2

Ležao je na necemu što se cinilo kao poljski krevet, samo što je bilo na vecoj visini od tla i što je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu je padalo svetlo koje se cinilo neuobicajeno jako. Uz njega je stajao O'Brajen i pažljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je covek u belom mantilu koji je držao špric za potkožne injekcije.

Cak i pošto su mu se oci otvorile, bio je u stanju da samo postepeno razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni dnevne svetlosti. Osim toga, secanje mu više nije bilo neprekinuto. Bilo je trenutaka kad mu se svest, cak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima ili mesecima, ili samo sekundima, nije mogao da dokuci.

Košmar je poceo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve što se tada desilo samo uvod, uobicajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi zatvorenici. Postojao je dugi niz zlocina — špijunaža, sabotaža i slicno — koje je po pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je mucenje bilo istinsko. Koliko je puta bio tucen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti. Uvek je bilo pet ili šest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli. Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad celicnim šipkama, ponekad cizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, životinjski neposramljen, bacakajuci se ovamo-onamo da izbegne udarce, cime se samo otkrivao za nove, sve nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u mošnice, u trticnu kost. Bilo je trenutaka kad je mucenje trajalo u beskonacnost i kad mu se cinilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to što ga stražari tuku i dalje nego što se ne može na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga živci toliko izdavali da je pocinjao kricati za milost još pre no što bi prebijanje pocelo, kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da pocne priznavati stvarne i izmišljene zlocine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s odlukom da ne prizna ništa, kad su mu svaku rec morali izvlaciti na silu, kad bi za sekund prestao stenjati izmedu dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabašno pokušavao da ucini ustupak, kad je govorio sebi „Priznacu, ali još ne. Moram da izdržim sve dok bol ne postane nepodnošljiv. Još tri udarca, još dva udarca, a onda cu im reci šta hoce.” Ponekad su ga prebijali tako da se jedva držao na nogama, a zatim bacali na kameni pod celije kao vrecu krompira, ostavljali nekoliko sati da dode sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takode i dužih perioda oporavljanja. Secao ih se nejasno, jer su mu vecinom prolazili u snu ili omami. Secao se celije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. Secao se mrgodnog berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkreše kosu, i poslovnih bezosecajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse, podizali ocne kapke, prelazili po njemu grubim prstima tražeci slomijene kosti, i zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

Prebijanja se prorediše i postadoše ponajviše pretnja, užas u koji su ga svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga više nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni okrugli ljudi hitrih pokreta i bleštavih naocara, koji su ga obradivali na smenu po deset ili dvanaest casova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udešavali da on stalno trpi neki slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac. Udarali su mu šamare, vukli ga za uši, primoravali ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopuštali da mokri, upravljali mu bleštave sijalice u oci dok mu ne bi pošle suze; no cilj svega toga je bio da ga ponize i unište mu sposobnost prepiranja i rasudivanja. Njihovo pravo oružje bilo je stalno saslušavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve što bi rekao, ubedivali ga u svakom trenutku da laže i protivreci samom sebi dok na kraju ne bi poceo da place, od stida koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet-šest puta. Najcešce su se izdirali na njega, vredajuci ga i preteci, kad god bi oklevao da odgovori na neko pitanje, da ce ga ponovo baciti stražarima; no ponekad bi iznenada promenili ton, nazivali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog Brata, i pitali tužnim glasom da li još uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da bi poželeo da popravi greške koje je pocinio. Posle sati saslušavanja, kad su mu živci bili iscepkani, cak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan plac. Na kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego stražarske pesnice i cizme. Sveo se samo na usta koja su govorila, i ruku koja je potpisivala sve što se od njega tražilo. Jedina mu je briga bila da otkrije šta se od njega traži da prizna, a zatim da to hitro prizna, pre nego što ga ponovo pocnu zastrašivati. Priznao je da je ubio ugledne clanove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao društveni novac, prodavao vojne tajne, vršio sabotažu svake vrste. Priznao je da je još od 1968. godine bio istazijski špijun. Priznao je da veruje u boga, da obožava kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju ženu iako je znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je žena živa. Priznao je da je godinama u licnom dodiru s Goldštajnom i da je bio clan ilegalne organizacije u kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakoga bilo je lakše. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on neprijatelj Partije, a u ocima Partije nije bilo razlike izmedu misli i dela.

Bilo je i drugacijih secanja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao slike okružene sa svih strana crnilom.

Nalazio se u celiji koja je bila ili mracna ili osvetljena, jer nije video ništa do necije oci. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. Oci su postajale sve vece i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u te oci i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruženu brojcanicima, pod sijalicama zaslepljujuceg sjaja. Neki covek u belom mantilu posmatrao je brojcanike. Spolja se zacu bat teških cizama. Vrata se otvoriše s treskom. Umaršira oficir voštana lica, za kojim su išla dva stražara.

„Soba sto jedan”, rece oficir.

Covek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatrao je samo brojcanike.

Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar širok, pun velicansvene, zlatne svetlosti, smejuci se na sav glas i izvikujuci priznanja iz punog grla. Priznavao je sve, cak i ono što je uspeo da zadrži pod mucenjem. Pricao je istoriju svog života publici kojoj je ona vec bila poznata. S njim su bili stražari, oni drugi islednici, ljudi u belim mantilima, O'Brajen, Džulija, Cerington; svi su se zajedno kotrljali niz hodnik i smejali se na sav glas. Nešto stravicno što je ležalo u buducnosti bilo je nekako preskoceno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola više nije bilo, poslednji detalj njegovog života bio je otkriven, shvacen, oprošten.

Bio je pošao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je cuo O'Brajenov glas. Tokom svih saslušanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao utisak da je O'Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O'Brajen je bio taj koji je svim upravljao. On je bio taj koji je pujdao stražare na njega i koji ih je sprecio da ga ubiju. On je bio taj koji je odlucivao kad ce Vinston urlikati od bola, kad ce se odmoriti, kad ce mu se dati da jede, kad ce spavati, kad ce mu se u ruku pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je bio mucitelj, on je bio zaštitnik, on je bio inkvizitor, on je bio prijatelj. A jednom — Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u normalnom snu, ili cak u nekom trenutku jave — jednom mu je u uvo zašaputao neki glas: „Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad je došao trenutak preokreta. Spašcu te, ucinicu te savršenim.” Nije bio siguran da li je glas bio O'Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao „Srešcemo se tamo gde nema mraka”, u onom drugom snu, pre sedam godina.

Nije se secao da se saslušanje završilo. Bio je naišao intermeco tame, a zatim se celija, ili soba, u kojoj je sada bio pocela polako uoblicavati oko njega. Ležao je skoro sasvim ravno na ledima; nije se mogao micati. Svi kljucni delovi tela bili su mu vezani. Cak je i potiljak bio na neki nacin stegnut. O'Brajen ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tužno. Videno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istrošeno, s kesicama pod ocima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no što je Vinston mislio; mogao je imati cetrdeset pet — pedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojcanika iz cijeg je gornjeg kraja virila polužica.

„Rekao sam ti”, rece O'Brajen „da cemo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde.” „Da”, rece Vinston.

Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O'Brajenove ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno dešava ili se samo takav utisak stvara elektricnim putem, ali osecao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na celo, najgori je od svega bio strah da ce mu kicma za koji trenutak puci. On steže zube i poce tegobno disati na nos, pokušavajuci da ostane nem što duže može.

„Ti se bojiš”, rece O'Brajen posmatrajuci mu lice, „da ce se sledeceg trenutka nešto prebiti. Posebno se plašiš da ce to biti kicma. Pred ocima imaš jasnu sliku pršljenova kako prskaju i kicmene moždine kako se cedi iz njih. Je li tako, Vinstone?”

Vinston ne odgovori. O'Brajen vrati polužicu u prvobitni položaj. Talas bola se povuce skoro istom onom brzinom kojom je i naišao.

„Ovo je bilo na cetrdeset”, rece O'Brajen. „Možeš videti da ovaj brojcanik ide do sto. Molim te da imaš u vidu, tokom celog našeg razgovora, da je u mojoj moci da ti nanesem bol u koje vreme hocu i do kog stepena hocu. Ako me budeš lagao, ili pokušavao da vrdaš na bilo koji nacin, ili cak pao ispod svog uobicajenog nivoa inteligencije, onog ceš trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno?”

„Jeste”, rece Vinston.

O'Brajen postade manje strog. Zamišljeno popravi naocare i pode korak-dva po celiji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao doktor, nastavnik, cak sveštenik, kome je pre stalo da objasni nego da kažnjava.

„Ja se oko tebe trudim, Vinstone”, rece, „jer ti vrediš truda. Ti savršeno dobro znaš šta je s tobom. To znaš vec godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti si duhovno rastrojen. Patiš od lošeg pamcenja. Nisi u stanju da se setiš dogadaja koji su se istinski odigrali, a ubeduješ sebe da se secaš dogadaja koji se nisu zbili. Na srecu, ta bolest je izleciva. Ti se od nje nisi sam izlecio zato što nisi hteo. Nisi bio spreman da uciniš jedan mali napor volje. Ti se još uvek — ja to vrlo dobro znam — grcevito držiš svoje bolesti misleci da je ona vrlina. Sad cemo uzeti jedan primer. S kojom silom je Okeanija ovog trenutka u ratu?”

„Kad su me uhapsili, Okeanija je bila u ratu s Istazijom.”

„S Istazijom. Dobro. I Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom, zar ne?”

Vinston udahnu, otvori usta da progovori, ali ne rece ništa. Nije skidao ociju s brojcanika.

„Istinu, Vinstone, molim te istinu. Tvoju istinu. Reci mi cega se po svom mišljenju secaš.”

„Secam se da svega nedelju dana pre mog hapšenja uopšte nismo bili u ratu s Istazijom. S njom smo bili u savezništvu. Rat se vodio protiv Evroazije. Trajao je cetiri godine. A pre toga...”

O'Brajen ga zaustavi pokretom ruke.

„Još jedan primer”, rece on. „Pre nekoliko godina imao si ozbiljnu halucinaciju. Verovao si da trojica ljudi, tri bivša clana Partije po imenu Džons, Aronson i Raterford — ljudi koji su bili pogubljeni zbog izdaje i sabotaže pošto su sve svoje zlocine priznali u potpunosti — nisu krivi za zlocine za koje su optuženi. Verovao si da si video neoboriv dokumentarni dokaz da su njihova priznanja lažna. Postojala je izvesna fotografija u pogledu koje si imao halucinacije. Verovao si da si je odista držao u ruci. U pitanju je bila otprilike ovakva fotografija.”

Izmedu O'Brajenovih prstiju pojavi se pravougaoni komadic papira. On se neKih pet sekundi nade u Vinstonovom vidnom polju. To je bila fotografija, fotografija oko koje nije moglo biti sumnje. Ona fotografija. Jedna od kopija one fotografije koja je prikazivala Džonsa, Aronsona i Raterforda na kongresu Partije u Njujorku, koja mu je slucajno došla u ruke pre jedanaest godina i koju je smesta uništio. Pred ocima mu je bila samo trenutak, a zatim ponovo nestala. Ali video ju je, nema sumnje da ju je video! On ucini ocajnicki, neizdržljivo bolan napor da oslobodi gornju polovinu tela. No nije se mogao pomeriti ni za santimetar. Za trenutak beše zaboravio na brojcanik. Hteo je jedino da ponovo podrži fotografiju u ruci, ili bar da je vidi.

„Ona postoji!” uzviknu.

„Ne”, rece O'Brajen.

On ode do drugog kraja sobe. Na zidu s te strane nalazila se rupa za pamcenje. O'Brajen podiže poklopac. Neviden, slabašni komad papira odleteo na talasu vrelog tazduha; nestajao je u blesku plamena. O'Brajen se okrete od zida.

„Pepeo”, rece. „Pepeo koji se cak ne može ni prepoznati. Prah. Ne postoji. Nije uopšte ni postojala.”

„Ali ona je postojala! Ona postoji! Postoji u secanju. Ja je se secam. Vi je se secate.”

„Ja je se ne secam”, rece O'Brajen.

Vinston se ohladi. To je bila dvomisao. Oseti se smrtno bespomocan. Da je mogao biti siguran da O'Brajen laže, stvar ne bi imala znacaja. No bilo je savršeno moguce da je O'Brajen zaista zaboravio fotografiju. Ako je tako, onda je vec zaboravio i da je porekao da je se seca, zatim zaboravio i sam cin zaboravljanja. Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Možda je to ludacko išcašenje svesti zaista moguce; to je bila misao koja ga je poražavala.

O'Brajen ga je zamišljeno posmatrao odozgo. Više nego ikad izgledao je kao ucitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obecava.

„Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na prošlost”, rece. „Molim te ponovi je.”

„‚Ko kontroliše prošlost, kontroliše buducnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost’”, poslušno ponovi Vinston.

„‚Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost’”, rece O'Brajen klimajuci glavom, sporo i s odobravanjem. „Da li ti, Vinstone, smatraš da prošlost realno postoji?”

Vinstona opet obuze osecanje bespomocnosti. Oci mu poleteše brojcaniku. Ne samo da nije znao da li ce ga od bola spasti „da” ili „ne”; nije znao cak ni za koji on sam veruje da je tacan.

O'Brajen se blago nasmeši. „Vinstone, u metafizici nisi jak,” rece. „Do ovog trenutka nisi ni razmišljao šta znaci postojanje. Formulisacu preciznije. Da li prošlost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet cvrstih predmeta, gde se prošlost još uvek odvija?”

„Ne”.

„Gde onda postoji prošlost, ako uopšte postoji?”

„U dokumentima. Zapisana.”

„U dokumentima. I...?”

„U svesti. U ljudskom pamcenju.”

„U pamcenju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontrolišemo sva dokumenta i sve pamcenje. Mi dakle kontrolišemo i prošlost, zar ne?”

„Ali kako možete spreciti ljude da pamte?” uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivši na brojcanik. „Pamcenje je nevoljno. Ono je van coveka. Kako možete kontrolisati pamcenje? Moje niste stavili pod kontrolu!”

O'Brajen se ponovno namrgodi i položi ruku na brojcanik.

