Ime i prezime - Vladimir Petrović

Rođen   01/07/1955
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   34
Golova za reprezentaciju   5
Debitovao   26/09/1973
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda(Beograd), Arsenal FC (Eng)


Ako postoji velika loptačka zvezda koja je obavljena zavesom ćutanja, onda je to Vladimir Petrović, dugogodišnji pravi as Crvene zvezde i višestruki reprezentativac (nije proslavio "zlatni jubilej")- Važio je za jednog od najinteligentnijih fudbalera. Njegov pregled terena, tehnička lakoća, prefinjen dribling, visoka imaginacija, pravovremena i precizna proigravanja... a uz sve to nije bio impregniran od instinkta za gol.

I danas je Pižon inkarnacija "mislećeg igrača". Za njega je svojevremeno Frane Matošić rekao da poseduje fudbalsku inteligenciju koja nadmašuje sve fudbalere koje on zna.
Splićani dobro znaju koliko je teško čuti da Šjor Frane iscedi iz sebe kompliment nekom fudbaleru. On je imao tako visoke kriterijume da im se ponekad činilo da svakom igraču traži slabe tačke, dobre je podrazumevao. A, eto, o Pižonu je imao tako visoko mišljenje.
A šta je tek ostalo za publiku, posebno za pristalice Crvene zvezde! On je igrao za njihove duše i divljenja. Sve što je na terenu dolazilo od ovog velemajstora bilo je čista perfekcija ili nešto blisko tome. Imao je dva slaba mesta - nije bio brz i nije imao snažnu fizičku konstituciju. Kod njega je sve bilo u tehničkoj virtuoznosti i briljantnom umu. Umeo je da u igri nade rešenja koja se ni sa tribina nisu videla. Po tome neodoljivo podseća na Bobeka, a kasnije su te vrline posedovali Piksi i Dejan Savićević.

Vladimir Petrović Pižon je četvrta Zvezdina legenda. Vinuo se još više: dobio je mesta u Panteonu jugoslavenskog judbala.
Ima nečeg nezadovoljenog u njemu, nečeg nedovršenog. Sve to vuče korene još iz onih dana kad mu Izvršni odbor FSJ, na insistiranje tadašnjeg predscdnika Tomaša Tomašcvića, nije dao ispisnicu da ode u Arsenal. Po tadašnjim propisima Pižonu je nedostajalo šest meseci da bi ispunio zahtev -dvadeset osam godina starosti. A radilo se o svoti od 750.000 funti. To je 1982. godine bio izuzetan transfer. Englezi su poželeli takvog igrača da bi im oplemenio igru. I Arsenal nije žalio novac. Nisu vredele intervencije, Pižon je morao da sačeka tih šest meseci. A u međuvremenu njegova cena je pala - dobio je pedeset hiljada funti za pola godine, na toliko je potpisan ugovor.

