da radim. Ipak postoje pukotine, mrvice informacija koje dospevaju do mene i prema kojima ja pokušavam da se upravljam. Mora da postoji fizički prag ispod koga je poremećaj zanemarljiv. Ako bih pokušao da mu otmem taj papir, da prisilim budućnost...
     "Ne bih to uradio na vašem mestu", reče Veran, kao da mu je čitao misli. "Ja ni sam ne verujem previše u teoriju nepovratne informacije, ali se nikada nisam odvažio da je povredim."
     Ipak, pomisli Korson, u budućnosti, dalekoj budućnosti, bogovi ne oklevaju. Igraju se mogućnostima. Podigli su prag na nivo svemira. Tada se barijere ruše. Svemir se otvara, oslobađa, umnogostručava. Nužnost - ono što je pisano - se muti. Čovek prestaje da bude zarobljenik tunela koji povezuje njegovo rođenje sa smrću.
     "Ne sanjarite, Korsone", prekinu ga Veran. "Kazali ste mi da te ptice imaju fantastična oružja koja će mi staviti na raspolaganje. Rekli ste da nikada neću pronaći divljeg hiprona za koga tvrdite da slobodno luta po ovoj planeti, bez pomoći tih Urijaca. Zauzvrat, oni računaju na mene, čoveka vičnog ratnim tehnikama, sposobnog da preduzme osvajanja za njihov račun, a isto tako i da ukroti tog hiprona pre nego se namnoži i učini verovatnom intervenciju Službe bezbednosti, koja bi dovela do njihovog vlastitog uništenja. Možda ste u pravu. Sve se to tako dobro slaže, zar ne?"
     On ispruži ruku tako iznenadnim pokretom da Korson nije upseo da je zadrži, pa čak ni da se trgne unazad. Plaćenikovi prsti okrznuše mu vrat. Ali Veran nije pokušavao da ga zadavi. On samo strgnu predajnik obešen o kraj lanca, ne veći od neke amajlije, i zatvori ga u malu, crnu čauru, koju je držao skrivenu u šaci. Korson ga zgrabi za zglavak, ali se Veran oslobodi oštrim trzajem.
     "Sada možemo iskreno da govorimo. Oni nas više neće čuti."
     "Uznemiriće se zbog našeg ćutanja", uzvrati Korson, istovremeno rasterećen i zastrašen.
     "Potcenjujete me, dragi prijatelju", reče hladno Veran. "Oni i dalje čuju naše glasove. Razgovaraćemo o kiši i lepom vremenu, borbenim tehnikama i značaju saveza. Naš glas, ritam našeg razgovora, dužina naših ćutanja, pa i šum našeg disanja podrobno su podvrgnuti analizi. Zašto mislite da smo brbljali tako dugo? Sada im jedna mašinica servira razgovor, malo dosadan, ali poučan do mile volje. Ostaje mi da preduzmem još jednu meru predostrožnosti. Darivaću vas jednim novim draguljem."
     On ne dade nikakav znak, ali Korson oseti da su ga dograbile čvrste ruke. Prsti koje nije video prisiliše ga da podigne glavu. Na tren, on poverova da će mu prerezati grlo. Zašto sad da ga ubiju? Zašto na takav krvav, spektakularan, prljav način? Je li Veran voleo da bude poprskan krvlju svojih žrtava?
     Postoji poruka, pomisli Korson, osećajući hladan dodir metala na vratu. Ogrlica je bila velika, ali laka.
     "Nadam se da vam ne smeta", reče Veran. "Navići ćete se na nju. Nosićete je izvesno vreme. Možda čitavog života. Opremljena je s dva različita uređaja za uništenje. Eksplodiraće ako pokušate da je skinete. A eksplozija će, verujte mi, biti dovoljno žestoka da povede s vama na Eržistal bilo kog ko bi se zatekao u blizini. Osim toga, ubrizgaće vam veoma delotvoran otrov ako pokušate da upotrebite protiv mene ili protiv moje vojske bilo kakvo oružje, od buzdovana do transfiksora koji je, prema mom iskustvu, sigurno najubojitija naprava ili ako izdate naređenja da takva oružja protiv mene upotrebi neko drugi. Pa čak i ako se ograničite samo na pripremu plana za borbu protiv mene. Lepota ove stvari je u tome što ćete je vi sami pokrenuti, bilo gde da budete u prostoru ili vremenu. Ona je podešena na agresiju posebne vrste: svesnu. Oh, možete me mrzeti koliko god budete hteli i uništavati me u svojim snovima po sto puta za noć ako vam se to sviđa. Time se ne izlažete opasnosti. I možete se boriti kao lav. Ali ne protiv mene ni protiv mojih ljudi. Možda možete pokušati, u najgorem slučaju, neku sabotažu. Ali o tome ću se već ja postarati. Kao što vidite, Korsone, sada vi možete da budete moj saveznik ili da ostanete neutralni, ali više ne možete da budete moj neprijatelj. A ako to vređa vaše dostojanstvo, imajte na umu da svi moji telohranitelji nose to isto."