„Naprotiv”, rece, „ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato što nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvršiš onaj cin pokoravanja koji je cena normalnosti. Više si voleo da budeš lud, da budeš manjina koja se sastoji samo od jednog coveka. Vinstone, samo disciplinovan duh može opažati stvarnost. Ti veruješ da je stvarnost nešto objektivno, spoljno, što postoji za sebe. Ti isto tako veruješ da je priroda stvarnosti sama po sebi ocigledna. Kad zavaravaš sebe misleci da nešto vidiš, ti pretpostavljaš da svi ostali vide isto što i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde više. I to ne u svesti pojedinca, koja može grešiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za šta Partija kaže da je istina. Stvarnost se može opažati samo kroz oci Partije. To je cinjenica koju moraš ponovo nauciti, Vinstone. Za to je potreban cin samouništenja, napor volje. Pre nego što ceš postati normalan, moraš se poniziti.”

On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da njegove reci shvati do kraja.

„Da li se secaš”, nastavi on, „da si zapisao u svoj dnevnik ‚Sloboda, to je sloboda reci da su dva i dva cetiri’?”

„Da”, rece Vinston.

O'Brajen podiže levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivši palac i raširivši preostala cetiri prsta.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Cetiri.”

„A ako Partija kaže da nije cetiri nego pet — koliko onda?”

„Cetiri.”

Rec mu se završi u prigušenom jauku. Kazaljka na brojcaniku beše uzletela na šezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u pluca i izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti cak ni kad je stegao zube. O'Brajen ga je posmatrao, držeci i dalje cetiri prsta raširena. Zatim povuce polužicu. Ovog puta se bol samo malo ublaži.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Cetiri.”

Kazaljka se pope na šezdeset.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Cetiri! Cetiri! Šta drugo da kažem? Cetiri!”

Kazaljka se mora biti popela još više, ali on je nije pratio. Vid su mu ispunjavali krupno, strogo lice i cetiri prsta. Prsti su mu stajali pred ocima kao stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora cetiri.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Cetiri! Prekinite, prekinite! Kako možete dalje? Cetiri! Cetiri!”

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Pet! Pet! Pet!”

„Ne, Vinstone, to ti nece vredeti. Lažeš me. Ti još uvek misliš da ih je cetiri. Koliko prstiju, molim?”

„Cetiri! Pet! Cetiri! Koliko hocete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!”

Odjednom se nade kako sedi, s O'Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se pripi uz O'Brajena kao dete, osecajuci cudno smirenje od njegove teške ruke na svojim ramenima. Imao je osecanje da je O'Brajen njegov zaštitnik, da je bol nešto što dolazi spolja, i da je O'Brajen taj koji ce ga od njega spasti.

„Sporo uciš, Vinstone”, blago rece O'Brajen.

„Pa šta mogu?” zacmolji on. „Kako mogu da ne vidim šta mi je pred ocima. Dva i dva su cetiri.”

„Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje istovremeno. Moraš se više truditi. Nije lako postati normalan.”

On položi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegoše, ali bol beše išcileo a drhtavica prestala; sad je samo osecao slabost i hladnocu. O'Brajen mahnu glavom coveku u belom mantilu, koji je celo to vreme stajao nepomicno. Ovaj se saže i zagleda se izbliza u Vinstonove oci, opipa mu puls, položi uvo na grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O'Brajenu.

„Ponovo”, rece O'Brajen.

Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljkaje morala biti na sedamdeset-sedamdeset pet. On ovog puta zatvori oci. Znao je da su prsti još tu, i da ih je cetiri. Bilo je važno jedino ostati u životu dok ne prode grc. Više nije primecivao da li jauce ili ne. Bol se ponovo ublaži. On otvori oci. O'Brajen beše povukao polužicu natrag.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Cetiri. Pretpostavljam da ih je cetiri. Da mogu, video bih pet. Pokušavam da vidim pet.”

„Šta želiš: da me ubediš kako vidiš pet, ili da ih zaista vidiš?”

„Da ih zaista vidim.”

„Ponovo”, rece O'Brajen.

Kazaljka se pope na osamdeset — možda i devedeset. Vinston se samo povremeno secao zašto mu se zadaje bol. Iza cvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu je da se prsti — citava šuma prstiju — pokrecu kao u kakvoj igri, preplicu i rasplicu, nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju". Pokušavao je da ih izbroji, nije se više secao zašto. Znao je samo da je nemoguce izbrojati ih, i da je to na neki nacin posledica tajanstvene istovetnosti izmedu pet i cetiri. Bol se ponovo utiša. Kad je otvorio oci, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drvece u pokretu, i dalje je prolazilo u oba pravca, ukrštajuci se i ponovo se razdvajajuci. On ponovo zažmuri.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Ne znam. Ne znam. Ubicete me ako nastavite. Cetiri, pet, šest — najiskrenije vam kažem da ne znam.”

„To je vec bolje”, rece O'Brajen.

U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se raširi blažena, lekovita toplota. Bol je vec bio dopola zaboravljen. On otvori oci i zahvalno pogleda naviše, prema O'Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako ružnog a tako inteligentnog, srce mu se steže. Da se mogao pomaci, ispružio bi ruku i stavio je O'Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to ne samo zato što mu je O'Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro osecanje da u osnovi nije važno je li O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. O'Brajen je bio covek s kojim se moglo razgovarati. Možda coveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvaceno O'Brajen ga je mucenjem doterao do ivice ludila, a za neko vreme ce ga poslati i u smrt. To ništa nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao recima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O'Brajen ga je odozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagoveštavao da i on sam misli tu misao. Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen.

„Znaš li gde se nalaziš, Vinstone?”

„Ne znam. Nagadam. U Ministarstvu ljubavi.”

„Znaš li koliko si vremena ovde?”

„Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima — verovatno mesecima.”

„A zašto misliš da mi dovodimo ljude ovamo?”

„Da ih naterate da priznaju.”

„Ne, nije zato. Pokušaj ponovo.”

„Da ih kaznite.”

„Ne!” uzviknu O'Brajen. Glas mu se beše naglo promenio, a lice odjednom postalo istovremeno strogo i uzbudeno. „Ne! Ne da samo izvucemo priznanje, ne da samo kaznimo. Hoceš da ti kažem zašto smo te doveli ovamo? Da te izlecimo! Da te ucinimo normalnim! Molim te da shvatiš, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz naših ruku neizlecen! Nas ne zanimaju ti glupavi zlocini koje si pocinio. Partiju ne zanima otvoreni cin: jedino do cega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da uništavamo svoje protivnike; mi ih menjamo. Shvataš li šta hocu time da kažem?”

Bio je nagnut nad Vinstona. Tako izbliza, lice mu je izgledalo ogromno, a videno odozdo, cinilo se strahovito ružno. Sem toga, bilo je ispunjeno nekim zanosom, nekom ludackom predanošcu. Vinstonu se ponovo skupi srce. Da je bilo moguce, uvukao bi se u krevet još dublje. Bio je siguran da ce O'Brajen povuci polužicu iz ciste obesti. Medutim, O'Brajen se u tom trenutku okrete i pode nekoliko koraka gore-dole. Zatim nastavi, manje žestoko:

„Pre svega treba da shvatiš da ovde nema mucenika. Citao si o verskim progonima u prošlosti. U srednjem veku postojala je inkvizicija. Ona je propala. Cilj joj je bio da iskoreni jeres, a postigla je to da ju je ojacala. Na svakog jeretika koga je spalila na lomaci pojavljivalo se na hiljade novih. Zašto? Zato što su se pokajali; u stvari ubijala ih je zato što se nisu pokajali. Ljudi su umirali zato što se nisu hteli odreci svojih pravih verovanja. Prirodno, sva slava je pripadala žrtvi, a sva sramota inkvizitoru koji ju je spaljivao. Kasnije, u dvadesetom veku, pojavili su se totalitaristi: nemacki nacisti i ruski komunisti. Staljinisti su proganjali jeretike svirepije nego inkvizicija. Sem toga, cinilo im se da su iz grešaka u prošlosti izvukli pouku; u svakom slucaju, znali su da ne smeju stvarati mucenike. Pre no što su izvodili svoje žrtve na javne procese, namerno su im uništavali dostojanstvo. Iscrpljivali su ih mucenjem i samocom sve dok ti ljudi nisu postali bedne, kukavne ruine, koje su priznavale sve što im se stavi u usta, ružile same sebe, optuživale se medusobno i krile se jedne iza drugih, cvileci za milost. Pa ipak se posle nekoliko godina cela stvar ponovila. Mrtvi ljudi postali su mucenici, a njihovo poniženje bilo je zaboravljeno. I opet: zašto? Pre svega zato što su njihova priznanja bila ocigledno iznudena i neistinita. Mi takve greške ne pravimo. Sva priznanja koja se ovde izreknu istinita su. Mi ih cinimo istinitim. A iznad svega, ne dopuštamo da se mrtvi dignu protiv nas. Ne bi smeo dalje zamišljati da ce te potomstvo osvetiti, Vinstone. Potomstvo nece ni cuti za tebe. Biceš potpuno izvucen iz toka istorije. Pretvoricemo te u gas i razvejati u stratosferu. Od tebe nece ostati ništa: ni ime u spisku, ni secanje u glavi. Biceš uništen u prošlosti kao i u buducnosti. Neceš biti postojao.”

Zašto onda gubite vreme muceci me? pomisli Vinston s trenutnom gorcinom. O'Brajen se zaustavi u pola koraka kao da je Vinston to izgovorio naglas. Njegovo krupno ružno lice se približi, malo suženih ociju.

„Ti sad misliš”, rece on, „zašto gubimo vreme i prethodno te saslušavamo, kad nameravamo da te potpuno uništimo, tako da ništa što kažeš ili uradiš nece imati nikakyog znacaja. To si mislio, zar ne?”

„Da”, rece Vinston.

O'Brajen se jedva primetno osmehnu. „Ti si feler u tkanini, Vinstone. Ti si mrlja koja se mora izbrisati. Zar ti nisam malocas rekao da se mi razlikujemo od progonitelja iz prošlosti? Mi se ne zadovoljavamo negativnom poslušnošcu, cak ne ni najponiznijim pokoravanjem. Kad nam se najzad budeš predao, to mora biti po tvojoj slobodnoj volji. Mi ne uništavamo jeretika zato što nam se suprotstavlja; dokle god nam se suprotstavlja, mi ga uopšte ne uništavamo. Mi ga preobracamo, zarobljavamo srž njegove svesti, mi ga preoblicavamo. Mi sažižemo sve zlo i sve iluzije u njemu; pridobijamo ga za svoju stranu, i to ne na izgled, nego istinski — on postaje srcem i dušom naš. Mi od njega prvo stvorimo našeg coveka pa ga tek onda ubijamo. Nepodnošljivo nam je da igde na svetu postoji pogrešna misao, ma koliko bila tajna i nemocna. Cak ni u trenutku smrti ne možemo dopustiti nikakva skretanja. U prošlosti je jeretik, iduci na lomacu, i dalje bio jeretik; propagirao je svoju jeres, zanosio se njome. Cak je žrtva staljinskih cistki mogla nositi bunt u svojoj glavi dok je išla hodnikom cekajuci metak. Ali mi cinimo mozak savršenim pre nego što ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je ‚Nemoj’. Zapovest totalitarnih sistema bila je ‚Budi’. Naša zapovest je ‚Jesi’. Niko koga dovedemo ovde više ne ustaje protiv nas. Svakoga ocistimo do kraja. Cak i ona tri bedna izdajnika u ciju si nevinost nekad verovao — Džons, Aronson i Raterford — i njih smo na kraju slomili. U njihovom saslušavanju, ucestvovao sam i ja. Video sam ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, placu — i to na kraju ne od straha, nego jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljušture ljudi. U njima nije bilo više nicega sem žalosti zbog onoga što su ucinili, i ljubavi prema Velikom Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da bi umrli dok im je mozak još cist.”

Glas mu beše postao gotovo sanjalacki. Na licu su mu se opet videli onaj zanos i ono ludacko oduševljenje. Ne pretvara se, pomisli Vinston; nije dvolican; on veruje u ono što govori. Najviše ga je mucila sopstvena intelektualna nedoraslost. Posmatrao je tešku a ipak elegantnu priliku kako koraca gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O'Brajen je u svakom pogledu bio veci od njega. On sam nije imao, niti ikad može imati, nijednu misao koju O'Brajen nije još odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O'Brajenovom duhu bio je sadržan Vinstonov. No u tom slucaju, kako je moguce da O'Brajen bude lud? Mora biti da je lud on, Vinston. O'Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo.

„Nemoj zamišljati da ceš se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno predao. Mi ne štedimo nikog ko je jednom zastranio. Cak i ako nam se prohte da te pustimo da odživiš svoj život do prirodne smrti, ni tad nam neceš pobeci. Šta ti se desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. Smoždicemo te do stepena odakle nema povratka. Ovde ce ti se dogoditi stvari od kojih se nikad neceš oporaviti, makar živeo hiljadu godina. Više nikad neceš moci da imaš obicna ljudska osecanja. U tebi ce sve biti mrtvo. Više nikad neceš biti kadar da osetiš ljubav, prijateljstvo, radost života, smeh, radoznalost, hrabrost, poštenje. Biceš šupalj. Mi cemo te isprazniti, a potom ispuniti samima sobom.”

On zastade i dade znak coveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se neki teški aparat smešta iza glave. O'Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro na istom nivou s Vinstonovim.

„Tri hiljade”, rece, govoreci preko Vinstonove glave coveku u belom mantilu.

Dva meka tampona, blago ovlažena, pritisnuše Vinstonove slepoocnice. On uzdrhta. Bice bola, nekog novog bola. O'Brajen položi svoju ruku na njegovu, ohrabrujuci; gotovo nežno.

„Ovog puta te nece boleti”, rece on. „Gledaj me pravo u oci.”

U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili nešto što je licilo na eksploziju, mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom slucaju video je zaslepljujuci blesak. Nije ga bolelo ništa, jedino se osetio nemocan. Iako je vec ležao na ledima kad se to desilo, imao je cudan utisak da je oboren na leda nekim strašnim, bezbolnim udarcem. Sem toga, nešto mu se i u glavi bilo promenilo. Dok mu se vid ponovo izoštravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvaden komad.

„Proci ce”, rece O'Brajen. „Pogledaj me u oci. S kojom je zemljom Okeanija u ratu?”

Vinston razmisli. Znao je šta znaci rec Okeanija, i da je on gradanin Okeanije. Secao se takode i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao. Nije se cak ni secao nikakvog rata.

„Ne secam se.”

„Okeanija je u ratu s Istazijom. Secaš li se sad?”

„Da.”

„Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Od pocetka tvog života, od pocetka Partije, od pocetka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. Secaš li se toga?”

„Da.”

„Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osudeni na smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si po verovao u njega. Sad se secaš upravo onog trenutka kas si ga izmislio. Secaš li se?”