Bio sam u Londonu da pišem o Vladimiru Petroviću, njegovim londonskim danima, samovanju (porodica mu je ostala u Beogradu, devojčice su išle u školu).
Sačekao me je tužan čovek, Pižonove oči su bile dva jezera tuge, nigde njihovog plavetnila, sjaja, vedrine...
Dah Tomaševićevog cinizma još je osećao na sebi. Osmehnuti Pižon je sad izgledao kao čovek koga su izujedale otrovne pčele. Slomljen u duši, nije se više radovao ni fudbalu. Igrao je daleko od svojih mogućnosti. A nije mu ni odgovarao taj neosmišljcni engleski fudbal, deeenijama nepromenjen, u shvatanju i devizi - šutni i trči!
Gledao sam ga na treninzima i na dve utakmice. Igrači Arsenala su ga zadivljeno gledali, fascinirao ih je svojim velikim znanjem, neizmernom invencijom i tehničkom superiornošću. Ali šta to vredi, oni su upućivali duge lopte, skakali, da bi potom to isto, samo sad na drugu stranu, činio i protivnik. Pižon je bio ispod tih lopti koje su letele od jedne ivice šesnaesterca do druge. Brzo su se rastali. Otišao je u Francusku, tamo je već bio pravi Pižon, ali ispuštene pare nije mogao da nadoknadi.
A predigra te sumorne drame odigrala se u Saragosi za vremc Svetskog prvenstva 1982. Igračima je još u Beogradu obećano da će premije dobiti u devizama (sličan slučaj se dogodio i 1974. u Frankfurtu kad je Stane Dolanc dao čvrstu garanciju i od toga nije bilo ništa). I tako je stvorena velika zlovolja medu reprezentativcima, a u Španiji im je Tomašević rekao da ne snevaju o dolarima, biće isplaćeni u dinarima kad se vratimo u zemlju.
Moral "plavih" je pao, bezvoljnost je carevala, Miljanić je bio nemoćan da raspoloženje igrača vrati u prave tokove.
I potom se desila sledeća scena kojoj sam bio prisutan: Grupa igrača - Zajec, Sušić, Pižon, Šurjak i Šljivo ušla je u veliki hotelski lift. Pritrčava predsednik Tomašević i ulazi. Istog trenutka, kao po komandi, svi momci izlaze. To je bio spontani protest bez reci, ali je taj gest pogodio prvog čove-ka FSJ. On to Pižonu nije zaboravio, setio se kad je njegovo pitanje bilo na dnevnom redu i insistirao je "na poštovanju principa". Nije reagovao kao roditelj, taština ga je odvela na krivu stranu. Ceh je platio Vladimir Petrović.

Dugo godina je u dresu svog kluba i državnog tima Pižon očaravao i uzbuđivao publiku na svim stadionima. Imao je veliki ugled, kao igrač i čovek. Veoma je odan porodici, nije svenuo pod teretom briga koje su se javile po završetku karijere. Predao se trenerskom poslu sa velikim zanosom, uve-ren da ga nebesa nose. I danas živi u uverenju da pravu šansu nikad nije dobio. Njegovo ogromno iskustvo, veliko fudbalsko znanje, pedantnost, čvrst stav, iskren odnos sa igračima... sve to mu nikako ne otvara vrata Crvene zvezde ili nekog drugog velikog kluba. Jedno vreme je bio šef Zvezdinog stručnog Štaba, ali je pod neobičnim okolnostima, kad je osvojio Kup Jugoslavije, morao da podnese ostavku.

U njegovoj trenerskoj biografiji upisana su imena Radničkog iz Niša i Novog Beograda. I to je sve, osim velikog rada i sjajnih rezultata u Zvezdinoj omladinskoj školi, a Dejan Stanković predvodi tu generaciju koju je Pižon fudbalski odgajio. Pižon je veliki strasnik igre svoje mladosti. On i danas živi punim dahom samo kad je na terenu. Voli da radi, neverovatno je marljiv, vodi dnevnike rada, ima kompletnu dokumentaciju o svakom igraču, sve vrline i mane, o igri timova...

Treneri koje prati glas velikog igrača, hendikepirani su. To može da zvuči paradoksalno ali je istinito. Od takvih pojedinaca se i u trenerskom poslu očekuju samo suprelativi. A najčešće se te dve karijere ne rnogu poklopiti. To breme teško pritiska i Pižona.
Dešava se da se takvi treneri sličnih sudbina hrane lukavom inteligencijom, kao PuŠkaš, nekom vrstom prepredenosti. Vlada to ne poseduje, njega čak ni očaj što se još nije dokazao kao trener od ranga, ne može odvesti na tu stranputicu. On bi pre bio spreman da ude u koloseum i da se baci u lavlje ždrelo nego da se posluži nečim nedostojnim. Tu časnost je poneo iz porodice koja nije mogla da se pohvali materijalnim bogatstvom već samo poštenjem. I taj steg časti Pižon prirodno nosi, bez oholosti, što je sublimacija njegovog vaspitanja. I prirode.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Danilo Popivoda

Rođen   01/05/1947
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   20
Golova za reprezentaciju   5
Debitovao   14/06/1972
Igrao u klubovima   NK Olimpija(Ljubljana),
Eintracht Braunschweig(Ger)

Rođen 1. maja 1947. u Lovćencu.