     On osmotri Korsona sa zadovoljnim izrazom lica. "Je li to ono što ste malopre nazvali patom?"
     "Nešto tako", složi se Korson. "Ali Urijci će se začuditi."
     "Shvatiće. Uostalom, oni su već primili jednu prečišćenu verziju našeg razgovora. Ni njihov mali odašiljač nije tako naivan. Na odgovarajući impuls, on može osloboditi dovoljno toplote da vas ubije. Ali da su bili mudri, koristili bi nezavisan uređaj. Hoćete li da popijete nešto?"
     "Rado", reče Korson.
     Veran iz fioke stola izvadi bocu i dve kristalne čaše, nali ih napola, dade Korsonu prijateljski znak i otpi jedan gutljaj.
     "Nadam se da se ne ljutite suviše na mene. Simpatični ste mi, Korsone, i potrebni ste mi. Ali ne mogu da vam ukažem poverenje. Sve se suviše dobro sređuje. A to je samo zato što ste vi tu, zato što ste bili tu, zato što ćete biti tu. A ja ne znam čak ni kakvu igru igrate, šta vas u tome rukovodi. To što vi meni predlažete, Korsone, jeste da izdam čovečanstvo. Da se stavim u službu fanatičnih ptica koje sanjaju samo o tome da unište čoveka, u zamenu za ličnu bezbednost i neku eventualno zasebnu državu. Uzmimo da ja budem kadar da pristanem. Ali vi? Ne delujete kao izdajnik svoga roda, Korsone. Ili to ipak jeste?"
     "Ja nemam izbora", uzvrati Korson.
     "Za čoveka koji dela pod prisilom, vi se pokazujete kao neobično preduzimljiv. Polazi vam za rukom da ubedite te ptice da sklope savez sa mnom i dolazite da ga lično ugovorite. Još bolje, dovodite me da biste ga učinili mogućim. Dobro. Uzmimo da vam uspe da me uvučete u klopku. Ja nestajem. Vi ostajete sa pticama. Izdali ste jednom svoj rod, predavši me bićima koja sa vašeg stanovišta ne vrede više od mene, koja čak nisu ni ljudska bića, a znate da ćete biti prisiljeni da počnete iz početka. To ne liči na vas. Ptice to ne uviđaju zato što ne poznaju doista ljude, zato što vas smatraju životinjom, divljom zveri koja će potkradati njihova gnezda, a koja se može ukrotiti ili još bolje pripitomiti. Ali ja sam, Korsone, video na hiljade vojnika kao što ste vi. Svi su nesposobni da izdaju svoj rod, ili svoju zemlju, ili svoje vođe. Oh, to nije posledica neke vrline, mada su svi skloni da u to veruju, već uvežbanosti. Dakle? Ostaje druga mogućnost. Vi pokušavate da spasite ljudski rod. Mislite da je bolje da osvajanje Urije, a kasnije i ovog zvezdanog sistema, vodi čovek, a ne neko od tih fanatičnih pernatih stvorenja. Dovodite mene. Predlažete mi savez sa Urijcima, zato što pogađate da će on biti nepristojan, da će izbiti sukob pre ili kasnije, kada uslovi saveza budu ispunjeni; nadate se da ću ja istrebiti Urijce. Možda biste čak vi mogli da me se oslobodite? Nemate čak potrebe ništa da mi kažete. Suvišno je da tražite moju pomoć protiv Urijaca uz opasnost da vas izdam. Vi znate da je savez eksplozivan."
     "Postoji i divlji hipron", reče Korson veoma hladnim glasom.
     "Tačno. Meni je on potreban, a istovremeno oslobađam Uriju te druge opasnosti. Varam li se, Korsone?"
     "Prihvatate li moje predloge?" upita Korson.
     Veran se osmehnu dvolično:
     "Ne pre nego što se obezbedim."

28.

     Ovoga puta uvlačili su se u kulise vremena. Posredstvom hipronovog nervnog sistema, Korson je gledao vreme. Vlakna životinje obavijala su mu se oko zglavka i milovala mu slepoočnice. S vremena na vreme, morao je da savlađuje izvesnu mučninu. Veran, koji je bio okačen s druge strane hiprona i koji ga je vodio, zahtevao je da Korson gleda vreme pravo u lice. Nadao se da bi Korson mogao da ga vodi kroz zbrku hodnika podzemnog grada i kroz lavirint života Ngal R'nde.