„Da.”

„Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. Secaš li se?”

„Da.”

O'Brajen podiže prste leve ruke, sakrivši palac.

„Ovde ima pet prstiju. Vidiš li pet prstiju?”

„Da.”

I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego što mu se predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve ponovo postade normalno, i stari strah, mržnja i zgranutost se vratiše i skoliše ga. No postojao je trenutak — nije znao koliki, možda trideset sekundi — jasnoce i sigurnosti, kad je svaka nova O'Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak beše izbledeo pre nego je O'Brajen spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u secanju, kao što u secanju ostaje kakav intenzivan doživljaj iz nekog udaljenog doba života, doba kad je covek bio sasvim druga licnost nego u trenutku secanja.

„Sad vidiš”, rece O'Brajen „da je to, bilo kako bilo, moguce.”

„Da”, rece Vinston.

O'Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi coveka u belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni špric. O'Brajen se okrete Vinstonu s osmehom, i, gotovo na stari nacin, popravi naocare na nosu.

„Secaš li se da si napisao u dnevniku”, rece, „da je svejedno jesam li ti prijatelj ili neprijatelj, pošto sam, u najmanju ruku, covek koji te razume i s kojim se može razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se ustrojstvo tvog intelekta. Podseca me na moje, s tom razlikom što si ti lud. Pre nego što završimo ovu seansu, možeš mi postaviti nekoliko pitanja, ako hoceš.”

„Bilo kakvih?”

„Kakvih hoceš.” On vide da su Vinstonove oci na brojcaniku. „Iskljucen je. Koje ti je prvo pitanje?”

„Šta ste uradili s Džulijom?” upita Vinston.

O'Brajen se ponovo osmehnu. „Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidiš, jedva bi je poznao. Sav. bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskvarenost duha — sve je to isterano iz nje. To je bilo savršeno obracenje, školski primer.”

„Mucili ste je?”

O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. „Sledece pitanje”, rece.

„Da li Veliki Brat postoji?”

„Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije.”

„Da li on postoji u istom smislu kao i ja?”

„Ti ne postojiš”, rece O'Brajen.

Njega ponovo napade osecanje bespomocnosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra recima. Zar i sama izjava „ti ne postojiš” ne sadrži logicki apsurd? Ali šta vredi to reci? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludacke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio.

„Mislim da postojim”, umorno rece. „Svestan sam postojanja svoje licnosti. Roden sam, i umrecu. Imam ruke i noge. Zauzimam odredeno mesto u prostoru. Nijedno cvrsto telo ne može zauzimati to isto mesto u isto vreme. Da li Veliki Brat postoji u tom smislu?

„To nije važno. On postoji.”

„Hoce li Veliki Brat umreti?”

„Razume se da nece. Kako bi mogao da umre? Sledece pitanje.”

„Da li Bratstvo postoji?”

„To, Vinstone, neceš saznati nikad. Ako rešimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako docekaš i devedesetu, ni tad neceš saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budeš živ, to ce u tvojoj glavi ostati nerešena zagonetka.”

Vinston je ležao cuteci. Grudi su mu se dizale i spuštale malo ubrzanije. Još uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo došlo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se cinilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom licu moglo se procitati da ga to zabavlja. Cinilo se cak da mu i naocare imaju neki ironican sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna šta cu ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunuše reci:

„Šta je u sobi sto jedan?”

O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo:

„Znaš ti šta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna šta je u sobi sto jedan.”

On podiže prst prema coveku u belom mantilu. Seansa je ocigledno bila gotova. U Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.

3

"Tvoje lecenje ima tri faze”, rece O'Brajen. Ucenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da udeš u drugu fazu.”

Kao i uvek, Vinston je ležao na ledima. No odnedavna su mu veze bile labavije. Još uvek su ga vezivale za krevet, ali sad je mogao da malo pokrene kolena, okrene glavu s jedne strane na drugu i da podigne ruke u laktu. Brojcanik je takode postao manje užasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O'Brajen je povlacio rucicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi prošla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi brojcanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno — verovatno nedeljama — a razmaci izmedu seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva.

„Ležeci ovde”, rece O'Brajen, „cesto si se cudio — cak si i mene pitao — zašto Ministarstvo ljubavi troši toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodan, zbunjivalo te je, u osnovi, to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatiš mehanizam društva u kome živiš, ali ne i njegove pokretacke motive. Secaš li se da si napisao u dnevniku ‚Jasno mi je kako; nije mi jasno zašto’? I upravo kad si poceo razmišljati o onome ‚zašto’, poceo si da sumnjaš u svoju normalnost. Procitao si knjigu, Goldštajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao išta što vec nisi znao?”

„Vi ste je procitali?” upita Vinston.

„Ja sam je napisao. To jest, ucestvovao sam u pisanju. Kao što znaš, nijedna knjiga se ne proizvodi samostalno.”

„Je li istina ono što u njoj piše?”

„Što se opisa tice, jeste. Medutim, program akcije koji ona iznosi sušta je besmislica. Potajno nagomilavanje znanja — postepeno širenje prosvecenosti — konacno proleterska revolucija — zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da ce to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se nece nikad pobuniti, ni za hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti reci zašto: ti to znaš i sam. Ako si ikad gajio snove o ustanku, moraš ih napustiti. Partija se ni na koji nacin ne može zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je vecna. To treba da ti bude polazna tacka u daljem razmišljanju.”

On se približi krevetu. „Vecna!” ponovi. „A sad da se vratimo na pitanja ‚kako’ i ‚zašto’. Tebi je prilicno jasno kako se Partija održava na vlasti. Sad mi reci zašto se mi držimo vlasti. Šta nas na to pokrece? Zašto želimo moc? Hajde, govori”, dodade kad mu Vinston nije odgovorio.

Vinston ipak ne progovori još trenutak-dva. Beše ga savladalo osecanje zamorenosti. S O'Brajenovbg lica ponovo je zracila jedva primetna ludacka zanesenost. Znao je unapred šta ce O'Brajen reci. Da Partija ne želi vlast radi sebe same nego za dobro vecine. Da ona želi vlast zato što su ljudi iz masa slabici i kukavice koji ne mogu izdržati slobodu niti se suociti s istinom, te da im zato moraju rukovoditi i sistematskl Ih obmanjivati drugi, jaci od njih. Da covecanstvo mora birati izmedu slobode i srece, i da je, za ogromnu vecinu, sreca bolja. Da je Partija veciti zaštitnik slabih, sekta predana jedinstvenom idealu koja cini zlo da bi stvorila dobro, koja žrtvuje svoju srecu za srecu drugih. Strašno je to, pomisli Vinston, strašno je to što ce O'Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove reci. Vidi mu se po licu. O'Brajen zna sve. Zna hiljadu puta bolje no Vinston u kakvom poniženju živi ogromna masa ljudi i kojim ih lažima i varvarskim delima Partija održava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zakljucio da ništa od toga nije važno; krajnji cilj opravdava sve. Šta se može, pomisli Vinston, protiv ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji pravicno sasluša tvoje argumente a zatim jednostavno nastavlja sa svojim ludilom?

„Vi rukovodite nama za naše dobro”, rece slabim glasom. „Vi verujete da ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga...”

On se trže i skoro kriknu. Kroz telo mu beše prošao udar bola. O'Brajen beše povukao polužicu do trideset pet.

„Glupost, Vinstone, glupost!” uzviknu. „Morao bi biti pametniji.”

Vrati polužicu na mesto i nastavi:

„Ja cu ti sad reci odgovor na moje pitanje. Evo u cemu je stvar. Partija želi moc jedino i iskljucivo radi same moci. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moc. Ni bogatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreca; samo moc, cista moc. Šta znaci cista moc, shvaticeš odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prošlosti utoliko što znamo šta radimo. Svi ostali, cak i oni koji su nam bili slicni, bili su kukavice ilicemeri. Nemacki nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, možda cak i verujuci u to, da su se docepali vlasti ne želeci, i na ograniceno vreme; da odmah iza ugla leži raj u kome ce svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moc nije sredstvo, moc je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sacuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mucenja je mucenje. Cilj moci je moc. Da li sad pocinješ da me shvataš?”

Vinstona iznenadi, kao što ga je i ranije iznenadivao, zamor na O'Brajenovom licu. Bilo je jako, mesnato i brutalno, bilo je puno inteligencije i neke uzdržane strasti pred kojom se osecao bespomocan; ali bilo je i umorno. Ispod ociju su bile kesice, koža je vi sila s jagodica. O'Brajen se naže nad njega, namerno mu primicuci istrošeno lice.

„Ti sad misliš”, rece on, „da je moje lice staro i izmoreno. Misliš kako govorim o moci, a nesposoban sam da sprecim makar raspadanje svog sopstvenog tela. Zar ne možeš da shvatiš, Vinstone, da jedinka nije ništa više do celija? Zamor celije je elan organizma. Da li se umire kad se odseku nokti?”

Okrete se na drugu stranu i ponovo zakoraca po sobi, držeci jednu ruku u džepu.

„Mi smo sveštenici moci”, rece. „Bog, to je moc. No što se tebe tice, moc je trenutno samo rec. Vreme je da stekneš predstavu o tome šta znaci moc. Pre svega treba da shvatiš da je moc kolektivna stvar. Jedinka je mocna samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ‚Sloboda je ropstvo.’ Je li ti padalo na pamet da se ona može citati i natraške? Ropstvo je sloboda. Usamljen — slobodan — covek ce uvek biti poražen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom bicu sudeno da umre, što je najveci od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potcini, ako se može utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemocan i besmrtan. Drugo što treba da shvatiš jeste da moc znaci moc nad ljudskim bicima. Nad telom — ali pre svega nad duhom. Moc nad materijom — spoljnom stvarnošcu, kako bi je ti nazvao — nema znacaja. Naša vlast nad materijom je vec apsolutna.”

Vinston za trenutak zaboravi brojcanik. Pokuša da se podigne u sedeci stav, i uspe samo da se bolno istegne.

„Ali kako možete imati vlast nad materijom?” eksplodira. „Vi nemate vlast cak ni nad klimom, cak ni nad silom teže. Da i ne govorimo o bolestima, fizickom bolu, smrti...”

O'Brajen ga ucutka pokretom ruke. „Mi imamo vlast nad materijom zato što imamo vlast nad duhom. Stvarnost je sadržana u lobanji. Postepeno ceš nauciti, Vinstone. Nema nicega što mi ne možemo. Da budemo nevidljivi, da lebdimo u vazduhu — šta god hoceš. Ja bih mogao uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice kad bih hteo. Ali necu, jer Partija to nece. Ti bi se morao okanuti tih shvatanja iz devetnaestog veka o prirodnim zakonima. Mi pravimo prirodne zakone.”

„Nije istina! Vi ne vladate cak ni ovom planetom. A Evroazija i Istazija? Njih još niste osvojili.”

„Nije važno. Pobedicemo ih kad nam bude odgovaralo. No cak i da ih ne pobedimo, šta bi to smetalo? Mi ih možemo jednostavno iskljuciti iz svesti. Okeanija je ceo svet.”

„Ali i sama zemlja je samo zrnce prašine. A covek je sicušan — bespomocan! Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena.”

„Koješta. Zemlja je stara koliko i mi, ništa starija. Kako bi mogla biti starija? Sve što postoji, postoji samo kroz ljudsku svest.”

„Ali stene su pune kostiju izumrlih životinja — mamuta, mastodonata i ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego što se uopšte culo za coveka.”

„Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi iz devetnaestog veka. Pre coveka nije postojalo ništa. Posle coveka, ako on ikad nestane s lica zemlje, nece biti niceg. Van coveka ne postoji ništa.”

„Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata.”

„Šta su zvezde?” ravnodušno rece O'Brajen. „Plamicci udaljeni koji kilometar. Da hocemo, mogli bismo stici do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione. Sunce i zvezde se okrecu oko nje.”

Vinston ucini još jedan grcevit pokret. Ovog puta nije rekao ništa. O'Brajen nastavi kao da odgovara na izrecenu primedbu:

„Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad predvidamo pomracenje, cesto nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja okrece oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometara. Ali šta s tim? Misliš li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astronomije? Zvezde mogu biti i blizu i daleko, vec prema tome kako nam je potrebno. Misliš li da naši matematicari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?”

Vinston ponovo potonu u krevet. Šta je god govorio, brz odgovor ga je lomio kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha ne postoji ništa — pa valjda postoji neki nacin da se dokaže da je pogrešno? Zar nije još odavno u prošlosti oboreno? Za to verovanje postojalo je cak i ime, ali ga se nije mogao setiti. O'Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskriviše se u blag osmejak.

„Rekoh ti, Vinstone”, rece on, „da si u metafizici slab. Rec koje pokuša vaš da se setiš jeste solipsizam. Ali grešiš. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako hoceš — to da. Ali to je druga stvar; cak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca”, dodade izmenjenim tonom. „Prava moc, moc za koju se mi moramo boriti i danju i nocu, nije moc nad stvarima nego nad ljudima.” Zastade, i za trenutak ponovo postade slican ucitelj u koji ispituje bistrog daka: „Kaži mi, Vinstone, kako jedan covek uspostavlja svoju moc nad drugim?”

Vinston razmisli. „Primoravajuci ga da pati”, rece.

„Upravo tako. Primoravajuci ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako ceš znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moc se sastoji u nanošenju bola i poniženja. Moc se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonistickim utopijama koje su zamišljali reformatori u prošlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji ce s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u našem svetu znacice napredak ka povecanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naša se zasniva na mržnji. U našem svetu nece biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samouniženja. Sve ostalo cemo uništiti — sve. Vec slamarno misaone navike koje su preživele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu izmedu deteta i roditelja, izmedu coveka i coveka, i izmedu coveka i žene. Više se niko ne usuduje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u buducnosti nece biti ni supruga ni prijatelja. Deca ce se oduzimati od majki po porodaju, kao jaja od kokoške. Seksualni instinkt ce biti uništen. Produžavanje vrste bice formalnost koja ce se obavljati jednom godišnje, kao što se produžuje knjižica za snabdevanje. Ukinucemo orgazam. Naši neurolozi upravo rade na tome. Nece biti odanosti, sem odanosti Partiji. Nece biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Nece biti smeha, sem smeha pobedi oca nad pobedenim. Nece biti umetnosti, nece biti književnosti, nece biti nauke. Kad postanemo svemocni, nauka nam više nece biti potrebna. Nece biti razlike izmedu lepog i ružnog. Nece biti radoznalosti, nece biti uživanja u životu. Sva konkurentska zadovoljstva bice uništena. Ali uvek — to nemoj zaboraviti, Vinstone — uvek ce biti opijenosti od moci, sve vece i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajace uzbudenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomocan. Ako hoceš sliku o buducnosti, zamisli cizmu kako gazi ljudsko lice — zauvek.”