Počeo je da igra 1964. u omladinskoj ekipi Ljubljanskog NK Olimpija i brzo se istakao u omladinskim selekcijama Ljubljane, SR Slovenije i Jugoslavije. Postao je profesionalac 1965. i kao odličan napadač, najčešće desno krilo, u dresu ,,Zmajčeka" odigrao preko 350 prvenstvenih utakmica i skoro isto toliko ostalih susreta. Postigao je 57 ligaških golova.

Igrao je s velikim uspehom i u SR Nemačkoj, gde je za boje ekipe Eintracht Braunschweig (1975-1980) odigrao 126 utakmica Bundeslige i postigao 30 golova.

Odigrao je 1965. i 1966. godine deset utakmica (i postigao sedam golova) za omladinsku reprezentaciju, tri susreta (jedan gol) za mladu (1966-1972) i 20 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao pet golova. Debitovao je 14. juna 1972. u susretu protiv Venecuele (10:0) na ,,Kupu nezavisnosti Brazila", u kome je postigao i prvi gol za nacionalni tim, a poslednju utakmicu odigrao je 30. novembra 1977. protiv Španije (0:1) u Beogradu.

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj i na finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Danijel Premerl

Rođen   23/01/1904 - 01/10/1975
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   29
Golova za reprezentaciju   1
Debitovao   28/10/1925
Igrao u klubovima   HAŠK, Konkordija, Građanski, ZSK Victoria

Rođen 23. januara 1904. u Krapini, umro 1. oktobra 1975. u Zagrebu.

Najbolji jugoslovenski centarhalf klasičnog tipa izmedu dva svetska rata. Kao svestrano dobar fudbaler, zbog stalnog trčanja, velike pokretljivosti i izuzetne izdržljivosti, dobio je nadimak "Nurmi".

Igrao je za sva četiri velika zagrebačka kluba pre drugog svetskog rata. Počeo je u omladinskoj ekipi HAŠK-a 1919. kod poznatog čehoslovačkog trenera Františeka Koželuha i za ovaj klub s velikim uspehom igrao do 1927, kad je prešao u HŠK Concordia i u novom dresu 1930. osvojio prvenstvo Jugoslavije. Od 1934. igrao je za HŠK Građanski, a karijeru je završio 1939. kao igrač i trener ZSK Victoria, za koju je igrao i 1932-1934. godine. Time je ostao jedini igrač koji je branio boje sva četiri vodeća zagrebačka kluba onog vremena.

Izmedu 1924. i 1935. odigrao je za reprezentaciju Zagreba prema zvaničnoj statistici 22 utakmice, ali se smatra da ih je sigurno odigrao oko 75! Dvaput je igrao za ,,B" ekipu (1927-1928), a dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je 29 puta i postigao jedan gol (protiv Rumunije 2:1 u Beogradu 1930). Debitovao je 28. oktobra 1925. godine u susretu sa Čehoslovačkom (0:7) u Pragu, a poslednju utakmicu odigrao je 30. juna 1932. protiv Bugarske (2:3) u Beogradu. Bio je član naše reprezentacije koja je 1928. učestvovala na olimpijskom turniru u Amsterdamu.

Kao bankarski činovnik aktivno se bavio i trenerskim poslom i podučavao mlade fudbalere zagrebačkih klubova ZŠK Victoria, ŽŠK Makabi, ŠK Ferraria, zatim je bio trener Tekstilca, Drave iz Ptuja, Dinama iz Vinkovaca i Zvećeva iz Slavonske Požege.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Zdravko Rajkov

Rođen   05/12/1927 - † 30/07/2006
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   28
Golova za reprezentaciju   11
Debitovao   06/05/1951
Igrao u klubovima   FK Jovan Crveni(Bečej),
FK Vojvodina(Novi Sad),
FC Lausanne-Sports(Sui)

Rođen 5. decembra 1927. u Čurugu.

Kao radnik brodogradilišta u Novom Sadu pokušao je da zaigra u novosadskoj Slaviji, a kao vojnik igrao je u ekipi Desete armije, ali pri završetku odsluženja kadrovskog roka nije prihvatio poziv beogradskog Partizana.