     Oni su se verali po kanjonima stvarnosti, po jednako novoj sadašnjosti. Neko biće veoma prodornog pogleda moglo je da razabere pokret senke, možda izbledelih boja, ili još, uz mnogo sreće, kakvu golemu i stravičnu utvaru. Čak i pre nego što bi trepnulo očima, odagnalo prividnu prašinu, one bi nestale, ishlapile bi u zrak ili u kakvu pukotinu koja je zjapila u zidu. A da je svetlost bila dovoljno jarka da optoči neku pojedinost, ugledao bi samo plitke, prozirne obrise. Hipron je ostajao sinhronizovan sa stvarnošću samo jedan delić sekunde, taman dovoljno da Veran i Korson mogu da se orijentišu. Zidovi, stubovi, nameštaj, bili su za njih samo izmaglica. Živa bića i pokretni predmeti ostajali su nevidljivi. To je bilo naličje medalje. Čovek ne može da uhodi, ne reskirajući pri tom da ga vide, niti da se sakrije, ne postavši slep.
     "Šteta što temeljito ne poznajete ovu bazu", reče Veran.
     "Tražio sam vam jednu do dve nedelje", pobuni se Korson.
     Veran slegnu ramenima.
     "Ima rizika u koje se upuštam, drugih koje odbacujem. Neću valjda da čekam nedelju dana da vi i vaše ptice postavite zamke na mom putu."
     "A šta će biti ako nas opaze?"
     "Teško je reći. Možda se neće ništa dogoditi. Ili će možda nastati zbrka. Ngal R'nda vam možda neće ukazati ponovo poverenje kada ga opet sretnete. Ili će rešiti da ubrza stvari i počne s napadom mnogo ranije. Ne smemo dozvoliti da budemo opaženi. Ne smemo da unesemo u tok ove istorije promene koje mogu da nas dosegnu. Ići ćemo sami. Bez pratnje. Bez teškog naoružanja. Upotreba bilo kakvog oružja u prošlosti od koje zavisimo bila bi ravna samoubistu. Nadam se da ste toga svesni."
     "Znači nemoguće je uhvatiti prošlost u zamku."
     Veran se široko osmehnuo, otkrivajući oštru šipku koja mu je zamenjivala zube.
     "Zadovoljiću se time da unesem jednu malu izmenu. Izmenu koja će se postaviti ispod praga, koja će proći neopažena ali koju ću moći da upotrebim kada za to dođe vreme. Vi ste dragocen čovek, Korsone. Ukazali ste mi na slabu tačku Ngal R'nde."
     "I ja moram da vas pratim?"
     "Mislite da sam toliko lud da vas ostavim iza sebe? Ta vi poznajete ta bića."
     "Urijci će primetiti moje odsustvo. Neće više ništa čekati."
     "Mogli bismo da se usudimo i otkačimo odašiljač, ali pretpostavljam da bi on odmah emitovao signal. Ne, nećemo ništa preduzimati. Bićemo odsutni iz ove stvarnosti samo nekoliko sekundi. Koliko je stara, po vama, ta ptica?"
     "Ne znam", odgovori Korson posle kraćeg oklevanja. "On je star za svoju vrstu. A Urijci su živeli duže od ljudi, u moje vreme. Mora da ima bar dve stotine zemaljskih godina, možda dve stotine pedeset, ako je gerijatrija napredovala."
     "Zaronićemo u odsudnom trenutku", reče Veran, zadovoljno. "Oni neće moći da primaju poruke sa vaše spravice pre nego što su vam je stavili na vrat."
     I tako, otisnuli su se u hodnike vremena. Uvukli su se u podzemni grad, prošavši kroz kilometre stena, koje su bile samo magla, a potom su, nalik na utvare, prodrli u same hodnike.
     Veranov glas šapnu Korsonu u uvo:
     "Kako da ga prepoznam?"
     "Po plavoj tunici", odgovori Korson. "Ali pretpostavljam da on ovde provodi samo deo svoga vremena."
     "Nije važno. Kada ga hipron bude otkrio, ići će mu po tragu sve do časa rođenja. Ili možda treba reći do časa izleganja?"