On zastade, kao da je ocekivao da ce Vinston progovoriti. Vinston beše pokušao da se ponovo utopi u površinu kreveta. Nije mogao da izusti ni rec. Cinilo mu se da mu se srce sledilo. O'Brajen produži:

„I zapamti da je to zauvek. Uvek ce biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek ce postojati da bismo ga mogli ponovo pobedivati i ponižavati. Sve kroza šta si prošao otkako si nam dopao u ruke — sve ce se to nastaviti, i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mucenja, pogubljenja, nestajanja, nece nikad prestati. Taj svet ce biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jaca, Partija ce biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jaci despotizam. Goldštajn i njegove jeresi živece vecito. Svakog dana, svakog trenutka, bice poražavane, obezvredivane, ismevane, popljuvane – a ipak ce uvek preživljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravace se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek cemo imati jeretika pred sobom, prepuštenog nama na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan prezira — i koji ce se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji ce od svoje volje puziti do naših stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moci. Vidim da pocinješ da shvataš kako ce taj svet izgledati. Ali na kraju ceš prevazici golo shvatanje. Prihvaticeš ga i postati deo njega.

Vinston se beše dovoljno povratio da može govoriti. „Ne možete!” rece slabim glasom.

„Šta misliš tom primedbom, Vinstone?”

„Ne možete stvoriti takav svet koji ste mi sad opisali. To je san. Takav svet je nemoguc.”

„Zašto?”

„Nemoguce je zasnovati jednu civilizaciju na strahu, mržnji i surovosti.”

„Zašto ne?”

„Ne bi imala vitalnosti. Izvršila bi samoubistvo.”

„Koješta. Ti si pod utiskom da mržnja iscrpljuje više nego ljubav. Zašto bi bila takva? Pa i kad bi bila, šta onda? Recimo da mi rešimo da se istrošavamo brže. Recimo da ubrzamo tempo života tako da ljudi postanu senilni u tridesetoj godini. Pa šta? Zar ne možeš shvatiti da smrt jedinke nije smrt? Partija je besmrtna.”

Kao i obicno, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomocan. Uz to se bojao da ce O'Brajen ponovo povuci polužicu na brojcaniku. No ipak nije mogao da cuti. Slabašno, bez argumenata, bez icega što bi ga podržavalo sem neiskazivog straha od onoga što je O'Brajen rekao, on se vrati u napad.

„Ne znam — ne tice me se. Nekako cete vec propasti. Nešto ce vas vec pobediti. Pobedice vas život.”

„Mi vladamo životom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamišljaš da postoji nešto što se zove ljudska priroda, što ce se razgneviti od naših dela i okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. Covek se može mesiti do beskonacnosti. Ili si se možda vratio svom starom verovanju da ce se proleteri ili robovi dici i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomocni, kao životinje. Covecanstvo — to je Partija. Ostali su van njega; nevažni su.”

Ne tice me se. Na kraju ce vas potuci. Pre ili posle ce vas prozreti, a onda ce vas razbiti u paramparcad.”

„Vidiš Ii ti kakav dokaz da se to dešava?”

„Ne. Ja u to verujem. Znam da cete propasti. Postoji nešto u vasioni — ne znam, neki duh, neki princip — što nikad necete pobediti.”

„Veruješ li ti u boga, Vinstone?”

„Ne.”

„Pa šta je to onda, koji je taj princip koji ce pobediti?”

„Ne znam. Duh coveka.”

„A da li ti sebe smatraš covekom?”

„Da.”

„Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla; naslednici smo mi. Shvataš li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojiš.” Ponašanje mu se promeni; on rece nešto grublje: „I smatraš se moralno višim od nas, s našim lažima i našom svirepošcu?”

„Da, smatram se višim.”

O'Brajen ne rece ništa. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To što se culo bio je magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O'Brajenom one veceri kad je pristupio Bratstvu. On se sad cu kako obecava da ce lagati, krasti, falsifikovati, ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, širiti venericne bolesti, bacati vitriol deci u lice. O'Brajen ucini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidac i glasovi ucutaše.

„Ustani s kreveta”, rece.

Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi.

„Ti si poslednji covek”, rece O'Brajen. „Ti si zatocnik — ljudskog duha. Videceš se kakav si. Skini odecu.”

Vinston odreši komad kanapa koji mu je držao kombinezon. Patent-zatvarac su mu odavno bili išcupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odecu sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave žuckaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je skidao sa sebe, primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Približi mu se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se beše oteo nehotican krik.

„Hajde, hajde”, rece O'Brajen. „Stani izmedu krila. Videceš se i iz profila.”

Vinston beše zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je išla povijena, siva, kosturna prilika. Plašio je više njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on. On se približi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbaceno upolje zbog pognutog držanja. Izgubljeno, hapšenicko lice sa cvorugavim celom koje je prelazilo u celavo teme, iskrivljen nos i jagodice stucenog izgleda iznad kojih su oci bile užarene i budne. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo njegovo lice, ali mu se cinilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono što bi se na njemu videlo bilo bi drukcije od onog što je osecao. Bio je delimicno ocelavio: U prvom trenutku je pomislio da je i posiveo, ali sivo mu je bilo samo teme. Sem ruku i kruga, lica, celo mu je telo bilo sivo od davnašnje prljavštine koja se upila u kožu. Ovde-onde pod prljavštinom videle su se crvene brazgotine od rana, a kod clanaka je prošireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se ljuštila koža. No istinski ga je prestravilo to što mu je telo bilo toliko smršalo. Grudni koš mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u kolenu bile šire nego u butini. Sad je video šta je O'Brajen mislio kada je promenuo profil. Krivina kicme je zaprepašcivala. Mršava ramena su bila pognuta, cineci od grudi ulegnuce, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod težinom lobanje. Da je trebalo pogadati, rekao bi da je u pitanju telo šezdesetogodišnjaka koji pati od kakve opake bolesti.

„Ponekad si mislio”, rece O'Brajen, „da moje lice — lice clana Uže partije — izgleda staro i strošeno. Šta misliš o svom?”

On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se nadoše licem u lice.

„Pogledaj u kakvom si stanju!” rece. „Pogledaj tu prljavštinu po celom telu. Pogledaj to blato izmedu prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na nozi iz koje ti se cedi gnoj. Primecuješ li da zaudaraš kao jarac? Verovatno više i ne primecuješ. Pogledaj koliko si smršao. Vidiš li? Mogu da sastavim palac i kažiprst oko tvoje mišice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao šargarepu. Znaš li da si izgubio dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? Cak ti i kosa opada, u celim pramenovima. Gledaj!” On dohvati Vinstona za kosu i povuce; u ruci mu ostade pramen dlaka. „Otvori usta. Devet, deset, jedanaest — imaš još jedanaest zuba. Koliko si imao kad si došao ovamo? I ovo malo što ti je ostalo ispada ti iz glave. Gledaj!”

On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba izmedu snažnog palca i kažiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O'Brajen mu beše išcupao zub iz korena. Zatim ga baci preko celije.

„Truliš”, rece, „raspadaš se. Šta si ti? Vreca dubreta. Sad se okreni i ponovo pogledaj u ogledalo. Vidiš li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji covek. Ako si ti covek, onda je to covecanstvo. A sad se obuci.”

Sporim, krutim pokretima, Vinston se poce oblaciti, Do tada nije primecivao koliko je mršav i slab, U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru nalazi duže nego što mu se cinilo, Zatim ga, dok je ponovo navlacio svoje bedne krpe, iznenada preplavi sažaljenje prema svom upropašcenom telu. Pre no što je postao svestan šta cini, on se skljoka na stolicicu koja je stajala pored kreveta i briznu u plac. Bio je svestan svoje ružnoce, svoje nespretnosti – svežanj kostiju u odvratno prljavom rublju koji sedi i place pod grubim belim svetlom — ali se nije mogao zaustaviti. O'Brajen mu položi ruku na rame, gotovo ljubazno.

„Nece to vecno trajati”, rece. „Možeš se spasti kad god zaželiš. Sve zavisi od tebe.”

„Vi ste to ucinili!” zajeca Vinston. „Vi ste me doveli u ovo stanje.”

„Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. Ti si prihvatio kad si krenuo protiv Partije. Sve je to bilo sadržano u tvom prvom delu. Nije se desilo ništa što nisi i sam predvideo.”

On zastade, zatim produži:

„Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je u istom stanju. Ne mislim da ti je ostalo još mnogo ponosa. Tukli su te, batinali, vredali; vrištao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio si za milost, izdao si sve i svakoga. Možeš li mi navesti ijedno poniženje kroz koje nisi prošao?”

Vinston beše prestao da place, mada su mu se suze i dalje cedile iz ociju. Podiže pogled ka O'Brajenu.

„Nisam izdao Džuliju”, rece.

O'Brajen ga zamišljeno pogleda odozgo. „Ne”, rece on, „ne; to stoji. Nisi izdao Džuliju.”

Ono cudno poštovanje prema O'Brajenu, koje ništa nije moglo uništiti, ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je inteligentan! Nije se nikad desilo da O'Brajen ne shvati šta mu on kaže. Svako drugi bi mu smesta odvratio da je izdao Džuliju. Jer šta nisu iscedili iz njega pod mukama? Rekao im je sve što je znao o njoj, o njenim navikama, njenom karakteru, prošlosti; priznao je do najbeznacajnije sitnice sve što se dešavalo na njihovim sastancima, sve što je govorio njoj i ona njemu, priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite planove protiv Partije — sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj reci, ipak je nije izdao. Nije prestao da je voli; osecanja koja je imao prema njoj ostala su ista. O'Brajen je bez objašnjenja razumeo šta je on mislio.

„Recite mi”, upita ga Vinston, „hoce li me skoro streljati?”

„Dotle može potrajati još dugo”, rece O'Brajen. „Ti si težak slucaj. Ali ne gubi nadu. Mi izlecimo svakog, pre ili posle. Na kraju cemo te streljati.”

4

Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jacao iz dana u dan, ako se moglo govoriti o danima.

Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali celija je bila nešto udobnija nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je dušek i jastuk; imao je i stolicicu. Bili su ga okupali, a potom ga prilicno cesto puštali da se pere u limenom lavoru. Cak su mu davali i tople vode za to. Dali su mu novo rublje i cist kombinezon, mazali su mu otecenu venu nekom mašcu koja je ublažavala svrab. Izvadili su mu preostale zube i dali veštacku vilicu.

Prošlo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan, mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset cetiri casa; ponekad se maglovito pitao da li ga hrane nocu ili danju. Hrana je zacudo bila dobra, s mesom za svaki treci obrok. Jednom su mu dali cak i kutiju cigareta. Šibica nije imao, ali mu je vecito cutljivi stražar davao vatre. Prvi put kad je pokušao da puši beše mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala dugo: pušio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za ciji je jedan ugao bila privezana križulja. Iz pocetka ih nije upotrebljavao. Cak i budan, bio je u potpunoj apatiji. Cesto bi izmedu dva obroka odležao gotovo ne pokrecuci se, cas spavajuci a cas se budeci u nejasne fantazije u kojima je bilo previše i otvoriti oci. Još odavno je bio navikao da spava s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome što su mu snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u Zlatnom kraju, ili sedeo medu velicanstvenim ruševinama osvetljenim suncem, s majkom, sa Džulijom, s O'Brajenom — nije radio ništa, prosto je sedeo na suncu i razgovarao s njima o mirnim stvarima. Misli koje je imao na javi uglavnom su bile o tim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio uklonjen, cinilo se da je izgubio moc intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo dosadno, nije imao želje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti tucen ni saslušavan, biti sit i sav cist, savršeno ga je zadovoljavalo.

Postepeno je poceo da provodi sve manje vremena u snu, ali još uvek ga ništa nije gonilo da ustaje. Želeo je jedino da mirno leži i oseca kako mu se u telu skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojeci da se uveri da to nije iluzija, da mu se mišici zaista debljaju a koža zateže. Najzad se uspostavi van svake sumnje da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima. Posle toga, iz pocetka s oklevanjem, poce redovno izvoditi vežbe. Uskoro je bio u stanju da prede tri kilometra, mereci ih koracima po celiji, i ugnuta ramena mu se poceše ispravljati. Onda pokuša da radi komplikovanije vežbe; tu se zaprepasti i oseti ponižen otkrivši šta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se krece brže no hodom, nije mogao da drži stolicicu u ispruženoj ruci, nije mogao da stoji na jednoj nozi a da ne izgubi ravnotežu. Cucnuvši, otkri da se može uspraviti na jedvite jade, s užasnim bolovima u butinama i listovima. Leže potrbuške i pokuša da se podigne rukama. Nije vredelo: nije mogao da se pomakne ni za santimetar. No posle nekoliko dana — posle nekoliko obroka — cak i taj poduhvat mu pode za rukom. Dode vreme kad je bio u stanju da se tako podigne šest puta uzastopce. Poce cak da se ponosi svojim telom i da gaji povremeno verovanje da mu se i lice vraca u predašnje normalno stanje. Jedino kad bi slucajno stavio ruku na celavo teme setio bi se izboranog, ruševnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.

Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivši se ledima na zid, s tablicom na kolenima, i smišljeno se dade na posao da se prevaspita.

Bilo je sasvim jasno da je kapitulirao. Sad vide da je u stvari poceo da kapitulira još davno pre no što je doneo tu odluku. Od trenutka kad se našao u zgradi Ministarstva ljubavi — da, cak i tokom onih minuta kad su on i Džulija stajali bespomocni dok im je gvozdeni glas govorio šta da rade — shvatio je svu lakoumnost, svu površnost svog pokušaja da se usprotivi moci Partije. Sad je znao da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao insekta pod lupom. Nije bilo nijednog fizickog cina, nijedne izgovorene reci, koje nisu primetili, nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. Cak su i ono belicasto zrnce prašine na koricama dnevnika uvek pažljivo vracali na mesto. Puštali su mu magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Džulija zajedno. Da, cak i... Više se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da pogreši? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zakljucci? Duševno zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se nauci misliti onako kako oni misle. Samo što...!