Vrativši se u Bečej, igrao je za ekipu FK Jovan Crveni i tek 1950. došao je u FK Vojvodina, u kojoj su istovremeno počinjali Boškov, Veselinović, Herceg i drugi. Za novosadske "crveno-bele" do 1962, najviše kao krilo, odigrao je ukupno 510 utakmica i postigao 297 golova, od čega 226 susreta u prvenstvu, sa 92 ligaška gola. Po broju svih odigranih utakmica nalazi se na petom, a po broju golova na trećem mestu rekorderske liste FK Vojvodina.

Od 1962. do 1966. igrao je u Švajcarskoj za ekipu FC Lausanne-Sports, iz koje se vratio u FK Vojvodinu - kao trener. Sa zapaženim uspehom radio je kao trener i u Iranu, Alžiru i Španiji.

Uz tri utakmice za ,,B" ekipu (1951-1958), odigrao je 28 utakmica i postigao 11 golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 6. maja 1951. u prijateljskom susretu protiv Italije (0:0) u Milanu, a poslednju utakmicu odigrao je kao učesnik Svetskog prvenstva u Švedskoj, 19. juna 1958. protiv SR Nemačke (0:1) u Malmeu.

Umro je 30.07.2006. u 79.godini, u Meksiku, gde je i sahranjen, u krugu porodice.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Spasoje Samardžić - "Paja"

Rođen   20/05/1942
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   26
Golova za reprezentaciju   3
Debitovao   16/09/1962
Igrao u klubovima   OFK Beograd(Beograd), FC Twente(Hol),
Feyenoord(Hol), Saint-Etienne(Fra)

Rođen 20. maja 1942. u Kraljici, na Kosovu.

Kao odlično desno krilo, bio je jedan od najboljih igrača u najuspešnijem periodu OFK Beograda, sa kojim je, uz jedan postignuti gol u finalu, osvojio 1962. trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.

Počeo je da igra 1957. u ekipi Novog Beograda, a od 1958. do decembra 1966, sa velikim uspehom je nosio dres OFK Beograda.
Tri sezone je igrao u Holandiji za ekipe FC Twente Enschede (1966-1967) i Feyenoord (1967-1969), a karijeru je završio u poznatoj francuskoj ekipi AS Saint-Etienne (1969-1972).

Uz tri utakmice za omladinsku (1959) i jednu za mladu reprezentaciju (1963), za nešto više od četiri godine odigrao je čak 26 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao tri gola. Debitovao je 16. septembra 1962. protiv Nemačke DR (2:2) u Lajpcigu, zatim je učestvovao na Olimpijskim igrama 1966. u Melburnu, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 19. oktobra 1966. protiv Čehoslovačke (1:0) u Beogradu.

Relativno rano se povukavši sa zelenog polja, jedno kraće vreme bio je trener FK Srema (Jakovo) i FK Beograda sa Karaburme.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Dejan Savićević

Rođen   15/09/1966
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   56
Golova za reprezentaciju   22
Debitovao   29/10/1986.
Igrao u klubovima   FK Budućnost (Podgorica), FK Crvena Zvezda, AC Milan(Ita), Rapid Wien(Aut)

Legenda crnogorskog fudbala. Karijeru počeo u Mladosti, a nastavio u Budućnosti. U Crvenu zvezdu prešao 1988. godine. Tri godine kasnije, 29. maja 1991, sa «crveno-belima» je osvojio Kup šampiona, pobedom nad Olimpikom iz Marseja u finalu u Bariju. U decembru iste godine Crvena zvezda je osvojila trofej u Interkontinentalnom kupu, nakon pobede nad šampionom Južne Amerike, ekipom Kolo Kolo iz Čilea.

Od 1992. do 1998. godine igrao je za Milan, sa kojim je postao prvak Evrope 1994. godine. Bio je najbolji pojedinac nezaboravnog finala sa Barselonom i strelac jednog od najljepših golova u istoriji elitnog evropskog klupskog takmičenja.