     Neka plava senka, iz potaje. Više se nisu odvajali od nje, sem tokom sasvim kratkih trenutaka za koje je Korson jedva mogao poverovati da sadrže mesece i godine u kojima je Ngal R'nda glumio na površini miroljubivog i otmenog Urijca. Vraćali su se kroz život jednog bića, kao što se losos vraća uz potok. Senka promeni boju. Ngal R'nda bio je mlad i tunika prinčeva Urije nije još pala na njegova pleća. Možda tada još nije mozgao o svom osvajačkom planu? Ali Korson je u to sumnjao.
     Druge plave senke stale su da naviru iz vremenskog toka. Drugi prinčevi, izišli iz plavog jajeta, koji su celog života sanjali o osveti. Ngal R'nda je govorio istinu: bio je poslednji. Blizina kraja gonila ga je u boj. Pre njega, pokoljenja prinčeva mogla su o tome samo da sanjare.
     Ngal R'nda iščeze na duže vreme.
     "Je li sigurno rođen ovde?" upita Veran, zabrinuto.
     "Nemam pojma", uzvrati Korson, razljućen tonom plaćenika. "Ali verujem da jeste. Ngal R'nda je suviše važan da bi bio rođen daleko od svetilišta svoje rase."
     I začas, senka koja je bila Ngal R'nda pojavi se ponovo. Korson nije mogao da je prepozna, ali je počinjao da saznaje kako da odgoneta reakcije hiprona.
     "A kakva je to klopka?" upita Korson.
     "Videćete."
     Veran je i dalje odbijao da kaže nešto više o tome.
     Išli su ka ispiljenju poslednjeg princa od Urije.
     Hoće li mu, pomisli Korson, čim se rodi ubrizgati neki genetski senzibilizator, koji će početi da deluje tek posle mnogo godina, u Veranovom prisustvu? Ili će mu ugraditi sondu koja će omogućiti da ga uhode tokom čitavog života, odašiljač ne veći od ćelije, na mestu koje skalpel nema nikakvog izgleda da dosegne. No, ove metode nisu baš oštroumne. One mogu da unesu odveć duboke poremećaje u potku vremena.
     Hipron se zaustavi i umiri se. Izgledalo je kao da se svi delići Korsonovog tela udaljavaju jedni od drugih, kao da hoće da se odbiju, svaki na svoju stranu. On proguta pljuvačku. Mučnina se postepeno smiri.
     "Još se nije rodio", reče Veran.
     Koristeći se hipronovim čulima, Korson je opazio veliku eliptičnu dvoranu, neobično trošnu, koja je ličila na onu za predstavljanje. Samo je nekoliko vlakana životinje izvirivalo iz zida, a njena dva jahača ostala su skrivena u kamenu, zaštićena od pogleda.
     Malo svetlosti. Caklile su se niše u uglačanom zidu, a u svakoj je počivalo jedno jaje. Na samom dnu sale, u jednoj malo većoj niši, ležalo je purpurno jaje. Korson izvrši svesnu ispravku. Za čoveka ili Urijca jaje je bilo plavo čak i ako je hipronu izgledalo purpurno.
     Jaje iz kog se izlegao Ngal R'nda. Niše su bile istovremeno i kvočke. Niko neće ući u dvoranu pre nego što se izleganje okonča.
     "Moraćemo da čekamo", reče Korson. "Vratili smo se malo dalje."
     Tihi šum. Hiljadu rudara koji udaraju po nekoj dalekoj žili. Korson u magnevenju shvati. Mladi Urijci, probuđeni, lomili su svoje ljuske. Vremensko isključenje i nervni sitem hiprona menjali su i pojačavali zvuk.
     Hipron kliznu put plavog jajeta. Korson je napredovao u dokučavanju hipronovih opažaja. Gotovo da je učestvovao, sada, u bočnom viđenju životinje. Mogao je da prati Veranove pokrete. Plaćenik je uperio neki instrument put plavog jajeta.
     Korson nagonski uzviknu.
     "Ne uništavajte ga!"
     "Budalo", odgovori suvo Veran. "Samo ga merim."
     Plaćenikova reakcija otkrila je svu napetost situacije. U tom presudnom trenutku u Ngal R'ndinom životu i najmanji potres mogao je da unese veliku istorijsku promenu. Kapi znoja orosiše čelo Korsona; osećao je kako mu klize niz strane nosa, slivajući se sa čela. Veran se igrao vatrom. Šta će se dogoditi ako bude počinio neku grešku? Hoće li obojica nestati iz kontinuuma? Ili će izroniti u nekom drugom odsečku vremenskog toka?
     Plavo jaje prožeše potresi i ono se otvori. Poklopac nepravilnog oblika, na njegovom vrhu, lagano se odiže i napolje poteče nekakva tečnost. Poklopac pade, a onda, puče neka opna. Vrh lobanje mladog Urijca se pojavi. Bio je ogroman. Činilo se da je krupan koliko i jaje. Zatim se ljuska pocepa. Ptić otvori kljun, pripravivši se da oglasi svoj prvi pijuk. Znak koji su čekale dadilje, napolju.