Križulja mu se medu prstima cinila debela i nezgrapna. On poce da zapisuje misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, nespretnim štampanim slovima:

SLOBODA JE ROPSTVO

Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga:

DVA I DVA SU PET

Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred necim, duh mu se nije mogao usredsrediti. Znao je da zna šta je na redu, ali za trenutak nije mogao da se seti. Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije došla sama od sebe. On napisa:

BOG JE MOC

Prihvatao je sve. Prošlost je izmenljiva. Prošlost se nikad nije menjala. Okeanija je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Džons, Aronson i Raterford su krivi za sve cime ih je optužba teretila. On nikad nije video fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopšte nije ni postojala; on ju je izmislio. Setio se da se secao protivrecnih stvari, no to su bile lažne uspomene, proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad covek pliva uz struju koja ga gura natrag ma koliko se naprezao, a zatim najednom reši da se okrene i pode niza struju umesto protiv nje. Ništa se nije menjalo sem plivacevog položaja: ono predodredeno je u svakom slucaju cekalo na kraju. Sve je bilo lako sem...!

Sve može biti istina. Takozvani prirodni zakoni su koještarija. Zemljina teža je besmislica. „Ja bih mogao”, rekao mu je O'Brajen, „uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice, kad bih hteo.” Vinston to razradi. „Ako on misli da je uzleteo s poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzlece, onda se to zaista dešava.” Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na površinu vode, u glavu mu se probi misao: „Ne dešava se. Mi samo zamišljamo da se dešava. To je halucinacija.” On je smesta odgurnu u stranu. Greška je bila ocigledna. Podrazumevalo se da postoji „stvarni” svet gde su se odvijala „stvarna” zbivanja. Ali kako takav svet može postojati? Šta znamo o bilo cemu, sem onoga što saznajemo preko svog duha? Sve što se dogada, dogada se u duhu. Šta god se dešava u duhu, odista se dešava.

Nije imao teškoca da ukloni tu grešku; nije bio ni u opasnosti da joj podlegne. On ipak shvati da ta misao nije ni trebalo da mu dode u pamet. Duh treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukaže kakva opasna misao. Taj proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao zloustavljanje.

On se dade na vežbanje u zloustavljanju. Predstavi sebi tvrdnje „Partija kaže da je zemlja pljosnata”, „Partija kaže da je led teži od vode” — i izvežba se da ne primecuje ili da ne shvata argumente koji su tome protivrecili. Nije bilo lako. Bila je potrebna velika moc rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmeticki problemi koji su proizlazili iz tvrdnje „dva i dva su pet” bili su van njegovih intelektualnih moci. Bila je takode potrebna i izvesna duhovna gimnastika, sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom previdaju i najgrublje logicke greške. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i inteligencija, i isto toliko teško dostižna.

Celo to vreme pitao se jednim delom svesti kad ce ga streljati. „Sve zavisi od tebe” beše mu rekao O'Brajen; no znao je da ne postoji nikakav svesni cin kojim bi mogao približiti trenutak streljanja. Taj trenutak može doci za deset minuta, ili za deset godina. Mogu ga godinama držati u samici, mogu ga poslati u logor za prinudni rad, mogu ga neko vreme i pustiti na slobodu kao što katkad rade. Bilo je savršeno moguce da ce se, pre nego što bude streljan, cela drama hapšenja i saslušavanja ponovo odigrati. Jedno je bilo sigurno: smrt nikad ne dolazi u ocekivanom trenutku. Po tradiciji — neizrecenoj tradiciji: to se nekako uduvek znalo mada se nikad nije culo izgovoreno — pucali su s leda, bez upozorenja, dok žrtva ide hodnikom od jedne celije do druge.

Jednog dana — mada „jednog dana” nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i pola noci; dakle: jednom — on zapade u cudno, blaženo sanjarenje. Išao je hodnikom ocekujuci metak. Znao je da ce ga iduceg trenutka metak pogoditi. Sve je bilo sredeno, izgladeno, pomireno. Nije više bilo sumnji, prepirki, bola, straha. Telo mu je bilo zdravo i snažno. Hodao je lakim koracima, s radošcu od kretanja i osecanjem da hoda po suncu. Više nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, širokom citav kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogama. Bio je u Zlatnom kraju i hodao putanjom preko starog pašnjaka koji su zecevi sav popasli. Osecao je kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali brestovi, a negde iza njih bio je potocic u cijim su se zelenim virovima ispod vrba igrale ribice.

Odjednom se trže, sav užasnut. Po kicmi mu izbi znoj. Bio je cuo svoj glasni krik:

„Džulija! Džulija! Džulija, ljubavi moja! Džulija!”

Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. Cinilo se da nije samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je ušla u samo tkivo kože. Tog trenutka ju je voleo daleko više nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je znao da je ona negde živa i da joj je potrebna njegova pomoc.

On ponovo leže i pokuša da se pribere. Šta je to uradio? Koliko ce godina ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatoceništvu?

Još jedan trenutak, i on ce cuti bat cizama u hodniku. Oni nece pustiti da ovaj izliv prode nekažnjen. Sad znaju, ako nisu i odranije znali, da on krši sporazum koji je zakljucio s njima. Pokorio se Partiji ali je još uvek mrzi. U prošlosti je pod maskom konformiste nosio jereticki duh. Sad se povukao korak dalje: u duhu se predao, ali se nadao da ce dušu ocuvati netaknutu. Zna da nije u pravu, ali više voli da ne bude. Oni ce to razumeti — O'Brajen ce razumeti. Sve je izišlo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.

Morace da pocne iz pocetka. To može potrajati godinama. On prede rukom preko lica, trudeci se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore, jagodice su pod rukom bile oštre, nos spljošten. Osim toga, otkako se poslednji put video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako održati nedokuciv izraz na licu kad covek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom slucaju, sama kontrola nad crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da covek koji hoce da sacuva tajnu mora da je sakrije i od samog sebe. Mora celo vreme znati da je ona tu, ali ne sme je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se može dati ime prodre u svest. Od sada mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna osecanja, ispravne snove. A celo to vreme mora da cuva mržnju u sebi, kao grudvu materije koja je deo njega a ipak nepovezana s njim, kao cistu.

Jednog dana ce odluciti da ga streljaju. Ne može se znati kad, ali se nekoliko sekundi unapred može pogoditi. Pucaju uvek s leda dok covek ide hodnikom. Deset sekundi ce biti dosta. Za to vreme se svet u njemu može preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne reci, bez zastajanja u hodu, bez promene i u jednoj jedinoj crti lica — najednom ce kamuflaža spasti i: bum! opalice topovi njegove mržnje. Mržnja ce ga ispuniti kao ogroman praštav plamen. I u tom istom trenutku: bum! Opalice metak, prekasno — ili prerano. Pre nego što mu budu pridobili mozak, oni ce ga razneti. Jereticka misao ce biti nekažnjena, nepokajana, van njihovog domašaja zauvek. Oni ce probušiti rupu u svom sopstvenom savršenstvu. Umreti mrzeci ih — to je sloboda.

On zatvori oci. To je bilo teže nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U pitanju je bilo samoponiženje, samosakacenje. Morace da zaroni u najgnusniju gnusobu. Šta još ima strašnije, šta još ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata. Ogromno lice (zato što se stalno vidalo na plakatima uvek se cinilo da ima metar u širinu) sa gustim crnim brkovima i ocima koje su pratile coveka, izide mu pred oci kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo osecanje prema Velikom Bratu?

U hodniku se cu težak bat cizama. Celicna vrata se otvoriše s treskom. U celiju ude O'Brajen. Iza njega je stajao oficir voštana lica i stražari u crnoj uniformi.

„Ustani”, rece O'Brajen. „Hodi ovamo.”

Vinston stade pred njega. O'Brajen ga dohvati snažnim rukama za ramena i unese mu se u lice.

„Mislio si da me prevariš”, rece on „To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.”

On zastade, zatim nastavi blažim glasom:

„Popravljaš se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Vinstone — i zapamti, bez laži; ti znaš da uvek primecujem laž — reci mi: koje je tvoje pravo osecanje prema Velikom Bratu?”

„Mrzim ga.”

„Mrziš ga. Dobro. Znaci da je došlo vreme da uciniš i poslednji korak. Moraš zavoleti Velikog Brata. Nije dovoljno da mu se samo pokoravaš; moraš ga voleti.”

On pusti Vinstona blago ga gurnuvši prema stražarima.

„Soba sto jedan”, rece.

5

U svakoj fazi svog zatoceništva znao je, ili mu se cinilo da zna, na kom se mestu te zgrade bez prozora nalazi. Verovatno je bilo malih razlika u vazdušnom pritisku. Celije gde su ga stražari tukli bile su pod zemljom. Soba u kojoj ga je O'Brajen saslušavao bila je visoko, blizu krova. Ova prostorija je bila mnogo metara pod zemljom, na najdubljem mestu dokle se može doci.

Bila je veca od gotovo svih ostalih celija u kojima je bio. No on je jedva i primecivao okolinu. Primetio je jedino da su pravo ispred njega bila dva stocica, oba pokrivena zelenom cohom. Jedan je bio na svega metar-dva ispred njega, a drugi nešto dalje, blizu vrata. Bio je u sedecem stavu privezan za stolicu tako cvrsto da nije mogao pokrenuti ništa, cak ni glavu. Glavu mu je otpozadi nešto stezalo tako da je morao gledati pravo preda se.

Za trenutak je bio sam, zatim se vrata otvoriše i O'Brajen ude.

„Jednom si me pitao”, rece O'Brajen, „šta je u sobi sto jedan. Ja sam ti rekao da odgovor znaš i sam. Svi znaju. U sobi sto jedan je najgora stvar na svetu.”

Vrata se ponovo otvoriše. Ude stražar koji je nosio nešto od žice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O'Brajena Vinston nije mogao da vidi šta je to.

„Najgora stvar na svetu”, rece O'Brajen, „varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti živ zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima slucajeva kad je najgora stvar na svetu nešto sasvim beznacajno, cak ne ni smrtonosno.”

On se beše malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje da vidi onaj predmet na stolu. To je bio cetvrtast kavez od žice, s rucicom za nošenje na gornjem kraju. Za prednji kraj bilo je pricvršceno nešto nalik na macevalacku masku, s udubljenom stranom napolju. Iako je kavez ležao tri-cetiri metra od njega, Vinston vide da je uzdužnom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi.

„U tvom slucaju”, rece O'Brajen, „najgora stvar na svetu su pacovi.”

Još cim je video kavez, kroz Vinstona je prošla neka jeza predosecanja, neki strah od neznano cega. No tog trenutka mu najednom postade jasno šta znaci onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu.

„Ne možete!” kriknu visokim, napuklim glasom. „Ne biste valjda! Ne biste valjda! Pa to je nemoguce.”

„Da li se secaš”, rece O'Brajen, „trenutka panike koji ti je dolazio u snovima? Ispred tebe je bio zid mraka, a u ušima ti je bucalo. S druge strane zida nalazilo se nešto užasno. Znao si da znaš šta je to, ali se nisi usudivao da mu pogledaš u oci. S druge strane zida su se nalazili pacovi.”

„O'Brajene!” rece Vinston naprežuci se da ovlada svojim glasom. „Vi znate da to nije potrebno. Šta tražite od mene?”

O'Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako uciteljski kako je ponekad imao obicaj. Gledao je zamišljeno nekud u daljinu, kao da se obraca publici iza Vinstonovih leda.

„Sam po sebi”, rece on, „bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se covek odupire bolu, cak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji nešto neizdržljivo — nešto o cemu se ne može ni misliti. To nema veze sa hrabrošcu i kukaviclukom. Covek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uže. Covek koji izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni pluca vazduhom. To je jednostavno instinkt koji se ne može uništiti. Isti je slucaj s pacovima. Za tebe, oni su neizdržljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne možeš odupreti, cak i kad bi hteo. Stoga ceš uciniti ono što se od tebe traži.”

„Ali šta, šta? Kako cu to uciniti ako ne znam šta je?”

O'Brajen podiže kavez i premesti ga na bliži sto, spustivši ga pažljivo na cohu. Vinstonu zapišta krv u ušima. Imao je osecanje da sedi u potpunoj usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom dobu kad im njuška postaje tupa i krvožedna — a krzno prelazi iz sive boje u mrku.

„Iako je glodar”, rece O'Brajen, još uvek se obracajuci nevidljivoj publici, „pacov je mesožder. To znaš. Cuo si šta se dešava u siromašnim cetvrtima ovog grada. Ima ulica gde žene ne smeju da ostave malo dete samo u kuci, cak ni na nekoliko minuta, jer bi ga inace pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku oglodali bi ga do kostiju. Oni takode napadaju bolesnike i samrtnike. Sa zacudujucom inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti.”

Iz kaveza se zacu žestoka cika. Vinstonu se ucini da dopire izdaleka. Pacovi su se tukli; pokušavali su da dohvate jedan drugog kroz pregradu. On cu — i duboko ocajnicko stenjanje. Ucini mu se da i ono dolazi od nekud van njega.

O'Brajen podiže kavez i u istom trenutku pritisnu nešto ne njemu. Nešto škljocnu. Vinston se izbezumljeno napreže da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: svaki deo tela, cak i glava, bili su cvrsto stegnuti. O'Brajen primace kavez na nepun metar od Vinstonovog lica.

„Pritisnuo sam prvu polugu”, rece on. „Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska ce ti naleci na lice, ne ostavljajuci nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu polugu, vrata kaveza ce se podici. Izgladnele životinje ce izleteti kao meci. Jesi li kad video pacova u skoku? Naletece ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu pravo na oci. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik.”

Kavez se primicao; vec je bio sasvim blizu. Vinston cu niz oštrih krika koji kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se žestoko borio protiv panike. Smisliti, smisliti nešto makar u preostalom delicu sekunde — jedina nada je bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah životinja. U njemu se uskomeša mucnina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomracilo. Za trenutak je bio izvan sebe, životinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grcevito se držeci jedne misli. Može se spasti na jedan jedini nacin. Mora podmetnuti neko drugo ljudsko bice, telo nekog drugog ljudskog bica, izmedu sebe i pacova.

Krug maske je vec bio toliko blizu da se od njega nije videlo više ništa. Vratanca od žice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali šta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao uspravno, stežuci ružicastim šapama šipke kaveza, i krvožedno njuškao. Vinston vide brkove i žute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomocan, bez misli.

„To je bila uobicajena kazna u vreme kineskog carstva”, rece O'Brajen, didakticki kao i pre.