U Italiji dobio nadimak – Genije, koji dovoljno govori o njegovom fudbalskom majstorstvu. Savićević je 4. aprila 2006. godine dobio priznanje UEFA za doprinos razvoju evropskog fudbala i Lige šampiona.
Karijeru je završio u Rapidu iz Beča.

Za reprezentaciju SFRJ debitovao je 29. oktobra 1986. godine u Splitu, protiv Turske. Učestvovao je na dva Svjetska prvenstva – u Italiji 1990. i Francuskoj 1998. godine. Za reprezentacije SFRJ i SRJ odigrao je 56 utakmica i postigao 22 gola.

Predsednik FSCG od 2001. godine.

Ime i prezime - Josip Skoblar

Rođen   12/03/1941
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   32
Golova za reprezentaciju   11
Debitovao   07/05/1961
Igrao u klubovima   OFK Beograd(Beograd),
Olimpic Marseille(Fra), Hannover 96(Ger)

Rođen 12. marta 1941. u Prevlaci, kod Zadra.

Uz Darka Pančeva, jedini jugoslovenski fudbaler koji je kao najbolji ligaški strelac u Evropi dobio ,,Zlatnu kopačku" pariskog lista ,,France-Footbal". Skoblar je, kao član francuskog prvoligaša ,,Olympique de Marseille", u prvenstvu 1970/71. postigao 44 gola i bio najbolji strelac Francuske i Evrope.

Karijeru je počeo 1958. u NK Zadar, u kome ga je "otkrio" golman OFK Beograda Petar Radenković, koji je 1959. u Zadru služio vojni rok. Skoblar je, počev od prvenstva 1959/60. godine, nosio dres beogradskih "plavih" sve do 1967, odigravši 162 prvenstvene utakmice i postigavši 63 prvoligaška gola. Dva puta je osvajao Fudbalski kup Jugoslavije: 1962, i 1966. Kod drugog trijumfa, protiv zagrebačkog Dinama (6:2), postigao je dva gola u finalnoj utakmici.

Kao sjajni napadač (igrao je oba krila, levu polutku i vođu navale) i odličan strelac, karijeru je nastavio u inostranstvu. Prvo je igrao za Olympique de Marseille i u jednom delu prvenstva 1967. godine postigao 13 pogodaka, zatim je nosio dres nemačke ekipe FC Hannover 96 (1967-1970) za koju je na 57 utakmica Bundeslige postigao 30 golova da bi se ponovo vratio u Marsej i tri sezone uzastopno bio najbolji strelac u prvenstvu Francuske: 1970/71.-44 gola, 1971/72,-30 golova i 1972/73. - 26 pogodaka. Kao igrač Olympique de Marseille osvajao je 1971. i 1972. prvenstvo Francuske, a 1972. (kao ,,duplu krunu") i Kup Francuske. Na finalnoj utakmici protiv ekipe iz Bastije (2:1) postigao je pobedonosni gol.

Za svega sedam sezona igranja u Francuskoj, postigao je na prvenstvenim utakmicama 151 gol i nalazi se na trinaestom mestu najboljih ligaških strelaca Francuske svih vremena.

Uz jedan susret za ,,B" ekipu (1960), odigrao je i 32 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao 11 golova. Debitovao je 7. maja 1961. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, da bi godinu dana kasnije, na svojoj drugoj utakmici u državnom dresu (1962. protiv DR Nemačke -3:1) postigao prvi gol.

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, u susretu protiv Belgije (3:2) za Kup nacija 1962. u Beogradu postigao je dva gola, na utakmici protiv SR Nemačke (1:0) u Beogradu 1967. bio jedini strelac, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 7. oktobra 1967. u susretu protiv SR Nemačke (1:3) u Hamburgu.
Kad je prestao da igra posvetio se trenerskom pozivu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Branko Stanković

Rođen   31/10/1921 - 2002.
Mesto u timu   Odbrambeni igrač
Utakmica za reprezentaciju   61
Golova za reprezentaciju   3 gola i 2 autogola
Debitovao   09/05/1946
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda


Branko Stanković je Sarajlija rođenjem. U tom gradu je i počeo da igra fudbal. Njegov klub je bio sarajevska Slavija, prvoligaš između dva velika svetska rata.
Kao Srbin, aprila 1941. beži od ustaških zlotvora. U Beogradu oblači dres BSK-a, višestrukog šampiona Kraljevine Jugoslavije. Stanković je tada imao dvadeset godina, ali je već bio formiran kao fudbaler. Imao je vanserijske kvalitete. Bio je snažan, brz, hrabar, odlično je igrao glavom, posedovao je silovit udarac, važio je za odličnog izvođača prekršaja izvan šesnaesterca i davao je golove na taj način.

Stane, kako su ga prisno zvali ne samo drugovi u klubu već i navijači, posedovao je finu tehniku, smisao za igru, uspešno je driblovao i silovito prodirao. Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio "moderan bek", u današnjem smislu reci - išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao. Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Đorić, Petar Krivokuća...

Pre Drugog svetskog rata u jugoslovenskom fudbalu je bilo nekoliko izvrsnih bekova koji su se markantno izdvajali od ostalih. Najveći među njima je bio Milutin Ivković, popularni Milutinac. Bio je nezamenljivi bek državnog tima, igrao je na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930.
U tadašnjem načinu igre bekovi su igrali na ivici šesnaesterca, centarhalf je bio graditelj igre. U tom sistemu Milutinac je bio prvi bek u našoj zemlji, nezamenljiv član nacionalnog tima. Za navijače on je bio "državna kočnica".
U našem poratnom fudbalu tu klasu i slavu imao je Branko Stanković. Naravno, u važećem WM sistemu. Igrao je sa posebnom elegancijom, tehničkom lakoćom, skoro bez naprezanja, kao što Pavaroti peva.

Lepe pojave, uspravnog držanja, podsećao je na antičke bogove. Nije se služio grubošću, što je inače svojstveno bekovima. To je bilo ispod Stanetovog dostojanstva i shvatanja sporta kao viteške igre. Jednom se dogodilo da je na utakmici Engleska - Jugoslavija (3:0) Stanković igrao protiv legendarnog Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje majstorske driblinge. U jednoj od svojih majstorija dogodilo se da se Stane okliznuo i u padu uhvatio Engleza oko pasa. To je bila "slika godine". Ispod nje cinični komentator je napisao: "Pardon, mister Stanković, ovo su moje noge!"

I pored toga što je iz tih duela Metjus više puta bio pobednik, slavno desno krilo engleskog nacionalnog tima nije zaboravio Stanetovu vitešku igru. Kad je Fudbalska federacija Engleske priredila gala prijem prilikom proslave ser Stenlijevog osamdesetog rođendana, slavljenik je kao svoje goste pozvao nekoliko velikih asova iz inostranstva. Nije zaboravio ni našeg Stankovića. Taj poziv Jugoslovenu medu svetskom elitom, Metjus je ovako objasnio: - Kad počne utakmica svog direktnog rivala posle desetak minuta upoznamo, slično kao bokseri u ringu. Odmah sam video da je Stanković igrač ekstra klase. Moja šansa je bila u tome što je teren bio klizav, a ja mnogo lakši i mogao sam da koristim svoj dribling gornjim delom tela. I tada sam upoznao najkorektnijeg rivala u karijeri. Ni u jednom trenutku gospodstveni Jugosloven nije posegnuo za oštrinom, svojom silnom snagom ili grubošću. Imponovao mi je: vladao sobom i situacijom. Moja je želja da takav vitez fudbala bude moj gost, da uveliča slavlje.
I Stanković je prihvatio poziv, stara garda velikana bila je na okupu,
U dugom razdoblju svoje karijere Stane je ostao upamćen po stilu koji je odudarao od igre svih bekova. Naših i stranih. Svi su dejstvovali na isti način, kao iz jednog kalupa, samo je Branko Stanković ostavljao utisak da igra u lakovanim cipelama, a ne u kopačkama, toliko je delovao superiorno i elegantno.