     Ljuska se rasprsnu. Na Korsonovo iznenađenje, glava ptića nije bila veća od malo krupnije ljudske pesnice. Ali on je znao da je rast nervnog sistema Ngal R'nde bio daleko od završetka. Urijci su se rađali u još nedozrelijem stanju nego ljudska deca.
     Hipron iziđe iz zida i sinhronizova se sa sadašnjošću. Veran iskoči iz sedla, sa plastičnom kesom u ruci, baci u nju ostatak jajeta i vrati se na hiprona. Ne gubeći vreme čak ni na zatezanje ulara, on potera životinju u zaklon zida. I desinhronizacije.
     "Kraj prve faze", procedi kroz zube.
     U eliptičnoj dvorani ptići su puštali svoje prve krike. Jedna vrata se otvoriše.
     "Opaziće nestanak ljuske", reče Korson.
     "Vi ništa niste shvatili", promrmlja Veran. "Nabaviću im drugu. Ako je ono što ste mi kazali tačno, samo se plava jaja čuvaju. Ostala se odbacuju."
     Oni skočiše ka površini. U jednom pustom predelu - jaruzi punoj šljunka - Veran sinhronizova hiprona. Korson skliznu na zemlju, obuzet vrtoglavicom.
     "Pazite na noge", reče Veran. "U našoj smo stvarnoj prošlosti. Nikad se ne zna neće li lom neke grančice pokrenuti kakav veći poremećaj."
     On otvori kesu i pažljivo pregleda ostatke plavog jajeta.
     "Nisu obična jaja", prošaputa. "Pre izgledaju kao ploče spojene poput kostiju lobanje kod čoveka. Pogledajte linije šavova. Jasne su kao ivice kakvog statičkog zatvarača."
     On izdvoji maleni deo ljuske i stavi ga u neki instrument, a zatim priljubi oko uz okular.
     "Pigmentacija u masi", reče posle nekoliko trenutaka. "Genetička fantazija. Možda proizvod odveć sistematskih ukrštanja unutar jednog istog roda. Ali to je malo važno. Neće biti suviše teško pronaći pigment iste vrste, samo nešto manje postojan."
     "Obojićete jaje?" upita Korson.
     Veran se zacereka.
     "Dragi moj Korsone, vaša glupost je nepopravljiva. Zameniću ovu ljusku jednom drugom, običnijeg modela, ali ovako obojenom. Sredstvom koje ću umeti da neutrališem ako bude potrebno. Sva moć Ngal R'nde potiče od osobine boje njegovog jajeta. Zato on smatra da je dobro da ga pokazuje s vremena na vreme. To je takođe nesumnjivo razlog zbog čega niko ne ostaje u dvorani u trenutku izleganja. Zamena je nemoguća. Osim ako se ne raspolaže hipronom. Mislim da ova zamena neće nikada biti primećena, niti će izazvati veći poremećaj. Da bih bio sasvim siguran, uzeću ljusku jednog jajeta izlegnutog u isto vreme kad i ono Ngal R'nde i iste veličine. Najteže će biti da je postavim za samo jednu sekundu, pre nego što neko uspe da uđe i vidi nas."
     "Nemoguće", reče Korson.
     "Postoje droge koje za više od deset puta povećavaju brzinu ljudskih reakcija. Čuli ste za njih, pretpostavljam. Upotrebljavaju se za vreme borbe na svemirskim brodovima."
     "One su opasne", reče Korson.
     "Ne tražim od vas da ih uzmete."
     Veran stade da vraća delove ljuske u kesu. Zatim se predomisli.
     "Bolje da mu skinem boju i stavim ga na mesto kasnije dodatog. Nikad se ne zna."
     On napravi nekoliko proba, a onda poprska delove sprejom. Oni promeniše boju u nijansu slonovače za samo nekoliko sekundi.
     "U sedlo", reče Veran, zadovoljno.
     Ponovo uroniše u reku vremena. Prilično su brzo otkrili jednu dvoranu u kojoj je ležalo desetine praznih ljuski. Veran sinhronizova hiprona, podesi nekoliko ostataka i zadrža jednu celu ljusku. Ona dobi savršenu plavu boju pod mlazom spreja i u kesi zameni ljusku promenjene boje. Veran proguta pilulu.
     "Droga će početi da deluje kroz tri minuta. Dobiću oko deset sekundi povećane brzine, dakle više od minut i po subjektivnog vremena. Više nego što je potrebno."