Maska mu se navlacila na lice. Žica mu se oceša o obraz. A onda — ne, to nije bilo olakšanje, samo nada, sicušan komadic nade. Prekasno, možda prekasno. No samo jedno bice na koje može da prenese svoju kaznu — jedno jedino telo koje može da gurne izmedu sebe i pacova. I poce izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa:

„Džuliji! Džuliji! Ne meni! Džuliji! Svejedno mi je šta cete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Džuliji! Ne meni!”

Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Još uvek je bio privezan za stolicu, ali beše propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u meduzvezdani prostor — sve dalje, dalje, dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i dalje stajao uz njega. Još uvek je osecao hladnocu žice na obrazu. Ali kroz tamu koja ga je obavijala on cu još jedno metaIno škljocanje. Znao je da su se vratanca zatvorila a ne otvorila.

6

Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. Padajuci koso kroz prozor, žut suncev zrak je padao na prašnjave ploce stolova. Bilo je petnaest casova; samotno doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.

Vinston je sedeo u svom uobicajenom uglu, zagledan u praznu cašu. Katkad bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu cašu džinom Pobeda, istresavši u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz ciji je zapušac prolazila cevcica. To je bio saharin s karanfilicem, specijalitet kafane.

Vinston je slušao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog casa se ocekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s africkog fronta bile su krajnje uznemirujuce.Brige o tom frontu vracale su mu se celog dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug stravicnom brzinom. Podnevni bilten nije pominjao nijednu odredenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe vec vode oko ušca Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na mapu da bi se shvatilo šta to znaci. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugrožena i sama teritorija Okeanije.

U njemu planu neko jako osecanje, ne sasvim strah nego neko neodredeno uzbudenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o ratu. Tih dana nije mogao da se koncentriše ni na šta duže od nekoliko trenutaka. On podiže cašu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, džin ga protrese, gotovo natera da povrati. Pice je bilo odvratno. Karanfilic i saharin, koji su, onako otužni, vec i sami bili gadni, nisu mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to što mu je miris džina, koji ga je pratio dan i noc, bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...

Nikad ih nije imenovao, cak ni u mislima; koliko mu je bilo moguce, nije ih ni zamišljao. Oni su bili nešto cega je samo upola bio svestan, nešto što mu se vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno držao nozdrva. Dok se džin u njemu dizao, on podrignu kroz ljubicaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa cak i povratio svoju staru boju — u stvari, i više nego povratio. Crte lica su mu zadebljale, koža na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, cak je i celavo teme bilo previše ružicasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese šahovsku tablu i poslednji broj Tajmsa, savijen na strani sa šahovskim problemom. Zatim, videvši da je Vinstonova caša prazna, donese bocu s džinom i napuni je. Vinston nije morao da narucuje. Znali su njegove navike. Šahovska tabla ga je uvek cekala, sto uglu bio uvek rezervisan; cak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko nije hteo da bude viden u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da racuna koliko je popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su govorili da je racun, no imao je utisak da mu stalno naplacuju manje. No bilo bi mu svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para. Imao je cak i posao, sinekuru placenu daleko bolje no njegova ranija služba.

Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podiže glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopštenje Ministarstva obilja da je u prethodnom tromesecju norma desete, troletke za proizvodnju pertli premašena za dvadesetosam odsto.

On ispita šahovski problem i postavi figure. U pitanju je bila komplikovana završnica, pri cemu je trebalo upotrebiti i dva konja. „Beli vuce i dobija u dva poteza.” Vinston podiže pogled na portret Velikog Brata. Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako udešeno, bez izuzetka. Ni u jednom šahovskom problemu od pocetka sveta nije podedivao crni. Ne simbolizuje li to vecitu, nepromeriljivu pobedu dobra nad zlim? Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.

Glas iz telekrana zastade i nastavi drukcijim i mnogo ozbiljnijim tonom: „Upozoravate se da budete spremni za važno saopštenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najveceg znacaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset!” Zveketava muzika ponovo zasvira.

Vinstonu zalupa srce. To ce biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da ce vesti biti loše. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbudenja, vracale misli o strahobnom porazu u Africi. Cinilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja preko nikad prekoracene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar nije bilo moguce nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris zapadnoafricke obale. On podiže belog konja i pomace ga preko table. Tu je pravo mesto. Još dok mu je pred ocima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu silu, neobjašnjivo skupljenu, kako im na jednom prodire u pozadinu i preseca kopnene i pomorske komunikacije. Cinilo mu se da svojom željom oživljava tu drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako ovladaju celom Afrikom, ako se docepaju aerodroma i podmornickih baza na Rtu dobre nade, preseci ce Okeaniju nadvoje. To bi moglo znaciti svašta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije! On duboko udahnu. U duši mu se borila cudna smeša osecanja — mada to nije bila smeša u pravom smislu, — tacnije, nekoliko uzastopnih slojeva osecanja, pri cemu se nije moglo znati koji je sloj najniži.

Grc prode. on vrati belog konja na mesto, ali za trenutak se nije mogao usredsrediti na problem, Misli mu ponovo odlutaše. On skoro nesvesno ispisa prstom po prašini na stolu:

2 + 2 = 5

„U dušu ti ne mogu uci”, beše mu rekla ona. Ipak su mogli. „Šta ti se ovde desi ostaje zauvek”, beše rekao O'Brajen. To je bila prava rec. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, covek se ne može oporaviti. U grudima mu nešto bude ubijeno: spaljeno, sažeženo.

Video se s njom; cak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro instinktivno, da za njegove postupke više gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se nadu još jednom. Sreli su se u stvari sasvim slucajno, u Parku, jednog oštrog, ocajno hladnog martovskog dana, kad je zemlja bila nalik na gvožde i sva trava se cinila mrtvom, a nigde nije bilo nijednog pupoljka sem nekoliko šafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar rašcereci. Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki teško opisiv nacin. Oni se skoro mimoidoše bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i pode za njom, ne previše revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi zainteresovao za njih. Ona je cutala. Pošla je ukoso preko trave kao da pokušava da ga se otrese, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe. Ubrzo se nadoše okruženi iskidanim žbunjem bez lišca, nekorisnim bilo kao skrovište bilo kao zaštita od vetra. Stadoše. Bilo je zverski hladno. Vetar je zviždao kroz grancice i tresao retke šafrane. On je zagrli oko pojasa.

Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su na vidiku. To nije imalo znacaja; ništa nije imalo znacaja. Mogli su leci na zemlju i uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona nicim ne odvrati na zagrljaj; nije se cak ni trudila da se oslobodi. On sad vide šta se promenilo u njoj. Lice joj je bilo žuce, a preko cela i slepoocnice, delimicno sakrivena kosom, prelazila je brazgotina; ali promena nije bila u tome. U pitanju je bilo to što joj se struk proširio i, na neki cudan nacin, ukrutio. On se seti kako je jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz ruševina izvuce leš, i kako se zacudio ne što je mrtvac bio neverovatno težak, nego što je bio tako ukocen i nezgodan za nošenje: kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.

Nije pokušavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vracali preko trave, ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog necega iz prošlosti ili ju je odbijao i zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlacio iz ociju. Sedoše na dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previše blizu. Vide da se ona sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko santimetara i namerno prebi jednu grancicu. Primeti da su joj stopala izgledala šira.

„Izdala sam te”, otvoreno rece ona.

„Izdao sam te”, rece on.

Ona baci na njega još jedan kratak i odbojan pogled.

„Ponekad”, rece ona „ponekad ti zaprete necim — necim cemu se ne možeš odupreti, o cemu cak ne možeš ni misliti. I onda kažeš: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.” Posle možeš i da se pretvaraš da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne misliš. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako misliš. Misliš da nema drugog nacina da se spaseš, i potpuno si spreman da se spaseš na takav nacin. I prosto poželiš da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko ce on da se muci. Stalo ti je samo do sebe.”

„Stalo ti je samo do sebe”, ponovi on kao odjek.

„A posle toga ne osecaš se onako isto prema tom drugom.”

„Ne”, rece on, „ne osecaš se onako isto.”

Cinilo se da se više nema šta reci. Vetar im je tanke kombinezone lepio za telo. Skoro najednom postade nezgodno sedeti i cutati; sem toga, bilo je previše hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona rece da mora na metro i ustade da pode.

„Moramo se još koji put videti”, rece on.

„Da”, rece ona, „moramo se još koji put videti.”

Neko vreme ju je neodlucno pratio, pola koraka iza nje. Više nisu progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je išla upravo toliko brzo da on nije mogao uporedo s njom. Rešio se da je otprati do stanice metroa, ali mu najednom to vucenje za njom po hladnoci postade besmisleno i neizdržljivo. Bila ga je obuzela želja ne toliko da se odvoji od Džulije koliko da se vrati u kafanu Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlacnija nego u tom trenutku. Pred oci mu izide nostalgicna slika njegovog stola u uglu, s novinama, šahovskom tablom i nepresušnim džinom. Tamo ce pre svega biti toplo. Sledeceg trenutka, ne sasvim slucajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Džulije. Preko volje pokuša da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i pode u suprotnom pravcu. Kad je prešao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Džuliju vec nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla je biti njena. Možda se njeno raskrupnjalo, ukruceno telo više nije ni moglo prepoznati s leda.

„U onom trenutku”, rekla mu je, „zaista tako misliš.” On i jeste tako mislio. Nije samo rekao, nego je to zaista i poželeo. Poželeo je u tom trenutku da nju, a ne njega, bace onim...

U muzici koja se cedila s telekrana nešto se izmeni. Pojavi se neka reska, podrugljiva nota, neka žuta nota. A onda — to se možda nije ni dešavalo, možda je to bilo samo secanje u muzickom rubu — neki glas zapeva:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo...


U oci mu navreše suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je caša prazna i donese bocu sa džinom.

Podiže cašu i pomirisa je. Pice je sa svakim gutljajem postajalo ne manje odvratno nego još odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov život, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Džin mu je svake noci donosio omamu i svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaset nula-nula, slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s osecanjem da mu je kicma prebijena, ne bi se mogao ni dici iz vodoravnog položaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i cajna šoljica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i slušao telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postajao je deo inventara u kafani Pod kestenom. Više se nikog nije ticalo šta radi, više ga nije budio nikakav pisak, više ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, možda dvaput nedeljno, odlazio je u Ministarstvo istine, u prašnjavu kancelariju koja je izgledala napuštena, i tamo obavljao nešto malo posla, upravo onoga što se nazivalo poslom. Bio je postavljen za clana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora koji su se bavili manjim teškocama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja recnika Novogovora. Sastavljali su nešto što se zvalo „ad hok izveštaj”, ali o cemu je taj izveštaj trebalo da bude, nikad nije konacno saznao. To je imalo neke veze s pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom pododboru bilo ih je još cetvoro, svi slicni njemu. Bilo je dana kad su se sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajuci jedni drugima da zaista nema šta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno i s velikim žarom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad nisu završavali — kad je prepirka oko toga šta je to zbog cega se navodno prepiru postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlacenjem oko definicija, s ogromnim skretanjima, svadama — cak pretnjama da ce se stvar izneti pred više rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi oko stola, gledajuci se ugašenim ocima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.

Telekran za trenutak ucuta. Vinston ponovo podiže glavu. Bilten! Ali ne, samo su menjali plocu. Iza ocnih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armija sacinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok, preko repa bele. Kao da traži potporu, on podiže pogled na neuzbudeno lice s portreta. Da li je uopšte moguce da ova druga strela ne postoji?

Interesovanje mu ponovo popusti. On popi još jedan gutljaj džina, podiže belog konja i povuce jedan potez za probu. Šah. No to ocigledno nije bio pravi potez, jer...

Nepozvano, u glavu mu se vrati secanje. On vide sobu osvetljenu svecom, ogroman krevet s belim pokrivacem i sebe, decaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, mucka kockice i oduševljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takode se smejala.

To se po svemu sudeci desilo nekih mesec dana pre nego što je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo oživela. Dobro se secao dana, raskvašenog od kiše; voda je curila po oknu a svetlo bilo previše mutno da bi se moglo citati. Dosada dvoje dece u mracnoj, pretrpanoj spavacoj sobi postala je neizdržljiva. Vinston je cvilio i kukumavcio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajuci stvari i udarajuci nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu poceli udarati po zidu, dok je mlade dete svaki cas plakalo. Na kraju mu je majka rekla: „A sad budi dobar pa cu ti doneti igracku. Divnu igracku — mnogo ce ti se dopasti”; zatim je otišla na kišu, u malu svaštarnicu u blizini koja je još uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra „covece, ne ljuti se”. Još uvek se secao mirisa vlažnog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loše secene da su jedva ležale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadic svece, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako uzbudio i potcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale „pojedene” i morale se vracati na pocetno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po cetiri. Njegova sicušna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala se pošto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su srecni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.

On izbaci tu sliku iz svoje svesti. To je bila lažna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale lažne uspomene. One nisu imale znacaja, dokle god covek zna šta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete šahovskoj tabli i ponovo podiže belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se trgao kao da mu je u telo zabodena igla.

Oštar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti cuje ovaj trubni znak, to uvek znaci pobedu. Po kafani prode neko elektricno uzbudenje. Cak su se i kelneri trgli i naculjili uši.

Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S telekrana je vec blebetao uzbuden glas, no još ga u samom pocetku gotovo zagluši klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao carolijom. Od onog što je izlazilo iz telekrana Vinston je cuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je predvideo: ogromna armija prebacena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opštu buku probijali su se odlomci trijumfaInih fraza: „Kapitalan strateški manevar... savršena koordinacija... krajnje rasulo... pola miliona zarobljenika... potpuna demoralizacija... vlast nad celom Afrikom... kraj rata sagledljiv... pobeda... najveca pobeda u ljudskoj istoriji... pobeda, pobeda, pobeda!”

Vinstonove noge su ispod stola pravile grcevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trcao, brzo trcao, bio je s gomilom na ulici, klicuci do ogluvljenja. On ponovo podiže pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta — da, svega deset minuta — u njegovom srcu još uvek bilo nedoumice oko toga da li ce vesti s fronta znaciti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je nešto više od evroazijske vojske! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana u Ministarstvu ljubavi, ali konacna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka još nije odigrala.

