3

"Ovde možemo još jedanput”, rece Džulija. „Po pravilu je sigurno otici u isto skrovište dvaput. Razume se, to tek za mesec-dva.”

Cim se probudila, ponašanje joj se beše izmenilo. Postade budna i poslovna, obuce se, zaveza ešarpu oko pojasa, i poce se baviti detaljima povratka. Cinilo se prirodnim da taj posao prepusti njoj. Ona je ocigledno imala prirodnog lukavstva koje je Vinstonu nedostajalo; uz to je odlicno poznavala okolinu Londona, stekavši to znanje na bezbroj kolektivnih marševa. Put kojim mu je rekla da se vrati bio je potpuno razlicit od onoga kojim je došao; i vodio je do sasvim druge železnicke stanice. „Putem kojim si došao nikad se ne vracaj”, rece ona, kao da iznosi kakav važan princip. Objasni mu da ce otici prva, a da on potom treba da saceka pola sata pre nego što i sam krene.

Beše mu rekla i gde ce se, posle cetiri dana, sastati iduci put. To je bila ulica u jednoj od siromašnijih cetvrti, gde se: nalazila pijaca koja je obicno bila pretrpana i bucna. Ona ce se vrteti oko tezgi, praveci se da traži pertle ili konac. Ako oceni da je situacija cista, išmrknuce se u maramicu kad se on približi; ako ne, on treba da prode kao da je ne poznaje. S malo srece, usred gomile sveta, moci ce da porazgovaraju cetvrt sata i zakažu sledeci sastanak.

„A sad moram da idem”, rece cim je on zapamtio uputstva. „Moram da budem natrag u devetnaest i trideset. Imam dva sata posla za Omladinsku ligu protiv seksa: da delim letke, ili tako nešto. Sranje. Hoceš da me ocistiš? Da nemam neku grancicu u kosi? Sigurno? Onda do videnja, ljubavi, do videnja!”

Ona mu se baci u narucje, poljubi ga gotovo grubo i sledeceg trenutka se probi kroz mladice i nestade u šumarku, pra veci pri tom vrlo malo šumova. On još uvek nije znao njeno prezime i adresu. To, medutim, nije znacilo ništa: bilo je nezamislivo da se mogu sastati bilo gde u zatvorenom prostoru ili razmeniti ikakvu pismenu poruku.

Stvari su pošle tako da se na proplanak u šumarku više nisu ni vratili. Tokom maja imali su još samo jednu: priliku kad su uspeli da spavaju zajedno. To se desilo u drugom od skrovišta za koja je Džulija znala, zvoniku neke srušene crkve, u gotovo pustom kraju u okolini grada, gde je pre trideset godina pala atomska bomba. Mesto je bilo izvrsno kao skrovište; put do njega je, medutim, bio vrlo opasan. U ostalim prilikama mogli su se sastajati samo na ulici, svaki put drugoj, i nikad ne duže od pola sata. Na ulici se uvek moglo razgovarati, na izvestan nacin. Dok su plutali pretrpanim ulicama, ne sasvim jedno do drugog, i nikad se ne gledajuci, vodili su cudan, isprekidan razgovor koji se palio i gasio kao svetionik: prekidali su ga iznenada kad bi se našli u blizini telekrana ili spazili uniformu nekog clana Partije kako se približava, nastavljali ga posle nekoliko minuta usred recenice, presecali ga napola kad bi se rastali na ugovorenom mestu a potom ga nastavljali sledeceg dana gotovo bez uvoda. Ispostavi se da je Džulija sasvim naviknuta na razgovor na takav nacin, koji je nazivala „razgovor u nastavcima”. Isto tako je umela, zacudo, da govori ne pokrecuci usne. Samo jednom, za gotovo mesec dana svakovecernjeg sastajanja,pode im za rukom da se poljube. Išli su cutke nekom sporednom ulicom (Džulija nikad nije govorila ako se nisu nalazili u nekoj od glavnih ulica) kad se zacu zaglušujuci prasak, zemlja se zatrese, a vazduh pomraci; Vinston se nade kako leži na boku, izubijan i preplašen. Ocigledno je negde sasvim blizu pala raketna bomba. On odjednom spazi Džulijino lice na nekoliko santimetara od svog, mrtvacki belo, belo kao kreda. Cak su joj i usne bile bele. Mrtva! On je steže uza se i primeti da je lice koje ljubi živo i toplo. No na usne mu se hvatalo nešto prašnjavo. Lica su im oboma bila pokrivena gustim slojem krecne prašine.

Bilo je veceri kad su stizali na mesto sastanka i morali se mimoici bez ikakvog znaka, jer je iza ugla upravo izišla patrola, ili iznad glave stajao helikopter. No cak i da je bilo manje opasno, naci vremena za sastanak bilo bi ipak teško. Vinstonova radna nedelja iznosila je šezdeset sati, Džulijina cak i više; slobodni dani su im zavisili od pritiska posla i nisu se cesto poklapali. U svakom slucaju, Džulija je retko imala potpuno slobodno vece. Provodila je zacudno mnogo vremena na predavanjima i demonstracijama, raznoseci materijale za Omladinsku ligu protiv seksa, krojeci zastave za Nedelju mržnje, skupljajuci priloge za kampanju štednje, i baveci se ostalim slicnim poslovima. To se isplacivalo, kako je govorila; predstavljalo je kamuflažu. Covek koji se drži manjih pravila može kršiti veca. Ona je cak navela Vinstona da stavi hipoteku na još jedno od svojih slobodnih veceri i prijavi se za prekovremeni rad u fabrici municije, za šta su se zagriženiji clanovi Partije javljali dobrovoljno. I tako je on poceo, po jedno vece svake nedelje, provoditi cetiri sata, navrcuci jedan na drugi male metalne predmete, verovatno delove upaljaca za bombe, paralisan od dosade, u loše osvetljenoj fabrickoj hali punoj promaje gde se lupa cekica sumorno mešala sa muzikom telekrana.

Kad su se sastali u crkvenom tornju, ispuniše rupe u svom dotadašnjem isprekidanom razgovoru. Bilo je vrelo popodne. U tesnoj cetvrtastoj prostorijici iznad zvona vazduh je bio vruci ustajao; osecao se nepodnošljiv smrad golubijeg izmeta. Razgovarali su satima, sedeci na prašnjavom podu prekrivenom grancicama; s vremena na vreme neko bi od njih dvoje ustao da baci. pogled kroz puškarnicu i utvrdi da se niko ne približava.

Džulija je imala dvadeset šest godina. Živela je u ženskom domu sa još trideset devojaka („Vecito u ženskom smradu! Nemaš pojma koliko mrzim žene!” rekla je uzgred), a radila je, kao što je i mislio, u Odeljenju proze. Volela je svoj posao, koji se uglavnom sastojao od toga što je trebalo rukovati i održavati jedan jak, ali kapriciozan elektricni motor. Nije bila „strašno pametna” ali je volela da radi rukama i rad sa mašinama joj je padao lako. Umela je da opiše ceo proces sastavljanja romana, od opšte direktive Komiteta za planiranje pa sve do poslednjeg glacanja u takozvanoj „glanc-grupi”. No konacni proizvod je nije interesovao. Bila je, po svojim recima, „slaba mušterija za knjige”. Knjige su za nju bile jednostavno roba koja se mora proizvoditi, kao pekmez ili pertle.

Nije se secala nicega pre prvih godina šeste decenije, a od svih ljudi koje je poznavala, jedan jedini je cesto pricao o predrevolucionarnim danima – bio je to njen deda, koji je nestao kad joj je bilo osam godina. U školi je bila kapiten hokejaške ekipe, i dobila gimnasticki trofej dve godine uzastopce. Pre no što se uclanila u Omladinsku ligu protiv seksa, bila je sekretar mesnog aktiva Saveza omladine, a pre toga komandir odreda u Špijunima. Uvek je imala odlicnu karakteristiku. Cak je u svoje vreme bila izabrana (što je predstavljalo nesumnjiv znak dobrog ugleda) za rad u Pornosekciji, pododseku Odeljenja proze koji je proizvodi o trecerazrednu pornografiju za pro le. Pornosekciju su oni koji su radili u njoj nazivali „masna kuca”, primeti ona. Tu je ostala godinu dana, radeci na proizvodnji knjižica pod naslovima Nestašne price ili Jedna noc u devojackom pansionatu, koje su, u zapecacenim paketicima, ispod ruke kupovali mladi proleteri pod utiskom da rade nešto zabranjeno.

„Kakve su te knjige?” radoznalo upita Vinston.

„Smuti pa prospi. U stvari su dosadne. Postoji samo šest zapleta, samo što ih nešto malo menjaju. Razume se,ja sam radila samo na kaleidoskopima. U glanc-grupi nisam bila. Nemam smisla za književnost, dragi — cak ni koliko treba za taj posao.”

Sa cudenjem je saznao da u Pornosekciji, sem šefova odeljka, rade samo žene, po teoriji da bi muškarci, ciji su seksualni nagoni manje podložni kontroli nego ženski, lakše podlegli uticaju pornografije s kojom bi radili.

„Ne vole cak ni da im rade udate žene”, dodade ona. „Devojke su uvek olicenje cistote, po njima. Ali kao što vidiš, jedna baš nije.”

Prvi put je vodila ljubav u šesnaestoj godini, sa nekim šezdesetogodišnjakom, clanom Partije, koji je kasnije izvršio samoubistvo da izbegne hapšenje. „Baš dobro”, rece Džulija, „inace bi saznali za mene kad bi priznao.” Zatim su došli drugi. U njenim ocima život je bio jednostavna stvar. Covek želi da mu bude lepo; „oni”, to jest Partija, sprecavaju ga u tome; on onda krši pravila kako najbolje ume. Što „oni” uskracuju coveku zadovoljstvo cinilo joj se isto tako prirodnim kao i to što covek treba da se stara da ga ne uhvate. Partiju je mrzela, i svoju mržnju iskazivala najgrubljim recima, ali je nije kritikovala u opštem smislu. Za doktrinu Partije nije imala interesovanja, sem onda kad je ova neposredno pogadala njen sopstveni život. On primeti da ona ne upotrebljava reci iz Novogovora, osim onih koje su prešle u svakodnevnu upotrebu. Za Bratstvo nikad nije cula, i nije htela da veruje u njegovo postojanje. Svaki oblik organizovane bune protiv Partije, koji je unapred bio osuden na neuspeh, cinio joj se glupim. Pametno raditi znacilo je kršiti pravila a ipak ostati živ. On se uzgred zapita koliko ih u mladoj generaciji može biti nalik na Džuliju — u generaciji koja je odrasla u svetu Revolucije, koja nije znala ni za šta drugo; za koju je Partija bila nešto neizmenljivo, kao nebo; koja se nije buni la protiv njene vlasti vec jednostavno vrdala od nje, kao što se zec uklanja od psa.

O mogucnosti da se uzmu nisu razgovarali. Mogucnost je bila toliko bleda da nije vredela misli. Nikakav komitet koji se da zamisliti ne bi odobrio njihov brak, cak i kad bi se Vinstonova žena Ketrin i mogla nekako uklonitI s puta. To je bilo beznadežno cak i kao san.

„Kakva ti je bila žena?” upita Džulija.

„Bila je — da li znaš onu rec iz Novogovora: dobromislen? Što znaci: po prirodi ispravan, nesposoban da pomisli lošu misao?”

„Ne znam rec, ali takve ljude znam dobro.”

On joj poce pricati o svom braku, no ona je zacudo znala kako su suštinske stvari u osnovi izgledale. Opisala mu je, mada nikad nije videla ni osetila, kako se Ketrinino telo koci i kruti cim bi je dotakao; kako se cinilo da ga gura od sebe cak i onda kad ga je cvrsto grlila. Sa Džulijom mu nije bilo teško razgovarati o tim stvarima; Ketrin je, u svakom slucaju, odavno bila prestala da bude bolna, i postala samo neprijatna, uspomena.

„Mogao bih izdržati da nije bilo jedne stvari”, rece on, i isprica joj o ledenoj predstavi na koju ga je Ketrin naterivala svake nedelje u isti dan. „Bilo joj je odvratno, alije ništa nije moglo spreciti da to radi. To je nazivala — ne, nikad neceš pogoditi kako.”

„Naša obaveza prema Partiji”, smesta rece Džulija.

„Otkud znaš?”

„Dragi, pa i ja sam bila u školi. Predavanja o seksualnom životu jedanput mesecno za omladinu iznad šesnaest godina. I u Savezu omladine. Godinama ti to tucaju u glavu. Verovatno im i pali, u vecini slucajeva. Samo, razume se, nikad se ne zna; ljudi su toliko dvolicni.”

Ona nastavi u istom smislu. Kod Džulije je svaka tema vodila njenoj seksualnosti. Cim bi se razgovor ma na koji nacin dotakao te oblasti, ona je pokazivala veliku inteligenciju. Za razliku od Vinstona, shvatala je suštinu puritanizma koji je Partija propovedala. Nije u pitanju bilo samo to što seksualni nagon stvara svoj sopstveni svet koji je Partiji van kontrole te ga zato treba uništiti, ako je moguce. Važnije je bilo to što seksualno lišavanje stvara histeriju, koja je dobrodošla jer se može preobraziti u groznicu ratobornosti i i obožavanje vode. Ona je to IskazIvala ovako:

„Kad spavaš sa ženom, trošiš energiju; a posle si sav srecan i ne daješ pet para ni za šta. A oni ne podnose da ti bude tako: hoce da stalno pucaš od energije. Sve to marširanje gore-dole, klicanje, mahanje zastavama — sve ti je to neiživljen seks. Ako si srecan u sebi, šta te briga za Velikog Brata, i troletke, i Dva minuta mržnje, i sva ona njihova sranja?”

Istina je, pomisli on. Izmedu askeze i politicke ispravnosti postoji neposredna, bliska veza. Jer kako bi se onaj strah, ona mržnja i ono ludacko verovanje koje Partija traži od svojih clanova mogli održati na potrebnoj visini kao pokretacka snaga? Seksualni impuls je Partiji bio opasan, te gaje skrenula u stranu i iskoristila za svoje potrebe. Slican trik su izveli i sa roditeljskim instinktom. Porodica se nije mogla ukinuti; Partija je cak podsticala gotovo starinsku ljubav roditelja prema deci. S druge strane, decu je sistematski okretala protiv roditelja i ucila da ih špijuniraju i prijavljuju njihove sumnjive reci i dela. Porodica je u stvari postala filijala Policije misli. Na taj nacin se postizalo da svi gradani i danju i nocu budu okruženi uhodama koji ih intimno poznaju.

U secanje mu se najednom vrati Ketrin. Ketrin bi ga nesumnjivo dostavila Policiji misli da nije bila preglupa da u njegovim recima otkrije politicku neispravnost. No u stvari ju je tog trenutka vratila u Vinstonovo secanje zagušljiva popodnevna jara, od koje su mu po celu izbile graške znoja. On poce pricati Džuliji o necemu što se desilo, upravo što se nije desilo, jednog drugog vrelog letnjeg popodneva, pre jedanaest godina.

Tada su imali za sobom tri ili cetiri meseca braka. Bili su se izgubili na jednom kolektivnom maršu, negde u Kentu. Zaostali su za drugima svega nekoliko koraka, ali potom su skrenuli u pogrešnom pravcu, i ubrzo su morali naglo da se zaustave na ivici nekog napuštenog kamenoloma odakle se nekad vadio krecnjak. Ivica se obrušavala, u pravoj liniji, kojih deset-dvadeset metara; na dnu je ležalo krupno kamenje. Naokolo nije bilo nikoga da ga pitaju za put. Cim je shvatila da su se izgubili, Ketrin je postala vrlo nervozna. Biti, makar za trenutak, odvojen od bucne gomile izletnika ulivalo joj je osecanje da cini nešto loše. Htela je da se vrate putem kojim su došli i potraže ostale u drugom pravcu. No u tom trenutku Vinston je primetio nekoliko cubica slaka koje su rasle u pukotinama stene ispod njih. Jedna je bila dvobojna, karmin i cigla-crvena, iako je ocigledno rasla iz istog korena. Tako nešto nikad ranije nije video, te pozva Ketrin da dode i pogleda.

„Gledaj, Ketrin! Pogledaj ono cvece. Onaj bokor dole pri dnu. Vidiš li da je dvobojan?”

Ona se vec bila okrenula da pode, no za trenutak se ipak vratila, prilicno uznemirena. Cak se i nagla preko ivice da vidi kuda on pokazuje. Stajao je nešto iza nje; uhvatio ju je rukom za struk da je zadrži. U tom trenutku mu je odjednom palo na pamet koliko su potpuno sami. Nigde se nije videlo nijedno ljudsko bice, nije kretao nijedan list; cak ni jedna ptica nije bila budna. Na takvom mestu je opasnost od skrivenog mikrofona bila vrlo mala; a i da gaje bilo, mikrofon bi uhvatio samo zvuke. Bio je najvreliji, najsanjiviji cas popodneva. Sunce je palilo po njima, znoj ga je golicao po licu. I najednom mu je došla pomisao...

„Zašto je nisi gurnuo?” upita Džulija, „Ja bih.”

„Znam, draga, ti bi je stvarno i gurnula. I ja bih, da sam tada bio ono što sam sad. A možda bih — nisam siguran.”

„Je li ti krivo što nisi?”

„Jeste. Sve u svemu, krivo mi je.”

Sedeli su jedno do drugog na prašnjavom podu. On je privuce uza se. Glava joj se odmarala na njegovom ramenu, a prijatan, miris kose nadvladavao zadah golubijeg izmeta. Vrlo je mlada, pomisli on, još uvek ocekuje nešto od života, ne shvata da gurnuti neprijatnu osobu niz liticu ne rešava ništa.

„U stvari ne bih izmenio ništa”, rece on.

„Zašto ti je onda krivo što je nisi gurnuo?”

„Samo zato što više volim delanje od nedelanja. U ovoj igri koju igramo, ne možemo pobediti. Neki neuspesi su bolji od drugih, to je sve.”

Oseti kako joj se ramena izvijaju ne odobravajuci. Uvek mu je protivrecila kad je tako govorio. Nije prihvatila kao zakon prirode da pojedinac uvek gubi. Na neki nacin je shvatala da je izgubljena, da ce je Policija misli pre ili posle uhvatiti i ubiti, no drugim delom svesti je verovala da je ipak izvodljivo sagraditi potajni svet u kome se može živeti kako se hoce. Trebalo je samo srece, lukavstva i smelosti. Nije razumevala da sreca ne postoji, da jedina pobeda leži u dalekoj buducnosti, dugo posle njene smrti, da je od onog trenutka kad se objavi rat Partiji najbolje smatrati sebe lešom.

„Mi smo mrtvaci”, rece on.

„Nismo još mrtvi”, prozaicno rece Džulija.

„Ne fizicki. Još šest meseci, godinu dana — možda pet godina. Ja se bojim smrti. Ti si mlada, dakle verovatno je se bojiš još više nego ja. Ocigledno, trudi cemo se da je odložimo što više možemo. Ali tu nema velike razlike. Dokle god ljudi ostanu ljudi, životi smrt su isto.”

„Ah, koješta! S kim bi radije spavao, sa mnom ili s kosturom? Zar ne voliš što si živ? Zar ne voliš da osetiš: evo, ovo sam ja, ovo mije ruka, ovo mije noga, stvarno postojim, cvrsta sam, živa sam! Zar ne voliš ovo?”

Ona se izvi i pribi se grudima uz njega. On oseti njene dojke, zrele i cvrste, kroz kombinezon. Njeno telo kao da je nešto od svoje mladosti i elana prelivalo u njegovo.

„Volim”, rece on.

„Onda prestani da mi govoriš o smrti. A sad slušaj, dragi: moramo da se dogovorimo za iduci put. Mogli bi baš i da ponovo odemo na ono mesto u šumi. Nismo odavno, sad može. Samo sad ceš morati drugim putem. Sve sam isplanirala. Podeš vozom — ne, cekaj; nacrtacu ti.”

I, onako prakticna, ona zgrnu cetvorougao prašine i grancicom izvadenom iz golubijeg gnezda poce na podu crtati mapu.

4

Vinston se osvrnu po zapuštenoj sobici iznad Ceringtonove radnje. Pored prozora, ogromni krevet je stajao namešten, pokriven otrcanom cebadi i jastukom bez navlake. Na ploci kamina otkucavao je staromodni sat sa brojcanikom podeljenim na dvanaest casova. U uglu, na stolu na sklapanje, iz polumraka je meko sjajio stakleni pritiskivac za papir koji je bio kupio u poslednjoj poseti.

U ložištu kamina stajala je ulubljena limena petrolejska pec, šerpica i dve šolje, koje mu je Cerington dao na upotrebu. Vinston založi pec i pristavi loncic. Bio je doneo koverat pun kafe Pobeda i nešto tableta saharina. Kazaljke na satu pokazivale su sedam i dvadeset: u stvari je bilo devetnaest i dvadeset. Ona je trebalo da dode u devetnaest i trideset.

Ludost, ludost, govorilo mu je srce; svesna, neopravdana, samoubilacka ludost. Od svih zlocina koje je clan Partije mogao pociniti, ovaj je bilo najteže sakriti. U stvari mu je zamisao uplovila u glavu u obliku vizije: stakleni pritiskivac koji se ogleda na površini stola na sklapanje. Ko što je i predvidao, Cerington mu je bez komplikacija izdao sobu. Ocigledno mu je bilo milo što ce doci do nekoliko dolara stanarine. Nije se ni skandalizovao ni nametljivo pokazivao da zna šta je posredi kad je postalo jasno da je Vinstonu soba potrebna da bi u nju dovodio ženu. Umesto toga, gledao je nekud neodredeno, ni u blizinu ni u daljinu, i govorio uopštenim recima, s takvim tak tom da se cinilo da je delomicno nevidljiv. Rekao je da je mir nešto veoma dragoceno. Svako želi da ima neko mesto gde ce povremeno biti sam. A kad neko zna da neko drugi ima takvo mesto, stvar je normalnog dobrog vaspitanja da to zadrži za sebe. Cak je dodao, izgledajuci pri tom kao da se potpuno topi u nevidljivost, da kuca ima dva ulaza, i to jedan kroz zadnje dvorište, odakle se izlazilo na sporednu ulicu.

Pod prozorom se cula necija pesma. Vinston proviri, zašticen muslinskom zavesom. Junsko sunce je još uvek bilo visoko na nebu, a u dvorištu punom sunca, jedna cudovišno krupna žena, cvrsta kao normanski stub, mišicavih crvenih podlaktica, s keceljom od jute privezanom oko pojasa, tabala je gore-dole izmedu korita i konopca za rublje, prikacinjuci štipaljkama niz cetvrtastih belih predmeta, koje Vinston prepoznade kao pelene. Kad god joj usta nisu bila zapušena štipaljkama, pevala je snažnim kontraaltom:

Beše to kratka ljubav bez nade
Što prode brzo k'o aprilski dan,
Al' od nežnih reci i misli o sreci
U srcu vecno ostade san.


Ta melodija je vec nekoliko nedelja proganjala London. Bila je to jedna od bezbroj slicnih pesama koje je za prole puštala u promet jedna podsekcija Muzickog odeljenja u Ministarstvu istine. Tekstovi su bili sastavljani, bez ikakve ljudske intervencije, na aparatu zvanom versifikator. No žena je pevala tako melodicno da je od inace odvratne besmislice postajala skoro prijatna muzika. Vinston je cuo ženinu pesmu, struganje njenih cipela po plocama dvorišta, decje uzvike sa ulice i, odnekud veoma daleko, slabu zuku saobracaja, a soba se ipak cinila cudno tiha, zato što nije bilo telekrana.

Ludost, ludost, ludost! ponovo pomisli on. Nezamislivo je bilo da ce moci dolaziti u ovu sobu duže od nekoliko nedelja a da ih policija ne uhvatio No pomisao o skrovištu koje ce biti samo njihovo, blizu, i izmedu cetiri zida, predstavljala je preveliko iskušenje za oboje. Neko vreme posle sastanka u zvoniku, bilo im je postalo nemoguce da se nadu. Zbog Nedelje mržnje koja je predstojala, radno vreme je bilo drasticno produženo. Do Nedelje je preostajalo više od mesec dana, ali su obimne, komplikovane pripreme svakome zadavale naknadni posao. Najzad im je oboma pošlo za rukom da izrade slobodno popodne u isti dan. Bili su se dogovorili da odu na onaj isti proplanak. Vece pre toga videli su se za trenutak na ulici. Dok su se kao slucajno približavali jedno drugom u gomili, Vinston skoro da je i nije gledao; no jedan kratak pogled mu je bio dovoljan da primeti da je bleda nego obicno.

„Propala stvar”, promrmljala je ona cim je ocenila da je sigurno govoriti. „Mislim, za sutra.”

„Šta?”

„Sutra popodne. Ne mogu da dodem.”

„Zašto?”

„Ono redovno. Ovog meseca sam dobila nešto ranije.”

Za trenutak je bio van sebe od besa. Tokom onih mesec dana koliko ju je poznavao, priroda njegove želje za njom bila se izmenila. U pocetku je tu bilo vrlo malo istinske culnosti. Njihovo prvo seksualno opštenje bilo je samo cin volje. No posle drugog stvari su se izmenile. Miris njene kose, ukus njenih usta, dodir njene kože kao da su se uvukli u njega, ili u vazduh koji ga je okružavao. Ona mu beše postala fizicka potreba, nešto što nije samo želeo nego na šta je smatrao da ima i pravo. Kad mu je rekla da ne može doci, u njemu se rodilo osecanje kao da muje podvalila. No upravo ih je u tom trenutku gomila gurnula jedno uz drugo, i ruke su im se slucajno susrele. Ona mu nakratko steže vrhove prstiju, pokretom koji nije budi o želju, nego ljubav. Palo mu je na pamet da je, kad se sa ženom živi zajedno, razocaranje ovakve vrste prirodan i redovan dogadaj; i obuze ga duboka nežnost, kakvu prema njoj dotle još nije osetio. Poželeo je da su njih dvoje par koji za sobom ima deset godina braka. Poželeo je da mogu da hodaju ulicama, ali otvoreno i bez straha, da razgovaraju o nevažnim stvarima i kupuju sitnice za domacinstvo. Poželeo je, najviše od svega, da imaju neko mesto gde bi bili sami a da se ne osete obaveznim da spavaju zajedno svaki put kad se nadu. Ne tog trenutka, ali sutradan, pala mu je na pamet misao da iznajmi sobu kod Ceringtona. Kad je to predložio Džuliji, ona se složila neocekivano spremno. Oboje su znali da je to ludilo, svesno približavanje grobu. Dok je sedeo na ivici kreveta cekajuci je, on ponovo pomisli o podrumima Ministarstva ljubavi. Cudno, pomisli on, kako se predodredeni užas pojavljuje i nestaje iz svesti. Tu je, smešten negde u vremenu buducem, i prethodi smrti isto onako sigurno kao što devedeset devet prethodi stotini. Ne može se izbeci, ali se možda može odložiti; a ipak covek umesto toga, svaki cas skracuje razmak do njega nekim svesnim, voljnim cinom.