     On se okrete prema Korsonu i široko se osmehnu.
     "Lepota stvari je u tome što vi, ako mi se desi neki nesrećan slučaj, ne biste znali da se vratite. Pitam se kakvo bi lice napravili Urijci kad bi u svojoj dvorani za izleganje otkrili jednog mrtvog i jednog živog čoveka. I jedno pripitomljeno Čudovište koje oni znaju samo kao divlje. Morali biste da im ispričate nešto uverljivo."
     "Nestali bismo odmah", reče Korson. "Poremećaj bi bio veliki. Čitava istorija ovog dela kontinuuma bila bi dovedena u pitanje."
     "Brzo učite", uzvrati Veran, dobro raspoložen. "Ali najteže će biti da se vratimo tačno posle našeg odlaska. Ne žudim da sretnem samoga sebe. A svakako ni da narušim zakon nepovratne informacije."
     Korson se ne pomeri.
     "U svakom slučaju", nastavi Veran, "za tim ne žudi ni hipron. Najmučnije će biti da ga navedem da očeše samoga sebe u vremenu. On to mrzi."
     Ipak, ja sam to uradio, pomisli Korson. Bolje reći, učiniću. Zakon nepovratne informacije, kao i sva fizička pravila, samo je relativan. Neko ko ga sasvim razume može i da ga prekrši. To znači da ću jednog dana shvatiti mehanizme vremena. Da ću izići odavde. Da će se mir vratiti i da ću ponovo naći Antonelu.
     Sve se dogodilo tako brzo da je Korson o tome sačuvao samo mutno sećanje. Kaleidoskopska senka Verana, koji se kretao tako brzo da se činilo da ocrtava izvesnu zapreminu u prostoru, plavi blesak delova jajeta, šupljine ispunjene pijukavim obrisima mladih Urijaca, vrata koja se okreću i možda škripe, iznenadni miris hlora, iako je bilo sigurno da vazduh iz dvorane nije mogao da prodre u njegov kombinezon, zanošenje kroz vreme, Veranov glas, oštar, isprekidan, tako brz da su mu reči gotovo izmicale, pirueta kroz prostor, mučnina, pad ka svim rubovima svemira.
     "Kraj druge faze", bučno objavi Veran.
     Zamka je bila postavljena. Dva veka, možda dva i po, nestaće u prahu pre nego što on gurne Ngal R'ndu, poslednjeg princa od Urije, gospodara rata, koji se izlegao iz plavog jajeta, ka neumitnom udesu.
     Vreme je, pomisli Korson, dok su ga čvrste ruke izvlačile iz sedla, vreme je najstrpljiviji od bogova.

29.

     Čudovište je spavalo kao malo dete. Sakriveno na pet stotina metara ispod površine planete, nakljukano količinom energije dovoljnom da se pokrene planina, žudelo je samo za odmorom. Bilo je gotovo potpuno zaokupljeno stvaranjem preko osamnaest hiljada spora iz kojih će se roditi mladunci njegove rase, pa je zbog toga sada bilo veoma ranjivo. Zato je skliznulo kroz sedimentne slojeve sve do naslage bazalta, gde je izdubilo gnezdo. Blaga radioaktivnost stene pružala mu je dodatnu dozu energije.
     Čudovište je sanjalo. U snovima mu se javila planeta koju nikada nije videlo, a koja je bila kolevka njegove vrste. Život je bio jednostavan i lep, tamo. Mada je taj svet nestao pre više od pet stotina miliona godina - zemaljskih godina, jedinica koje nisu imale nikakvog značenja za Čudovište - ono je preko dana nasledilo gotovo netaknuto sećanje na prizore koje su upamtili njegovi davni preci. Sada kada se spremalo da se umnoži, rastuća aktivnost lanca hromozoma pojačavala je bolje i tačnije određivala pojedinosti.
     Čudovište je čuvalo sliku rase koja je stvorila njegovu vrstu, više ili manje sličnu sebi uz koju je ono imalo otprilike ulogu neke domaće životinjke, beskorisne i nežne. Da su ljudi iz epohe prvog Korsonovog života mogli da istraže snove Čudovišta iz vremena njegovog kratkog ropstva, pronašli bi rešenje za mnoge zagonetke. Oni nikada nisu shvatili da je Čudovište, koje je, sem u retkim prilikama, živelo daleko od sebi sličnih, moglo da razvije jedan vid kulture i gotovo sasvim sigurno osnove jezika. Ljudi su na Zemlji poznavali asocijalne ili presocijalne životinje, koje su bile gotovo isto tako inteligentne kao i čovek. Najizrazitiji primer među njima bio je delfin. Ali nijedna od tih životinja nije razvila istinski artikulisani jezik. Prema važećim teorijama, jezik je zahtevao sticanje tri određena uslova: osnivanje hijerarhizovanih grupa, hordi; ugroženost (nijedno praktično neugroženo biće nije pokušalo da se prilagodi svetu, odnosno da prilagodi okolinu svojim ciljevima); otkriće upotrebne vrednosti predmeta (svako biće čiji prirodni produžeci predstavljaju gotovo savršene alatke u odnosu na karakteristike njegove okoline osuđeno je na stagnaciju).