Glas s telekrana i dalje je sipao svoju, pricu o zarobljenicima, plenu i pokolju, ali vika s ulice beše malo zamrla. Kelneri su se vracali svome poslu. Jedan od njih pride s bocom džina. Sedeci u svom blaženom snu, Vinston nije obracao pažnju na njega dok mu je ovaj punio cašu. Više nije ni trcao ni klicao. Nalazio se ponovo u Ministarstvu ljubavi, gde mu je sve bilo oprošteno, gde mu je duša bila bela kao sneg. Nalazio se na optuženickoj klupi, priznavao sve, prokazivao svakoga. Koracao je hodnikom obloženim belim plocicama, s osecanjem da boda po suncu, i s naoružanim stražarom za ledima. Dugo ocekivani metak mu je prodirao u mozak.

On se zagleda u ogromno lice. Cetrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocuriše dve suze s mirisom džina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.

1949. g.

____
Prevod sa engleskog:
© 1984 Vlada Stojiljkovic

Prilog

PRINCIPI NOVOGOVORA

Novogovor je bio zvanicni jezik Okeanije, stvoren da bi zadovoljio ideološke potrebe englsoca, ili engleskog socijalizma. Godine 1984. još nije postojao niko ko je upotrebljavao, bilo usmeno bilo pismeno, Novogovor kao svoje jedino sredstvo opštenja. Novogovorom su bili pisani uvodnici u Tajmsu, no oni su predstavljali tours de force koje je mogao obaviti samo specijalist. Ocekivalo se da ce Novogovor konacno zameniti Starogovor (ili standardni engleski, kako bismo ga mi nazvali) otprilike do 2050. godine. U meduvremenu je on sve više osvajao, s tim što su clanovi Partije nastojali da sve cešce upotrebljavaju novogovorske reci i gramaticke konstrukcije u svakodnevnom govoru. Verzija koja je bila u upotrebi 1984. godine i sistematizovana u devetom i desetom izdanju Recnika novogovora, bila je privremena; sadržala je veliki broj suvišnih reci i arhaicnih oblika koje je kasnije trebalo izbaciti. Mi cemo se ovde baviti konacnom, usavršenom verzijom, sistematizovanom u jedanaestom izdanju Recnika.

Svrha Novogovora je bila ne da samo da sredstvo kojim bi se izražavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemoguci sve ostale nacine mišljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvacen jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jereticka misao — to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca — bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reci. Recnik Novogovora je bio sastavljen tako da da tacan i cesto veoma suptilan izraz svakom znacenju koje bi clan Partije legitimno želeo da prenese sagovorniku ili citaocu, iskljucujuci pri tom sva druga znacenja kao i mogucnost da se donjih dode posrednim putem. To se postizalo delimicno izmišljanjem novih reci, no pre svega izbacivanjem nepoželjnih reci i uklanjanjem neortodoksnih znacenja iz preostalih reci; cak uklanjanjem svih sekundarnih znacenja ukoliko je moguce. Navešcemo jedan primer. Rec slobodan je postojala i u Novogovoru, ali se mogla upotrebiti samo u recenicama kao što su „Ovo sedište je slobodno” ili „Bicu tako slobodan da vas zamolim za jedan žilet.” U starom smislu „politicki slobodan” ili „intelektualno slobodan” nije se mogla upotrebiti, pošto politicka i intelektualna sloboda više nisu postojale ni kao pojmovi, zbog cega su nužno bile bezimene. Sasvim nevezano s izbacivanjem jeretickih reci, sužavanje recnika je bilo samo sebi cilj; nijednoj reci koja nije bila neophodna nije se dopuštalo da ostane u životu. Novogovor je bio zamišljen ne da proširi nego da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i toj svrsi je posredno koristilo smanjivanje broja reci na minimum.

Novogovor se zasnivao na engleskom jeziku kakav poznajemo danas, mada bi mnoge recenice Novogovora, cak i kad ne bi sadržale novostvorene reci, bile jedva razumljive današnjem citaocu koji govori engleski. Novogovorske reci bile su podeljene u tri posebne kategorije, poznate kao recnik A, recnik B (ili kombinovane reci) i recnik C. Bice jednostavnije govoriti o svakoj kategoriji posebno, no gramaticke osobenosti jezika cemo razmotriti u odeljku posvecenom recniku A, pošto za sve tri kategorije važe ista pravila.

Recnik A.

Recnik A se sastojao od reci potrebnih u svakodnevnim stvarima — jelu, picu, radu, oblacenju, penjanju i silaženju stepenicama, vožnji u vozilima, obradivanju vrta, kuvanju i slicnom. Sastojao se gotovo u potpunosti od reci koje vec imamo — udariti. trcati, pas, drvo, kuca, njiva — ali u poredenju s današnjim engleskim recnikom njihov broj je bio izvanredno mali, dok su im znacenja bila odredena daleko strože. Sve dvosmislenosti i nijanse znacenja bile su istrebljene. U onoj meri u kojoj je to uopšte moguce, novogovorska rec iz ove kategorije nije bila ništa drugo do jedan staccato zvuk koji izražava jedan jedini jasno razumljiv pojam. Recnik A bi bilo nemoguce upotrebiti u književnosti ili u diskusiji o politici ili filozofiji. Njegova svrha je bila da izražava jednostavne, celishodne misli, koje su se obicno ticale konkretnih predmeta ili fizickih dela.

Gramatika Novogovora imala je dve jasno izražene osobenosti. Prva je bila gotovo potpuna univerzalnost svih vrsta reci. Svaka rec (u principu je to važilo i za vrlo apstraktne reci kao što su ako ili kad) mogla se upotrebiti i kao glagol, i kao imenica, i kao pridev, i kao prilog. Izmedu imenicnog i glagolskog oblika, ukoliko su poticali od istog korena, nije bilo nikakve razlike. Ovo pravilo je samo po sebi uništilo veliki broj arhaicnih oblika. Rec misliti, na primer, u Novogovoru nije postojala. Njeno mesto zauzimala je rec misao, koja je služila i kao glagol i kao imenica. Ovde se nije primenjivao nikakav etimološki princip: u nekim slucajevima je zadržavan prvobitni imenicni oblik, a u nekim glagolski. Cak i kad glagol i imenica srodnog znacenja nisu bili etimološki povezani, cesto se iz jezika izbacivalo bilo jedno bilo drugo. Rec seci, na primer, nije postojala; njeno znacenje je sadržala rec nož, koja se upotrebljavala i kao glagol i kao imenica. Pridevi, uvek srednjeg roda, obrazovali su se dodavanjem nastavka -asto imenici (koja je istovremeno bila i glagol), a prilozi dodavanjem nastavka -sno. Tako je, na primer, brzinasto znacilo „brz”, a brzinosno znacilo „brzo”. Neki od naših današnjih prideva — dobar, jak, velik, crn, mek — upotrebljavali su se i u Novogovoru, ali njihov broj je bio veoma mali. Za njima se osecala slaba potreba, jer se skoro svaki pridev mogao izvesti dodavanjem nastavka -asto. Nijedan od današnjih priloga nije se zadržao, sem onih koji se vec završavaju na -sno; novogovorski pridevi su se bez izuzetka izvodili dodavanjem nastavka -sno. Prilog blizu na primer, glasio je blizinosno.

Sem toga, suprotnost svakoj reci — ovo je takode, u principu, važilo za sve vrste reci — izvodila se dodavanjem prefiksa ne-, a pojacavanje dodavanjem prefiksa više-, ili, za još pojacanije oblike, dvaputviše-. Tako je, na primer, nehladno znacilo topao (topla, toplo), dok je višehladno znacilo vrlo hladan, a dvaputvišehladno znacilo „izuzetno hladan”. Takode je bilo moguce, kao i u današnjem engleskom, menjati gotovo svaku rec dodavanjem predmetaka pre-, po-, pod-, itd. Ovim nacinima bilo je moguce drasticno smanjiti broj reci. Postojanje prideva dobar, na primer, cinilo je izlišnim pridev loš, pošto se željeni smisao mogao izraziti isto tako dobro — u stvari, još i bolje — recju nedobro. Svaki put kad su dve reci sacinjavale prirodan par suprotnosti, ceo se posao sastojao u tome koju odbaciti. Taman, na primer se moglo zameniti pridevom nesvetlo, ili svetao pridevom netamno, po želji.

Druga karakteristicna crta gramatike Novogovora bila je pravilnost. Uz nekoliko izuzetaka, koje cemo navesti niže, svi su nastavci bili podvrgnuti istim pravilima. Prošlo vreme svih glagola obrazovalo se dodavanjem nastavka -o na trece lice jednine. Prošlo vreme od ici, na primer, glasilo je ideo, od sresti sretneo itd. Množina se po pravilu obrazovala dodavanjem nastavka i, tako da je rec covek davala coveci, prut — pruti, a lav — lavi. Svi pridevi su se poredili po istom pravilu, tako da su komparativ i superlativ od dobar (u Novogovoru dobro, pošto su svi pridevi bili srednjeg roda) glasili dobrije i najdobrije.

Jedine nepravilnosti bile su dopuštene kod zamenica, pokaznih i odnosnih, i pomocnih glagola. Bilo je takode i izvesnih nepravilnosti u gradenju reci, diktiranih potrebom da se govori brzo i lako. Rec teška za izgovor, ili rec koja se mogla pogrešno cuti, smatrala se ipso facto lošom reci; stoga se ponekad, radi eufonije, zadržavao arhaicni oblik ili unosila naknadna slova. No ova se potreba uglavnom osetila u vezi s recnikom B. Zašto se lakoci izgovora pridavala tolika važnost, videcemo u daljem tekstu ovog eseja.

Recnik B.

Recnik B se sastojao od reci namerno sastavljenih u politicke svrhe; naime od reci koje su ne samo u svakom slucaju imale politicki smisao, nego i imale za cilj da onome ko ih izgovara nametnu željeni mentalni stav. Bez potpunog razumevanja principa na kojima je pocivao englsoc, te reci je bilo teško upotrebljavati pravilno. U nekim slucajevima, one su se mogle prevesti na Starogovor, pa cak i na reci iz recnika A, ali obicno uz dugo parafraziranje i obavezno po cenu izvesnih finesa. Reci B predstavljale su neku vrstu verbalne stenografije, koja je cesto cele krugove ideja izražavala u svega nekoliko slogova, i koja je u isto vreme bila preciznija i imala vecu udarnu moc nego obican jezik.

Sve reci B bile su kombinovane(*). Sastojale su se od dve ili više reci, ili delova dveju ili više reci, stopljenih ujedno u obliku lakom za izgovor. Amalgam koji je odatle proisticao uvek je bio istovremeno glagol i imenica, i menjao se po uobicajenim pravilima. Da uzmemo samo jedan primer: rec dobromisao, koja je znacila, u veoma grubom prevodu, „ideološka i politicka ispravnost”, ili, posmatrana kao glagol, „misliti na ideološki i politicki ispravan nacin”. Njeni oblici su bili: glagol i imenica, dobromisao; prošlo vreme i prilog vremena prošlog, dobromislio, prilog vremena sadašnjeg, dobromisleci; pridev, dobromisleno; prilog, dobromislenosno; glagolska imenica, dobromislitelj.

Reci B se nisu gradile ni po kom etimološkom planu. Mogle su se sastavljati od svih vrsta reci, poredanih bilo kojim redom i kresanih na bilo koji nacin koji ih je cinio lakim za izgovor ne oduzimajuci im pri tom smisao. Pošto je ovde bilo teže postici eufoniju, nepravilni oblici su bili cešci nego u recniku A. Na primer, pridevski oblici od dobromisao i zloseks glasili su dobromisleno i zloseksualno, jer bi praviIni oblici dobromisaoasto i zloseksasto bili nezgodni za izgovor. U principu, medutim, svim recima B mogli su se dodavati praviIni nastavci, koji su u svim slucajevima bili jednaki.

Neke reci B imale su veoma istancano znacenje, jedva shvatljivo nekome ko nije vladao jezikom kao celinom. Uzmimo na primer jednu tipicnu recenicu iz Tajmsovih uvodnika: Staromislitelji ne trbuhosecaju englsoc. Najkraci prevod te recenice na Starogovor bi bio: „Oni ciji je nacin mišljenja formiran pre Revolucije ne mogu u potpunosti emotivno shvatiti principe engleskog socijalizma.” No to ne bi bio tacan prevod. Pre svega, da bi se potpuno shvatila gornja novogovorska recenica, morala bi se imati jasna predstava o tome šta znaci englsoc. Sem toga, samo onaj ko je dobro upucen u englsoc može do kraja shvatiti punu snagu reci trbuhosecati, naime slepo i oduševljeno prihvatiti, što je danas teško zamislivo; ili punu snagu reci staromisao, koja je bila neraskidivo vezana sa predstavom zla i dekadencije. Medutim, specijalna funkcija izvesnih novogovorskih reci, medu njima i reci staromisao, nije se sastojala toliko u tome da izražavaju znacenja koliko da ih uništavaju. Znacenje tih reci, kojih je po prirodi stvari bilo malo, bilo je prošireno do te mere da su obuhvatale cele grupe drugih reci; te druge reci, pošto je njihovo znacenje sada prenosio jedan jedini lako razumljiv izraz, mogle su se odbaciti i zaboraviti. Najveca teškoca koju su imali sastavljaci recnika novogovora nije bila u izmišljanju novih reci nego u tome da tacno utvrde šta novoizmišljene reci znace; to jest da utvrde koje grupe ostalih reci one ukidaju samim svojim postojanjem.

Kao što smo vec videli na slucaju reci slobodan, reci koje su nekad imale jereticko znacenje bile su ponekad poštedene, buduci pogodne za upotrebu; no u tom slucaju bile su ocišcene od svih nepoželjnih sekundarnih znacenja. Bezbroj drugih reci — cast, pravda, moral, internacionalizam, demokratija, nauka i religija — jednostavno su prestale da postoje. Njihovo znacenje je obuhvatala — i obuhvatajuci ga, ukidala — šacica uopštenih reci. Sve reci koje su bile vezane za pojmove slobode i jednakosti, na primer, obuhvatala je jedna jedina rec, zlomisao (misaoni zlocin), dok je sve reci vezane za pojmove objektivnosti i racionalizma obuhvatala rec staromisao. Veca preciznost bila bi opasna. Od clana Partije se zahtevalo shvatanje slicno onome koje je imao stari Hebrejac: ovaj je naime znao, bez nekih detalja, da svi ostali narodi obožavaju „lažne bogove”. Nije mu bilo potrebno da zna da se ti bogovi zovu Vaal, Oziris, Moloh, Astarot itd.; što je manje znao o njima, bolje je bilo za njegovu pravovernost. On je znao za Jehovu i Jehovine zapovesti; znao je, prema tome, da su svi bogovi sa drugim imenima i drugim atributima lažni. Na približno isti nacin, clan Partije je znao koje je ponašanje pravilno, a u vrlo maglovitom, uopštenom smislu znao kakva su skretanja od njega moguca. Njegov seksualni život, na primer, u potpunosti su regulisale dve novogovorske reci: zloseks (seksualni nemoral) i dobroseks (krepost). Rec zloseks obuhvatalaje sve seksualne prestupe — blud, preljubu, homoseksualnost i ostale perverzije — kao i normalno seksualno opštenje ukoliko je samo sebi cilj. Nabrajati ih poimence nije bilo potrebno jer su svi predstavljali jednaku krivicu i, po pravilu, svi kažnjavani smrcu. U recniku C, koji se sastojao od izraza koji se koriste u nauci i tehnici, moglo je biti potrebno da se izvesnim seksualnim skretanjima daju specijalni nazivi, ali obicnom gradaninu nije bila potreba da ih zna. On je znao šta znaci dobroseks — naime, normalni seksualni odnos izmedu muža i žene, s jedinom svrhom da se zacnu deca, bez fizickog zadovoljstva po ženu; sve ostalo je bilo zloseks. U Novogovoru je retko bilo moguce ici za kakvom jeretickom misli dalje od saznanja da je ona jereticka; dalje od te granice nisu postojale reci da tu misao izraze.