U tom trenutku na stepenicama se zacuše žurni koraci. U sobu ulete Džulija. Nosila je torbu za alat od grubog mrkog platna, kakvu je ponekad vidao da nosi gore-dole po Ministarstvu. On pode napred da je uzme u narucje, no ona se oslobodi prilicno žurno, delom zato što je još uvek držala torbu za alat.

„Strpi se malo”, rece ona. „Pusti me da ti pokažem šta sam donela. Jesi li doneo one odvratne kafe Pobeda? I znala sam da ceš doneti. Možeš da je baciš, nece nam trebati. Gledaj ovamo.”

Ona klece na kolena, otvori torbu i izbaci nekoliko francuskih kljuceva i jednu odvrtku koji su ležali pri vrhu. Ispod njih je bilo nekoliko uredno spakovanih paketica od papira. Prvi koji je dodala Vinstonu cinio se pod prstima cudan, a ipak nekako poznat. Bio je napunjen necim teškim, slicnim pesku, što se ugibalo gde god ga covek takne.

„Nije valjda šecer?” rece on.

„Pravi šecer. Ne saharin, nego šecer. A evo i vekna hleba — pravi beli, a ne ono naše dubre — i teglica džema. Evo i konzerva mleka — ali gledaj! Ovim se najviše ponosim. Morala sam da ga uvijem u krpu od džaka, jer bi se inace...”

No nije mu bilo potrebno reci zašto ga je uvila. Miris je vec ispunjavao sobu, bogati, vreli miris koji mu se cinio isparenjem iz detinjstva, no koji se još uvek ponekad mogao uhvatiti, u kakvom hodniku pre nego što se zalupe vrata, ili na prepunoj ulici, širen vetrom i nanjušen samo za trenutak pre no što se izgubi.

„Kafa”, promrmlja on, „prava kafa.”

„Kafa koju pije Uža partija”, rece ona. „Imam celo kilo.”

„Kako si uspela da nabaviš sve ovo?”

„Sve je to roba za Užu partiju. Ništa te svinje ne ostavljaju drugima, baš ništa. Samo, razume se, sluge i kelneri kradu, pa — ali gledaj, imam i paketic caja.”

Vinston cucnu pored nje i otcepi jedan ugao.

„Pravi caj. A ne ono naše lišce borovnice.”

„Ima ga puno u poslednje vreme. Osvojili su Indiju, ili tako nešto”, ravnodušno rece ona. „Ali slušaj, dragi, sad se okreni da me ne gledaš jedno tri minuta. Sedi na drugi kraj kreveta. Nemoj mnogo blizu prozora. I ne okreci se dok ti ne kažem.”

Vinston se zamišljeno zagleda kroz muslinsku zavesu. Dole u dvorištu, žena crvenih ruku još uvek je marširala gore-dole izmedu korita i konopca. U jednom trenutku izvadi iz usta dve štipaljke i zapeva, duboko se unoseci:

Kažu da vreme sve rane leci,
Kažu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je prošla i starost vec došla
A ja još pamtim casove te.


Cinilo se da celu tu nedotupavnu pesmu zna napamet. Glas joj je plovio naviše s mekim letnjim vazduhom, vrlo melodican, pun neke srecne melanholije. Dobijao se utisak da bi bila savršeno zadovoljna kad bi junsko vece bilo beskrajno a zaliha rublja neiscrpna, da tu ostane još hiljadu godina, vešajuci pelene i pevajuci besmislice. Pade mu na pamet cudna cinjenica da nikad nije cuo nijednog clana Partije da peva spontano i sam. Tako šta bi pomalo cak mirisalo na neispravnost, predstavljalo opasnu ekscentricnost, kao razgovaranje sa samim sobom. Možda se ljudima peva samo onda kad su na ivici gladovanja.

„Sad možeš da se okreneš”, rece Džulija.

On se okrete, i za trenutak je gotovo nije prepoznao. Ocekivao je u stvari da ce je videti golu. Ali nije bila gola. Promena je bila daleko veca. Bila se našminkala.

Po svemu sudeci, na putu do kuce je krišom ušla il neku radnju u jednoj od proleterskih cetvrti i kupila kompletnu garnituru kozmetickog pribora. Usne su joj bile jako nakarminisane, obrazi narumenjeni, nos napuderisan; cak je i ispod ociju imala nešto od cega su izgledale sjajnije. Ceo posao nije bio obavljen osobito vešto, no Vinstonovi kriterijumi u tim stvarima nisu bili oštri. On nikad nije video, ni zamišljao, clanicu Partije sa našminkanim licem. Džulija se beše toliko prolepšala da se on zapanji. Dodavši samo malo boje na prava mesta, postala je ne samo mnogo lepša no i daleko ženstvenija. Kratka kosa i decacki kombinezon samo su pojacavali taj utisak. Kad ju je uzeo u zagrljaj, nozdrve mu preplavi talas sintetickog mirisa ljubicice. On se seti polumraka u podrumskoj kuhinji, i bezubih usta one žene. Ona je imala isti taj parfem; no u tom trenutku mu to nije smetalo.

„I parfem!” uzviknu on.

„Jeste, dragi, i parfem. A znaš šta cu još da uradim? Gledacu da nadem pravu žensku haljinu, i nosicu je umesto ovih blesavih pantalona. Nosicu svilene carape i visoke štikle! U ovoj sobi cu biti žena, a ne clanica Partije.”

Strgoše odecu sa sebe i legoše u ogromni krevet od mahagonija. Vinston se tada prvi put svukao u njenom prisustvu. Dotle se previše stideo svog bledog i mršavog tela, sa otecenim venama na listovima i belom pegom iznad gležnja. Caršava nije bilo, ali je cebe na kome su ležali bilo izlizano i glatko, a velicina i elasticnost kreveta iznenadiše ih oboje. „Sigurno je pun buva, ali baš nas briga”, rece Džulija. Takav bracni krevet se više nije mogao videti nigde sem u proleterskim kucama. Vinston je kao dete ponekad spavao u takvom krevetu; Džulija nikad, koliko se mogla setiti.

Ubrzo padoše u kratak san. Kad se Vinston probudio, kazaljke na starom satu vec su bile domilele gotovo do devet. Nije se micao, jer je Džulija spavala s glavom na njegovoj savijenoj ruci. Skoro sva šminka bilaje sišla na njegovo lice i na jastuk, no jedan lak potez rumenila još uvek joj je isticao lepo tu jagodice. Žuti zrak sunca na zalasku pade preko podnožja kreveta i osvetli kamin, gde je voda u loncicu burno kljucala. Dole u dvorištu žena više nije pevala, ali su s ulice dopirali slabi decji uzvici. On se uzgred pitao da li je u ukinutoj prošlosti bilo obicna stvar da leže ovako u krevetu na svežini letnje veceri muškarac i žena, bez odece, da spavaju jedno s drugim kad im se prohte, da pricaju o cemu im se prohte, nicim primorani da ustanu; vec jednostavno leže i slušaju mirne zvuke što dolaze spolja. To sigurno nikad nije bilo svakidašnja stvar. Džulija se probudi, protrlja oci i podiže se na lakat da pogleda prema peci.

„Pola vode vec isparilo”, rece. „Sad cu ja da ustanem i skuvam kafu. Imamo još sat. U koliko gase u tvojoj zgradi?”

„U dvadeset tri i trideset.”

„Kod mene u domu u dvadeset tri. Samo mora se biti još i pre, jer... ej! Gubi se odatle, pogani stvore!”

Ona se najednom izvi u krevetu, dohvati cipelu s poda i zavitla je u ugao decackim trzajem ruke, istim onim pokretom kojim je onog jutra tokom Dva minuta mržnje hitnula recnik na Goldštajna.

„Šta to bi?” iznenadeno upita on.

„Pacov. Videla sam ga kako je proturio njušku. Tamo u cošku ima rupa. Ako ništa drugo, bar sam ga dobro uplašila.”

„Pacovi!” promrmlja Vinston. „U ovoj sobi!”

„Ima ih svuda”, ravnodušno odvrati Džulija, ponovo ležuci. „Kod mene u domu ima ih cak i u kuhinji. U nekim delovima Londona sve vrvi od njih. Jesi li znao da napadaju decu? Da, da. U tim krajevima ima ulica gde žena ni dva minuta ne sme da ostavi dete samo. Na decu idu oni veliki, mrki. A što je najgore, oni uvek...”

„Nemoj dalje!” kriknu Vinston, cvrsto zatvorenih ociju.

„Mili! Pa ti si sav bled. Šta ti je? Je l' ti se gadi od njih?”

„Od svih užasa na svetu — pacov!”

Ona se pripi uz njega i obavi ga svojim udovima, kao da je htela da ga umiri toplinom svog tela. On ne otvori oci odmah. Nekoliko trenutaka držalo ga je osecanje da se ponovo nalazi u košmaru koji mu se, ovda-onda, vracao celog života. Uvek je bio manje-više isti. U njemu je stajao pred zidom mraka, a s druge strane zida nalazilo se nešto nepodnošljivo, nešto previše užasno da bi mu se moglo pogledati u oci. U tom snu, najdublje osecanje mu je bilo samozavaravanje, jer je u stvari znao šta se nalazi iza zida mraka. S ocajnickim naporom, kao da cupa deo sopstvenog mozga, mogao bi cak i da to nešto izvuce na videlo. Uvek se budio ne pronašavši šta je to; ali na neki nacin je imalo veze s onim što je Džulija govorila pre no što ju je prekinuo.

„Izvini”, rece on, „nije ništa.. Ne volim pacove, to je sve.”

„Ne brini, dragi, nece oni nama u sobu. Pre nego što odemo,,ja cu malo jute u rupu. A iduci put kad dodemo, donecu maltera pa cu je propisno zapušiti.”

Crni trenutak panike vec je upola bio zaboravljen. Malo postiden, on sede i nasloni se na uzglavlje. Džulija side s kreveta, navuce kombinezon i skuva kafu. Miris koji se širio iz loncica bio je tako snažan i uzbudljiv da zatvoriše prozor da ga ne bi ko spolja osetio i postao znatiželjan. Još bolji od ukusa kafe bio je svilast izgled koji joj je davao šecer; šecer, koji je Vinston gotovo zaboravio posle godina na saharinu. S jednom rukom u džepu, i držeci u drugoj komad hleba premazan džemom, Džulija je hodala po sobi, pogledajuci ravnodušno u orman za knjige, predlažuci najbolji nacin da se popravi sto na rasklapanje, spuštajuci se u izlizanu naslonjacu da vidi je li udobna, i razgledajuci besmisleni sat sa dvanaest podeljaka s nekom podsmešljivom trpeljivošcu. Zatim donese stakleni pritiskac do kreveta da ga ispita na boljem svetlu. On joj ga uze iz ruke, ocaran, kao i uvek, mekim kao kišnica izgledom stakla.

„Šta misliš, šta bi to moglo biti?” upita ga Džulija.

„Ništa — hocu da kažem, mislim da se nije koristilo ni za šta. Zato mi se svida. Komadic istorije koji su propustili da izmene. Poruka od pre sto godina, kad bi znali da je procitamo.”

„A ona slika preko” — ona pokaza glavom graviru na suprotnom zidu —„je li i to od pre sto godina?”

„I više. Rekao bih da ima i svih dvesta. Ko zna. Danas se više ne može saznati koliko je šta staro.”

Ona ode do gravire da je pogleda. „Evo odavde je ona beštija promolila njušku”, rece i udari nogom po drvenoj oplati odmah ispod slike. „Koje je ovo mesto. Negde sam ga vec videla.”

„Crkva – ili je bar bila crkva. Crkva Svetog Šimuna, tako se zvala.” Odlomak pesmice koju beše naucio od Ceringtona vrati mu se u secanje i on dodade, upola nostalgicno: Narandža i limun, kaže Sveti Šimun! Na njegovo iznenadenje, ona nastavi:

Duguješ mi farting, kaže sveti Martin.
Šta bi od mog duga, pita sveti Luka...


Dalje se ne secam. Jedino sam zapamtila da se završava: Evo ide svecar da zapali svece, evo ide dželat da ti glavu sece!”

Kao dve polovine raboša. Ali posle kaže sveti Luka morao je doci još jedan stih. Možda bi se mogao iskopati iz Ceringtonovog secanja na kakav umestan podsticaj.

„Od koga si to naucila?” upita on.

„Od dede. Govorio mi je tu pesmicu kad sam bila mala. Isparili su ga — u svakom slucaju, nestao je — kad mi je bilo osam godina. Da mije znati šta je limun”, nevezano dodade ona. „Narandže sam vidala. To je voce, okruglo pa žuto, s debelom korom.”

„Ja se secam limuna”, rece Vinston. „Pedesetih godina bilo ih je dosta. To je isto voce, samo kiselo; od samog mirisa su trnuli zubi.”

„Glavu dajem da iza ove slike ima buva”, rece Džulija. „Jednog dana moram da je skinem pa da je dobro ocistim. Sad vec treba da krenemo. Moram još i ovu šminku da skinem. Gnjavaža. Posle cu da ti izbrišem karmin s lica.”

Vinston još nekoliko trenutaka ostade da leži. Soba se mracila. On se okrete prema svetlu i zagleda u pritiskac. Neiscrpno interesantna stvar na njemu nije bio komadic korala nego unutrašnjost samog stakla. Staklo je bilo debelo, a ipak providno gotovo kao vazduh. Sticao se utisak kao da je površina stakla nebeski svod koji zatvara ceo jedan svet sa svom njegovom atmosferom. Cinilo mu se da može uci u njega; u stvari je i bilo u njemu, zajedno sa stolom od mahagonija, stolom na rasklapanje, starinskim satom, gravirom i samim pritiskacem. Pritiskac je bio soba u kojoj se nalazio, a koral Džulijin i njegov život, ucvršcen u nekoj vrsti vecnosti u srcu kristala.

5

Sajm beše nestao. Jedno jutro je došlo, a njega nije bilo na poslu; nekoliko nepromišljenih prokomentarisalo je njegovo odsustvo. Sledeceg dana niko ga nije pominjao. Treceg dana Vinston ode u vestibil Odeljenja dokumentacije da pogleda oglasnu tablu. Na jednom komadu papira bio je spisak clanova rukovodstva šah-kružoka; jedan od njih je bio i Sajm; Spisak je izgledao isti kao pre — ništa nije bilo precrtano — ali je bio za jedno ime kraci. To je bilo dovoljno. Sajm beše prestao da postoji; nikad nije ni postojao.

Vreme je bilo nesnosno vrelo. U lavirintu Ministarstva aparati za klimatizaciju održavali su u sobama bez prozora normalnu temperaturu, ali na ulici su trotoari pekli tabane, a smrad u metrou u vreme najvece gužve bio je užasan. Pripreme za Nedelju mržnje bile su u punom jeku, i službenici svih ministarstava su radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojnicke parade, predavanja, izložbe voštanih figura, filmske predstave, telekranske programe — sve je to trebalo organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati pesme, širiti glasine, falsifikovati fotografije. Džulijina radna jedinica u Odeljenju proze bila je oslobodena proizvodnje romana i dobila je zadatak da na brzinu izbacuje pamflete kojima se raspirivala mržnja. Vinston je, pored svog svakodnevnog posla, svakoga dana provodio sate nad kompletima Tajmsa, menjajuci i ulepšavajuci vesti koje je trebalo citirati u govorima. U nocne sate, kad su se gomile raspojasanih prola motale ulicama, u gradu se osecala neka cudno groznicava atmosfera. Raketne bombe su padale cešce nego ikad, a ponekad bi se izdaleka cule strahobne eksplozije cije poreklo niko nije umeo da objasni, i o kojima su kružile neverovatne glasine.

Nova pesma koja je trebalo da bude melodijska tema Nedelje mržnje (zvala se Pesma mržnje) vec je bila komponovana i nebrojeno puta puštana preko telekrana. Imala je divljacan, lajav ritam koji se ne bi mogao sasvim nazvati muzikom; više je podsecao na lupu doboša. Kad su je urlali stoglasni horovi uz pratnju koraka u maršu, pesma je uterivala strah u kosti. Dopala se prolima, i u ponocnim ulicama se takmicila sa još uvek popularnom Beše to kratka ljubav bez nade. Parsonsova deca su je svirala i danju i nocu, nepodnošljivo, na cešlju i komadu toalet-papira. Vinston je uvece imao više posla nego ikad. Odredi dobrovoljaca koje je organizovao Parsons pripremali su ulicu za Nedelju mržnje, šili zastave, crtali plakate, podizali koplja za zastave po krovovima i, reskirajuci da slome vrat, rastezali žice s krova na krov da o njih okace zastavice. Parsons se hvalio da ce sama zgrada Pobeda izvesiti cetiri stotine metara zastave. Nalazio se u svom elementu i bio je srecan kao malo dete. Vrucina i fizicki rad još su mu davali i izgovor da uvece oblaci kratke pantalone i košulju s otvorenim okovratnikom. Bio je svuda u isto vreme, vukao, gurao, testerisao, zakucavao, improvizovao, podsticao i bodrio sve i svakog, i iz svakog pregiba na telu lucio kiselkast znoj koji kao da je dolazio iz nepresušnog izvora.

Odjednom se u celom Londonu pojavio nov plakat. Nije imao teksta; predstavljao je samo cudovišno veliku figuru evroazijskog vojnika, tri ili cetiri metra visokog, s bezizraznim mongolskim licem i ogromnim cizmama, kako koraca držeci u visini kuka automat na gotovs. Gledan iz bilo kog ugla, grlic cevi, uvelican skracenom perspektivom, cinio se uperen u posmatraca. Taj plakat je bio zalepljen na svaki zid gde je bilo slobodnog mesta, i po tiražu cak prevazilazio i portrete Velikog Brata. Kod prola, koji su prema ratu obicno bili ravnodušni, javljala se, pod razdražujucim dejstvom propagande, jedna od njihovih povremenih groznica rodoljublja. Kao da su se želele uklopiti u opšte raspoloženje, raketne bombe su ubijale više ljudi nego obicno. Jedna je pala na prepun bioskop u Stepniju i zatrpala u ruševinama nekoliko stotina žrtava. Sutradan je sve stanovništvo te cetvrti izišlo, u dugoj, otegnutoj koloni, na sprovod koji je potrajao satima i u stvari bio protestni miting. Druga je pala na zapušten komad zemljišta koji je služio kao decje igralište, i raznela u komade nekoliko desetina dece. Na to je došlo do novih gnevnih demonstracija, pri cemu je bila napravljena i spaljena Goldštajnova figura od voska, stotine plakata s evroazijskim vojnikom zderano sa zidova i baceno na lomacu, a nekoliko radnji opljackano u opštoj gužvi; onda se pronese glas da špijuni upravljaju bombama pomocu radio-talasa, i svetina potpali kucu u kojoj je živeo neki stari bracni par za koji se sumnjalo da je stranog porekla te se oboje ugušiše.

U sobici nad Ceringtonovom radnjom, kad god su imali vremena da tamo odu, Džulija i Vinston su ležali jedno uz drugo na krevetu bez caršava, goli zbog vrucine. Onaj pacov se više nije pojavljivao, ali stenice i buve su se strahovito namnožile po toplom vremenu. To nije smetalo. PrIjava ili cista, soba je bila raj. Cim bi stigli, posuli bi celu sobu biberom kupljenim na crnoj berzi, zbacili odecu sa sebe, voleli se oznojenim telima, zatim zaspali i probudili se da vide kako su stenice zbile redove i spremaju protivnapad.

Cetiri, pet, šest — sedam puta su se sastali u junu. Vinstona beše prošla navika da pije džin u svako doba. Više nije osecao potrebu. Dobio je u težini, otecena vena mu se smirila i ostavila za sobom samo mrku mrlju iznad gležnja, jutarnji napadi kašlja su mu prestali. Više nije bilo nesnosno živeti, više ga nije progonio impuls da pravi grimase u telekran i da psuje iz sveg glasa. Sad kad su imali bezbedno skrovište, nije mu cak bilo teško ni to što može da se sastaje s Džulijom jedino na dva-tri sata, pa i to retko. Važno je bilo to što soba nad starinarnicom može da postoji. Znati da ona postoji, neoskrvnjiva, bilo je gotovo isto kao i biti u njoj. Soba je bila svet za sebe, deo prostora koji je pripadao prošlosti, po kome su se mogle kretati izumrle životinje. Cerington je, mislio je Vinston, takode jedna izumrla životinja. On se obicno zaustavljao da porazgovara nekoliko minuta s Ceringtonom pre no što bi se popeo u sobu. Starac je vrlo retko izlazio iz kuce – ako je uopšte izlazio — a, s druge strane, kupaca gotovo da nije ni imao. Živeo je kao duh izmedu male, mracne radnjice i još manje kuhinjice gde je spremao sebi jelo i u kojoj se izmedu ostalog nalazio i jedan neverovatno star gramofon sa ogromnom trubom. Bilo mu je milo što ima s kim da razgovara. Dok je tapkao medu svojom bezvrednom robom, sa svojim dugim nosom, naocarima s debelim staklom, i povijenim ramenima u somotskom kaputu, delovao je više kao skupljac nego kao trgovac. S nekim izbledelim oduševljenjem doticao se ovog ili onog komada starudije — porculanskog zapušaca, bojenog poklopca polomljene burmutice, medaljona sa pramenom kose ko zna kog davno umrlog deteta — nikad ne tražeci od Vinstona da kupi, nego samo da se divi. Razgovarati s njim bilo je kao slušati cincanje stare izandale muzicke kutijice. Iz zakutaka secanja izvukao je još nekoliko odlomaka zaboravljenih decjih pesmica. Jedna je bila o punoj korpi jaja, druga o malenoj pceli, treca o dacima-davolima. Kad god bi iskopao kakav nov odlomak, rekao bi stidljivo se smeškajuci: „Ucinilo mi se da bi vas moglo interesovati.”

I Vinston i Džulija su znali — u izvesnom smislu, to im je stalno bilo u pameti — da ovo što se dešava ne može dugo trajati. Bilo je trenutaka kad im je saznanje da ih neminovno ceka smrt postajalo isto onako opipljiva stvar kao i krevet na kome su ležali, i tada bi se pripijali jedno uz drugo s nekom ocajnickom culnošcu, kao grešnik osuden na prokletstvo koji grabi poslednju mrvicu zadovoljstva pet minuta pre no što ce na satu izbiti cas osude. No bilo je i trenutaka kad su imali iluziju ne samo bezbednosti nego i trajnosti. Cinilo im se da im se ništa zlo ne može desiti sve dok su u sobi. Probiti se do nje bilo je teško i opasno, ali sama soba je bila svetilište. To je bilo slicno iluziji koju je Vinston imao posmatrajuci stakleni pritiskac: da se u taj stakleni svet može uci i da se, kad se covek nade unutra, vreme može zaustaviti. Cesto su se prepuštali fantazijama o bekstvu. Sreca ce ih držati neograniceno i oni ce nastaviti svoju igru, kao i dosad, sve dok ih ne snade prirodna smrt. Ili ce Ketrin umreti pa ce Vinston i Džulija, spretno manevrišuci, uspeti da izdejstvuju dozvolu da se uzmu. Ili ce zajedno izvršiti samoubistvo. Ili ce nestati, izmeniti svoj izgled, nauciti da govore kao proli, zaposliti se u fabrici i proživeti život u nekoj sporednoj ulicici, neotkriveni. No oboje su znali da su sve to besmislice. U stvarnosti bekstvo nije bilo moguce. Cak ni onaj jedini izvodljiv plan, samoubistvo, nisu imali namere da sprovedu. Živeti od danas do sutra, od jedne sedmice, do druge, rastezati sadašnjost koja nije imala buducnosti, bio je nepobediv nagon; kao što je nepobediv nagon pluca da uvlace svaki novi dah sve dok ima vazduha.

A ponekad su govorili i o aktivnoj buni protiv Partije, ali nisu znali ni kako da ucine prvi korak. Cak i da je ono basnoslovno Bratstvo i postojalo, još uvek bi put do njega ostao težak. On joj je ispricao o cudnoj bliskosti koja je postojala, ili se cini da postoji, izmedu njega i O'Brajena, i o impulsu koji mu je ponekad dolazio: da prosto pride O'Brajenu, izjavi da je neprijatelj Partije, i zatraži njegovu pomoc. Njoj se zacudo to nije ucinilo nepromišljenim. Bila je navikla da o ljudima sudi po licu, te joj se cinilo prirodnim da Vinston veruje na osnovu jednog jedinog pogleda u magnovenju da se O'Brajenu može verovati. Osim toga, verovala je da svi, ili skoro svi, potajno mrze Partiju i da bi rado kršili pravila kad bi znali da ce proci nekažnjeni. Ali odbijala je da poveruje da rasprostranjena, organizovana opozicija postoji i da uopšte može postojati. Price o Goldštajnu i njegovoj podzemnoj vojsci, kako je govorila, samo su gomila gluposti koje je Partija izmislila za svoje potrebe i u koje se covek morao pretvarati da veruje. Ona je bezbroj puta, na mitinzima i spontanim demonstracijama, vikala na sav glas tražeci smrt ljudi cija imena nikad nije ni cula i u cije navodne zlocine nije ni najmanje verovala. Kad su se održavala javna sudenja, ona je bila na svom mestu u odredima omladinske organizacije koji su opkoljavali sudove i danju i nocu, skandirajuci u razmacima „Smrt izdajnicima!” Tokom Dva minuta mržnje uvek je nadmašivala sve ostale u izvikavanju pogrda Goldštajnu. A ipak je imala vrlo bledu predstavu o tome ko je Goldštajn i kakvu doktrinu navodno zastupa. Odrasla je posle Revolucije, i bila premlada da bi se secala ideoloških borbi šezdesetih godina. Pojam nezavisnog politickog pokreta bio je van njenih moci poimanja; a u svakom slucaju, Partija je nepobediva. Postojace uvek, i uvek ce biti ista. Covek se može buniti jedino potajnom neposlušnošcu ili, najviše, usamljenim cinovima nasilja: ubistvom ili diverzijom.