Tokom osam decenija jugoslovenskog fudbala i našeg učešća na međunarodnoj pozornici, niko od bekova nije mogao da se približi ovom sjajnom članu "Crvene zvezde". Stane je odigrao 61 utakmicu za nacionalne "plave"! Debitovao je na prvoj utakmici državnog tima posle Drugog svetskog rata. Bilo je to u Pragu, pobedili smo sa 2:0, gelovima Mitića i Koste Tomaševića. Naš tim je bio u sastavu: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, Horvat, Simonovski, Tomašević, Mitić, Bobek, Frane Matošić, Kacijan.
Stanković je pripadao onom malom krugu fudbalcra iz redova odbrane koji su uživali veliku popularnost medu poklonicima fudbala, ne samo u zemlji već i u inostranstvu.

Pored ozbiljnosti i otmenog držanja koje je bilo daleko od površnosti većine fudbalera, Stane je bio obožavan od ženskog dela publike mada nikada nije davao povoda. Uostalom, čak i to što se prvi oženio u svojoj generaciji, devojke nisu prestale da luduju za njim.
Stankovićeva dva sina, Dragan i Ratko, nisu se posvetili fudbalu. Dragan je magistar ekonomskih nauka, a Ratko pilot i instruktor. I oni su porodični ljudi.
- Nažalost, izgubio sam suprugu kad je trebalo da mirno preživimo penzionerske dane - kaže popularni "Ambasador", kakav je nadimak imao Stane u fudbalskom svetu. -Živim usamljeno, sinovi imaju svoje porodice, obilazim ih, uživam u unucima, ali sam, i pored njihove pažnje i ljubavi, usamljen. Na zdravlje ne bih smeo da se požalim da me oči nisu izdale. Dobio sam glaukom, operacija nije uspela, to oko sam izgubio, smanjena mi je vidljivost i na ovom drugom. Greje me nada da neću i na tom oku imati glaukom.

Stane je jedan od malobrojnih naših (i svetskih) fudbalera koji su sjajnu igračku karijeru nastavili sa istim uspehom i kao trener. Pored velikih trijumfa sa "Crvenom zvezdom", atinskim AEK-om, Galatasarajem, Portom i još nekim klubovima, vodio je i naš državni tim u vreme kada je savezni kapiten bio Rajko Mitić. Tada smo bili vicešampioni Evrope, u drugoj utakmici finala pobedio nas je domaćin - reprezentacija Italije.
U stručnim krugovima Stanković je visoko uvažavan. Ne samo zato što je osvojio mnogo šampionskih titula i pobeđivao u domaćini kupovima. Stanković je trener sa najvišim kvalifikacijama: pored ogromnog igračkog iskustva i duge karijere, on je završio Fakultet za fizičku kulturu i poseduje veliko pedagoško znanje u radu sa igračima. Kao izuzetno racionalan čovek, bolje od mnogih kolega umeo je da jasno odvoji štetnost blještavog razmahivanja od jednostavne i brze igre za dobro tima. Bio je vođa čvrste ruke, nepopustljiv u bitnim stvarima.

Jednom se dogodilo da su tri veoma značajna fudbalera Crvene zvezde toga vremena ustala "protiv trenerove torture". Odbili su da treniraju, uz uslov: mi ili Stanković!
Crvena zvezda ne bi bila to što jeste da je na takav način udaljila svog stručnjaka. Stanković je ostao, buntovnici su se pokajali i izvinili svom učitelju.
Nekoliko godina kasnije, kad je prvi as te "trojke" bio u inostranstvu i video kako se trenira i radi, rekao je: "Sad tek vidim koliko je bata-Stane bio u pravu kad je od nas zahtevao da intenzivno treniramo i da igramo brže i jednostavnije, da ne mučimo loptu i njega. Trebalo je da dođem u Englesku da bih to shvatio".

Za nas najtrofejniji klub odigrao je 489 utakmica i postigao 34 gola. Kao prvotimac Crvene zezde osvojio je 4 prvenstva i 2 Kupa Jugoslavije. Bio je clan "cuvenog" olimpijskog tima iz Tamperea.
U periodu od 1978. do 1982. bio je sef strucnog staba Crvene zvezde. U ovom periodu osvojio je dve titule Sampiona i jedan Kup Jugoslavije. U sezoni 1978/79. predvodio je "crveno-bele" do finala Kupa UEFA u kome su porazeni od Borusije iz Menhengladbaha. Na klupi Crvene zvezde sedeo je i 1989. godine ali samo 6 meseci.