Nijedna rec iz recnika B nije bila ideološki neutralna. Medu njima je bilo mnogo eufemizama. Reci logodmor (logor za prinudni rad) i Minimir (Ministarstvo mira, tj. Ministarstvo rata) imale su znacenje gotovo potpuno suprotno od nominalnog. S druge strane, neke reci su izražavale otvoreno i prezirno shvatanje prave prirode okeanijskog društva. Primer ovoga je rec prolokljuk, koja je oznacavala zabavu niske vrste i lažne vesti kojima je Partija kljukala mase. Bilo je zatim i dvosmislenih reci, koje su bile pohvalne kad su se odnosile na Partiju, a pogrdne kad su se odnosile na njene neprijatelje. No pored ovih, bilo je i reci koje su na prvi pogled izgledale ništa drugo do obicne skracenice, a kojima ideološku boju nije davalo znacenje nego sama njihova konstrukcija.

Koliko je to uopšte bilo moguce, u recnik B se ubacivalo sve što je imalo ili moglo imati bilo kakvog politickog znacenja. Nazivi svih organizacija, svih grupa ljudi, svih doktrina, svih zemalja, svih ustanova i svih javnih zgrada bili su bez izuzetka kresani da dobiju željeni oblik — jednu jedinu rec, laku za izgovor, koja sadrži najmanji moguci broj slogova potreban da ukaže iz kog korena poticu. U ministarstvu istine, na primer, odeljenje dokumentacije, u kome je radio Vinston Smit, zvalo se dokodel, odeljenje proze prozodel, odeljenje za tele-programe teleodel itd. Cilj ovoga nije bio samo da uštedi u vremenu. Još u prvim decenijama dvadesetog veka, „teleskopirane” reci i izrazi bili su jedna od karakteristicnih crta politickog jezika; primeceno je bilo da je sklonost ka upotrebi ovakvih skracenica najizraženija u totalitarnim državama i organizacijama. Primeri za ovo su reci Naci, Gestapo, Kominterna, Inprekor, Agitprop. U pocetku je ta praksa prihvacena gotovo instinktivno, ali u Novogovoru se ona sprovodila svesno. Primetilo se naime da se tim skracivanjem naziva sužavalo i na suptilan nacin menjalo znacenje izraza, utoliko što su se tim postupkom od njih otkidale sve asocijacije koje bi inace povlacili. Izraz Komunisticka internacionala, na primer, stvara kombinovanu sliku opšteg ljudskog bratstva, crvenih zastava, barikada, Karla Marksa i Pariske komune. S druge strane, rec Kominterna stvara samo sliku cvrsto sastavljene organizacije i precizno odredenog doktrinamog programa. Ona se odnosi na nešto što se raspoznaje gotovo isto onako lako kao sto ili stolica, i što ima isto tako suženu svrhu. Kominterna je rec koja se može izgovoriti skoro bez razmišljanja, dok je Komunisticka internacionala izraz na kome se covek mora zadržati bar na trenutak. Na isti nacin; asocijacije koje priziva rec Ministin su daleko malobrojnije i lakše ih je kontrolisati. Otuda navika da se izrazi skracuju kad god je moguce, ali i gotovo preterana pažnja koja se posvecivala lakoci izgovora.

U Novogovoru, eufonija je nadjacavala sve ostale momente sem preciznosti znacenja. Njoj je uvek žrtvovana gramaticka pravilnost kad se to smatralo potrebnim. S pravom, jer je cilj bio, i to pre svega u politici, imati kratke i odsecne reci oko cijeg znacenja ne može biti zabune, koje se mogu izgovoriti brzo i koje proizvode najmanje odjeka u govornikovoj svesti. Reci iz recnika B cak su dobijale u snazi zbog toga što su medusobno bile veoma slicne. Skoro bez izuzetaka, te reci — Minimir, zloseks, logodmor, prolokljuk, Polmis (Policija misli) i bezbroj ostalih — bile su dvosložne ili trosložne, s tim što je naglasak pravilno padao na prvi i poslednji slog. Upotrebljavati ih znacilo je govoriti blebetavo, nacinom koji je istovremeno bio staccato i monoton. A to se upravo i tražilo. Cilj je bio odvojiti, u najvecoj mogucoj meri, govor — osobito ako su u pitanju bile stvari koje nisu bile ideološki neutralne — od mišljenja. U stvarima svakodnevnog života bilo je bez sumnje potrebno, ili bar ponekad potrebno, razmisliti pre nego što ce se nešto reci, ali clan Partije koji se nade u situaciji da treba da iznese sud o nekom pitanju politike ili etike morao je biti u stanju da izbacuje pravilna mišljenja isto onako automatski kao što mitraljez izbacuje metke. Vaspitanje koje je dobio osposobljavalo ga je za to, jezik mu je pružao gotovo nepogrešiv instrument, a samo tkivo reci, njihov oštri zvuk i izvesna namerna ružnoca koja je bila u skladu s principima englsoca, pružala mu je dalju pomoc na tom putu.

Tu mu je i pomagala cinjenica što je izbor reci bio vrlo mali. U odnosu na naš, recnik Novogovora je bio krajnje skucen, s tim što su se neprestano stvarali novi nacini pomocu kojih se mogao još više suziti. Novogovor se razlikovao od vecine ostalih jezika upravo po tome što mu se recnik svake godine sužavao umesto da se širi. Svako sužavanje je predstavljalo dobitak, jer što je izbor manji, manje je i iskušenje da se razmišlja. Tvorci Novogovora su se nadali da ce se konacno dospeti do artikulisanog govora koji bi tekao samo iz grkljana, bez ikakvog ucešca viših moždanih centara. Taj cilj je otvoreno priznavala rec patkogovor, koja je znacila „gakati kao patka”. Kao i razne druge reci iz recnika B, ona je imala dva znacenja. Ukoliko su mišljenja izražena tim gakanjem bila politicki ispravna, smisao je bio pohvalan: rekavši za jednog od partijskih govornika da je dvaputvišedobar patkogovoritelj, Tajms mu je napravio srdacan i dragocen kompliment.

 

Recnik C.

Recnik C je dopunjavao prva dva, i sastojao se samo od naucnih i tehnickih izraza. Oni su bili slicni naucnim izrazima koje mi danas upotrebljavamo i poticali su iz istih korena, s tim što se i u njihovom slucaju po obicaju vodilo racuna da se nepoželjna sekundarna znacenja izbace. Za njih su važila ista gramaticka pravila kao i za reci iz prva dva recnika. I u obicnom i u politickom govoru upotrebljavalo se vrlo malo reci C. Svaki naucni radnik ili tehnicar mogao je naci sve potrebne reci u spisku koji se odnosio na njegovu užu struku, ali mu je retko davano više od šacice reci sa drugih spiskova. Broj reci zajednickih za sve liste bio je vrlo mali, a ni u jednom recniku nije postojala rec koja bi izražavala funkciju nauke kao navike duha ili metoda mišljenja, nezavisno od pojedinacnih grana. Štaviše, ni sama rec „nauka” nije postojala, pošto je svako znacenje koje bi mogla imati bilo vec u dovoljnoj meri sadržano u reci englsoc.

Iz prednjeg se vidi da je u Novogovoru bilo gotovo nemoguce izraziti kakvo jereticko mišljenje, sem na veoma niskom nivou. Razume se, bilo je moguce izgovoriti vrlo grube jeresi, neku vrstu vulgarnih izraza. Moglo se, na primer, reci Veliki Brat je nedobro. No takva jedna izjava, koja pravovernom uhu sama po sebi predstavlja besmisao, ne bi se mogla podržati logickim rezonovanjem, jer potrebnih reci nije bilo. Anti-englsoc misli mogle su postojati samo u nejasnom obliku bez reci; mogle su se izraziti samo veoma uopštenim recima koje su spajale ujedno i osudivale citave grupe raznovrsnih jeresi a da ih pri tom nisu bliže odredivale. Novogovor seu stvari mogao upotrebljavati za jereticke misli samo ponovnim prevodenjem nekih reci na Starogovor. Na Novogovoru bi, na primer, bilo moguce reci Svi coveci su jednaki, ali samo u onom smislu u kome bi se na Starogovoru moglo reci Svi ljudi su ridokosi: ta recenica naime ne bi sadržala nikakvu gramaticku grešku, ali bi izražavala ociglednu neistinu — da su svi ljudi jednakog rasta, težine ili snage. Pojam politicke jednakosti više nije postojao, tako da je iz reci jednak bilo izbacen o to sekundarno znacenje. Godine 1984, kad je Starogovor još uvek predstavljao normalno sredstvo opštenja, teorijski je postojala opasnost da se covek koji upotrebljava novogovorske reci seti i njihovog prvobitnog znacenja. U praksi, nikome ko je bio dobro upucen u dvomisao nije bilo teško da to izbegne, no za nekoliko generacija nestala bi cak i sama mogucnost da se pogreši. Covek koji je odrastao govoreci Novogovor kao jedini jezik za koji zna ne bi znao da je jednak nekad znacilo „politicki jednak” ili slobodan znacilo „intelektualno slobodan”, upravo kao što covek koji nikad nije cuo za šah ne može znati za sekundarno znacenje reci kraljica ili top. Mnoge greške i zlocine taj covek ne bi mogao pociniti prosto zato što bi mu bili bezimeni, dakle i nezamislivi. Ovde treba imati u vidu i to da bi karakteristike Novogovora vremenom postajale sve naglašenije — reci bi bilo sve manje a njihova znacenja bi bila sve oštrije omedena, cime bi se smanjila i sama mogucnost da se upotrebe u nedolicne svrhe.

Kad Starogovor bude jednom zauvek prevaziden, bice prekinuta poslednja veza s prošlošcu. Istorija je vec bila preradena, ali su odlomci književnosti iz prošlih vremena, nepotpuno cenzurisani, ovde-onde još uvek postojali, te ih je neko ko bi i dalje pamti o Starogovor mogao procitati. U buducnosti bi takvi odlomci, cak i kad bi kojim slucajem ostali neuništeni, bili nerazumljivi i neprevodivi. Sa Starogovora na Novogovor se nije mogao prevesti nijedan pasus, ukoliko se nije odnosio na kakav tehnicki postupak ili kakvu vrlo jednostavnu svakodnevnu radnju, ili vec sam po sebi bio politicki u skladu s principima englsoca (dobromisleno, kako bi se to reklo na Novogovoru). To je prakticno znacilo da se nijedna knjiga napisana pre otprilike 1960. godine nije mogla prevesti u celini. Predrevolucionarna književnost se mogla podvrci samo ideološkom prevodu — to jest, izmenjivanju kako smisla tako i jezika. Uzmimo na primer onaj dobro poznati stav iz Deklaracije nezavisnosti:

Za ocigledne istine držimo da su svi ljudi jednaki stvoreni, da ih je Tvorac nekim neotudivim pravima obdario, i da se pravo na život, slobodu, i traženje srece meždu tim pravima nahode. Da se radi ostvarenija tih prava meždu ljudima vlade postavljaju, cija moc potice iz saglasnosti onih kojima vladaju. Da je, kad god koja vlada pocne tome na štetu raditi, pravo narodno da izmeni je ili ukine, i novu vladu postavi...

Ovaj stav se nikako ne bi mogao prevesti na Novogovor, a da se pri tom ocuva prvobitni smisao. Najpribližniji prevod bi se sastojao u tome da se ceo taj stav sažme u jednu jedinu rec, zlomisao. Prevod celog stava mogao bi biti samo ideološki, i on bi Džefersonove reci pretvorio u panegirik apsolutizmu.

Veliki deo književnosti prošlih vremena vec je u stvari bio izmenjen na taj nacin. Iz razloga prestiža bilo je poželjno sacuvati uspomenu na izvesne istorijske licnosti, uskladivši pri tom njihova dostignuca s filozofijom englsoca. Stoga su se u to vreme sa Starogovora na Novogovor prevodili Šekspir, Milton, Svift, Bajron, Dikens i neki drugi pisci; po obavljenom prevodu, njihove prvobitne tekstove, kao i sve što je preostalo iz književnosti prošlih vremena, cekalo je uništenje. To prevodenje se odvijalo sporo i s teškocama, te se nije ocekivalo da ce poduhvat biti gotov pre prve ili druge decenije dvadeset prvog veka. Bilo je takode cisto utilitarne literature — neophodnih tehnickih prirucnika i slicnog — u velikim kolicinama; s njima je takode trebalo postupiti na isti nacin. Uglavnom je iz tog razloga — da bi se ostavilo dovoljno vremena za ove prethodne prevode — bilo odredeno da se Novogovor konacno prihvati tek 2050. godine.

1949. g.

____


*) Kombinovane reci, npr. diktograf, nalazile su se, razume se, i u recniku A; no to su bile samo pogodne skracenice koje nisu imale ideološke boje.

1984

George Orwell

Part One
Chapter 1
Chapter 2
Chapter 3
Chapter 4
Chapter 5
Chapter 6
Chapter 7
Chapter 8
Part Two
Chapter 1
Chapter 2
Chapter 3
Chapter 4
Chapter 5
Chapter 6
Chapter 7
Chapter 8
Chapter 9
Part Three
Chapter 1
Chapter 2
Chapter 3
Chapter 4
Chapter 5
Chapter 6