U izvesnom smislu bila je mnogo inteligentnija od Vinstona, i daleko manje podložna partijskoj propagandi. Jednom ga je, kad je zbog necega pomenuo rat protiv Evroazije, iznenadila rekavši da se po njenom mišljenju taj rat uopšte ne vodi. Raketne bombe koje su svakodnevno padale na London ispaljivala je verovatno sama vlada Okeanije, „samo da se ljudi plaše”. Ta misao mu doslovno nikad nije ušla u glavu. Ona je u njemu pod stakla cak i neku zavist kad mu je rekla da joj je tokom Dva minuta mržnje najveci problem kako da ne prsne u smeh. No stavljala je u sumnju ucenje Partije samo onda kad se doticalo njenog sopstvenog života. Cesto je bila spremna da prihvati zvanicnu mitologiju samo zato što joj razlika izmedu istine i izmišljotine nije bila važna. Verovala je, na primer, pošto je to ucila u školi, da je Partija izmislila avion. (Vinston se seti da je u vreme kad je on bio dak — Partija tvrdila samo da je izmislila helikopter; dvanaestak godina kasnije, kad je Džulija išla u školu, to isto je tvrdila i za avion; još jedna generacija, i Partija ce pripisati sebi da je izmislila i parnu mašinu.) A kad joj je rekao da su avioni postojali mnogo pre njegovog rodenja, i daleko pre Revolucije, to joj se nije ucinilo ni najmanje vrednim pažnje. Najzad, kakve veze ima ko je izmislio avion? Znatno više ga je pogodilo kad je iz neke njene slucajne primedbe zakljucio da se ona ne seca da je Okeanija pre cetiri godine bila u ratu s Istazijom a u miru s Evroazijom. Bilo je istina da je ceo rat smatrala nameštenom stvari; no bilo je ocigledno da cak nije ni primetila da se promenilo ime neprijatelja. „Mislila sam da smo oduvek u ratu s Evroazijom”, ravnodušno mu je rekla. Toga je malo poplašilo. Avion je bio pronaden davno pre njenog rodenja, ali je do izmene u ratu došlo pre svega cetiri godine, kad je vec uveliko bila odrasla. Oko toga se prepirao s njom skoro cetvrt sata. Na kraju je uspeo da joj prisili secanje da se vrati, sve dok se nije nejasno podsetila da je nekad neprijatelj bio Istazija a ne Evroazija. No cela stvar joj se i dalje cinila nevažnom. „Ko te pita?” rekla mu je nestrpljivo. „Uvek je jedan rat za drugim, a zna se da su sve vesti i tako gola laž.”

Ponekad joj je pricao o Odeljenju dokumentacije i besramnim falsifikatima koje tamo cini. To je nije užasavalo. Na pomisao da laži postaju istine njoj se nije stvarala provalija pod nogama. On joj isprica o Džonsu, Aronsonu i Raterfordu i osobito znacajnom komadu papira koji je u jednom trenutku držao u ruci. To na nju ne ostavi osobiti utisak. Isprva cak nije ni shvatila u cemu je suština price.

„Jesu li to bili tvoj i prijatelji?” upita ga.

„Nisu, nisam ih ni poznavao. Bili su clanovi Uže partije. Sem toga, bili su mnogo stariji od mene. Oni su iz starih dana, pre Revolucije. Jedva sam ih poznavao i iz videnja.”

„Pa što se onda sekiraš? Partija i tako celo vreme ubija ljude.”

On pokuša da je natera da shvati. „Ovo je izuzetan slucaj. Nije u pitanju samo to što je neko ubijen. Shvataš li da je prošlost, od juce pa unatrag, ukinuta? Ako je još igde ima, onda je u nekoliko predmeta uz koje nisu vezane nikakve reci, kao što je onaj komad stakla. Mi vec ne znamo doslovno ništa o Revoluciji i vremenu pre Revolucije. Svaki dokument je uništen ili falsifikovan, svaka knjiga preradena, svaki spomenik, svaka ulica, svaka zgrada prekrštena, svaki datum izmenjen. A taj proces se nastavlja iz dana u dan, iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji ništa sem beskonacne sadašnjosti u kojoj Partija uvek ima pravo. Razume se, ja znam da se prošlost falsifikuje, ali necu nikad moci da dokažem, cak ni onda kad sam ja taj koji falsifikuje. Kad se falsifikat izvrši, ne ostaje nikakav dokaz. Jedini dokazi su u mojoj glavi, ali ja nikako ne mogu biti siguran da se iko drugi seca onoga cega i ja. I samo sam jednom u životu, u tom slucaju o kome ti pricam, zaista imao u ruci konkretan dokaz posle dogadaja — godinama posle dogadaja.”

„I šta ti je to vredelo?”

„Ništa, jer sam ga bacio posle nekoliko minuta. Ali da mi se to desi danas, sacuvao bih ga.”

„Ja, vala, ne bih!” rece Džulija. „Ja sam sasvim spremna da reskiram, ali samo za nešto korisno, a ne za parcice starih novina. I da si ga sacuvao, šta bi mogao da uradiš s njim?”

„Verovatno ništa narocito. Ali to je bio dokaz. Mogao je posejati sumnju ovde-onde, pod uslovom da se usudim i pokažem ga nekome. Ne verujem da cemo išta moci da izmenimo za našeg života. Ali moguce je zamisliti male grupice otpora ovde-onde — grupice ljudi koji se udružuju, grupice koje postepeno rastu i možda ostave nešto pisano za sobom, da bi sledeca generacija produžila gde smo mi stali.”

„Dragi, meni nije stalo do sledece generacije. Meni je stalo samo do nas.”

„Ti si buntovnik samo od pojasa naniže”, rece joj on.

Ona nade da je to neverovatno duhovito i oduševljeno ga zagrli.

Za finese partijske doktrine nije imala nimalo interesovanja. Kad god bi on pocinjao da prica o principima englsoca, dvomisli, izmenljivosti prošlosti, i poricanju objektivne stvarnosti, i da upotrebljava reci iz Novogovora, njoj je postajalo dosadno, zbunjivala bi se i govorila da na to nikad ne obraca pažnju. Zna se da su sve to budalaštine; zašto se onda sekirati? Ona zna kad da klice a kad da vice „ua”; to je sve što coveku treba. Ako bi i dalje govorio o tim pitanjima, ona bi — imala je tu nezgodnu naviku — padala u san. Bila je jedna od onih koji mogu zaspati u svakom trenutku i svakom položaju. Razgovarajuci s njom, on shvati kako je lako prikazati fasadu politicke ispravnosti a pri tom nemati pojma šta ispravnost znaci. U izvesnom smislu, pogledi Partije najuspešnije su se nametali ljudima nesposobnim da ih shvate. Moguce je bilo naterati ih da prihvate najociglednija nasilja nad stvarnošcu, pošto nikad nisu potpuno shvatali svu velicinu onoga što se od njih traži, a za javni život nisu bili dovoljno zainteresovani da bi primetili šta se dešava. Zato što nisu shvatili do kraja, ostajali su normalni. Oni su jednostavno gutali sve, a to što bi progutali nije im škodilo jer nije ostavljalo ništa za sobom, baš kao što zrno kukuruza prolazi nesvareno kroz telo kakve ptice.

6

Najzad se dogodilo. Ocekivana poruka je stigla. Cinilo mu se da je na to cekao celog života.

Išao je dugim hodnikom u Ministarstvu, i stigao skoro do mesta gde mu je Džulija tutnula ceduljicu u šaku, kad je osetio da odmah za njim ide neko krupniji od njega. Taj neko, ko god bio, malo se zakašljao, ocigledno spremajuci se da progovori. Vinston se naglo zaustavi i okrete. Ugleda O'Brajena.

Najzad su stajali licem u lice; Vinston oseti samo jedan impuls: da pobegne. Srce mu je žestoko tuklo. Ne bi bio sposoban da progovori. O'Brajen, medutim, produžI Istim korakom, za trenutak prijateljski položi ruku na Vinstonovu mišicu, tako da obojica kretoše dalje jedan uz drugog. Zatim progovori, s onom cudnom ozbiljnom uctivošcu po kojoj se razlikovao od vecine clanova Uže partije.

„Nadao sam se da cu imati prilike da porazgovaram s vama”, rece on. „Neki dan sam citao u Tajmsu jedan vaš clanak u Novogovoru. Vas Novogovor zanima s naucne tacke gledišta, zar ne?”

Vinston beše povratio nešto kontrole nad sobom. „Teško da bi se moglo reci da je s naucne tacke gledišta” rece. „Ja sam samo amater. To nije moja oblast; nisam nikad imao posla sa samim stvaranjem jezika.”

„Ali se njime izvrsno služite”, rece O'Brajen, „To ne mislim samo ja. Nedavno sam razgovarao s jednim vašim prijateljem koji je zaista strucnjak. Za trenutak mu se ne mogu setiti imena,”

Vinstonovo srce se opet bolno protrese. Taj o kome je bila rec nije mogao biti niko drugi do Sajm. Ali Sajm je bio ne samo mrtav nego ukinut, nelice. Pomenuti ga bilo bi smrtno opasno. O'Brajenova primedba je ocigledno trebalo da posluži kao signal, kao šifra. Ucestvujuci zajedno s njim u malom cinu zlomisli, O'Brajen je od Vinstona nacinio saucesnika. Oni produžiše korakom niz hodnik, ali O'Brajen se najednom zaustavi. Gestom koji je uvek obezoružavao i odavao prijateljstvo, on popravi naocari na nosu. Zatim nastavi:

„U stvari, hteo sam da vam kažem da sam u vašem clanku naišao na dve reci koje su zastarele. No u upotrebi su bile sve do nedavno. Jeste li videli deset o izdanje Recnika Novogovora?”

„Nisam”, rece Vinston. „Mislio sam da još nije izišlo. Mi se u Dokumentaciji još uvek služimo devetim.”

„Deseto izdanje se nece pojaviti još nekoliko meseci; ali razdeljeno je nekoliko signalnih primeraka. Jedan imam i ja. Možda bi vas interesovalo da pogledate?”

„Veoma”, rece Vinston, shvativši smesta kuda to vodi,

„Neka od novih dostignuca upravo su ingeniozna. Smanjenje broja glagola — mislim da ce vas to osobito zanimati. Kako cemo: da li da vam pošaljem po kuriru? Bojim se da cu zaboraviti; za te stvari nemam pamcenje. Možda ako biste vi došli do mene da vam ga dam? Cekajte. Dacu vam adresu.”

Stajali su ispred telekrana. Pomalo rasejano, O'Brajen pipnu po džepovima, zatim izvadi beležnik s kožnim koricama i zlatnu hemijsku olovku. Odmah ispod telekrana, u položaju da svako ko posmatra s druge strane instrumenta može procitati šta piše, on nažvrlja adresu, otkide list i dade ga Vinstonu.

„Kod kuce sam obicno uvece”, rece, „a ako ne budem, moj sluga ce vam dati recnik.”

Potom ode, ostavivši Vinstona da drži listic papira, koji ovog puta nije trebalo kriti. On ipak pažljivo nauci adresu napamet, i posle nekoliko sati ubaci papir u rupu za pamcenje zajedno sa gomilom drugih papira.

Njihov razgovor je potrajao najviše dva-tri minuta. Cela epizoda mogla je imati samo jedno znacenje. Bila je smišljena da bi Vinston saznao O'Brajenovu adresu. To je bilo potrebno, jer se nicija adresa nije mogla doznati drukcije no direktnim pitanjem. Nisu postojali nikakvi imenici. Ono što mu je O'Brajen u stvari rekao, znacilo je „ako budeš poželeo da me vidiš, evo gde me možeš naci”. Možda ce cak u recniku biti sakrivena kakva poruka. No u svakom slucaju jedno je bilo sigurno. Zavera o kojoj je sanjao odista postoji, a on je upravo dosegao njenu spoljnu ivicu.

Znao je da ce se pre ili posle odazvati O'Brajenovom pozivu. Možda sutradan, možda posle dugog odlaganja — nije bio siguran. Ono što se dešavalo bio je samo razvoj procesa koji je poceo pre nekoliko godina. Prvi korak je bila potajna, nenamerna misao, a drugi otpocinjanje dnevnika. Onda je prešao s misli na reci, a s reci na dela. Poslednji korak je ono što ce se desiti u podrumima Ministarstva ljubavi. On je to prihvatio. Kraj je bio sadržan u pocetku. Ali ipak je bilo strašno; ili, tacnije, slicno prvom dahu smrti; osecao se kao da je u manjoj meri živ. Još dok je razgovarao s O'Brajenom, u trenutku kadje shvatio smisao njegovih reci, osetio se kao da mu je celo telo obuzela hladna drhtavica. Imao je osecanje da zakoracuje u hladnu vlagu groba; a od , toga što je oduvek znao da je grob tu i da ga ceka nije mu bilo mnogo bolje.

7

Vinston se probudi ociju punih suza. Džulija se sanjivo okrete pored njega, promrmljavši nešto što je verovatno bilo „Šta je?”

„Sanjao sam...” poce on, pa se presece. Bilo je previše komplikovano da bi se moglo iskazati recima. Pored samog sna, postojalo je i secanje vezano za njega koje mu se vratilo u pamet u onih nekoliko sekundi posle budenja.

On ponovo leže, zatvorenih ociju, još uvek natopljen atmosferom sna. To je bio ogroman, svetao san u kome kao da se ceo njegov život pružao pred njim poput predela u letnje vece posle kiše. Sve se dešavalo u unutrašnjosti staklenog pritiskaca, ali površina stakla beše postala nebeski svod, a ispod svoda sve se cinilo prepravljeno jasnom mekom svetlošcu u kojoj se moglo videti do beskrajnih daljina. Ceo san je bio obuhvacen — na neki nacin cak i sadržan — u pokretu ruke koji je napravila njegova majka, a posle trideset godina ona Jevrejka koju je video u žurnalu kako pokušava da zaštiti decacica od metaka pre nego što ih je helikopter oboje razneo u komade.

„Znaš li”, rece on, „da sam do ovog trenutka verovao da sam ubio svoju majku?”

„A zašto si je ubio?” upita Džulija, gotovo spavajuci.

„Nisam je ubio. Ne fizicki.”

U snu se setio trenutaka kad je poslednji put video majku, a nekoliko sekundi pre budenja vratio mu se sav onaj venac sitnih dogadaja koji su ga okruživali. Posredi je bilo secanje koje je godinama namemo potiskivao iz glave. U pogledu datuma nije bio siguran, ali kad se to desilo, nije mogao imati više od dvanaest, ako ne i samo deset, godina.

Otac je pre toga vec bio nestao; nije se mogao setiti pre koliko vremena. Jasnije se secao sulude nemirne atmosfere tog vremena: povremenih uzbuna zbog bombardovanja, skloništa u stanicama metroa, gomila ruševina na sve strane, nerazumljivih objava izlepljenih po uglovima ulica, bandi mladica u košuljama iste boje, ogromnih redova pred pekarama, isprekidane mitraljeske paljbe iz daljine — i iznad svega, cinjenice da hrane nikad nije bilo dovoljno. Secao se dugih popodneva koja je provodio s ostalim decacima preturajuci oko kanti za dubre i gomila otpadaka, vadeci listove kupusa, kore krompira, ponekad cak i komadice ustajalog hleba koje su potom pažljivo cistili od pepela; i cekajuci da produ kamioni koji su išli izvesnom odredenom maršutom a za koje se znalo da prevoze stocnu hranu; kad su se truckali prelazeci preko neravnina na putu, s njih bi ponekad palo nekoliko komada uljane pogace.

Kad je otac nestao, majka nije pokazala nikakvo iznenadenje ni jaku patnju, ali se iznenada promenila. Cinilo se da je izgubila i najmanju trunku volje. Bilo je ocigledno, cak i Vinstonu, da je cekala nešto što se mora desiti. Radila je sve što je bilo potrebno — kuvala, prala, krpila, nameštala krevet, ribala pod, cistila kamin — uvek veoma sporo i s cudnim odsustvom suvišnih pokreta, kao voštana lutka koja se krece sama. Njeno krupno i lepo telo kao da je samo od sebe zapadalo unepokretnost. Cesto je satima sedela na krevetu, gotovo nepomicno, i ljuljala njegovu mladu sestricu, sitno, bolešljivo, veoma tiho dete od dve ili tri godine, s licem koje je od iznurenosti izgledalo gotovo majmunsko. Vrlo retko bi uzela Vinstona u narucje; tada bi ga dugo držala privijenog uza se, ne govoreci ni reci. Bilo mu je jasno, i pored malo godina i sebicnosti, da je to na neki nacin povezano sa nikad nepomenutim dogadajem koji tek što se nije desio.

Secao se sobe u kojoj su živeli, mracne, zagušljive prostorije s krevetom pokrivenim belom zastirkom koji kao da ju je dopola ispunjavao. Secao se rešoa na gas koji je stajao u kaminu, i police na kojoj je bila hrana; a u hodniku ispred vrata bio je umivaonik od pecene gline, koji su koristili stanari nekoliko soba. Secao se majcinog tela nalik na kip kako se saginje nad rešo da promeša nešto u šerpi. Više od svega secao se stalne gladi i ogavnih žestokih borbi u vreme jela. Stalno je mucio majku zapitkujuci je zašto nema još, vikao je i izdirao se na nju (secao se cak i tonova svog glasa koji se prerano poceo menjati pa bi ponekad zagrmeo cudnim baritonom), ili žalostivno cmizdrio ne bi li mu dala više nego što mu je pripadalo. Majka je bila potpuno spremna da mu da više nego što mu je pripadalo. Uzimala je zdravo za gotovo da on, „muško”, treba da dobije veci deo; no ma koliko mu davala, uvek je tražio još. Pri svakom obroku preklinjala ga je da ne bude sebican, da ne zaboravi da mu je sestrica gladna i da je i njoj potrebna hrana, ali nije pomagalo. On bi drecao od resa kad bi prestala da mu sipa jelo, pokušavao da joj istrgne šerpu i kutlacu, grabio zalogaje iz sestrinog tanjira. Znao je da ce majka i sestra zbog toga gladovati, ali nije mogao da se uzdrži; cak je smatrao da ima i pravo na više jela. Cinilo mu se da ga razurlana glad u želucu opravdava. Izmedu obroka, ako majka ne bi stražarila, stalno je krao iz kukavne zalihe hrane na polici.

Jednog dana su dobili sledovanje cokolade, koje nije bilo vec nedeljama, ako ne i mesecima. Sasvim se jasno secao dragocenog komadica cokolade. Na njih troje zapalo je dve unce(5) (u to vreme se još uvek racunalo na unce). Bilo je ocigledno da je to trebalo podeliti na tri jednaka dela. Odjednom, kao da je slušao nekog drugog, Vinston cu sebe kako krupnim i grubim glasom zahteva da mu se da ceo komad. Majka mu rece da ne bude halapljiv. Izrodi se duga, jetka svada, bez kraja i konca, s uzvicima, moljakanjem, suzama, grdnjama, cenkanjem. Njegova sicušna sestrica, grcevito se držeci za majku obema rukama, sasvim slicna majmuncetu, sedela je i posmatrala ga preko majcinog ramena krupnim, žalosnim ocima. Na kraju majka odlomi tri cetvrtine cokolade i dade Vinstonu; preostalu cetvrtinu dade njegovoj sestri. Devojcica dohvati cokoladu i tupo se zagleda u nju, možda i ne znajuci šta je to. Vinston je jedan trenutak stajao i posmatrao je. Zatim, hitrim skokom, istrže komadic cokolade iz sestrine rucice i izlete na vrata.

„Vinstone! Vinstone!” povika majka za njim. „Vrati se! Vrati sestri njenu cokoladu!”

On stade, ali se ne vrati. Majcine brižne oci nisu silazile s njegovog lica. Cak i sad kad je razmišljao o svemu tome, nije znao šta je to što se neposredno zatim desilo. Shvativši da joj je nešto oteto, njegova sestra poce slabašno da cvili. Majka je obgrli rukom i steže joj glavicu sebi na grudi. Nešto u tom pokretu govorilo mu je da mu sestrica umire. On se okrete i pobeže niza stepenice, dok mu je cokolada u ruci postajala lepljiva.

Majku više nije video. Kad je pojeo cokoladu, osetio se malo postiden i smucao se ulicama nekoliko sati, sve dok ga glad nije oterala kuci. Kad se vratio, majke nije bilo. U to vreme tako šta je vec postajalo normalno. Iz sobe nije nedostajalo ništa sem majke i sestre. Nisu bile ponele ništa od odece, cak ni majcin kaput. Ni posle toliko godina nije bio siguran da li mu je majka mrtva. Bilo je savršeno moguce da su je oterali u logor za prisilni rad. Što se sestre tice, mogli su je odvesti, kao i Vinstona, u neku od kolonija za napuštenu decu (zvale su se vaspitno-popravni centri) koje su podizane posle gradanskog rata; ili su je možda poslali u logor zajedno s majkom, Ili prosto ostavili negde da umre.

San mu je još uvek bio jasan u svesti, osobito onaj zakriljujuci, zaštitnicki pokret rukom u kome kao da je bio sadržan sav njegov smisao. U secanje mu se vrati drugi san, koji je sanjao pre dva meseca. U njemu je majka, onako isto kako je sedela na otrcanom krevetu zastrtom belim pokrivacem s detetom koje se cvrsto držalo za nju, sedela u potonulom brodu, duboko ispod njega, i svakog minuta tonula sve dublje, ali još uvek gledala naviše, u njega, kroz sve tamniju vodu.

On isprica Džuliji o majcinom nestanku. Ne otvarajuci oci, ona se okrete i smesti udobnije.

„Vidim da si u to vreme bio prava svinja”, nerazgovetno rece. „Sva deca su svinje.”

„Jeste. Samo u celoj prici je u pitanju to...”

Po njenom disanju bilo je jasno da je ponovo zapadala u san. Želeo je da može nastaviti pricu o majci. Po onome cega se secao o njoj, nije mislio da je bila neobicna žena, još manje da je bila inteligentna; a ipak je u njoj bilo neke plemenitosti, neke cistote, jednostavno zato što su nacela koja je poštovala bila njena licna. Njena osecanja su bila njena sopstvena, i nisu se dala izmeniti dejstvom icega spoljnog. Ona ne bi ni pomislila da nekoristan cin postaje samim tim i besmislen. Kad covek voli nekog, onda ga voli, i kad nema da mu da ništa drugo, daje mu bar ljubav. Kad je poslednjeg ostatka cokolade nestalo, majka je ipak zagrlila njegovu sestricu. To nije koristilo, nije menjalo ništa, nije proizvelo još cokolade, nije odagnalo detinju smrt, ni njenu sopstvenu; ali joj se cinilo sasvim prirodnim da zagrlisvoje dete. Ona žena, izbeglica, u camcu takode je pokrila decacica svojom rukom koja protiv metka nije koristila ništa više no što bi koristio list hartije. Ono strašno što je Partija uradila bilo je u tome što je ubedila ljude da goli impulsi, gola osecanja, ne vrede ništa, a u isto vreme im otela svu moc nad materijalnim svetom. U kandžama Partije, ono što covek oseca ili ne oseca, što cini ili ne cini, nije predstavljalo doslovno nikakvu razliku. Bilo kako bilo, covek je nestajao, i više se ni za njega ni za njegove postupke nije culo. Bio je potpuno izvucen iz toka istorije. A ipak ljudima od pre svega dve generacije to se ne bi cinilo od prvenstvene važnosti, zato što nisu ni pokušavali da izmene istoriju. Njih je vodio sistem licnih odanosti koji nisu ni dovodili u pitanje. Važni su bili licni odnosi; neki krajnje beznadežan pokret, jedan zagrljaj, jedna suza, jedna rec samrtniku, mogli su imati vrednosti sami po sebi. Njemu iznenada pade na pamet da su proli još uvek ostali takvi. Oni nisu bili odani jednoj partiji, ni jednoj zemlji, ni jednoj ideji; bili su odani jedan drugom. Prvi put u životu on ne prezre prole niti po misli o njima samo kao o nepokretnoj masi koja ce jednog dana oživeti i preporoditi svet. Proli su ostali ljudi. Nisu otvrdnuli u duši. Držali su se primitivnih emocija koje je on morao da ponovo uci sa svesnim naporom. Misleci te misli, seti se, bez ocigledne veze, kako je pre nekoliko nedelja video odsecenu šaku kako leži na ulici i gurnuo je nogom u kanal kao da je koren kupusa.

„Proli su ljudska bica”, rece naglas. „Mi nismo.”

„Zašto?” upita Džulija, koja se beše ponovo probudila.

On malo razmisli. „Da li ti je nekad palo na pamet”, rece, „da bi najpametnije uradili da jednostavno izidemo odavde pre nego što bude kasno i da se više nikad ne vidimo?”

„Jeste, dragi, nekoliko puta. Ali ipak necu.”

„Dosad smo imali srece”, rece on, „ali to ne može trajati još dugo. Ti si mlada. Izgledaš normalna i bezgrešna. Ako se budeš cuvala ljudi kao što sam ja, mogla bi ostati živa još pedeset godina.”

„Ne. Sve sam ja to preturila u glavi. Šta ti radiš, to cu i ja. I ne budi tako malodušan. Ja sam dosta vešta da sacuvam glavu.”

„Možda cemo biti zajedno još šest meseci – godinu dana — ne možemo znati koliko. Na kraju ce nas svakako razdvojiti. Shvataš Ii koliko cemo potpuno biti sami? Kad nas uhvate, necemo moci ništa, doslovno ništa, da ucinimo jedno za drugo. Ako priznam, streljace te; ako odbijem da priznam, opet ce te streljati. Ništa što bih mogao reci, ili precutati, nece moci da odloži tvoju smrt ni za pet minuta. Necu znati za tebe ni da li si živa ili mrtva; ni ti za mene. Bicemo potpuno nemocni u svakom pogledu. Jedino što ce biti važno to je da ne izdajemo jedno drugo, mada ni to nece znaciti baš ništa.”

„Ako misliš na priznavanje”, rece ona, „tu nema greške, priznacemo. Svi priznaju, uvek. Tu se ne može ništa. Muce te.”

Ne mislim to. Priznati ne znaci izdati. Šta se kaže i uradi nije važno: važno je samo šta se oseca. Ako bi me naterali da prestanem da te volim — to bi bila prava izdaja”.

Ona razmisli o tome. „To ne mogu”, rece najzad. „To jedino ne mogu. Mogu te naterati da kažeš bilo šta — bilo šta — ali ne mogu te naterati da u to veruješ. U dušu ne mogu da udu.„

„Ne”, rece on s malo više nade, „ne; to je sasvim tacno. U dušu ne mogu da udu. Ako možeš i dalje da osecaš da vredi ostati covek, makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih.”

On pomisli o telekranu i njegovom nikad zaspalom uvu. Mogu te špijunirati dan i noc, ali ako ostaneš priseban, još uvek možeš da ih nadmudriš. Uza svu svoju veštinu, još uvek nisu pronašli nacin da citaju ljudske misli. Možda je to manje istina kad se covek nade u njihovim rukama. Šta se dešavalo u unutrašnjosti Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: mucenja, droge, osetljivi instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom, samocom i upornim ispitivanjem. U svakom slucaju, cinjenice je bilo nemoguce sakriti. Do njih su mogli doci istragom ili iscediti iz samog coveka mucenjem. Ali ako cilj nije ostati živ nego ostati covek, kakvu to razliku na kraju cini? Osecanja ti ne mogu izmeniti; najzad, ne možeš ih izmeniti ni sam, sve i da hoceš. Mogu da iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve što si uradio, rekao i pomislio; ali sama duša, ciji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

____


5) 5 Unca — 28,35 grama. — Prim. prev.

8

Najzad; najzad; najzad su to ucinili!

Soba u kojoj su stajali bila je izdužena i osvetljena mekom svetlošcu. Telekran je bio utišan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je coveku osecanje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen, ispod lampe sa zelenim abažurom i s gomilom papira levo i desno od sebe. Kad je sluga uveo Džuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu.

Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoce li moci progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to ucinili. Bilo je nepromišljeno uopšte dolaziti ovamo, a cista ludost doci zajedno; mada su stigli razlicitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo ude u tu kucu zahtevalo je nervni napor. Obican covek je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako kuce clanova Uže partije izgledaju iznutra, ili da uopšte ude u cetvrt gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog stambenog bloka, bogatstvo i prostranstvo svega, nepoznati mirisi dobrog jela i duvana, tihi i neverovatno brzi liftovi su klizili gore-dole, sluge u belim bluzama kako hitaju tamo-amo — sve je to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog što je ovamo došao, ipak ga je na svakom koraku proganjao strah da ce se iza ugla pojaviti stražar u crnoj uniformi, legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Medutim, O'Brajenov sluga ih je oboje pustio u kucu ne trepnuvši okom. To je bio sitan, crnomanjast covek u beloj bluzi, s romboidnim, potpuno bezizraznim licem, kao u Kineza. Hodnik kroz koji ih je proveo bio je zastrt mekim tepihom a obložen svetlim tapetama i belom drvenom oplatom; sve je bilo izvanredno cisto. To je takode ulivalo zebnju. Vinston se nije secao da je ikad video hodnik ciji zidovi nisu bili prIjavi od dodira s ljudskim telima.

O'Brajen je u ruci držao komad papira i pažljivo ga proucavao. Krupno lice, pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo je istovremeno surovo i inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomicno. Onda privuce diktograf i odseceno išcita poruku u hibridnom žargonu Ministarstva:

„Tacke jedan zarez pet zarez sedam odobrene celosno predlog u tacki šest dvaput više smešan ivici sa zlomišlju poništiti stop nepristup izgradnji pre prijema procene režitroškova za mašine stop kraj poruke.”

Lagano se diže sa stolice i pride im necujno po mekom tepihu; Zajedno sa novogovorskim recima kao da se bio oslobodio i jednog dela zvanicnog držanja, ali bio je ipak natmureniji nego obicno, kao da mu nije drago što ga uznemiravaju. Kroz užas koji je Vinston vec osecao najednom se probi obicna zbunjenost. Cinilo mu se sasvim moguce da je napravio glupu grešku. Jer kakvog je u stvari dokaza imao da je O'Brajen politicki zaverenik? Nikakvog sem kratkog pogleda i jedne jedine dvosmislene primedbe; povrh toga, samo svoje potajne nade koje su se zasnivale na snu. Nije mu mogao pomoci cak ni izgovor da je došao po recnik, jer bi u tom slucaju Džulijino prisustvo bilo nemoguce objasniti. Prolazeci pored telekrana, O'Brajen se necega seti. Zaustavi se, okrete i pritisnu prekidac na zidu. Cu se oštar metalni zvuk. Glas ucuta.

Džulija se oglasi tihim zvukom, kratkim piskom iznenadenja. Vinston, iako pritisnut panikom, beše toliko zaprepašcen da se nije mogao uzdržati.

„Možete da ga iskljucite!” uzviknu.

„Da”, rece O'Brajen, „možemo da ga iskljucimo. Imamo tu privilegiju.”

Sad je stajao lice u lice s njima. Njegovo krupno telo nadvišivalo ih je, a izraz lica mu se još uvek nije dao dešifrovati. Cekao je, pomalo strogo, da Vinston nešto kaže, ali šta? Cak i sad je bilo sasvim lako moguce da je on prosto veoma zaposlen covek koji se nervozno pita zašto ga uznemiravaju. Svi su cutali. S iskljucenim telekranom, u sobi je izgledalo smrtno tiho. Sekunde su prolazile, beskrajne. Uz veliki napor, Vinston je gledao O'Brajenu u oci. Onda se mrko lice najednom raširi u nešto što je moglo liciti na pocetak osmeha. Onim svojim karakteristicnim pokretom, O'Brajen popravi naocare na nosu.

„Da li da ja kažem, ili cete vi?” upita on.

„Ja cu”, smesta rece Vinston. „Onaj aparat je zaista iskljucen?”

„Da, sve je iskljuceno. Sami smo.”

„Došli smo ovamo zato što...”

On zastade, prvi put shvativši koliko su mu motivi nejasni. Pošto u stvari nije znao kakvu pomoc ocekuje od O'Brajena, nije mu bilo lako da kaže zašto je došao.On produži, znajuci da mu reci zvuce i slabašno i pretenciozno:

„Verujemo da postoji neka zavera, neka tajna organizacija koja radi protiv Partije, i da ste vi u njoj. Želimo da joj se prikljucimo i radimo za nju. Mi smo neprijatelji Partije. Ne verujemo u principe englsoca. Mi smo zlomislitelji. Osim toga smo i preljubnici. Ovo vam govorim zato što želimo da vam se stavimo na milost i nemilost. Ako želimo da nas optužite još za nešto, mi smo spremni.”

On stade i osvrte se, s osecanjem da su se vrata otvorila. Odista, sitni sluga žutog lica beše ušao bez kucanja. Vinston vide da nosi poslužavnik sa bokalom i cašama.

„Martin je naš”, mirno rece O'Brajen. „Martine, donesi pice ovamo. Stavi ga na okrugli stocic. Imamo li dovoljno fotelja? Onda možemo sesti i razgovarati na miru. Martine, donesi i sebi fotelju. Imamo poslovan razgovor. Iducih deset minuta nisi sluga.”

Coveculjak sede, ne pokazujuci ni najmanje nelagodnosti, a ipak sa malo služinskim ponašanjem, kao sobar kome se ukazuje kakva privilegija. Vinston ga je posmatrao iskosa. Sinu mu da taj covek celog života igra odredenu ulogu i da oseca da bi mu bilo opasno odustati od glume ma i za trenutak. O'Brajen dohvati bokal za grlic i napuni caše nekom tamnocrvenom tecnošcu. Ona u Vinstonu probudi nejasno secanje na nešto što je odavno video na nekom zid u ili oglasnom panou — ogromnu bocu sastavljenu od elektricnih sijalica koja kao da se dizala i spuštala i tocila svoju sadržinu u cašu. Gledana odozgo, tecnost se cinila skoro crna, ali u bokalu je blistala kao rubin. Imala je kiselo-sladak miris. On vide Džuliju kako podiže cašu i miriše s neskrivenom radoznalošcu.

„To se zove vino”, rece O'Brajen s jedva primetnim osmehom. „O njemu ste bez sumnje citali u knjigama. Bojim se, doduše, da ga do Šire partije ne dolazi mnogo.” Lice mu se ponovo uozbilji; on podiže cašu: „Mislim da ce biti umesno da pocnemo zdravicom. U zdravlje našeg vode: u zdravlje Emanuela Goldštajna.”

Vinston podiže cašu s prilicnom revnošcu. Vino je bilo nešto o cemu je citao i sanjao. Kao i pritiskac i Ceringtonove upola zapamcene pesmice, pripadalo je nestaloj, romanticnoj prošlosti; starostavnim(?) danima, kako je imao obicaj da je naziva u svojim tajnim mislima. Zbog neceg je uvek mislio da vino ima izrazito sladak ukus, kao pekmez od kupina, i da smesta opija. U stvari, kad je popio prvi gutljaj, oseti prilicno razocaranje. Uistinu, posle godina pijenja džina, jedva ga je i podnosio. On spusti praznu cašu.

„Dakle Goldštajn nije izmišljena licnost?” upita. „Nije, on je stvarna licnost, i živ je. A gde, to ne znam.”

„A zavera — organizacija? Da li zaista postoji? Nije izmišljotina Policije misli?”

„Nije, ona zaista postoji. Zovemo je Bratstvo. O Bratstvu nikad necete saznati mnogo više sem toga da postoji i da mu pripadate. O tome cu vam još govoriti.” On baci pogled na svoj sat. „Cak i clanovima Uže partije nije preporucljivo da iskljucuju telekran na duže od pola sata. Nije trebalo da dodete zajedno; moracete otici jedno po jedno. Vi, drugarice”, on se nakloni Džuliji, „vi cete prvi. Imamo na raspolaganju oko dvadeset minuta. Razumecete da prvo moram da vam postavim neka pitanja. Uopšte uzev, šta ste spremni da radite?„

„Sve za šta mislite da smo sposobni”, odgovori Vinston.

O'Brajen se okrenuo u fotelji, tako da je sad bio licem u lice s njim. Na Džuliju skoro da i nije obraca o pažnju ocigledno smatrajuci da Vinston može govoriti i u njeno ime. Kapci mu se za trenutak spustiše preko ociju. Poce postavljati pitanja tihim, bezizraznim glasom, kao da je u pitanju rutinska stvar, neki katihizi: za koji je vec znao vecinu odgovora.

„Spremni ste da položite svoje živote?”

„Da”.

„Spremni ste da pocinite ubistvo?”

„Da.”

„Da cinite dela sabotaže koja mogu doneti smrt stotinama nevinih?”

„Da.”

„Da izdate svoju zemlju stranim silama?”

„Da.”

„Spremni ste da varate, da falsifikujete, da ucenjujete, da kvarite decu, da rasturate opojne droge, da podsticete na prostituciju, da širite venericne bolesti — da ucinite sve što bi moglo dovesti do demoralizacije i oslabiti moc Partije?”

„Da.”

„Ako bi, na primer, našim interesima odgovaralo da nekom detetu bacite u lice sumpornu kiselinu — biste li bili spremni i na to?”

„Da.”

„Spremni ste da izgubite svoj identitet i da ostatak života provedete kao kelner ili lucki radnik?”

„Da.”

„Spremni ste da izvršite samoubistvo ako i kad vam to naredimo?”

„Da.” „Spremni ste, oboje, da se razdvojite i da se više nikad ne vidite?”

„Ne”, upade Džulija.

Vinstonu se ucini da je prošlo mnogo vremena pre no što je odgovorio. Za trenutak mu se cak ucinilo da je izgubio moc govora. Jezik mu se micao bez glasa, uoblicavajuci cas jednu cas drugu rec, nekoliko puta uzastopce. Dok je nije izgovorio, nije ni znao koju ce rec kazati. „Ne”, rece najzad.

„Dobro je što ste mi rekli”, rece O'Brajen. „Treba da znamo sve.”

On se okrete Džuliji i dodade nešto manje bezizraznim glasom:

„Imate li u vidu da ce on, ako i ostane živ, možda biti drugacija licnost? Može se desiti da budemo prinudeni da mu stvorimo nov identitet. Lice, pokreti, oblik ruku, boja kose — cak i glas ce mu možda biti drugaciji. A može se desiti da i vi sami postanete drugacija osoba. Naši hirurzi mogu da izmene coveka tako da ga niko ne može poznati. To je ponekad potrebno. Ponekad cak amputiramo ruku ili nogu.”

Vinston se ne uzdrža da baci još jedan kos pogled na Martinovo mongolsko lice. Nije primecivao nikakve ožiljke. Džulija je postala bleda za jednu nijansu tako da su joj se pege isticale, no ipak je smelo gledala O'Brajenu u oci. Ona promrmlja nešto što je izgledalo kao odobravanje.

„Dobro. To je dakle u redu.”

Na stocicu je bila srebrna kutija s cigaretama. Pomalo rasejano, O'Brajen je gurnu prema njima, uze jednu i sam, i poce polako koracati gore-dole, kao da u hodu bolje misli. Cigarete su bile veoma dobre, veoma debele i cvrsto zavijene, s neuobicajeno svilenkastim papirom. O'Brajen ponovo pogleda na sat.

„Martine, ti bi mogao da se vratiš u kuhinju”, rece. „Ja cu za cetvrt sata ponovo ukljuciti telekran. Pre nego što odeš, pogledaj dobro lice ovim drugovima, da ih zapamtiš. Ti ceš ih još vidati. Ja možda necu.”

Isto onako kao i na ulazu, coveculjkove ocice im preleteše preko lica. U njegovom ponašanju nije bilo ni trunke prijateljstva. Gledao im je lica da bi ih zapamtio, ali nije imao nikakvo interesovanje za njih, ili se bar tako cinilo. Vinstonu pade na pamet da sinteticko lice možda i ne može menjati izraz. Bez reci, i bez ikakvog pozdrava, Martin izide, necujno zatvorivši vrata za sobom. O'Brajen je hodao gore-dole, s jednom rukom u džepu svog crnog kombinezona i držeci cigaretu u drugoj.

„Mora vam biti jasno”, rece on, „da cete se boriti u tami. Uvek cete i biti u tami. Primacete naredenja i izvršavati ih, a da necete ni znati zašto. Kasnije cu vam poslati jednu knjigu iz koje cete saznati kakva je prava priroda društva protiv koga se borimo i strategija pomocu koje cemo ga oboriti. Kad procitate knjigu, bicete punopravni clanovi Bratstva. Ali izmedu opštih ciljeva za koje se borimo i neposrednih zadataka trenutka necete znati ništa. Ja vam kažem da Bratstvo postoji, ali vam ne mogu reci da li njegovih pripadnika ima stotinu, ili deset miliona. Po onome što cete sami znati necete moci da kažete da li ih ima cak ijedno tuce. Imacete tri ili cetiri coveka za vezu; povremeno, kako oni budu nestajali, zamenjivacemo ih drugima. Pošto je ovo vaša prva veza, zadržacemo je. Kad budete primali naredenja, ona ce dolaziti od mene. Ako nademo za potrebno da stupimo u vezu s vama, to ce biti preko Martina. Kad vas najzad uhvate, priznacete. To je neizbežno. Ali moci cete da priznate vrlo malo stvari sem svojih sopstvenih dela. Necete moci da izdate više od šacice nevažnih ljudi. Verovatno necete izdati ni mene. Dotle cu vec biti mrtav, ili postati druga licnost, sa drugim licem.”

On nastavi da se krece gore-dole po debelom mekom tepihu. Uprkos glomaznosti, pokreti su mu na neki nacin bili laki. To se videlo cak i u pokretu kojim je gurao ruku u džep, ili obrtao cigaretu. Cak više nego snaga, iz njega je izbijala neka sigurnost u sebe, i razumevanje stvari pomešano s malo ironije. Ma koliko ozbiljan i predan bio, nije u sebi imao nicega od one iskljucivosti koja odlikuje fanatike. Kad je govorio o ubistvu, samoubistvu, venericnim bolestima, amputiranim udovima i izmenjenim licima, u tonu mu se naslucivao blagi podsmeh. Njegov glas kao da je govorio: „To je neizbežno, to moramo da radimo, bez kolebanja. Ali to necemo raditi kad život opet dobije smisao.” Vinstoa zahvati talas divljenja, gotovo obožavanja prema O'Brajenu. za trenutak beše zaboravio maglovit Goldštajnov lik. Gledajuci u O'Brajenova snažna ramena i lice zatupljenih crta, tako ružno a ipak tako civilizovano, bilo je nemoguce verovati da on može biti pobeden. Nije bilo lukavstva kome on nije dorastao, ni opasnosti koju nije mogao predvideti. Cinilo se da je cak i na Džuliju ostavio snažan utisak. Ona beše pustila da joj se cigareta ugasi, i pažljivo ga slušala. O'Brajen nastavi:

„Svakako ste culi glasine o postojanju Bratstva. Nema sumnje da ste stvorili svoju predstavu o njemu. Verovatno ste zamišljali ogroman svet zaverenika koji se potajno sastaju u podrumima, pišu poruke po zidovima, prepoznaju jedan drugog po lozinkama ili posebnim pokretima dlana. Ništa od toga nije istina. Pripadnici Bratstva nemaju nacina da se prepoznaju; nijedan ne poznaje više od nekolicine ostalih. Ni sam Goldštajn, ako bi pao u ruke Policiji misli, ne bi mogao da im da potpun spisak clanova, niti ma kakav podatak koji bi ih doveo do potpunog spiska. Takav spisak ne postoji. Bratstvo se ne može iskoreniti zato što ono nije organizacija u obicnom smislu te reci. Ne održava ga kao celinu ništa do ideje, koja je neuništiva. Ni vas nece podržavati ništa sem ideje. Necete imati drugova, nece imati ko da vas hrabri. Kad vas najzad uhvate, nece vam niko pomoci. Nikad ne pomažemo našim clanovima. Najviše što možemo, i to kad je apsolutno potrebno da se neko ucutka, to je da ponekad prokrijumcarimo žilet u zatvorenik ovu celiju. Moracete se navici da živite bez rezultata i bez nade. Neko vreme cete raditi, onda ce vas uhvatiti, onda cete priznati, i na kraju cete umreti. To ce biti svi rezultati koje cete videti. Ne postoji nikakva mogucnost da se za našeg života oseti ma kakva promena. Mi smo mrtvaci. Naš jedini pravi život jeste u buducnosti. U njoj cemo ucestvovati kao gomilice praha i komadici kostiju. Ali koliko je ta buducnost udaljena ne može se znati. Možda i svih hiljadu godina; Trenutno ne možemo ništa sem da malo-pomalo širimo oblast duhovne normaInosti. Ne možemo delati kolektivno. Možemo samo širiti svoje znanje upolje, od pojedinca do pojedinca, generaciju za generacijom. Pošto smo suoceni sa Policijom misli, drugog nacina nema.”

On stade i po treci put pogleda na sat.

„Skoro vam je vreme da krenete, drugarice”, rece Džuliji. „Cekajte. Bokal je još uvek dopola pun.”

Napuni caše i podiže svoju, držeci je za nožicu.

„Za šta cemo ovom prilikom?” upita, još uvek s onom nijansom ironije. „Za zbrku u redovima Policije misli? Za smrt Velikog Brata? Za covecanstvo? Za buducnost?”

„Za prošlost”, rece Vinston.

„Prošlost je važnija”, ozbiljno se složi O'Brajen Ispiše; trenutak zatim Džulija se diže da pode. O'Brajer skide s vrha ormana neku kutijicu i dade joj pljosnatu belu tabletu da stavi na jezik. Rece joj da je važno ne mirisati na vino; liftbojevi su veoma vešti da primete i najmanje sitnice. Cim se vrata za njom zatvoriše, on kao da zaboravi da ona uopšte postoji. Pode još korak-dva svojom putanjom, zatim stade.

„Treba da sredimo još neke detalje”, rece. „Pretpostavljam da imate neko skrovište?”

Vinston mu isprica o sobi iznad Ceringtonove radnjice.

„Poslužice za prvo vreme. Kasnije cemo vam udesiti neko drugo mesto. Veoma je važno cesto menjati skrovište. U meduvremenu cu vam poslati jedan primerak knjige” — cak i O'Brajen, primeti Vinston, izgovara tu rec kao da je napisana kurzivom — „Goldštajnove knjige, razume se, što pre budem mogao. Možda ce proci i nekoliko dana pre nego što dodem do nje. Nema mnogo primeraka, kao što vec možete i zamisliti. Policija misli ih pronalazi i uništava gotovo isto onako brzo koliko je mi štampamo. To ne smeta mnogo. Knjiga je neuništiva. Ako bi uništili i poslednji primerak, bili bismo u stanju da je reprodukujemo gotovo doslovce. Nosite li tašnu sa sobom na posao?” dodade on.

„Da, redovno.”

„Kakva je?”

„Crna, veoma iznošena. Sa dva kaiša.”

„Crna, dva kaiša, veoma iznošena — dobro. Jednog dana u prilicno bliskoj buducnosti — ne mogu vam reci tacan datum — u jednom tekstu koji ce vam se dati u rad bice jedna pogrešno otkucana rec. Tražicete da vam daju cist tekst. Sutradan cete poci na posao bez tašne. Tokom tog dana, na ulici, prici ce vam jedan covek, dotaci ce vas po ramenu i reci „Izvinite, mislim da ste ispustili tašnu”. U tašni koju ce vam dati nalazice se Goldštajnova knjiga. Vraticete je za cetrnaest dana.”

Za trenutak su obojica cutali.

„Ostalo vam je još nekoliko minuta pre nego što treba da odete”, rece O'Brajen. Srešcemo se — ako se uopšte sretnemo —”.

Vinston ga pogleda. „Tamo gde nema mraka!” rece oklevajuci.

O'Brajen klimnu glavom bez i najmanjeg traga iznenadenja. „Tamo gde nema mraka”, rece, kao da je prepoznao aluziju. „A u meduvremenu, da li biste šta želeli da kažete pre nego što odete? Neku poruku? Neko pitanje?”

Vinston razmisli. Cinilo mu se da više nema šta da se pita; još manje mu je bilo do bombastih fraza. Umesto bilo cega što bi imalo kakve veze sa O'Brajenom ili Bratstvom, u glavu mu dode neka kombinovana slika mracne sobe gde mu je majka provela poslednje dane, sobicka iznad Ceringtonove radnje, staklenog pritiskaca i gravire u okviru od ružinog drveta. Skoro i ne razmišljajuci, on rece:

„Da li ste možda nekad culi jednu staru pesmicu koja pocinje: „Narandža i limun, kaže sveti Šimun”?

O'Brajen ponovo klimnu glavom. Zatim, s nekom ozbiljnom uctivošcu odrecitova celu strofu:

Narandža i limun, kaže sveti Šimun;
Duguješ mi farting, kaže sveti Martin;
Šta bi od mog duga, pita sveti Luka;
Kad dobijem para, Šordic odgovara.


„Znali ste poslednji stih!” uzviknu Vinston.

„Da, znao sam poslednji stih. Bojim se da vam je sad vreme da podete. Ali cekajte. Dozvolite da vam dam jednu od onih tableta.”

Kad je Vinston ustao, O'Brajen mu pruži ruku, Njegov snažni stisak prosto zgnjeci kosti u Vinstonovom dlanu. Kad je stigao do vrata, Vinston se okrete, ali O'Brajen je vec izgledao kao da ga upravo zaboravlja. Cekao je, držeci ruku na prekidacu telekrana. Iza njega se video pisaci sto s lampom zasencenom zelenim abažurom, diktograf i žicane korpe prepune papira. Incident je bio okoncan. Vinston shvati da ce kroz trideset sekundi O'Brajen nastaviti svoj prekinut i važan partijski posao.

9

Vinston je bio piktijast od umora. Piktijast je bila prava rec. Spontano mu je pala napamet. Telo kao da mu je imalo ne samo slabost piktija nego i prozirnost. Cinilo mu se da bi mogao videti svetlost kroz ruku kad bi je podigao. Stravican zamor od rada bio je iz njega iscedio svu krv i limfu, i ostavio samo krhku konstrukciju nerava, kostiju i kože. Svi osecaji kao da su se uvelicali. Kombinezon mu je povredivao ramena, trotoar ga golicao po tabanima; cak je i otvaranje i zatvaranje šake bilo napor od koga su mu škripali zglobovi.

Za pet dana je isterao više od devedeset sati rada; kao i svi ostali u Ministarstvu. Sad je sve bio gotovo, i nije imao doslovno ništa da radi, nikakvog posla za Partiju, do sutrašnjeg jutra. Mogao je provesti šest casova u skrovištu, i još devet u svom krevetu. Laganim koracima, po blagom popodnevnom suncu, išao je prljavom ulicom ka Ceringtonovoj radnji, pazeci da ne naleti na patrolu, ali ipak iracionalno ubeden da se tog popodneva niko nece mešati u njegove poslove. Teška tašna koju je nosio udarala ga je po kolenu na svakom koraku, od cega su mu gore i dole po nozi prolazili trnci. U tašni je bila knjiga, koja je kod njega bila vec šest dana, ali koju još uvek nije stigao da otvori, cak ni da pogleda.

Šestog dana Nedelje mržnje, posle povorki, govora, pevanja, zastavica, plakata, filmova, voštanih figura, lupe doboša i piske truba, toptanja nogu u maršu, škripe tenkovskih gusenica, urlika nagomilanih aviona, gruvanja topova — posle šest dana svega toga, kad se ogromni orgazam treperavo približavao kraju a opšta mržnja protiv Evroazije zakuvala do takvog delirijuma da bi masa bez daljeg rastrgala na komade one dve stotine evroazijskih ratnih zlocinaca koji je trebalo da budu javno obešeni poslednjeg dana, da ih se samo mogla docepati — upravo je u tom trenutku bilo objavljeno da je Okeanija u ratu s lstazijom. Evroazija je bila saveznik.

Razume se, niko nije priznavao da je došlo do promene. Jednostavno je postalo poznato, iznenadno i svuda u isto vreme, da je neprijatelj Istazija, a ne Evroazija. Kad se to desilo, Vinston je upravo prisustvovao demonstracijama na jednom od trgova u centralnom delu Londona. Bila je noc; bela lica i skerletne zastave bili su osvetljeni bleštavom svetlošcu reflektora. Trg je do poslednjeg santimetra ispunjavala masa od nekoliko hiljada ljudi, racunajuci i grupu od oko hiljadu osnovaca u uniformi Špijuna. Na tribini prekrivenoj skerletnom draperijom, govornik iz Uže partije, sitan mršav covek s nesrazmemo dugim rukama i velikom celavom glavom po kojoj se vuklo nekoliko ravnih pramen ova kose, potpaljivao je gomilu. Patuljastog rasta, izoblicen od mržnje, jednom šakom je stezao mikrofon za vrat a drugom, ogromnom na kraju duge ruke, preteci grabio vazduh iznad glave. Glas, koji su zvucnici cinili metalnim, tutnjao je iznoseci beskrajni katalog zverstava, pokolja, raseljavanja, silovanja, mucenja zarobljenika, bombardovanja civilnog stanovništva, neistinite propagande, nepravedne agresije, prekršenih paktova. Bilo ga je nemoguce slušati a ne poverovati mu, pa potom ne planuti od besa. Svakih nekoliko trenutaka, gnev gomile bi prekipeo i govornikov glas bi zaglušilo divljacno, životinjsko urlanje koje se nekontrolisano izvijalo iz hiljada grla. Najdivljacniji krici su dolazili od osnovaca. Govor je vec potrajao kojih dvadeset minuta, kad je na platformu ustrcao kurir i tutnuo govorniku u ruku svitak papira. Ovaj ga je odmotao ne prekidajuci govor. Ni u glasu ni u recima mu se nije osetila nikakva razlika; jedino su imena odjednom postala drukcija. Bez reci kroz gomilu je prošao talas razumevanja. Okeanijaje u ratu s Istazijom! Sledeceg trenutka stvori se neopisiva gužva. Zastave i plakati kojimaje trg bio ukrašen bili su pogrešni! Na dobroj polovini nalazila su se pogrešna lica. Sabotaža! Maslo Goldštajnovih agenata! Usledio je gnevni intermeco kad je gomila pocela da dere plakate sa zidova, cepa zastave na komade i gazi ih. Špijuni su pocinili cuda od aktivnosti penjuci se po krovovima i sekuci konopce sa kojih popadaše i zalepršaše zastavice. No za dva-tri minuta sve je bilo gotovo. Govornik, još uvek stežuci mikrofon za vrat, pognutih ramena, grabeci slobodnom rukom po vazduhu, beše nastavio svoj govor. Još jedan minut, i u gomili su ponovo odjeknuli divlji krici gneva. Mržnja se nastavila isto kao i pre, jedino je njen predmet bio promenjen.

Secajuci se toga, Vinston je ponajviše bio impresioniran time što je govornik iz jedne politike uskocio u drugu doslovno u pola reci, ne samo bez zastoja nego cak i bez izmene u konstrukciji recenice. No u tom trenutku je bio zaokupljen drugim stvarima. U onom trenutku nereda, dok je masa cepala plakate, bio mu je prišao neki covek cije lice nije video, kucnuo ga po ramenu i rekao „Izvinite, mislim da ste ispustili tašnu.” Uzeo je tašnu rasejano, bez reci. Znao je da ce proci dani pre nego što mu se ukaže prilika da je otvori. Cim se demonstracija završila, otišao je pravo u Ministarstvo istine, iako je vec bilo skoro dvadeset tri casa. To je isto uradilo sve osoblje Ministarstva. Naredenja da se svi vrate na posao, koja su se vec cula s telekrana, bila su skoro nepotrebna.