     Čudovište je, međutim, opovrgavalo ova tri uslova. Živelo je izdvojeno. Bilo je gotovo neranjivo u granicama ljudskog iskustva, tako savršeno nije imalo pojma o upotrebi oruđa, čak ni najjednostavnijeg. Ne zbog gluposti. Moglo se navesti da se služi prilično složenim mašinama. Ali one mu nisu bile potrebne. Kandže i vlakna bili su mu više nego dovoljni za sve potrebe. Ipak, Čudovište je moglo da govori, pa čak i da, prema nekim istraživačima, oglašava izvesne simbole.
     Poreklo Čudovišta postavljalo je jedan drugi, naizgled nerešiv problem. U vreme Korsonovog prvog života, egzo biologija je već dovoljno uznapredovala da bi komparativna evolucija postala egzaktna nauka. Teorijski je bilo moguće da se, proučavajući samo jedno biće, stvori prilično tačna predstva o evolucionom nizu iz koga je ono poteklo. Ali Čudovište je sjedinjavalo osobine dvanaestak različitih nizova. Ekolozi nisu mogli ni da zamisle sredinu koja bi mogla da stvori takav paradoks. Bio je to jedan od razloga zbog čega mu je pripisan, bez bližeg određenja, naziv Čudovište. Prema zapažanju jednog obeshrabrenog biologa, zabeleženom desetak godina pre Korsonovog rođenja, Čudovišta su bila jedini poznati dokaz o postojanju Boga, ili barem jednog od bogova.
     Jedan dugačak prst energije dotače Čudovište u trajanju nešto većem od nanosekunde. Ono se pokrenu u snu. Udahnulo je halapljivo hranu koja mu se nudila, ne hajući uopšte za njeno poreklo. Drugi dodir, lak kao pero, napola ga razbudi. Treći ga zastraši. Umelo je da razlikuje najveći broj prirodnih izvora energije. Ovaj je, međutim bio veštački. Neko - ili nešto - pokušavao je da ga dosegne.
     Ono zbunjeno shvati da je počinilo grešku upijajući energiju prvog mlaza. Taj snop otkrio je njegovo postojanje i položaj. Isto je postupilo sa drugim mlazom. Pokušalo je da obuzda apetit kada ga je dotakao treći snop, ali bilo je suviše zaplašeno da bi se kontrolisalo i tako nije uspelo da se uzdrži, već je usisalo jedan deo mlaza. Kada se bojalo, nagon mu je nalagao da guta što je moguće više energije, ma u kom obliku se ona javljala. Već je osećalo žestoka energetska koplja kako mu se zabadaju u krhko telo. Stalo je da plače nad svojim usudom siroto malo stvorenje, sposobno da kontroliše još samo jednu usku traku budućnosti, da razlaže više od deset prirodnih elemenata. Ono zajeca nad sudbinom osamnaest hiljada nevinašaca sadržanih u njegovim bokovima, koji su se izlagali opasnosti da budu lišeni života.
     Oko šest hiljada kilometara odatle, divovske ptice baratale su svojim uređajima pod budnim okom pukovnika Verana. Neutronski snop koji je pretraživao utrobu planete tri puta je bio apsorbovan na istom mestu. Faza združenog talasa jedva se osetno, ali i nedvosmisleno promenila.
     "Tu je", reče Ngal R'nda, zabrinut. "Sigurni ste da možete da ga zauzdate?"
     "Potpuno siguran", uzvrati Veran glasom koji je odavao oholo samopouzdanje.
     Savez je bio sklopljen ne bez muke, ali u njihovu korist. Logor mu je bio izložen pretnji urijskog oružja, ali njega to nije brinulo. On je bio taj koji je u rukavu držao poslednji adut. Okrenuo se da izda nekoliko naređenja.