Zbog stila igre i gospodskog drzanja Branka Stankovića su i navijači i saigrači zvali "Ambasador". Iako je igrao na poziciji beka, često je jedino njegov dres ostajao čist na kraju utakmice.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Dejan Stanković

Klub   FC Internazionale - Milano
Rođen   11/09/1978
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   67
Golova za reprezentaciju   13
Debitovao   27/04/1998
Igrao u klubovima   FK Crvena zvezda ,SS Lazio

Dejan Stanković rođen je u Zemunu 11. septembra 1978.

Sa 14 godina dolazi u Crvenu Zvezdu, a za prvi tim debituje protiv OFK Beograda koga je Crvena Zvezda pobedila sa 2:1. Svoj prvi gol u crveno belom dresu postiže 1995. prtiv Budućnosti iz Podgorice. Fudbalska Evropa ga je upoznala 1996. kada je gotovo sam pobedio nemački Kajzerslautern. Godinu dana kasnije postaje najmlađi kapiten u istoriji Crvene Zvezde, i najbolji fudbaler u nacinalnom prvenstvu. Naredne godine prelazi u rimski Lacio, tada jedan od najboljih evropskih klubova, gde odmah postaje standrdan prvotimac. Iste godine debituje u nacinalnoj selekciji 22.aprila protiv Južne Koreje i na toj utakmici je postigao dva gola. 2004. godine iz Lacija prelazi u milanski Inter.

Ime i prezime - Dragoslav Stepanović

Rođen   30/08/1951
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   34
Golova za reprezentaciju   1
Debitovao   08/04/1970
Igrao u klubovima   FK OFK Beograd, FK Crvena Zvezda, Eintracht Frankfurt (Ger), Wormatia Worms(Ger), Manchester City(Eng), Wormatia Worms(Ger)


Rođen 30. avgusta 1948. u Sivnici (kod Svetozareva).

Kao levi bek modernog tipa, s izrazitim ofanzivnim sposobnostima, igrao je sa velikim uspehom za ekipu OFK Beograda (1965-1974) i beogradske Crvene zvezde (1974-1976), odigravši takoreći u jednom dahu više od 30 utakmica za reprezentaciju.

Počeo je u ekipi Mladog proletera sa Novog Beograda i kao istaknuti omladinac 1965. prešao u OFK Beograd, za koji se na prvoligaškoj sceni pojavio u prvenstvu 1966/67. Pošto je za beogradske ,,plave" odigrao 201 prvoligašku utakmicu i postigao 11 golova (kao član OFK Beograda bio je 30 puta reprezentativac), prešao je u Crvenu zvezdu za koju je od 20. januara 1974. do 6. oktobra 1976. odigrao ukupno 72 utakmice (od toga 30 prvenstvenih) i postigao dva gola.
Nastavivši karijeru u inostranstvu, nosio je između 1976. i 1978. godine dres ekipe Eintracht iz Frankfurta (49 utakmica Bundeslige i tri gola), zatim drugoligaške nemačke ekipe Wormatia Worms (1978-1979), da bi posle toga u engleskoj ekipi Manchester City (1979-81) bio prvi stranac koji je postao kapiten ovoga tima. Karijeru je završio u ekipi Wormatia Worms 1982. godine.

Uz tri utakmice i jedan gol za mladu reprezentaciju (1968-1970), odigrao je i 34 utakmice i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 18. aprila 1970. u prijateljskom susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu, zatim je učestvovao 1972. na Kupu nezavisnosti Brazila, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 24. februara 1976. u prijateljskoj utakmici prptiv Alžira (2:1) u Alžiru.

Završio je Visoku trenersku školu u Kelnu, trenirao je brojne Nemačke klubove,a stalno živi u SR Nemačkoj.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)