Okeanija je u ratu s Istazijom; Okeanija je od uvek u ratu s Istazijom. Veliki deo politicke literature izdate tokom poslednjih pet godina sad je bio zastareo. Izveštaje i dokumentaciju svih vrsta, novine, knjige, brošure, filmove, magnetofonske trake, fotografije — sve je to trebalo ispraviti munjevitom brzinom. Iako nije bila izdata nijedna direktiva, znalo se da nacelnici odeljenja žele da u roku od jedne sedmice nigde ne ostane nikakvog pomena o ratu s Evroazijom i savezništvu s Istazijom. Posao je bio prekomeran, i utoliko teži što se postupci koje je podrazumevao nisu mogli nazvati pravim imenom. Celo osoblje Odeljenja dokumentacije radilo je osamnaest casova u dvadeset cetiri, sa dva prekida od po tri sata za spavanje. Iz podruma su bili izneseni dušeci i prostrti po hodnicima; obroci su se sastojali od sendvica i kafe Pobeda koje su servirke iz menze raznosile na kolicima. Svaki put kad je prekidao posao na ta tri sata, Vinston se trudio da obradi sav materijal koji je imao na stolu, i svaki put kad se dovlacio natrag, lepljivih ociju i sav u bolovima, zaticao je novu gomilu svitaka papira koja mu je pokrivala sto kao snežni smet, dopola zatrpavala diktograf i prelivala se na pod, tako da mu je prvi posao uvek bio da ih zgura na koliko-toliko urednu gomilu da bi imao mesta za rad. Najgore od svega je bilo to što posao ni izdaleka nije bio potpuno mehanicki. testo je trebalo samo to da se umesto jednog imena unese drugo, ali svaki iole detaljan izveštaj o dogadajima zahtevao je pažnju i fantaziju. Bilo je potrebno cak i znatno poznavanje geografije da bi se rat premestio s jednog dela sveta na drugi.

Treceg dana su ga oci vec neizdržljivo bolele, a naocare je morao brisati svakih nekoliko minuta. Rad je izgledao kao borba s nekim preteškim fizickim zadatkom, necim što covek ima puno pravo da odbije, a ipak neuroticno teži da obavi. Ukoliko je uopšte i imao vremena da na to pomisli, nije ga uznemiravala cinjenica što je svaka rec koju je mrmljao u diktograf, svaki potez hemijske olovke, smišljena laž. Bilo mu je stalo, kao i svim ostalima u Odeljenju, da falsifikat bude savršen. Ujutru šestog dana poplava svitaka malo oslabi. Iz cevi citavih pola sata ne ispade ništa; zatim jedan svitak; zatim ništa. Posao se svuda i u isto vreme smanjivao bližeci se kraju. Celim Odeljenjem prode dubok i tako reci potajan uzdah olakšanja. Ogromno delo, koje se nikad nije smelo pomenuti, bilo je okoncano. Sad je bilo nemoguce da iko dokaže pomocu dokumenata da je uopšte bilo rata s Evroazijom. U dvanaest nula-nula neocekivano dode saopštenje da su svi radnici u Ministarstvu slobodni do sutradan ujutru. Vinston, još uvek noseci tašnu u kojoj je bila knjiga i koju je držao izmedu nogu dok je radio a pod sobom dok je spavao, ode kuci, obrija se, i skoro zaspa u kadi iako je voda bila jedva više no mlaka.

S nekim sladostrastnim škripanjem u zglobovima on se pope stepenicama do sobe iznad Ceringtonove radnje. Bio je umoran, ali ne više sanjiv. Otvori prozor, potpali prIjavu malu pec i pri stavi loncic vode za kafu. Džulija ce stici za koji trenutak; u meduvremenu, tu mu je bila knjiga. Sede u zaprljanu naslonjacu i odreši kaiševe na tašni.

Teška crna knjiga, nevešto ukoricena, bez ikakvog imena i naslova na koricama. Redovi u knjizi su takode izgledali malo neravni. Strane su bile izlizane na ivicama i lako su se rasturale, kao da je knjiga prošla kroz mnogo ruku. Natpis na prvoj stranici glasio je:

Emanuel Goldštajn

TEORIJA I PRAKSA
OLIGARHIJSKOG KOLEKTIVIZMA

Vinston poce citati:

Glava prva

NEZNANJE JE MOC

Tokom cele pisane istorije, a verovatno još i od kraja mladeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viši, Srednji i Niži. Bili su izdeljeni na mnoge i potkategorije, nosili bezbroj raznih imena, a njihov: brojni odnos, kao i medusobni odnosi, varirao je iz veka u vek; no u suštini se struktura društva nije menjala. Cak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao što se i žiroskop uvek vraca u stanje ravnoteže ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi...

 

Vinston prestade citati, najpre da bi uživao u tome što zaista cita, u udobnosti i bezbednosti. Bio je sam; bez telekrana, bez uveta s one strane kljucaonice, bez nervoznog impulsa da se osvrne ili da pokrije stranu rukom. Blagi letnji vazduh igrao mu se uz obraz. Odnekud izdaleka dopirali su decji uzvici; u samoj sobi nije bilo nikakvog zvuka do kucanja sata slicnog grebanju kakvog insekta. On se spusti još dublje u naslonjacu i podiže noge na rešetku pred ognjištem kamina. To je bilo blaženstvo, to je bila vecnost. Najednom, kao što covek ponekad cini s knjigom za ciju svaku rec zna da ce je procitati i preprocitavati, on je otvori na drugom mestu i nade se kod trece glave. Nastavi da cita:

Glava treca

RAT JE MIR

Cepanje sveta na tri velike superdržave bio je dogadaj koji se mogao predvideti — koji je i bio predviden — pre polovine dvadesetog veka. Utapanjem Evrope u Rusiju i Velike Britanije u Sjedinjene Države vec su se de facto stvorile dve od tri države koje danas postoje, naime Evroazija i Okeanija. Treca, Istazija, pojavila, se kao posebna celina tek posle još jedne decenije zapetljanih borbi. Granice izmedu ovih triju država mestimicno su proizvoljne, a mestimicno variraju zavisno od ratne srece, ali, uopšte uzev, slede geografske mede. Evroazija obuhvata ceo severni deo evropskog i azijskog tla, od Portugalije do Beringovog moreuza. Okeanija obuhvata Severnu i Južnu Ameriku, ostrva u Tihom okeanu, ukljucujuci i Britanska ostrva, Australaziju i južni deo Afrike. Istazija, manja od ovih dveju, i sa nepreciznije odredenom zapadnom granicom, obuhvata Kinu i zemlje južno od nje, japanska ostrva i veliki ali ne uvek isti deo Mandžurije, Mongolije i Tibeta.

U jednoj ili drugoj kombinaciji, ove tri superdržave stalno su u ratu, i to stanje traje vec dvadeset pet godina. Medutim, rat više nije ona ocajnicka, razorna borba kao što je bio u prvim decenijama dvadesetog veka. To je rat ogranicenih ciljeva izmedu suparnika koji nisu u stanju da unište jedan drugog, koji nemaju materijalnog uzroka za borbu, i koje ne deli nikakva istinska razlika u Ideologiji. Ovo ne znaci da su bilo vodenje rata bilo stav koji preovladava u odnosu na njega, postali manje krvožedni, ili u vecoj meri viteški. Naprotiv, ratna histerija je u svim zemljama sveobuhvatna i trajna, a silovanje, pljacka, ubijanje dece, porobljavanje celih naroda, i mere protiv zarobljenika koje ponekad idu do kuvanja u ulju i spaljivanja živih ljudi, smatraju se normalnim, a kad ih cini sopstvena strana a ne neprijateljska, dostojnim hvale. Ali u fizickom smislu, rat obuhvata veoma mali broj ljudi, pre svega visoko kvalifikovane specijaliste, i prouzrokuje relativno mali broj žrtava. Borbe se, kad do njih uopšte i dode, vode na neodredenim granicama o cijem geografskom položaju obican covek može samo da nagada, ili oko Plovecih tvrdava koje cuvaju strateška mesta na pomorskim putevima. U centrima civilizacije rat ne znaci ništa više do trajne nestašice robe široke potrošnje, i po koju eksploziju raketne bombe koja eventualno prouzrokuje smrt nekoliko desetina ljudi. Rat je u stvari izmenio svoj karakter. Tacnije, razlozi zbog kojih se vodi rat razvrstani su po važnosti na drukciji nacin. Motivi koji su u izvesnoj meri bili prisutni u velikim ratovima s pocetka dvadesetog veka sad su postali dominantni, svesno su priznati i po njima se postupa.

Da bi se razumela priroda sadašnjeg rata — jer je, uprkos pregrupisavanjima do kojih dolazi svakih nekoliko godina, još uvek u pitanje jedan isti rat — potrebno je pre svega shvatiti da on nikako ne može imati odlucujuci znacaj. Nijedna od triju superdržava ne može se definitivno osvojiti, cak ni kad su ostale dve udružene protiv nje. Sve su one previše izjednacene po ratnom potencijalu, a i prirodna odbrana im je prejaka. Evroaziju štite ogromna kopnena prostranstva, Okeaniju širina Atlantskog i Tihog okeana, a Istaziju plodnost i vrednoca stanovništva. Osim toga, više ne postoji ništa, u materijalnom smislu, oko cega bi se moglo boriti. Izgradnjom zatvorene privrede, u kojoj su proizvodnja i potrošnja medusobno uskladene, prestala je borba za tržišta, koja je bila jedan od glavnih uzroka ranijih ratova, a trka za sirovinama je izgubila životnu važnost koju je nekad imala. U svakom slucaju svaka od ove tri superdržave toliko je velika da skoro sav materijal koji joj je potreban može dobiti na svojoj teritoriji. Ukoliko ima direktnu ekonomsku svrhu, rat se sada vodi samo za radnu snagu. Izmedu granica ovih triju država, a ni u cijem stalnom posedu, nalazi se nepravilni pravougaonik ciji su uglovi Tanger, Brazavil, Darvin i Hongkong, a u kome živi otprilike petina stanovništva sveta. Upravo se za posed nad ovim gusto naseljenim oblastima i nad oblašcu Severnog pola ove tri države bore. U praksi, nijedna od njih nikad nema vlast nad celom tom spornom oblašcu. Izvesni njeni delovi stalno prelaze iz ruke u ruku, a ono što diktira beskonacne promene u svrstavanju triju država jeste prilika da se ovaj ili onaj komad te oblasti zauzme iznenadnom izdajom.

Svaka od ovih sporednih teritorija sadrži nalazišta dragocenih minerala, a na nekima ima važnih biljnih proizvoda kao što je kaucuk, koji se u hladnijim klimatskim pojasevima inace mora proizvoditi sinteticki po relativno skupim metodima. No, pre svega, te teritorije sadrže neiscrpnu rezervu jeftine radne snage. Sila koja ima vlast nad ekvatorijalnom Afrikom, ili zemljama Srednjeg istoka, ili Južnom Indijom, ili Indonezijskim arhipelagom, poseduje isto tako i tela desetina ili stotina miliona slabo placenih i žestoko eksploatisanih kulija(?). Stanovnici ovih oblasti, koji, manje ili više otvoreno, imaju status robova, neprekidno prelaze iz ruku jednog u ruke drugog osvajaca, i troše se kao ugalj ili nafta u trci da se proizvede što više oružja, zauzme što više teritorije, stekne vlast nad što više radne snage, da bi se proizvelo što više oružja, zauzelo što više teritorije, i tako u beskraj. Ovde treba imati u vidu da se bitka retko vodi van granica spornih oblasti. Granice Evroazije osciliraju izmedu basena reke Kongo i severne obale Sredozemnog mora; ostrva u Indijskom i Tihom okeanu stalno prelaze iz okeanijskih u istazijske ruke i obratno; u Mongoliji granicna linija izmedu Evroazije i Istazije nikad nije stabilna; oko Severnog pola sve tri zemlje polažu pravo na ogromna prostranstva koja su u stvari vecim delom nenaseljena i neistražena; ali ravnoteža sile uvek ostaje približno ista, a teritorija koja predstavlja centralni deo svake od ove tri superdržave ostaje uvek netaknuta. Sem toga, rad eksploatisanih naroda nastanjenih oko Ekvatora nije istinski potreban svetskoj privredi. Taj rad ne doprinosi ništa bogatstvu sveta jer se svi njegovi proizvodi koriste za rat, a cilj je rata uvek: biti u boljem položaju za vodenje sledeceg rata. Svojim radom porobljeni narodi omogucavaju porast u tempu neprekidnog rata. No i bez njih struktura svetskog društva, kao i proces kojim se ono održava, ne bi bili suštinski izmenjeni.

Prvenstveni cilj modernog rata (u skladu sa principima, dvomisli, taj cilj rukovodeci umovi Uže partije istovremeno priznaju i ne priznaju) jeste utrošiti proizvode mašine a da se pri tom ne poveca opšti životni standard. Još od kraja devetnaestog veka, problem upotrebe viška robe široke potrošnje je latentan u industrijskom društvu. Danas, kad vrlo malo ljudskih bica ima dovoljno da jede, ovaj problem ocigledno nije prešan, a mogao je to ne postati cak i da nije bilo dejstva veštackog procesa uništenja. Svet današnjice je go, gladan i ruševan u poredenju i sa svetom koji je postojao pre 1914. godine, a kamoli sa imaginarnom buducnošcu kojoj su se ljudi iz tog doba nadali. Pocetkom dvadesetog veka, vizija buduceg društva u kome vladaju neverovatno bogatstvo, neopterecenost radom, red i delotvornost — blistav antiseptican svet od stakla, celika i snežnobelog betona — bila je deo svesti bezmalo svakog obrazovanog coveka. Nauka i tehnika razvijale su se neverovatnom brzinom, i cinilo se sasvim prirodnim pretpostaviti da ce se razvijati i dalje. To se nije desilo, delom zbog osiromašenja prouzrokovanog dugim nizom ratova i revolucija, a delom zato što je naucni i tehnicki napredak zavisio od empirijskog nacina mišljenja koji se u strogo ustrojenom društvu nije mogao održati. U celini uzev, svet je danas primitivniji no što je bio pre pedeset godina. Neke zaostale oblasti su uznapredovale; usavršeni su i razni aparati — uvek na neki nacin povezani s ratovanjem ili špijunažom — ali eksperimentisanje i pronalaženje se uveliko ugasilo, a ogromna šteta koju je za sobom ostavio atomski rat voden polovinom veka nije se nikako popravila do kraja. No opasnosti koje mašina nosi sa sobom još uvek su prisutne. Od trenutka kad se na svetu pojavila prva mašina, svakom inteligentnom coveku postalo je jasno da je potreba za ljudskim argatovanjem, dakle (u velikoj meri) i za ljudskom nejednakošcu, prestala. Ako bi se mašina smišljeno koristila za tu svrhu, glad, dirincenje, nepismenost i bolest mogli bi se likvidirati za nekoliko generacija. I, u stvari, mada se nije koristila za tu svrhu, no prosto jednim automatskim procesom — naime proizvodnjom dobara koje je ponekad bilo nemoguce ne raspodeliti — mašina je odista u velikoj meri podigla životni standard prosecnog coveka tokom nekih pedeset godina krajem devetnaestog i pocetkom dvadesetog veka.

Ali takode je bilo jasno da opšte povecanje bogatstva preti da razori — da je u stvari u izvesnom smislu vec razorilo — hijerarhijsko društvo. U svetu u kome bi svi imali kratko radno vreme, bili siti, živeli u kuci s kupatilom i frižiderom, i posedovali automobil ili cak avion, najocigledniji i možda najvažniji oblik nejednakosti bi vec bio nestao. Ako bi postalo opšte, bogatstvo ne bi predstavljalo nikakvu odliku. Nema sumnje da je bilo moguce zamisliti društvo u kome bi bogatstvo, u smislu licne svoj ine i raskoši, bilo ravnomerno raspodeljeno dok bi moc ostala u rukama male privilegovane kaste. No u praksi takvo društvo ne bi dugo ostalo stabilno. Jer ako bi svi podjednako uživali u dokolici i sigurnosti, ogromne mase ljudi koje su u normalnim prilikama zaglupljene siromaštvom, obrazovale bi se i naucile da misle svojom glavom; kad bi to uradile, shvatile bi pre ili posle da privilegovana manjina nema nikakvu korisnu funkciju i zbrisale bi je. U krajnjoj liniji, hijerarhijsko društvo može opstati samo. na temelju siromaštva i neznanja. Vratiti se poljoprivrednoj prošlosti, kao što su sanjali neki mislioci s pocetka dvadesetog veka, nije bilo prakticno rešenje. To se kosilo sa tendencijom ka mehanizaciji koja je skoro u celom svetu postala kvaziinstinktivna; sem toga, svako industrijski zaostalo društvo je vojnicki bespomocno i ne može a da ne potpadne pod dominaciju, direktnu ili indirektnu, svojih industrijski razvijenijih suparnika.

Još manje bi zadovoljilo rešenje da se mase održe u siromaštvu time što bi se smanjila proizvodnja dobara. To se u velikoj meri dogodilo u poslednjoj fazi kapitalizma, približno izmedu 1920. i 1940. godine. Privreda mnogih zemalja bila je puštena da stagnira, sa obradivanjem zemlje se prestalo, investiciona oprema se nije obnavljala, velikim delovima stanovništva bio je uskracen rad i davana državna pomoc koja ih je samo dopola održavala u životu. No to je takode dovelo do vojne slabosti, a pošto su lišavanja koja su na taj nacin prouzrokovana bila ocigledno nepotrebna, neminovno je došlo do suprotstavljanja. Problem se sastojao u tome da se industrijska proizvodnja održi a da se pri tom ne uvecava stvarno bogatstvo sveta. Roba se morala proizvoditi, ali se nije smela raspodeljivati. U praksi, jedini nacin da se to postigne bio je: neprekidno održavati rat.

Suština rata je u uništavanju, ne toliko ljudskih života koliko proizvoda ljudskog rada. Ratom se razbijaju na komade, rasipaju u stratosferu, ili potapaju u dubine mora materijalna dobra koja bi se inace mogla upotrebiti da stvore masama previše udoban život i, prema tome, u krajnjoj liniji, da ih ucine inteligentnijima. Proizvodnja ratnog materijala, cak kad se on i ne uništava, još uvek predstavlja pogodan nacin trošenja radne snage na proizvodnju stvari koje se ne mogu potrošiti. Jedna ploveca tvrdava, na primer, sadrži onoliko rada koliko bi bilo potrebno da se izgradi nekoliko stotina teretnih brodova. Ona se na kraju baca u staro gvožde kao prevazidena, s tim što nikome nije donela nikakve materijalne koristi, posle cega se uz nov ogroman trud izgraduje nova. U principu, ratna proizvodnja se uvek planira tako da apsorbuje svaki višak koji može preostati pošto se podmire najnužnije potrebe stanovništva. U praksi se uvek procenjuje da su potrebe stanovništva manje nego što su u stvari, što dovodi do hronicne nestašice polovine životnih potrepština; no to se smatra korisnim. Namerna je politika održavati cak i povlašcene grupe blizu same ivice siromaštva, pošto stanje opšte nestašice povecava znacaj malih povlastica i tako uvelicava razliku izmedu grupa. Po merilima s pocetka dvadesetog veka, cak i clanovi Uže partije žive monaškim, napornim životom. No i pored toga, ono malo raskoši koju odista uživaju — veliki i lepo uredeni stanovi, bolji kvalitet odece, jela, pica i duvana, dvoje ili troje slugu, privatni automobil ili helikopter — smeštaju ih u svet drugaciji od onoga u kome žive clanovi Šire partije, a clanovi Šire partije imaju slicne prednosti u poredenju sa potlacenom masom koju nazivamo „proli”. Društvena atmosfera je slicna onoj u opsednutom gradu, gde posedovanje komada konjetine predstavlja razliku izmedu bogatstva i siromaštva. A u isto vreme svest o tome da je zemlja u ratu, dakle u opasnosti, cini da ustupanje celokupne moci maloj kasti izgleda prirodan, neizbežan uslov da se ostane u životu.

Rat, kao što cemo videti, ne samo da vrši potrebno uništavanje, nego ga vrši na psihološki prihvatljiv nacin. U principu, bilo bi sasvim jednostavno utrošiti višak rada u svetu time što bi se podizali hramovi i piramide, kopale i ponovo zatrpavale rupe, ili cak proizvodile pa onda spaljivale ogromne kolicine robe. No ovim putem bi se stvorila samo privredna, a ne i emocionalna osnova hijerarhijskog društva. Ovde nije u pitanju moral masa, ciji je stav nevažan sve dok ih društvo primorava na stalni rad, nego moral same Partije. I od najnižeg clana Partije zahteva se da bude sposoban, vredan, pa cak i inteligentan u izvesnim uskim okvirima, ali je isto tako potrebno da bude i fanatik koji ništa ne zna a veruje sve što mu se kaže fanatik cija su najcešca osecanja strah, mržnja, ulizištvo i orgijasticni trijumf. Drugim recima, potrebno je da ima mentalitet koji odgovara ratnom stanju. Nije važno da li se rat zaista vodi; a pošto odlucujuce pobede ne može biti, nije važno ni to da li rat tece dobro ili loše. Potrebno je samo da postoji ratno stanje. Cepanje inteligencije, koje Partija traži od svojih clanova a koje se lakše postiže u atmosferi rata, sada je gotovo sveopšte, ali je sve izraženije što je stepen hijerarhije veci. Upravo su u Užoj partiji ratna histerija i mržnja prema neprijatelju najjace. U svojstvu upravljaca, clan Uže partije cesto mora znati da je ova ili ona vest o ratu neistinita; on može cesto biti svetan toga da je ceo rat lažan i da se uopšte ne vodi ili vodi u svrhe potpuno drukcije od zvanicno objavljenih; ali to znanje se lako neutrališe tehnikom dvomisli. U meduvremenu, nijedan clan Uže partije se ni za trenutak ne koleba u svom misticnom verovanju da se rat zaista vodi, i da se mora završiti pobedom Okeanije, koja ce tada postati neosporni gospodar celog sveta.

Svi clanovi Uže partije religiozno veruju u tu nastupajucu pobedu i vlast nad svetom. Taj ce se cilj postici ili postepenim osvajanjem sve vece teritorije i, na taj nacin, izgradnjom nepobedive nadmocne sile, ili pronalaženjem kakvog novog oružja od koga nema odbrane. Na pronalaženju novih oružja radi se bez prestanka, i to je jedna od vrlo malo preostalih aktivnosti u kojoj pronalazacki i spekulativni duh mogu sebi naci oduška. Danas u Okeaniji nauka, u starom smislu te reci, skoro da je prestala postojati. U Novogovoru ne postoji rec koja znaci „nauka”. Empirijski nacin mišljenja, na kome se zasnivaju sva naucna dostignuca prošlosti, u suprotnosti je sa osnovnim principima englsoca, Cak i do napretka u tehnologiji dolazi samo ako se proizvodi tako usavršene tehnologije mogu na neki nacin upotrebiti za smanjenje ljudske slobode. U svim korisnim veštinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obraduju plugom s konjskom vucom, dok se knjige pišu pomocu mašina. No u stvarima od životne važnosti — što u stvari znaci: u ratu i policijskoj špijunaži — empirijski pristup se podržava, ili u najmanju ruku toleriše. Partija ima dva cilja: da osvoji celu površinu zemlje i da zauvek uništi svaku mogucnost nezavisnog mišljenja. Odatle i dva velika problema koje Partija namerava da reši. Jedan je: kako saznati, protiv njegove volje, šta drugo ljudsko bice misli, a drugi: kako za nekoliko sekundi, i bez prethodnog upozorenja, ubiti nekoliko stotina miliona ljudi. U onoj meri u kojoj još uvek postoji, naucnoistraživacki rad se bavi samo tim pitanjima. Današnji naucnik je ili mešavina psihologa i inkvizitora, koji do neverovatnih detalja proucava smisao izraza lica, pokreta, i tonova glasa, i proverava dejstvo seruma, šok-terapije, hipnoze i fizickog mucenja u izvlacenju istine iz subjekta; ili je hemicar, fizicar ili biolog koji se bavi samo onim oblastima svoje struke koje imaju veze sa oduzimanjem života. U ogromni m laboratorijama u Ministarstvu mira i u eksperimentalnim stanicama skrivenim u brazilskim prašumama, australijskoj pustinji, i izgubljenim ostrvima Antarktika, ekipe strucnjaka rade danju i nocu. Neki se bave jednostavno pozadinskim pitanjima buducih ratova; drugi konstruišu sve vece i vece raketne bombe, sve jace i jace eksplozive i sve neprobojnije i neprobojnije oklope; treci traže nove, smrtonosnije gasove, ili rastvorljive otrove koji se mogu proizvesti u kolicinama dovoljnim da unište vegetaciju celih kontinenata, ili kulture zaraznih klica imunizovanih protiv svih mogucih antitela; cetvrti rade na konstrukciji vozila koje ce moci da se probija kroz zemlju kao podmornica kroz vodu, ili aviona koji bi bio nezavisan od svoje baze kao brod; peti ispituju još udaljenije mogucnosti kao što su usredsredivanje suncanih zraka na odredeno mesto putem sociva smeštenih hiljadama kilometara daleko u kosmosu, ili izazivanje zemljotresa i plima korišcenjem toplotne energije iz središta zemlje.

Medutim, nijedan od ovih projekata nikad ne stiže ni blizu faze realizacije, i nijedna od tri superdržave nikad ne uspeva da u znacajnijoj meri pretekne ostale dve. Što je još važnije, sve tri sile vec poseduju, u obliku atomske bombe, oružje daleko jace od bilo kog koje su u stanju da pronadu u naucnim istraživanjima koja se danas vode. Iako Partija, držeci se svog obicaja, tvrdi da ju je ona pronašla, atomska bomba se prvi put pojavila cetrdesetih godina ovog veka, a prvi put šire upotrebljena nekih deset godina kasnije. U to vreme je bilo baceno na stotine takvih bombi na industrijske centre, uglavnom u evropskom delu Rusije, zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Rezultat je bio taj da su se vladajuce grupe u svim zemljama uverile da bi još nekoliko atomskih bombi znacilo kraj organizovanog društva, dakle i njihove moci. Posle toga nije bacena više nijedna bomba, mada nije bio zakljucen — cak ni nagovešten — nikakav zvanican sporazum u tom smislu. Sve tri sile jednostavno nastavljaju da proizvode atomske bombe i da ih drže na lageru za slucaj odlucujuce prilike koja ce se, po njihovom opštem verovanju, pojaviti pre ili posle. U meduvremenu je ratna veština vec trideset ili cetrdeset godina ostala skoro na istom nivou, helikopteri se upotrebljavaju više nego ranije, bombardere su uveliko zamenili projektili sa sopstvenim pogonom, a krhki pokretni boj ni brod ustupi o je mesto gotovo nepotopivoj plovecoj tvrdavi; ali van toga uznapredovalo se vrlo malo. Tenk, podmornica, torpedo, mitraljez, cak i puška i rucna bomba — još uvek su u upotrebi, a uprkos vestima u štampi i na telekranima o beskonacnim pokoljima, ocajnicke bitke iz ranijih ratova, u kojima su ljudi ginuli na stotine hiljada, pa cak i na milione, za nekoliko nedelja, više se nikad nisu ponovile.