     Pet stotina metara pod zemljom, Čudovište pokrenu svoje rezerve. Osećalo je da je hendikepirano. Dozrevanje njegovog potomstva bilo je suviše odmaklo, tako da se nije moglo premeštati kroz vreme. Ne bi bilo u stanju da sinhronizuje kretanje svakog od svojih osamnaest hiljada mladunaca. A oni su, sa svoje strane, stekli već dovoljno samostalnosti da ometaju nastojanja svoga roditelja. Ako pretnja postane razgovetna, biće prisiljeno da ih napusti. Bilo je to jedan od onih slučajeva kada su nagon za održanjem jedinke i nagon za održavanjem vrste dolazili u sukob. Nekoliko će ih preživeti pukom srećom, ali većina neće uspeti da se sinhronizuje na odgovarajući način u sadašnjosti. Naglo će doći u koliziju sa svojom materijalnom zapreminom. Red veličine energije oslobođene eksplozijom približiće se nivou nuklearne fisije malog obima. Ona neće ozbiljno ugroziti Čudovište, ali će zasigurno ubiti embrion koji ju je izazvao.
     Rešenje je bilo možda u tome da se zabije još dublje u koru planete. Ali Čudovište je za postavljanje svog gnezda odabralo slabu tačku kore. Jedan džep lave, neobično blizak površini, bio ga je privukao kao što vatra u kaminu privlači mačku. U normalnom stanju, Čudovište bi se kupalo, s uživanjem, u lavi. Ali pod ovakvim okolnostima, oklevalo je. Intenzivna toplota ubrzala bi porođaj. Ono onda ne bi bilo u stanju da napravi dovoljno rastojanje između svojih maldunaca i sebe i došlo bi u opasnost da postane njihova prva žrtva.
     Da li da se vrati na površinu i okuša sreću? Na žalost po Čudovište, divovsku planetu na kojoj su bili začeti njegovi daleki preci i koje se ono sećalo u snovima davno su napale grabljivce, za koje su oni predstavljali laki plen. Napadači su takođe znali da se premeštaju kroz vreme. Njih je, doduše, nestalo pre više od pet stotina miliona godina, ali ta činjenica nije mogla ni u čemu da utiče na ponašanje Čudovišta. Pamćenje njegove rase nije znalo taj ključni podatak. Za Čudovište, tih pet stotina miliona godina nije nikada proteklo. Ono nije bilo svesno da je njegova vrsta uveliko, nadživela rasu vlastitih tvoraca i prvih gospodara, dugujući opstanak ulozi domaće životinje, prisutne u gotovo svim domovima, mažene i pažene od člana jednog moćnog društva nestalog u zaboravljenom ratu.
     Površina, dakle, nije dolazila u obzir, vreme je bilo zabranjeno, a dubine opasne. Čudovište, ovog puta sasvim budno, ponovo stade da plače nad svojom sudbinom.
     Zatim opazi neko prisustvo, nedaleko od sebe, ne više od nekoliko desetina kilometara iznad. U normalno vreme, njegova prva reakcija bila bi da se premesti kroz vreme. Ali strah da ne izgubi mlade nadjača mu užas zbog opkoljenosti. Prisustvo uljeza postalo je najpre uporno, a zatim brojno. Među njima bilo je i više bića njegove vrste. To ga, međutim, nije ospokojilo. Događalo mu se u prošlosti da se oda kanibalizmu, tako da je iz iskustva znalo da Čudovište, u punoj trudnoći, predstavlja sočan plen. Ono što, međutim, nije znalo bila je činjenica da je kanibalizam, u takvim prilikama, pomagao složene genetske razmene, čija je funkcija bila da se spreči degeneracija vrste. Da je to znalo, možda bi mu se više dopadao neki polno određen način razmnožavanja, ali njegovi tvorci na to nisu mislili.
     Ono pokuša, pri kraju, na čudesan i uzaludan način da pobegne svojim progoniteljima. Izbilo je u atmosferu na vrhu gejzira lave. Ali Veranovi hiproni predvideli su takav ishod i postupali su prema dobro promišljenom planu, potpuno stranom običajima njihove vrste. Banuli su iz svih pravaca istovremeno, duž čitavog vremenskog segmenta koji je kontrolisalo Čudovište. Zatvorili su ga i neutralisali na isti način na koji su to, na Zemlji hiljadama godina pre toga, činili dresirani slonovi u koralu, gurajući svojim bokovima nekog od svojih divljih srodnika. Čudovište je bilo uhvaćeno u energetsku mrežu, delotvorniju i sigurniju nego što je bio njegov kavez na Arhimedu. Ono stade prvo da plače, a zatim, suočeno sa ništavnošću odupiranja, pusti da ga odvedu i konačno se opet uspava, dosegavši ponovo u snovima varljivo utočište uništene planete.