Nijedna od triju superdržava nikad ne pokušava neki manevar pri kome bi rizikovala ozbiljan poraz. Kad god se pred uzme kakva operacija širih razmera, to je obicno napad iznenadenja na dotadašnjeg saveznika. Strategija koju sve tri sile vode, ili se pred sobom pretvaraju da vode, uvek je ista. Plan se sastoji u tome da se, kombinacijom borbe, cenkanja i dobro tempiranih izdajnickih napada, stekne krug baza koji bi potpuno okružavao jednu ili drugu državu suparnicu, a onda s tom državom potpiše pakt o prijateljstvu i ostane s njom u miru onoliko koliko je potrebno da se njene sumnje uspavaju. Tokom tog vremena na svim bi se strateškim mestima prikupile rakete natovarene atomskim bombama; zatim bi se sve ispalile istovremeno; njihovo dejstvo bi bilo tako razorno da bi odmazda bila nemoguca. Na to bi se sa preostalom silom potpisao pakt o prijateljstvu i pocelo s pripremama za napad na nju. Ovaj program, skoro da je i nepotrebno reci, cista je fantazija, i nemoguce ga je ostvariti. Štaviše, borbe se ne vode nigde sem u spornim oblastima oko Ekvatora i Severnog pola; do invazije na neprijateljsku teritoriju nikad ne dolazi. Ovo objašnjava cinjenicu da su na nekim mestima granice izmedu superdržava proizvoljne. Evroazija bi, na primer, lako mogla osvojiti Britanska Ostrva, koja su geografski deo Evrope; s druge strane, Okeanija bi svoje granice lako mogla proširiti do Rajne, pa cak i do Visle. No time bi se povredio princip koga se sve tri strane pridržavaju mada ga nisu nikad formulisale: princip kulturnog integriteta. Ako bi Okeanija osvojila oblasti koje su nekad bile poznate kao Francuska i Nemacka, bilo bi potrebno ili zatrti sve njihovo stanovništvo — što bi predstavljalo krupan fizicki problem — ili asimilirati približno sto miliona ljudi koji su, što se tehnickog napretka tice, približno na nivou Okeanije. Sve tri superdržave imaju taj isti problem. Za održavanje njihove strukture apsolutno je potrebno da ne bude nikakvog dodira sa strancima izuzev, u ogranicenoj meri, ratnih zarobljenika i obojenih robova. Cak se i na trenutnog zvanicnog saveznika uvek gleda s najcrnjim sumnjama. Sem ratnih zarobljenika, prosecni gradanin Okeanije nikad ne vidi gradanina Evroazije ili Istazije. Isto tako, zabranjeno mu je da uci strane jezike. Ako bi mu se dopustilo da dolazi u dodir sa strancima, on bi otkrio da su to ljudska bica slicna njemu samom, i da je najveci deo onog što mu je receno o njima laž. Hermeticki svet u kome on živi raspao bi se, a strah, mržnja i uverenje u sopstvenu ispravnost — elementi od kojih zavisi njegov moral — mogli bi ispariti. Stoga sve države shvataju da, ma koliko puta Persija, Egipat, Java i Cejlon prešli iz jednih ruku u druge, glavne granice ne sme preci ništa osim bombi.

Ovo pokriva jednu cinjenicu koja se nikad ne pominje naglas, ali se precutno shvata i koristi kao osnova za politicke postupke, naime cinjenica da su u sve tri superdržave uslovi života uglavnom isti. U Okeaniji je vladajuca filozofija poznat" kao englsoc, u Evroaziji se zove neoboljševizam, a u Istaziji ima kinesko ime koje se obicno prevodi kao „obožavanje smrti”, mada bi tacniji prevod bio „negacija sopstvene licnosti”, Gradaninu Okeanije nije dopušteno da sazna išta bliže o postavkama ovih dveju filozofija; njega jedino uce da ih se gnuša kao varvarskih nasilja nad moralom i zdravim razumom. Uistinu se, medutim, ove tri filozofije skoro i ne razlikuju, a izmedu društvenih sistema ciju ideološku osnovu cine nema nikakve razlike. Uvek je u pitanju ista piramidalna struktura, isto obožavanje polubožanskog vode, ista privreda koja se održava neprekidnim ratom i radi za neprekidni rat. Iz ovoga sledi da tri superdržave ne samo da ne mogu pobediti jedna drugu nego i da time ne bi stekle nikakvu korist. Naprotiv, dokle god su u ratu, one podržavaju jedna drugu, kao tri klipa kukuruza. I, po obicaj u, vladajuce grupe svih triju sila istovremeno imaju i nemaju jasnu predstavu o svojim delima. Oni su svoj život posvetili osvajanju sveta, ali isto tako znaju da je potrebno da se rat nastavi bez kraja i pobede. U meduvremenu, cinjenica da opasnosti od poraza nema omogucava poricanje stvarnosti — specijalnu karakteristiku englsoca i ostalih dveju filozofija. Ovde je potrebno ponoviti ono što smo ranije rekli, naime da je rat, postavši trajan, iz osnova izmenio svoj karakter.

U prošlim vremenima rat je skoro po definiciji bio dogadaj koji se pre ili posle završava, obicno jasnom pobedom ili porazom. Isto tako, u prošlosti je rat bio jedan od glavnih instrumenata pomocu kojih su se ljudska društva držala u dodiru sa fizickom stvarnošcu. Svi vladari u svim vremenima nastojali su da svojim sledbenicima nametnu lažnu sliku stvarnosti, ali nisu sebi mogli dopustiti luksuz da podržavaju bilo kakvu iluziju koja bi mogla ici nauštrb vojnoj spremnosti. Sve dok je poraz znacio gubitak nezavisnosti, ili bilo koji drugi rezultat koji se obicno smatrao nepoželjnim, mere protiv poraza morale su biti ozbiljne. Fizicke cinjenice se nisu mogle ignorisati. U filozofiji, ili religiji, ili etici, ili politici, dva i dva moglo je biti pet, ali kad se konstruiše top ili avion, moralo je biti cetiri. Nespremni narodi su uvek bivali, pre ili posle, pobedeni; a borba za spremnost je bila neprijatelj iluzijama. Sem toga, pa bi se postigla spremnost, trebalo je znati uciti od prošlosti, što je znacilo da se morala imati manje-više tacna predstava o tome šta se u prošlosti dešavalo. Razume se, novine i udžbenici istorije su uvek bile pristrasni i obojeni na odreden nacin, ali falsifikati ovakve vrste koja se danas praktikuje nisu bili moguci. Rat je bio siguran branik duhovnog zdravlja, a što se ticalo vladajucih klasa, verovatno i najvažniji. Dok su se ratovi mogli gubiti ili dobijati, nijedna vladajuca klasa nije mogla biti potpuno neodgovorna.

Ali kad postane doslovno neprekidan, rat istovremeno prestaje da biva opasan. Kad je rat neprekidan, vojne potrebe nema. Tehnicki napredak se može usporiti, a najopipljivije cinjenice poreci ili zanemariti. Kao što smo videli, istraživacki rad koji se može nazvati naucnim još uvek se vrši za potrebe rata, ali u osnovi predstavlja neku vrstu fantazije, pri cemu cinjenica da on ne donosi rezultata pokazuje da rezultati nisu ni važni. Spremnost, cak ni vojna spremnost, više nije potrebna. U Okeaniji je jedino spremna Policija misli.. Pošto je svaka od ove tri superdržave nepobediva, svaka je u stvari poseban svet u kome se svako izvrtanje mišljenja može bezbedno vršiti. Stvarnost vrši svoj pritisak samo kroz svakodnevne potrebe — da se jede i pije, da se ima odeca i krov nad glavom, da se ne pojede nešto otrovno ili padne kroz prozor s najvišeg sprata, i tome slicno. Odsecen od spoljnjeg sveta i prošlosti, stanovnik Okeanije je slican coveku u meduzvezdanom prostoru, koji nema nacina da odredi šta je gore a šta dole. Vladari takvih država su apsolutni onako kako to faraoni i cezari nikad nisu mogli biti. Oni imaju obavezu da cuvaju svoje sledbenike od smrti od gladi u nezgodno velikim kolicinama, i da ostanu na onako isto niskom nivou vojne tehnike kao što su njihovi suparnici; ali kad se taj minimum postigne, mogu da izoblicavaju stvarnost kako im se prohte.

Stoga je rat, ako ga merimo merilom prošlih ratova, prosto-naprosto obmana. On je slican borbi izmedu nekih preživara ciji su rogovi smešteni pod takvim uglom da ne mogu povrediti jedan drugog. No iako je nestvaran, rat nije bez znacaja. On apsorbuje višak potrošne robe i doprinosi održavanju one posebne mentalne atmosfere koja je potrebna hijerarhijskom društvu. Rat, kao što cemo videti, danas predstavlja cisto unutrašnju stvar svake zemlje. U prošlosti su se vladajuce grupe svih zemalja, iako su mogle uvidati svoje zajednicke interese i stoga ogranicavati ratna razaranja, ipak borile jedna protiv druge, s tim što je pobednik uvek pljackao pobedenog. Danas se one uopšte ne bore jedna protiv druge. Rat vodi vladajuca grupa protiv svojih sopstvenih podanika, a cilj rata nije osvajanje tude ili odbrana svoje teritorije, nego ocuvanje strukture društva. Stoga je i sama rec „rat” postala pogrešna. Verovatno bi bilo tacno reci da je, postavši neprekidan, rat prestao postojati. Onog posebnog pritiska koji je vršio na ljude pocev od mladeg kamenog doba pa do prvih decenija dvadesetog veka nestalo je, a na njegovo mesto došlo je nešto sasvim drugo. Rezultat bi bio skoro isti kad bi se tri superdržave saglasile da ce umesto da se neprekidno bore, živeti u vecitom miru, s tim što bi svaka bila zatvorena u svoje granice; jer u tom slucaju svaka od njih bi i dalje bila svet za sebe, zauvek osloboden od otrežnjavajuceg dejstva spoljne opasnosti. Mir koji bi bio zaista stalan bio bi isto što i stalni rat. To je u stvari — mada ga ogromna vecina clanova Partije shvata samo u perifernom smislu — pravi smisao partijske parole: Rat je mir.

 

Vinston za trenutak prestade da cita. Negde u daljini zagrme raketna bomba. Blaženo osecanje da je sam sa zabranjenom knjigom, u sobi bez telekrana, još ga nije napuštalo. Samoca i bezbednost bili su fizicki osecaji, nekako pomešani s umorom njegovog tela, mekocom naslonjace, dodirom blagog vetrica koji je dolazio kroz prozor i igrao mu se po obrazu. Knjiga ga je ocarala, ili bolje reci umirila. U izvesnom smislu nije mu kazivala ništa novo, no i to je bio deo privlacnosti. Kazivala je ono što bi rekao i on sam da je mogao svoje raštrkane misli dovesti u red. Bila je proizvod uma slicnog njegovom, samo daleko jaceg, sistematicnijeg, manje opterecenog strahom. On shvati da su najbolje knjige upravo one koje ti kazuju ono što znaš i sam. Upravo se beše vratio prvoj glavi kad zacu Džulijine korake na stepeništvu. On se podiže iz naslonjace i pode joj u susret. Ona ispusti na pod svoju torbu za alat i baci mu se u zagrljaj. Bilo je prošlo više od nedelju dana otkako se nisu videli.

Kad se razdvojiše, on joj rece: „Dobio sam knjigu.”

„Je li? Fino”, rece ona bez mnogo interesovanja, i klece pored peci da skuva kafu.

Knjigu su ponovo pomenuli tek posle pola sata u krevetu. Suton je bio taman toliko svež da ih natera da se pokriju. Odozdo su se culi poznati zvuci: pesma i grebanje cipela po plocama dvorišta. Ona mišicava žena crvenih ruku koju je Vinston video kad je prvi put bio u sobi kao da je bila sastavni deo dvorišta. Cinilo se da nema casa u toku dana kad nije hodala gore-dole izmedu korita i konopca, naizmenicno puneci usta štipaljkama i pevajuci iz puna srca. Džulija se beše ugnezdila na svojoj polovini kreveta, i vec se cinilo da je na ivici sna. On se maši knjige, koja je ležala na podu, i uspravi se u sedeci stav, oslonjen na naslon kreveta.

„Moramo je procitati”, rece. „Oboje. Svi pripadnici Bratstva moraju da je procitaju”.

„Citaj ti”, rece ona ne otvarajuci oci. „citaj naglas. Tako je najbolje. Usput ceš mi objašnjavati.”

Kazaljke na satu pokazivale su šest, to jest osamnaest. Imali su još tri do cetiri sata pred sobom. On nasloni knjigu na kolena i poce citati:

Glava prva

NEZNANJE JE MOC

Tokom cele pisane istorije, a verovatno još i od kraja mladeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viši, Srednji i Niži. Bili su izdeljeni na mnoge potkategorije, nosili su bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i medusobni odnos, varirao je iz veka u vek; no u suštini se struktura društva nije menjala. tak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao što se i žiroskop uvek vraca u stanje ravnoteže ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

 

„Džulija, jesi li budna?” upita Vinston.

„Jesam, ljubavi, slušam te. Nastavi, divno je.” On produži:

 

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Viših je da ostanu gde su. Cilj Srednjih je da promene mesta s Višima. Cilj Nižih, kad imaju cilj — jer im je stalna karakteristika to što su previše pritisnuti dirincenjem da bi bili više no tek povremeno svesni icega van njihovog svakodnevnog života — jeste da ukinu sve razlike i stvore društvo u kome ce svi biti jednaki. Tako se kroz celu istoriju ponavlja bitka koja je u osnovnim crtama uvek ista. Viši ostaju na vlasti tokom dugih perioda, ali pre ili posle uvek dode trenutak kad izgube bilo veru u sebe bilo sposobnost da efikasno vladaju, bilo i jedno i drugo. Onda ih Srednji zbacuju s vlasti, pridobivši prethodno za sebe Niže, kojima tvrde da se bore za slobodu i pravdu. Cim postignu svoj cilj, Srednji potiskuju Niže u njihov stari položaj slugu, a sami postaju Viši. Na to se od Nižih ili bivših Viših, ili iz obe ove grupe, otcepi grupa novih Srednjih, i borba pocinje iz pocetka. Od ovih triju grupa, jedino Niži ne uspevaju cak ni privremeno da ostvare svoje ciljeve. Bilo bi preterano reci da kroz celu istoriju nije bilo nikakvog materijalnog napretka. Cak i danas, u periodu opadanja, prosecan covek je fizicki u boljoj situaciji nego pre nekoliko stoleca. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakva civilizovanost ponašanja, nikakva reforma i nijedna revolucija nisu covecanstvu približile jednakost ni za milimetar. S tacke gledišta Nižih, nijedna istorijska promena nije nikad znacila išta više do promene imena gospodara.

Krajem devetnaestog veka, povratni karakter ovog procesa postao je ocigledan mnogim posmatracima. Na to su se pojavile škole mislilaca koji su istoriju tumacili kao ciklican proces i tvrdili da je nejednakost neizmenjiv zakon ljudskog života. Razume se, ova doktrina je uvek imala sledbenika, ali sad je nacin na koji je izložena bio znacajno izmenjen. U prošlosti je potreba za hijerarhijskim oblikom društva bila specificna doktrina Viših. Nju su propovedali kraljevi i aristokrati, a takode i njihovi paraziti: sveštenici, advokati i slicni, ublažavajucije obecanjima o nadoknadi u zamišljenom svetu s one strane groba. Srednji su, dokle god su se borili za vlast, uvek upotrebljavali reci kao što su sloboda, pravda i bratstvo. Sada su, medutim, ideju o ljudskom bratstvu poceli napadati oni koji još nisu bili na upravljackim položajima nego su se jednostavno nadali da ce do njih uskoro dopreti. U prošlosti su Srednji dizali revolucije pod zastavom jednakosti, a zatim uspostavljali novu tiraniju cim bi oborili staru. Socijalizam, teorija koja se pojavila pocetkom devetnaestog veka i predstavlja poslednju kariku u lancu misli koji seže sve do robovskih pobuna iz antickog doba, još uvek je bio jako inficiran utopistickim, idejama prošlih vremena. No u svakoj varijanti socijalizma koja se pojavila otprilike od 1900. godine naovamo, cilj da se uspostave sloboda i jednakost bio je sve otvorenije napušten. Novi pokreti koji su se pojavili sredinom stoleca: englsoc u Okeaniji, neoboljševizam u Evroaziji i obožavanje smrti, kako se obicno zove, u Istaziji, imali su kao svesni cilj ovekovecenje neslobode i nejednakosti. Ovi novi pokreti su, razume se, ponikli iz starih i imali tendenciju da zadrže njihova imena i na recima se drže njihove ideologije. No cilj svih njih bio je da se u odredenom trenutku zaustavi napredak i ukoci istorija. Vec poznato klatno trebalo je da ucini još jedan zamah i potom stane. Po obicaju, Više je trebalo da svrgnu Srednji, koji bi na to postali Viši; ali ovog puta, primenjujuci svesnu strategiju, Viši ce biti u stanju da svoje položaje održe vecno.

Ove nove doktrine su nikle delom zbog nakupljenog istorijskog znanja i porasta istorijske svesti, koja pre devetnaestog veka skoro nije ni postojala. Ciklicni tok istorije sad je postao, ili se cinio jasan; a ako je bio jasan, onda je bio i izmenljiv. No glavni, suštinski uzrok je bilo to što je, još pocetkom dvadesetog veka, ljudska jednakost postala tehnicki moguca. Još uvek je bilo istina da ljudi nisu jednaki po svojim urodenim talentima i da se funkcije moraju specijalizovati tako da nekim jedinkama daju prednost nad drugima; ali više nije postojala nikakva stvarna potreba za klasnim razlikama ili velikim razlikama u bogatstvu. U ranijim vremenima, klasne razlike su bile ne samo neizbežne nego i poželjne. Nejednakost je predstavljala cenu civilizacije. Medutim, razvoj mašinske proizvodnje je izmenio situaciju. Mada je i dalje bilo potrebno da ljudi obavljaju razlicite vrste poslova, više nije bilo potrebe da žive na razlicitim društvenim ili ekonomskim nivoima. Stoga, po mišljenju novih grupa koje je još samo jedan korak delio od stupanja na vlast, ljudska jednakost više nije bila ideal za koji se treba boriti, nego opasnost koju treba spreciti. U primitivnija vremena, kad pravedno i mirno društvo nije u stvari ni moglo postojati, u ovo mišljenje je bilo relativno lako verovati. Vizija zemaljskog raja u kome ce ljudi živeti zajedno kao braca, bez zakona i bez mukotrpnog rada, hiljadama godina nije napuštala ljudsku maštu. Ta vizija je cak u izvesnoj meri držala i grupe kojima su istorijske promene donosile Koristi. Naslednici francuske, engleske i americke revolucije delimicno su i sami verovali u svoje fraze o ljudskim pravima, slobodi govora, jednakosti pred zakonom i slicno, i cak su dopuštali da im te fraze u izvesnoj meri uticu na ponašanje. Medutim, u cetvrtoj deceniji dvadesetog veka svi glavni tokovi politicke misli bili su autokratski. Zemaljski raj je bio diskreditovan upravo u trenutku kad je postao moguc. Svaka nova politicka teorija, ma kakvim se imenom zvala, vodila je natrag u hijerarhiju i kruto ustrojstvo. A u opštem ogrubljavanju pogleda koje je pocelo oko 1930. godine, postupci koji su odavno bili napušteni, ponekad i po nekoliko stotina godina — hapšenje bez suda, pretvaranje ratnih zarobljenika u robove, javna pogubljenja, mucenje zatvorenika, uzimanje talaca i raseljavanje celih naroda — ne samo da su ponovo ušli u obicaj nego su ih tolerisali, pa cak i branili, ljudi koji su se smatrali prosvecenim i naprednim.

Englsoc i njegove suparnice pojavili su se kao potpuno razradene politicke teorije tek posle jedne cele decenije nacionalnih ratova, gradanskih ratova, revolucija i kontrarevolucija u svim delovima sveta. Medutim, njihov prvobitni oblik se dao naslutiti u raznim sistemima koji su se obicno zvali totalitarnim i koji su se pojavili nešto ranije tokom dvadesetog veka; što se tice glavnih crta buduceg sveta koji je trebalo da se rodi iz opšteg haosa, one su odavno bile ocigledne. Isto tako je bilo jasno i kakva ce vrsta ljudi upravljati tim svetom. Novu aristokratiju sacinjavali su najvecim delom birokrati, naucnici, tehnicari, sindikalni rukovodioci, strucnjaci za reklamu i propagandu, sociolozi, nastavnici, novinari i profesionalni politicari. Ove ljude, koji su potekli iz nameštenicke srednje klase i gornjih kategorija radnicke klase, uoblicio je i povezao jalovi svet monopolisticke industrije i centralizovanog upravljanja. U poredenju s odgovarajucim ljudima iz prošlih stoleca, oni su bili manje lakomi, manje skloni raskoši, gladniji ciste moci i, iznad svega, svesniji onoga što cine i jaci u nameri da unište sve što im se suprotstavi. Ova poslednja razlika od presudnog e znacaja. U poredenju s današnjom, sve tiranije poznate iz istorije bile su mlake i neefikasne. Vladajuce grupe su uvek bile u izvesnoj meri zaražene liberalnim idejama i zadovoljne da ostave stvari nedovršene, da obracaju pažnju samo na ono što njihovi podanici cine, bez interesovanja za ono šta ovi misle. Po savremenim merilima, cak je i srednjovekovna katolicka crkva bila tolerantna ustanova. Razlog ovom je delom i to što u prošlosti nijedna vlada nije imala moci da stalno nadgleda svoje gradane. Pronalazak štamparije je, medutim, olakšao manipulisanje javnim mnenjem, a film i radio su taj proces odveli još dalje. S razvojem televizije, i tehnickim napretkom koji je omogucio da jedan isti instrument može istovremeno primati i odašiljati, došao je kraj privatnom životu. Svaki gradanin, ili bar svaki gradanin dovoljno važan da ga treba posmatrati, mogao je dvadeset i cetiri casa dnevno biti okružen pogledima policije i zvucima propagande, dok su svi ostali putevi komuniciranja bili zatvoreni. Prvi put se pojavila stvarna mogucnost da se iznudi ne samo potpuna pokornost volji države nego i potpuna istovetnost mišljenja o svim pitanjima.

Posle revolucionarnog perioda šezdesetih godina XX veka, društvo se pregrupisalo, kao i uvek, na Više, Srednje i Niže. Medutim, nova grupa Viših, za razliku od svih svojih prethodnika, nije delovala po instinktu; ona je znala. da joj je potrebno da ocuva svoj položaj. Ona je odavno shvatila da je jedina stabilna osnova oligarhije kolektivizam. Bogatstvo i privilegije se najlakše brane kad se poseduju zajednicki. Takozvano „ukidanje privatne svojine”, do koga je došlo sredinom stoleca, znacilo je u stvari koncentraciju svoj ine u daleko manji broj ruku nego ranije, ali s tom razlikom što su novi posednici bili grupa, a ne masa pojedinaca. Pojedinacno uzev, nijedan clan Partije ne poseduje ništa sem sitnih licnih stvari. Kolektivno, Partija poseduje sve što postoji u Okeaniji, zato što ima kontrolu nad svim, a proizvodima raspolaže kako sama nade za shodno. U godinama posle Revolucije ona je bila u stanju da na ovaj upravljacki položaj stupi skoro neometana, jer je ceo proces bio predstavljen kao kolektivizacija. Uvek se pretpostavljalo da posle eksproprijacije kapitalisticke klase mora doci socijalizam; a kapitalisti su bez pogovora bili eksproprisani. Fabrike, rudnici, zemlja, kuce, saobracaj — sve im je to bilo oduzeto; a pošto nisu više bili privatna, proizlazilo je da su društvena svojina. Englsoc, koji je izrastao iz prethodnog, socijalistickog pokreta i nasledio njegovu frazeologiju, u stvari je sproveo u život najvažniju tacku socijalistickog programa; s rezultatom, prethodno predvidenim i nameravanim, da je ekonomska nejednakost ovekovecena.

No problemi ovekovecenja hijerarhijskog društva su mnogo dublji. Vladajuca grupa može izgubiti vlast na samo cetiri nacina. Ili biva pobedena spolja, ili vlada tako nevešto da se mase pobune, ili dopušta da se stvori jaka i nezadovoljna grupa Srednjih, ili izgubi samopouzdanje i volju da vlada. Ovi uzroci ne dejstvuju pojedinacno, a po pravilu su, u ovoj ili onoj meri, prisutni sva cetiri. Vladajuca klasa koja bi se znala sacuvati od svih njih mogla bi stalno ostati na vlasti. U krajnjoj liniji, odlucujuci cinilac u ovome jeste mentalni stav same vladajuce klase.

Po završetku prve polovine ovog veka, prva opasnost je u stvari prestala. Svaka od triju zemalja koje danas dele svet de facto je nepobediva, i može prestati da to bude tek putem sporih demografskih procesa koje jedna mocna vlada može lako izbeci. Druga opasnost je takode samo teorijska. Mase se nikad ne bune same, niti se bune samo zato što su eksploatisane. U stvari, sve dok im se ne dopušta da steknu merilo po kome bi pravile poredenja, one cak i nisu svesne da su eksploatisane. Povratne privredne krize prošlih vremena bile su potpuno nepotrebne i sad im se ne dopušta da se pojave, ali se drugi, isto tako krupni poremecaji mogu pojaviti, i odista se pojavljuju, a da ne ostave politickih rezultata, jer ne postoji nacin na koji bi se nezadovoljstvo moglo jasno izraziti. Što se tice problema hiperprodukcije, koji je u našem društvu latentan otkako je razvijena mašinska tehnika, on se rešava putem stalnog ratovanja (vidi Glavu trecu), koje je takode korisno utoliko što moral stanovništva održava na potrebnom stepenu. Stoga bi, s tacke gledišta naših sadašnjih upravljaca, jedina istinska opasnost bila u otcepljivanju nove grupe sposobnih, nedovoljno zaposlenih i vlasti željnih ljudi, i porast skepticizma i liberalizma u njihovim redovima. Drugim recima, problem se tice vaspitavanja. Posredi je problem trajnog uoblicavanja svesti kako upravljacke grupe tako i one šire, izvršne grupe koja se nalazi odmah ispod nje. Na svest masa je jedino potrebno uticati negativno.

Imajuci ove osnovne podatke pred sobom, lako je zakljuciti kakva je, uopšte uzev, struktura okeanijskog društva, makar je covek i ne poznavao. Na samom vrhu piramide nalazi se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogrešiv i svemocan. Za svaki uspeh, svako postignuce, svaku pobedu, svaki naucni pronalazak, sve znanje, svu mudrost, svu srecu, svu vrlinu, smatra se da poticu direktno iz njegovog vodstva i inspiracije. Velikog Brata nije video niko. On je lice na plakatima, glas na telekranu. Možemo biti manje-više sigurni da on nece ni umreti a vec postoji znatna nesigurnost oko toga kad se on rodio. Veliki Brat je ruho u kome se Partija prikazuje svetu. Njegova funkcija je da bude žiža u koju ce se sticati ljubav, strah i poštovanje, dakle osecanja koja se lakše mogu imati prema jedinki nego prema organizaciji. Ispod Velikog Brata dolazi Uža partija, cije je clanstvo ograniceno na šest miliona, ili nešto manje od dva odsto stanovništva Okeanije. Ispod Uže dolazi Šira partija, koja se, ako za Užu partiju kažemo da je mozak države, može opravdano uporediti s rukama. Ispod nje dolaze zaglupljene mase koje po obicaju nazivamo „prolima”, i koje sacinjavaju oko 85 odsto stanovništva. Po našoj ranijoj klasifikaciji, proli su Niži, jer porobljeno stanovništvo ekvatorijalnih zemalja koje stalno prelazi iz ruku jednog osvajaca u ruke drugog, nije ni stalni ni potrebni deo strukture.

U nacelu, pripadnost ovim trima grupama nije nasledena. Teorijski uzev, dete roditelja clanova Uže partije ne postaje automatski i samo njen clan. Ulaz u clanstvo jedne ili druge partijske grane zavisi od rezultata ispita koji se polaže u šesnaestoj godini. Isto tako, nema nikakve rasne diskriminacije, niti izrazitije dominacije jedne oblasti nad drugom. U najvišim redovima Partije mogu se naci Jevreji, crnci, Južnoamerikanci ciste indijanske krvi, a oblasni upravljaci se uvek uzimaju iz redova stanovništva doticne oblasti. Ni u jednom delu Okeanije stanovništvo nema osecanja da je kolonijalno, da se njime upravlja iz neke udaljene prestonice. Okeanija nema prestonicu, a njen titularni šef je osoba za koju niko ne zna gde se nalazi. Sem što joj je engleski glavna lingua franca a Novogovor zvanicni jezik, Okeanija nije ni na koji nacin centralizovana. Njene upravljace ne vezuje krvno srodstvo nego privrženost zajednickoj doktrini. Istina je da je naše društvo podeljeno, i to podeljeno veoma strogo, u kategorije koje na prvi pogled izgledaju nasledne. Prelaza iz jedne u drugu kategoriju ima daleko manje nego što je bilo u kapitalizmu, pa cak i u preindustrijsko doba. Izmedu recenih dveju grana Partije dolazi do izvesne razmene, ali samo u onoj meri koju diktira potreba da se slabici iskljuce iz Uže partije, a ambiciozni pripadnici Šire partije neutrališu time što ce im se dati mogucnost da avanzuju. Proleterima se u praksi ne dopušta da udu u Partiju. Najobdarenije medu njima, one koji bi eventualno mogli postati jezgro nezadovoljstva, Policija misli jednostayno izdvaja i likvidira. No ovo stanje stvari nije apsolutno stalno, niti predstavlja stvar nacela. Partija nije klasa u starom smislu te reci. Njoj nije cilj da prenese vlast na svoju decu kao takvu; i ako ne bi bilo nikakvog drugog nacina, da se na vrhovima održe najsposobniji ljudi, ona bi bila potpuno spremna da celu jednu novu generaciju regrutuje iz redova proletarijata. U prelomnim godinama, cinjenica da Partija nije nasledna grupa umnogome je pomogla da se opozicija neutrališe. Socijalist starog kova, koji je bio naucen da se bori protiv necega što se zvalo „klasna privilegija”, smatrao je da ono što nije nasledno ne može biti trajno. On nije uvidao da kontinuitet jedne oligarhije ne mora biti fizicki, niti je razmišljao o tome da su nasledna aristokratska društva uvek bila kratkog veka, dok su pristupne organizacije, kao što je katolicka crkva, ponekad trajale stotinama i hiljadama godina. Suština oligarhijske vladavine nije nasledivanje od oca na sina nego održavanje izvesnog pogleda na svet i izvesnog nacina života, koje umrli namecu živima. Vladajuca grupa je vladajuca grupa samo dotle dok može sama imenovati svoje naslednike. Partiji nije stalo da ovekoveci svoju krv nego da ovekoveci samu sebe. Ako hijerarhijska struktura ostaje uvek ista, potpuno je nevažno ko vlada.

Sva verovanja, navike, ukusi, mentalni stavovi koji karakterišu naše vreme u stvari su upravljeni na to da ocuvaju mistiku Partije i sprece da se uvidi prava priroda današnjeg društva. Fizicku pobunu, kao i bilo kakav uvodni potez koji bi vodio pobuni, trenutno je nemoguce ostvariti. Od proletarijata se nema cega bojati. Prepušteni sebi, oni ce trajati iz generacije u generaciju i iz stoleca u stolece, radeci, množeci se i umiruci, ne samo bez ikakvog impulsa da se pobune nego i bez moci da zamisle da bi svet mogao biti drugaciji nego što je danas. Oni bi mogli postati opasni jedino ako bi napredak industrijske tehnike stvorio potrebu da im se da vece obrazovanje; ali pošto vojno i trgovacko suparništvo više nije potrebno, nivo obrazovanja u stvari se cak spušta. Šta mase smatraju ili ne smatraju nije važno. Može im se dati intelektualna sloboda jer intelekta i nemaju. S druge strane, u slucaju clanova Partije ne može se tolerisati cak ni najmanje skretanje s mišljenja o najnevažnijim stvarima. Od rodenja do smrti, clan Partije živi pod paskom Policije misli. Cak i kad je sam, ne može biti siguran da je sam. Gde god bio, u snu ili na javi, na radu ili u cas ovi ma odmora, u kupatilu ili u krevetu, može biti nadgledan bez upozorenja i ne znajuci da ga nadgledaju. Ništa što on radi nije nevažno. Njegovi prijatelji, njegov nacin odmora, njegovo ponašanje prema ženi i deci, njegov izraz lica kad je sam, reci koje mrmlja u snu, cak i karakteristicni pokreti njegovog tela, ljubomorno se ispituju. Ne samo stvarni prekršaj, nego i svaka ekscentricnost, ma koliko sitna, svaka promena navike, svaka nervozna radnja koja bi eventualno mogla biti simptom unutrašnje borbe, bez daljeg ce biti primecena. On ni u kom pravcu nema nikakvu slobodu izbora. S druge strane, njegove postupke ne reguliše nikakav zakon niti ma kakav jasno formulisan kodeks ponašanja. U Okeaniji nema zakona. Misli i dela koji, kad se otkriju, znace sigurnu smrt, nisu zvanicno zabranjeni, a beskrajne cistke, hapšenja, mucenja, zatvaranja i isparivanja ne vrše se kao kazna za stvarno pocinjene zlocine nego jednostavno predstavljaju sredstvo za uklanjanje osoba koje bi možda mogle nekad u buducnosti pociniti zlocin. Od clana Partije se ne traži da ima samo ispravne misli nego i ispravne instinkte. Mnoga verovanja i stavovi koji se od njega traže nikad se jasno ne formulišu; niti se mogu formulisati a da pri tom ne iznesu na videlo protivrecnosti urodene englsocu. Onaj ko je po prirodi politicki ispravan (u Novogovoru, dobromislen), u svakoj ce prilici znati, ne morajuci da razmišlja, koje je verovanje pravo, a koja emocija poželjna. No u svakom slucaju. komplikovan:a mentalna dresura predena u detinjstvu i koncentrisana oko reci zloustavljanje, crnobelo i dvomisao, oduzima mu volju i sposobnost da o bilo cemu misli dublje.

Od clana Partije se zahteva da nema privatnog života, niti odmora od entuzijazrna. On treba da živi u stalnom besnilu mržnje prema stranim neprijateljima i unutaršnjim izdajnicima, likovanja zbog pobeda i niskopoklonstva pred moci i mudrošcu Partije. Nezadovoljstvo stvoreno ovakvim golim životom bez radosti smišljeno mu se okrece spoljnim ciljevima putem Dva minuta mržnje i slicnih mehanizama, a razmišljanja koja bi eventualno mogla voditi skepsi ili buntovništvu unapred mu ubija rano stecena unutarnja disciplina. Prva i najprostija faza te discipline, kojoj se mogu poducavati i mala deca, zove se, u Novogovoru, zloustavljanje. Zloustavljanje znaci sposobnost zaustavljanja, kao po instinktu, na pragu bilo kakve opasne misli. Ona obuhvata umece da se ne shvate analogije, ne vide logicke greške, pogrešno razumeju i najjednostavniji argumenti ako se suprotstavljaju englsocu, i da se oseti nezainteresovanost ili odbojnost prema svakom toku misli koji može povesti u pravcu jeresi. Ukratko, zloustavljanje oznacava zaštitnu glupost. Ali glupost nije sama po sebi dovoljna. Naprotiv, politicka ispravnost, u punom smislu te reci, zahteva da se nad svojim sopstvenim mentalnim procesima ima onakva kontrola kakvu akrobata ima nad svojim telom. Okeanijsko društvo u krajnjoj instanci pociva na verovanju da je Veliki Brat svemocan a Partija nepogrešiva. No pošto u stvarnosti Veliki Brat nije sve mocan a Partija nije nepogrešiva, postoji potreba za neumornom, stalnom elasticnošcu u postupku s cinjenicama. Ovde je kljucna rec crnobelo. Kao i mnoge novogovorske reci, ona ima dva medusobno protivurecna znacenja. U odnosu na protivnika, ona oznacava naviku da se bez zazora tvrdi kako je crno belo, suprotno jasnim cinjenicama. U odnosu na clana Partije, ona oznacava lojalnu spremnost da se kaže da je crno belo kad to zahteva partijska disciplina. No ona oznacava još i sposobnost da se poveruje da je crno ono što je belo, štaviše da crno jeste belo, i da se zaboravi da se ikad verovalo drukcije. To zahteva neprestano menjanje prošlosti, što je omoguceno sistemom misli koji zaista obuhvata sve ostalo, i koji je u Novogovoru poznat kao dvomisao.

Menjati prošlost potrebno je iz dva razloga, od kojih je jedan sporedan i, da tako kažemo, stvar predostrožnosti. Sporedan razlog je u tome što clan Partije, kao i proleter, podnosi današnje uslove života delom i zato što nema osnova za poredenje. On mora bltl odsecen od prošlosti isto onako kao što mora biti odsecen od inostranstva, pošto je potrebno da veruje da živi bolje no njegovi preci, i da prosecni nivo materijalne udobnosti raste. No daleko se važniji razlog za podešavanje prošlosti nalazi u potrebi da se ocuva nepogrešivost Partije. Nije u pitanju samo to što govore, statisticke podatke i dokumentaciju svih vrsta treba stalno ažurirati da bi se pokazalo kako su predvidanja Partije u svim slucajevima bila tacna. U pitanju je takode i to da se ne sme priznati da je ikad bilo promene u doktrini ili politickom svrstavanju jer priznati promenu svog mišljenja, ili cak svoje politike predstavlja dokaz slabosti. Ako je na primer Evroazija ili Istazija (svejedno koja) neprijatelj danas, onda je morala to biti oduvek, a ako cinjenice govore drukcije, onda treba izmeniti cinjenice. Tako se istorija uvek piše iznova. Ovo svakodnevno falsifikovanje prošlosti, koje vrši Ministarstvo istine, onoliko je isto potrebno za stabilnost režima koliko i teror i špijunaža koju vrši Ministarstvo ljubavi.

Izmenljivost prošlosti predstavlja centralno nacelo englsoca. Tvrdi se da dogadaji iz prošlosti objektivno ne postoje nego da traju samo u pisanim dokumentima i ljudskom pamcenju. Prošlost je sve ono u pogledu cega se dokumenti i pamcenje slažu. A pošto Partija ima punu kontrolu nad dokumentima, i podjednako punu kontrolu nad mozgovima svojih clanova, proizlazi da je prošlost onakva kakvom Partija želi da je prikaže. Isto tako proizlazi da prošlost, iako je izmenljiva, ni u kojoj konkretnoj prilici nije bila podvrgnuta izmeni; jer kad joj se da onaj oblik koji je potreban u datom trenutku onda ta nova verzija jeste prošlost, dakle nikakva drukcija prošlost nije ni mogla postojati. Ovo važi cak onda kad, kao što se cesto dešava, isti dogadaj treba korenito izmeniti nekoliko puta u toku jedne godine Partija u svakom trenutku poseduje apsolutnu istinu, ! jasno je da se nešto što je apsolutna kategorija nije nikad moglo razlikovati od onog što je danas. Videce mo da kontrola nad prošlošcu zavisi iznad svega od disciplinovanja pamcenja. Uveriti se da se svi pisani dokumenti slažu sa trenutnom linijom Partije jeste cisto mehanicki cin. Medutim, isto je tako potrebno secati se da su se dogadaji odigrali na željeni nacin. A ako se ukaže potreba da se secanja preurede ili pisani dokumenti diraju, onda je potrebno i zaboraviti da si to uradio. Veština da se to postigne može se nauciti kao i svaka druga mentalna tehnika. Nju odista i uci vecina clanova Partije, a u svakom slucaju svi koji su ne samo politicki ispravni nego i inteligentni. To se u Starogovoru, sasvim otvoreno, zove „kontrola nad stvarnošcu.” U Novogovoru se zove dvomisao, mada pojam dvomisli obuhvata i druge elemente.

Dvomisao znaci umece da se u svesti istovremeno drže dva protivrecna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamcenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povredena. Ovaj proces mora biti svestan, inace se ne može izvesti s dovoljnom preciznošcu, ali isto tako mora biti i nesvestan, inace bi sa sobom nosio osecanje lažljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, pošto je osnovni cin Partije upotreba svesne prevare, s tim što se zadržava ona cvrstina namere koja prati potpuno poštenje. Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku cinjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvuci je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno. Cak i da se upotrebi sama rec dvomisao potrebno je primeniti dvomisao; jer upotrebljavajuci tu rec, covek priznaje da žonglira stvarnošcu; zatim, još jednom primenivši dvomisao, briše to saznanje; i tako do beskonacnosti, s tim što je laž uvek za jedan korak ispred istine. U krajnjoj liniji, Partija je upravo pomocu dvomisli uspela — i, koliko možemo znati, može još hiljadama godina uspevati — da zaustavi tok istorije.

Sve oligarhijske grupe u prošlosti izgubile su vlast ili zato što su okoštavale ili zato što su omekšavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plašljive, cinile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takode bivale svrgnute. Drugim recima, propadale su ili zato što su bile svesne ili zato što su bile nesvesne. Dostignuce Partije je u tome što je proizvela sistem misli u kome oba uslova mogu istovremeno postojati. Dominacija Partije ne bi mogla biti trajna ni na kojoj drugoj osnovi. Onaj ko hoce da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da išcaši osecanje za stvarnost, jer tajna vlastodrštva je u kombinovanju vere u svoju nepogrešivost sa sposobnošcu da se uci na greškama iz prošlosti.

Gotovo je nepotrebno reci da su najsuptilniji prakticari dvomisli oni koji su je izmislili i koji znaju da je to ogroman sistem mentalne prevare. U našem društvu, oni koji su najdalje od toga da vide svet onakav kakav jeste upravo su oni koji su najbolje upoznati sa svetskim zbivanjima. Uopšte uzev, što je vece razumevanje, veca je samoobmana; što je covek inteligentniji, to je manje mentalno zdrav. Jasna ilustracija za ovo jeste cinjenica da ratna histerija postaje sve žešca što se covek više penje na društvenoj lestvici. Oni ciji je pogled na rat najbliži racionalnom jesu potcinjeni stanovnici spornih teritorija. Za njih je rat samo trajna opasnost koja prelazi gore-dole preko njihovih tela kao plima. Njima je savršeno svejedno koja strana pobeduje. Oni su svesni da promena gospodara znaci samo da ce raditi iste poslove kao i pre, za nove gospodare koji s njima postupaju kao i stari. Nešto povlašceniji od njih proli, samo su povremeno svesni rata. Kad se ukaže potreba, kod njih se može podstaci pomena straha i mržnje, ali kad se prepuste samima sebi, oni su u stanju da po duge periode zaborave da se rat i dalje vodi. Na pravi ratni entuzijazam nailazi se upravo u redovima Partije, a ponajpre Uže partije. U pobedu nad celim svetom najcvršce veruju oni koji znaju da je to nemoguce. Ovo cudnovato povezivanje suprotnosti — znanja s neznanjem, cinizma s fanatizmom — jedna je od glavnih karakteristika okeanijskog društva. Zvanicna ideologija obiluje protivrecnostima cak i onda kad za njima nema stvarne potrebe. Tako, na primer, Partija odbacuje i kalja svaki princip na kome je pocivao prvobitni socijalisticki pokret, tvrdeci da to radi u ime socijalizma. Ona propoveda prezir prema radnickoj klasi kakvom nije bilo primera stotinama godina, a svoje clanove oblaci u uniformu koja je nekad bila tipicna za fizicke radnike, i koja je upravo zato i prihvacena. Ona sistematski podriva porodicnu solidarnost, a svog vodu naziva imenom koje se direktno obraca osecanju porodicne odanosti. Cak i imena cetiri ministarstva pomocu kojih se nad nama vlada predstavljaju svojevrsnu drskost utoliko što namerno izvrcu cinjenicno stanje. Ministarstvo mira se bavi ratom, Ministarstvo istine lažima, Ministarstvo ljubavi mucenjem, a Ministarstvo obilja izgladnjivanjem. Ove protivrecnosti nisu ni slucajne ni nastale kao rezultat obicne hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonacno održati u rukama jedino mirenjem protivrecnosti. Iz prastarog ciklusa ne može se izici ni na koji drugi nacin. Ako se ljudska jednakost želi trajno otkloniti — onda preovladavajuce mentalno stanje mora biti kontrolisano ludilo.

No postoji jedno pitanje koje smo dosad gotovo zanemarili. Ono glasi: zašto bi trebalo otkloniti ljudsku jednakost? Pod pretpostavkom da smo mehanizam procesa opisali tacno, koji je razlog ovom ogromnom, precizno isplaniranom naporu da se u datom trenutku zaustavi istorija?

Ovde smo doprli do centralne tajne. Kao što smo videli, mistika Partije, a pre svega Uže partije, zavisi od dvomisli. No još dublje od ovoga leži onaj prvobitni razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome što...

 

Vinston primeti tišinu, kao kad se primecuje novi zvuk. Ucini mu se da je Džulija neko vreme bila vrlo mirna. Ležala je na boku, gola od pojasa naviše, s dlanom ispod obraza i jednom crnom kovrdžom koja joj je pala preko ociju. Grudi su joj se sporo i ravnomerno dizale ispuštale.

„Džulija.”

Nema odgovora.

„Džulija, jesi li budna?”

Nema odgovora. Spavala je. On sklopi knjigu, pažljivo je spusti na pod, leže i povuce pokrivac preko Džulije i sebe.

Razmišljao je kako još uvek nije saznao konacnu tajnu. Bilo mu je jasno kako, ali nije shvatao zašto. Prva glava, kao ni treca, nije mu u stvari objasnila ništa što vec nije znao, jedino je sistematizovala znanje koje je vec imao. No kad ju je procitao, shvatio je jasnije nego ikad da nije lud. Biti u manjini, makar i sam, ne znaci biti lud. Postoji istina, i postoji neistina; onaj ko se drži istine, makar i nasuprot celom svetu, nije lud. Žuti zrak sunca na zapadu probi se koso kroz prozor i pade preko jastuka. On zatvori oci. Od sunca na licu i devojcinog glatkog tela koje se doticalo njegovog u njemu se probudi snažno, sanjivo, samouvereno osecanje. Bio je bezbedan; sve je bilo u redu. On zaspa mrmljajuci. „Duševno zdravlje nije stvar statistike”, s osecanjem da je u toj primedbi sadržana neka duboka mudrost.

10

Kad se probudio, pricini mu se da je spavao dugo, ali mu pogled na starinski sat rece da je svega dvadeset i trideset. Još malo je ležao u polusnu; zatim se odozdo iz dvorišta ponovo razleže pesma iz punih pluca:

Beše to kratka ljubav bez nade
Što prode brzo k'o aprilski dan,
Al' od nežnih reci i misli o sreci
U srcu vecno ostade san.


Nedotupavni šlager je, reklo bi se, još uvek bio popularan. Mogao se cuti svuda. Bio je nadživeo Pesmu mržnje. Od pesme se Džulija probudi, slasno proteže i ustade iz kreveta.

„Gladna sam”, rece. „Da skuvamo još kafe. Do davola! Pec se ugasila, a voda se ohladila.” Ona podiže malu pec i protrese je. „Nema nafte.”

„Moci cemo valjda da dobijemo od Ceringtona.”

„Cudi me samo što je bila puna. Proverila sam. Obuci cu se”, rece ona. „Kao da je zahladnelo.”

Vinston takode ustade i obuce se. Neumorni glas pevao je i dalje:

Kažu da vreme sve rane leci,
Kažu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je prošla i starost vec došla
A ja još pamtim casove te.


Pripasujuci kaiš on ode do prozora. Sunce je vec bilo zašlo iza kuca; više nije sijalo u dvorište. Kamene ploce dvorišta bile su mokre kao da su upravo oprane; imao je osecanje da je i nebo tek oprano, toliko je svetlo i sveže bilo plavetnilo izmedu dimnjaka. Ona žena je neumorno koracala gore-dole, puneci usta štipaljkama i prazneci ih, prekidajuci i opet nastavljajuci svoju pesmu, prikacinjuci još pelena, i još, i još. Pitao se da li je ona pralja po zanatu, ili prosto rob dvadesetoro-tridesetoro unucadi. Džulija je prišla i stala uz njega; zajedno se zagledaše, skoro zacarani, u snažnu priliku ispod prozora. Dok je posmatrao tu ženu u njenom karakteristicnom stavu, debelih ruku podignutih do konopca, s izbacenom zadnjicom, snažnom kao u kobile, prvi put mu pade na pamet da je ona lepa. Ranije mu nikad nije dolazila pomisao da žena pedesetih godina, raskrupnjala do cudovišnih razmera od mnogih porodaja, zatim ogrubela, ocvrsla od rada dok joj meso nije postalo grubo kao prezrela mrkva, može biti lepa. Ali ona je odista bila lepa; najzad, pomisli on, zašto i ne bi? Izmedu tog cvrstog, bezoblicnog tela, nalik nakomadinu granita, s rapavom crvenom kožom, i tela devojke uz njega postojala je ista onakva veza kao i izmedu ružinog ploda i rascvetale ruže. Zašto bi se plod smatrao lošijim od cveta?

„Lepa je”, promrmlja on.

„Ima sigurno metar u kukovima”, rece Džulija.

„Takav je njen stil lepote”, rece Vinston.

Držao je Džuliju zagrljenu oko pasa; ruka mu je obuhvatala ceo njen gipki struk. Od kuka do kolena, njen bok je bio uz njegov. Iz njihovih tela nikad nece izici dete. To je bilo jedino što nikad nece moci da ucine. Tajnu su mogli prenositi jedino recima, iz jednog uma u drugi. Žena u dvorištu nije imala uma; imala je samo snažne ruke, toplo srce i plodnu utrobu. Pitao se koliko je dece rodila. Mogla ih je lako imati i svih petnaest. Imala je svoj trenutak procvata — možda godinu dana rusticne lepote — a onda se najednom raskrupnjala kao oplodena vocka, dobila crvenu i grubu kožu, i život joj se pretvorio u pranje, ribanje, kuvanje, metenje, brisanje, krpljenje, ribanje, pranje rublja, prvo za decu, zatim za unucice, kroz trideset neprekidnih godina. I na kraju svega još je pevala. Misticno poštovanje koje je osecao prema njoj bilo je nekako pomešano s prizorom svetlog, jasnog neba, koje se iza dimnjaka prostiralo u beskrajne daljine. Bilo je cudno razmišljati o tome kako je nebo isto za sve, u Evroaziji i Istaziji isto kao i u Londonu. A i ljudi pod tim nebom bili su manje-više isti — svuda, na celom svetu, stotine hiljada mili ona upravo ovakvih ljudi, koji ne znaju da postoje i drugi, koje razdvajaju zidovi mržnje i laži, a koji su ipak gotovo potpuno isti — ljudi koji nikad nisu naucili da misle, ali koji u svoja srca, utrobe i mišice slažu snagu koja ce jednog dana preokrenuti svet. Ako uopšte ima nade, ona je u prolima! Iako knjigu nije procitao do kraja, znao je da to mora biti Goldštajnova konacna poruka. Buducnost pripada prolima. A da li je on, Vinston Smit, mogao biti siguran da mu svet koji ce oni jednog dana sagraditi nece biti isto onako stran kao i svet Partije? Da, pošto ce u najmanju ruku to biti svet duševnog zdravlja. Gde postoji jednakost, tu može biti normalnosti. To ce se desiti pre ili posle, snaga ce se pretvoriti u svet. Proli su besmrtni, u to se nije moglo sumnjati kad se baci samo jedan pogled na onu herojsku priliku u dvorištu. Oni ce se na kraju ipak probuditi. A dok se to ne dogodi, mada dotle može potrajati i hiljadu godina, ostace živi uprkos svemu, kao ptice, prenoseci iz tela u telo vitalnost koju Partija nije imala i nije mogla ubiti.

„Secaš li se”, rece on „onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici šumarka?”

„Nije pevao nama”, rece Džulija. „Pevao je za svoju dušu. Cak ni to. Prosto je onako pevao.”

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim, zabranjenim zemljama preko granice, na ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i Japana — svuda je stajala ta ista cvrsta, nepobediva prilika, cudovišnih oblika od rada i radanja, koja radi od rodenja do smrti, a ipak peva. Iz tih mocnih bedara jednog dana mora poteci rod svesnih bica. Buducnost je bila njihova; Džulija, on i ostali bili su mrtvaci. Ali covek je mogao ucestvovati u toj buducnosti ako održava u životu duh onako kako oni održavaju telo, i ako prenosi drugima tajno ucenje da su dva i dva cetiri.

„Mi smo mrtvaci”, rece on.

„Mi smo mrtvaci”, poslušno ponovi Džulija, kao odjek.

„Vi ste mrtvaci”, rece gvozden glas iza njih.

Oni odskociše jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led. Vide belinu svuda oko Džulijinih dužica. Lice joj dobi mlecnožutu boju. Dve mrlje ruža koje su joj još stajale na jagodicama oštro su se isticale, kao da nemaju nikakve veze sa kožom na kojoj su bile.

„Vi ste mrtvaci”, ponovi gvozdeni glas.

„Bio je iza slike”, dahnu Džulija.

„Bio je iza slike”, rece glas. „Ostanite kako stojite. Ne micite se dok vam se ne naredi.”

Pocinje, najzad pocinje! Nisu mogli ništa do da se gledaju u oci. Bežati, istrcati iz kuce pre no što bude prekasno — takva misao im nije padala na pamet. Bilo je nezamislivo ne poslušati gvozdeni glas sa zida. Nešto škljocnu, kao kad se otkljucava brava; na to se cu tresak razbijenog stakla. Slika beše pala na pod i otkrila telekran.

„Sad nas mogu videti”, rece Džulija.

„Sad vas možemo videti,” rece glas. „Stanite na sredinu sobe. Leda uz leda. Sklopite ruke na potiljku. Razmaknite se.

Nisu se dodirivali, ali njemu se cinilo da oseca kako Džuljino telo drhti. Ili je drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoce zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod njih, u kuci i izvan kuce, cu se tresak cizama. Dvorište kao da je bilo puno ljudi. Neko je nešto vukao preko kamenih ploca. Ženina pesma beše naglo prestala. Cu se dugi zveket koji je odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvorišta, zatim zbrka ljutih glasova koja se završi u kriku bola.

„Kuca je opkoljena”, rece Vinston.

„Kuca je opkoljena”, rece glas.

Cu kako Džulijini zubi škljocnuše. „Sad bismo mogli i da se oprostimo”, rece ona.

„Sad biste mogli i da se oprostite”, rece glas. Uto se umeša neki sasvim drugi glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu ucini odnekud poznat: „Uzgred, kad smo vec kod toga: Evo ide svecar da ti pali svece, evo ide dželat da ti glavu sece!”

Iza Vinstonovih leda nešto tresnu na krevet. Neko je gurnuo vrh lestvica kroz prozor, razbivši pri tom okvir. Neko se peo kroz prozor. Sa stepeništa odjeknu tutanj koraka. Soba se ispuni krupnim ljudima u crnoj uniformi s potkovanim cizmama na nogama i pendrecima u rukama.

Vinston više nije drhtao. Cak je i oci jedva pokretao. Bilo je važno samo jedno: ostati miran, ostati miran i ne dati im izgovor da udare! Pred njim se zaustavi covek s glatkim bokserskim licem na kome su usta bila samo prorez, zamišljeno balansirajuci pendrek izmedu palca i kažiprsta. Vinston mu pogleda u oci. Osecanje obnaženosti, dok je držao ruke na potiljku a celo mu telo bilo izloženo, beše skoro nepodnošljivo. Onaj covek izbaci vrh belog jezika, obliza mesto gde je trebalo da mu budu usne, zatim prode. Cu se još jedan tresak. Neko beše uzeo stakleni pritiskac sa stola i razbio ga u komade o podnožje kamina.

Komadic korala, sicušan uvojak ružicastog, nalik na ukras sa torte, zakotrlja se preko prostiraca. Kako je sitan, pomisli Vinston, kako je uvek bio sitan! Iza njega se cu uzdah i tup tresak; nešto ga žestoko udari po gležnju i skoro izbaci iz ravnoteže. Jedan od onih ljudi beše tresnuo pesnicom Džuliju u solarni pleksus i presamitio je kao britvu. Ona se poce bacakati po podu, boreci se za dah. Vinston se nije usudivao da pomeri glavu ni za milimetar, ali ponekad bi mu njeno pomodrelo lice došlo u vidno polje. Uza sav strah koji ga je stezao, on oseti njen bol u svome telu, samrtni bol koji je ipak bio manje prešan od borbe za dah. Znao je kako to izgleda: stravican, neizdržljiv bol koji neprestano drži ali koji se još ne može u svojoj punoj strahoti osetiti jer je pre svega bilo potrebno moci disati. Zatim je dva coveka uhvatiše za kolena i ramena i izneše iz sobe kao vrecu. Vinston za trenutak spazi njeno lice, okrenuto naniže, izobliceno i žuto, zatvorenih ociju, i još uvek sa po jednom mrljom ruža na obrazima; i više je nije video.

Stajao je potpuno nepomicno. Još uvek ga niko nije udario. Kroz glavu mu poceše proletati misli koje su dolazile same od sebe, ali su mu se cinile potpuno nezanimljive. Pitao se da li su uhvatili Ceringtona. Pitao se šta su uradili onoj ženi u dvorištu. Primeti da mu se ocajno mokri, i oseti blago iznenadenje, pošto je to uradio pre samo dva ili tri sata. Primeti da sat na kaminu pokazuje devet, to jest dvadeset i jedan. Ali svetlo se cinilo prejako. Zar u avgustu u devet sati uvece ne pocinje da se mraci? Pomisli da su se možda on i Džulija ipak prevarili u vremenu — prespavali dvanaest sati i mislili da je dvadeset i trideset, dok je u stvari bilo nula osam i trideset sledeceg jutra. Ali tu misao nije pratio dalje. Bila mu je nezanimljiva.

U hodniku se cuše novi, lakši koraci. U sobu ude Cerington. Ljudi u crnim uniformama se odjednom primiriše. Cerington je takode izgledao nešto drukcije. Pogled mu pade na komadice staklenog pritiskaca.

„Pokupite to”, oštro rece on.

Jedan od uniformisanih se saže da ga posluša. Koknijevskog izgovora beše nestalo; Vinston najednom shvati ciji je glas malopre cuo s telekrana. Cerington je još uvek imao na sebi svoj somotski kaput, ali kosa, koja mu je nekad bila seda, sad je bila crna. Više nije nosio naocare. On baci samo jedan, oštar, pogled na Vinstona, kao da mu proverava identitet, zatim prestade da obraca pažnju na njega. Još uvek se mogao prepoznati, ali više nije bio onaj isti covek. Telo mu se beše ispravilo inaoko poraslo. Lice mu je bilo izmenjeno samo u detaljima, ali te sitne promene su ga ipak potpuno preoblicile. Crne obrve su bile manje cupave, bora više nije bilo, cele crte lica bile su drukcije; cak je i nos izgledao kraci. To je bilo cilo, hladno lice coveka od svojih trideset pet godina. Vinstonu prode kroz glavu da sad prvi put u životu posmatra, znajuci ko je u pitanju, pripadnika Policije misli.

Treci deo

1

Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Ministarstva ljubavi; ali nije imao nacina da to proveri.

Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima od blistavog belog porculana. Skrivene lampe ispunjavale su je hladnom svetlošcu; culo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom šoljom bez drvenog sedišta, bila je klupa, ili polica, taman toliko široka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je cetiri telekrana, po jedan na svakom zidu.

U stomaku je osecao tup bol, koji ga nije napuštao još otkako su ga ugurali u zatvorena kola i odvezli. No bio je i gladan; ta glad je bila nezdrava i grizla je. Otkako je poslednji put jeo moglo je proci dvadeset cetiri sata, možda i svih trideset šest. Još uvek nije znao, a verovatno nece nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili vece kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da jede.

Sedeo je što je mirnije mogao na uzanoj klupi, ruku prekrštenih na kolenu. Vec je naucio da mora sedeti mirno. Ako bi pravio neocekivane pokrete, s telekrana su se izdirali na njega. Ali neodoljiva potreba za jelom zahvatala ga je sve više. Iznad svega je žudeo za komad om hleba. Cinilo mu se da u džepu kombinezona ima nekoliko mrvica. To je cak moglo biti — ovo je mislio zato što ga je nešto povremeno golicalo po nozi — i kakvo krupnije parce. Na kraju iskušenje da dozna šta je nadjaca strah; on gurnu ruku u džep.

„Smit!” zaurla glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Vadi ruku iz džepa!”

On ponovo sede mirno, ruku prekrštenih na kolenu. Pre nego što su ga doveli u tu celiju, bili su ga bacili na neko drugo mesto koje je moralo biti obican zatvor ili privremena celija u koju su patrole zatvarale za prvo vreme. Nije znao koliko su ga tamo zadržali; u svakom slucaju, nekoliko sati; bez casovnika i dnevnog svetla bilo je teško izmeriti vreme. U celiji je bilo bucno i smrdljivo. Bila je slicna onoj u kojoj se sad nalazio, ali neopisivo prIjava i vecito prenatrpana; u njoj je bilo deset do petnaest ljudi. Najviše je bilo obicnih kriminalaca, no bilo je i politickih krivaca. On je cuteci sedeo uza zid, dok su ga prIjava tela gurala, previše obuzet strahom i bolovima u trbuhu da bi obracao mnogo pažnje na svoju okolinu, ali mu je ipak pala u oci zaprepašcujuca razlika izmedu clanova Partije i ostalih. Clanovi Partije su uvek bili cutljivi i preplašeni, dok obicne nije bilo briga ni za koga i ni za šta. Psovali su stražare, žestoko se branili kad su im ovi oduzimali stvari, pisali skaredne reci po podu, jeli prokrijumcarenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih skrovišta u odeci, i cak vikali u telekran kad bi pokušao da uspostavi red. S druge strane, neki od njih kao da su dobro stajali sa stražarima: zvali su ih po nadimcima i nagovarali ih da im kroz špijunku na vratima doture koju cigaretu. I sami stražari su se prema obicnim kriminalcima ponašali nekako uzdržljivije, cak i kad su morali da upotrebe silu. Govorilo se naveliko o logorima za prinudni rad, kuda je vecina uhapšenih ocekivala da bude odvedena. On saznade da u logorima „može da se živi” ako covek ima dobra poznanstva i zna sve „cake”. U logorima je bilo podmicivanja, protekcije i ucene, bilo je homoseksualnosti i prostitucije, bilo je cak i zabranjenog alkohola, destilisanog iz krompira. Kapoi su bili samo obicni kriminalci, narocito gangsteri i ubice, koji su sacinjavali svojevrsnu aristokratiju. Sve prljave poslove radili su politicki krivci.

Kroz celiju su neprestano prolazili hapšenici svih vrsta: trgovci drogama, lopovi, banditi, crnoberzijanci, pijanci, prostitutke. Neki pijanci su bili tako ratoborni da su ostali zatvorenici morali da ih savladuju zajednickim snagama. U jednom trenutku cetiri stražara unesoše ogromnu ruševinu od žene koja se otimala i drecala, držeci je svaki za po jedan kraj; imala je oko šezdeset godina, velike obešene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose koja joj se u otimanju beše rašcupala. Strgoše joj s nogu bakandže kojima se ritala na njih i baciše je Vinstonu na krilo; gotovo mu polomivši butne kosti. Žena se uspravi i isprati stražare krikom „Da vam j... mater!” Zatim, primetivši da sedi na neravnom, skliznu s Vinstonovih kolena na klupu.

„Izvinjavaj, dušo”, rece ona. „Nisam 'tela da sednem na tebe; to su me gurnuli ovi govnari. Baš ne znaju da postupaju s damom.” Ona zastade, potapša se po grudima, i podrignu. „Izvini”, rece. „Nije mi baš najbolje.”

Zatim se naže i poce obilno povracati na pod.

„Ha, tako”, rece sklopivši oci i zavalivši se. „Ako ti je muka, odma' povracaj; ja to uvek govorim. Dok ti je još taze u stomaku.”

Ona ožive, okrete se da još jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je smesta postao simpatican. Prebaci mu debelu, mesnatu ruku preko ramena i privuce sebi, duvajuci mu u lice miris piva i bljuvotine.

„Kako se zoveš, dušo?” upita ga ona.

„Smit”, rece Vinston.

„Smit?” rece žena. „To je baš cudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna,” sentimentalno dodade ona, „mož' biti sam ti cak i majka!”

Vinston pomisli da bi mu ona od ista i mogla biti majka. Imala je odgovarajuce godine i izgled; a moguce je da se ljudi ipak promene posle dvadeset godina u logoru za prinudni rad.

Drugi mu se niko nije obracao. Obicni kriminalci su u zacudno velikoj meri ignorisali clanove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnodušnim prezirom, „politicki”. clanovi Partije su se plašili da razgovaraju bilo s kim, a narocito izmedu sebe. On je samo jednom, kad su dve clanice Partije bile zbijene jedna do druge, precuo kroz buku glasova nekoliko reci prošaptanih na brzinu; posebno je cuo da pominju neku „sobu sto jedan”, što nije razumeo.

U ovu drugu celiju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu nije ga nikako napuštao; ponekad bi slabio a ponekad jacao. Njegove misli su se u istom ritmu širile i sužavale. Kad je jacao, on je mislio samo o bolu i svojoj želji za hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako živo predstavljao šta ce mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah zaustavljao. Osecao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim cizmama po cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vrišteci za milost kroz razbijene zube. O Džuliji gotovo da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrži misli na njoj. Voleo ju je i nije hteo da je izda; ali to je bila samo gola cinjenca koju je znao kao što zna aritmeticka pravila. Nije osecao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni razmišljao o tome šta se s njom dešava. Cešce je mislio na O'Brajena, s treperavom nadom. O'Brajen sigurno zna da je on uhapšen. Bratstvo, beše rekao on, nikad ne pokušava da spase svoje clanove. No tu je bio i žilet; mogli bi mu doturiti žilet ako hoce. On ce imati možda pet sekundi pre no što cuvari stignu da ulete u celiju. Oštrica ce se urezati u njega s nekom hladnocom koja pece; cak i prsti koji ce je držati bice poseceni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom tetu, koje se drhteci povlacilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li ce upotrebiti žilet cak i ako mu se zaista ukaže prilika. Bilo je prirodnije postojati iz trenutka u trenutak i prihvatiti još deset minuta života, iako je na njegovom kraju neizbežno cekalo mucenje.

Ponekad je pokušavao da izbroji porculanske cigle u zidovima celije. To je trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio racun. Cešce se pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju puno dnevno svetlo; U sledecem isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zašto je O'Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora. Njegova celija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu se pokretao s mesta na mesto i pokušavao da po osecaju u telu odredi da li se nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se zacuše koraci cizama. Celicna vrata se otvoriše s treskom. Odsecnim korakom ude mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crnu uglacanu kožu i cije je bledo lice ravnih crta bilo nalik na voštanu masku. On dade znak stražarima ispred vrata da uvedu zatvorenika koga su vodili. U celiju utetura pesnik Emplfort. Vrata ponovo tresnuše i zatvoriše se.

Emplfort nacini nekoliko nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli da postoje još neka vrata kroz koja treba proci, zatim se ustumara po celiji. Još nije bio primetio Vinstona. Pacenicke oci su mu bile upravljene na zid, oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na carapama virili su krupni, prIjavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojnicki izgled koji se nije slagao s njegovim velikim slabackim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trže iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i rizikovati urlik s telekrana. Možda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese žilet.

„Emplfort”, rece on.

S telekrana se ne zacu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavši. Oci mu se polako usredsrediše na Vinstona.

„Smit!” rece. „Zar i ti?”

„Za šta su te uhapsili?”

„Da ti pravo kažem...” On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona. „Postoji samo jedan zlocin, zar ne?”

„I ti si ga ucinio?”

„Tako ispada.”

On stavi ruku na celo i za trenutak pritište slepoocnice, kao da se necega priseca.

„Takve stvari se dešavaju”, neodredeno poce. „Uspeo sam da se setim jedne prilike — ukoliko je to bila prilika. No nema sumnje da je to bila nepromišljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju jednog stiha ostavio sam rec ‚bog’. Nisam mogao drukcije!” skoro rasrdeno dodade. „Nije bilo moguce izmeniti stih. Rima je bila ‚svog’. Da li znaš da u celom našem jeziku ima samo dvanaest rima na „og”? Danima i danima sam lupao glavu. Ali druge rime jednostavno nije bilo.”

Izraz lica mu se promeni. Srdžbe nestade; za trenutak je izgledao skoro zadovoljan. Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je išceprkao kakvu beskorisnu cinjenicu zasja kroz prljavštinu i cekinje.

„Da li ti je kad palo na pamet”, rece, „da je celu istoriju engleske poezije odredilo to što u engleskom jeziku nema dovoljno rima?”

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim okolnostima, cinila važnom ili pak zanimljivom.

„Znaš li koje je doba dana?” upita.

Emplfort se ponovo trže. „0 tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me — pre dva dana — ili ce biti tri?” Oci mu kliznuše oko zidova, kao da je upola ocekivao da negde nade prozor. „Ovde se ne primecuje razlika izmedu dana i noci. Ne znam kako bi se moglo izracunati vreme.”

Još nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog razloga, glas iz telekrana im naredi da cute. Vinston je sedeo cutke, prekrštenih ruku. Previše širok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio, sklapajuci izdužene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat — bilo je teško proceniti. Spolja se još jednom cuše cizme. Vinstonova utroba se zgrci. Uskoro, vrlo uskoro, možda kroz pet minuta, možda odmah, lupa cizama ce znaciti da je došao red na njega.

Vrata se otvoriše. U celiju ude onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom ruke pokaza na Emplforta.

„Soba sto jedan”, rece.

Emplfort nespretno izide izmedu dvojice stražara, dok mu se na licu citala nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.

Prode još vremena, po svemu sudeci mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku beše oživeo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena ploca. Imao je samo šest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vrištanje; O'Brajen; Džulija; žilet. Utroba mu se još jednom zgrci; teške cizme su se približavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snažan zadah hladnog znoja. U celiju ude Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje i sportsku košulju.

Ovaj put se Vinston trže i zaboravi.

„Ti ovde!” uzviknu.

Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenadenja, vec samo nesrece. On poce nervozno da hoda gore-dole, ocigledno ne mogavši da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punacka kolena, videlo se da se tresu. Oci su mu bile širom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne može uzdržati da ne posmatra nešto na srednjoj udaljenosti od sebe.

„Za šta su te uhapsili?” upita Vinston.

„Za zlomisao!” rece Parsons, skoro slineci. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu užasnutu nevericu da se takva jedna rec može odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i poce ga revnosno preklinjati: „Šta misliš, nece me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio ništa — ako samo imaš loše misli? Pošto misli ne mogu da se izbegnu. Znam da saslušavaju vrlo pravedno. Siguran sam da ce sa mnom pravedno. Imace moj dosje pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znaš kakav sam bio. Nisam bio loš. Ako nisam bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam? Šta misliš, hocu li se izvuci sa pet godina? Ili možda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda nece da me streljaju što sam samo jedanput zgrešio?”

„Jesi li kriv?” upita Vinston.

„Sigumo da sam kriv!” uzviknu Parsons bacivši ponizan pogled na telekran. „Ne misliš valjda da ce Partija uhapsiti nevinog?” Njegovo žablje lice se malo smiri, cak dobi pomalo bogougodan izraz. „Zlomisao je strašna stvar, baco”, sentenciozno rece on. „Podmukla. Zahvati coveka a da on to ni sam ne zna. Znaš kako je mene uhvatila? U snu! Jeste, baš tako. Eto vidiš, ja radio, trudio se da doprinesem šta sam mogao, — a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam poceo da buncam. Znaš šta su culi da govorim?”

On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu.

„‚Dole Veliki Brat!’ Jeste, baš sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kažu. Medu nama receno, baco, da znaš da mi je milo što su me uhvatili pre nego što sam zabrazdio još dalje. Znaš šta cu da im kažem kad me izvedu pred sud. ‚Hvala vam’, eto šta cu da kažem, ‚hvala vam što ste me spasli pre nego što je postalo kasno’.”

„Ko te je potkazao?” upita Vinston.

„Moja cercica”, odgovori Parsons s nekim žalobitnim ponosom. „Slušala je kroz kljucaonicu. Cula šta sam govorio i odmah sutra otrcala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi ništa krivo što me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.”

On napravi još nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivši nekoliko puta željan pogled prema klozetskoj šolji. Zatim iznenada smace pantalone.

„Izvini, baco,” rece. „Ne mogu da se uzdržim. To je od ovog cekanja.”

Spusti svoju zamašnu zadnjicu u šolju. Vinston pokri lice rukama.

„Smit!” dreknu glas iz telekarana. „6079 Smit V.! Skini ruke s lica. Zabranjeno pokrivati lice u celiji.”

Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao šolju, glasno i obilato. Onda se ispostavi da je kazance neispravno, te je celija nekoliko sati odvratno smrdela.

Parsonsa odvedoše. Poceše da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici. Jedna žena beše poslana u „sobu sto jedan”; Vinston primeti da se skupila i promenila boju kad je cula te reci. Dode jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoc. U celiji ih je bilo šestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je covek bezbrada, zubata lica savršeno slicna licu kakvog velikog, bezopasnog glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo teško poverovati da u njima ne drži zalihe hrane. Bledosive oci su mu stidljivo skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa ocima kog drugog.

Vrata se otvoriše i stražari uvedoše još jednog coveka od cijeg izgleda Vinstona za trenutak prodoše hladni trnci. To je bio covek svakodnevnog, prosecnog izgleda, koji je mogao biti kakav inženjer ili tehnicar. No lice mu je bilo toliko izmršavelo da je od toga podilazila jeza. Licilo je na lobanju. Zato što je bilo tako mršavo, oci i usta su se cinili nesrazmerno veliki, a oci su bile pune ubilacke, neumirive mržnje prema nekome ili necemu.

On sede na klupu nešto dalje od Vinstona. Vinston ga više nije posmatrao, ali mu je izmuceno lice slicno lobanji bilo tako živo u glavi kao da se nalazilo pred samim ocima. On odjednom shvati šta je posredi. Taj covek je umirao od gladi. Ova misao kao da je u isto vreme došla svima. Na celoj klupi dode do jedva primetnog komešanja. Oci coveka bez brade stalno su letele ka coveku s licem kao lobanja, zatim skretale s osecanjem krivice, potom se vracale kao da ih vuce kakva nesavladljiva sila. On se najednom poce vrpoljiti na mestu. Najzad ustade, nespretno otetura preko celije, zavuce ruku u džep kombinezona, i, postidena izgleda, pruži prljav komad hleba coveku s licem kao lobanja.

S telekrana se zacu besan, zaglušujuci urlik. Covek bez brade podskoci. Covek s licem kao lobanja beše hitro gurnuo ruke iza leda, kao da pred celim svetom pokazuje da odbija poklon.

„Bamsted!” zaurla glas. „2713 Bamsted Dž.! Baci taj hleb!”

Covek bez brade ispusti hleb na pod.

„Ostani gde si,” rece glas. „Okreni se vratima. Ne mici se.”

Covek bez brade posluša. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli. Vrata se s treskom otvoriše. Kad mladi oficir ude i zakoraci u stranu, iza njegovih leda se pojavi nizak, zdepast stražar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred coveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi stravican udarac, unoseci u njega svu težinu tela, pravo u usta coveka bez brade. Snaga udarca kao da ovoga podiže s poda. On polete preko celije i tresnu o podnožje klozetske šolje. Za trenutak je ležao ošamucen, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se culi vrlo tihi jecaji, više nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvacke, iz usta mu ispadoše dve polovine veštacke vilice.

Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, držeci ruke na kolenima. Covek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezoblicnu masu boje trešnje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive oci su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog poniženja.

Vrata se otvoriše. Kratkim potezom oficir pokaza na coveka s licem kao lobanja.

„Soba sto jedan”, rece.

Pored Vinstona cu se oštar uzdah i komešanje. Covek s licem kao lobanja beše se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku.

„Druže! Oficiru!” zavapi. „Nemojte me tamo! Zar vam nisam vec rekao sve? Šta još želite da znate? Sve cu vam priznati, sve! Samo mi recite šta hocete i odmah cu vam priznati. Napišite i potpisacu — što god hocete! Samo ne sobu sto jedan!”

„Soba sto jedan”, rece oficir.

Lice onog drugog, vec veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije cinila mogucnom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog.

„Radite sa mnom šta god hocete!” kriknu. „Vec mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajcite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hocete da vam izdam još nekog? Samo recite koga hocete, ucinicu sve što zatražite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je šta cete mu raditi. Imam ženu i troje dece. Najstarijem nema ni šest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajacu i gledacu. Samo ne u sobu sto jedan.”

„Soba sto jedan”, rece oficir.

Covek se izbezumljeno okrete i prede pogledom po ostalim zatvorenici ma, kao da je mislio da na svoje mesto može staviti kakvu drugu žrtvu. Oci mu se zaustaviše na razbijenom licu coveka bez brade. On ispruži mršavu ruku.

„Njega treba da vodite, a ne mene!” povika. „Niste culi šta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponovicu vam svaku njegovu rec. On je neprijatelj Partije, a ne ja.” Stražari koraknuše napred. Covekov glas poraste u urlik. „Niste ga culi!” ponovi. „Nešto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!”

Dva snažna stražara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbl jednu od celicnih šipki na kojima je stajala klupa, i poce da zavija bez reci, kao životinja. Stražari ga dograbiše da ga otrgnu, ali on se držao s iznenadujucom snagom. Vukli su ga možda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli cuteci, ruku prekrštenih na kolenima, i gledali su pravo pred sebe. Zavijanje prestade; covek nije imao snage više ni za šta sem da se drži. Onda se zacu nov krik. Udarac stražareve cizme beše mu slomio prste na jednoj ruci. Podigoše ga na noge.

„Soba sto jedan”, rece oficir.

Oni izvedoše coveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim koracima, oborene glave, pažljivo držeci svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga beše napustila.

Prode mnogo vremena. Ako je covek s licem kao lobanja bio izveden u ponoc, bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je popodne. Vinston je vec nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je cesto ustajao i hodao po celiji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je još uvek ležao onde gde ga je bio ispustio covek bez brade. U pocetku mu je bio potreban veliki napor da ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto žedi. Usta su mu bila lepljiva i puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenljivo belo svetlo behu mu stvorili neku nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao nepodnošljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedao, jer mu se u glavi previše vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad svojim fIzickim osecajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je bledela, mislio na O'Brajena i žilet. Bilo je moguce da mu žilet stigne u hrani, ako mu opšte budu dali da jede. Mislio je, nešto maglovitije, i o Džuliji. I ona negde pati, možda još više nego on. Možda baš tog trenutka krici od bola. Mislio je: „Kad bih mogao da spasem Džuliju udvostrucivši moj bol, bih li to uradio? Bih.” Ali to je bio samo intelektualni zakljucak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga osecao. Ovde se mogao osecati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, može li covek koji trpi bol zbog bilo cega želeti da mu se bol pojaca? No na to pitanje još nije imao odgovora. Cizme su se ponovo približavale. Ude O'Brajen. Vinston skoci na noge. Od šoka ga beše napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina zaboravi na prisustvo telekrana.

„I vas su uhvatili!” povika.

„Odavno su oni mene uhvatili”, rece O'Brajen s blagom, gotovo pokajnickom ironijom. Zatim se izmace u stranu. Iza njega se pojavi stražar širokih ramena s dugim crnim pendrekom u ruci.

„Znao si, Vinstone”, rece O'Brajen. „Nemoj se zavaravati. Znao si — oduvek si znao.”

Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video je samo pendrek u stražarevim rukama. Može ga udariti bilo gde: po temenu, po vrhu uveta, po mišici, po laktu...

Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, držeci udareni lakat drugom rukom. Sve beše eksplodiralo u žuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da jedan udarac može naneti toliki bol! Svetlo se razide i on vide O'Brajena i stražara kako ga posmatraju odozgo. Stražar se smejao njegovom uvijanju. U svakom slucaju, na jedno pitanje je došao odgovor. Nikad, ni zbog cega na svetu, ne može covek želeti jaci bol. U pogledu bola može se želeti samo jedno: da prestane. Na svetu nema niceg goreg od fizickog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja, mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se držeci za onesposobljenu levu ruku.