O bledome zločincu

Vi ne želite da ubijate, sudije i žrtvoprinosnici, pre no što životinja ne obori glavu? Vidite, bledi je zločinac oborio glavu: iz njegovog oka govori veliko preziranje.
»Moje je Ja nešto, što treba prevazići: moje mi je Ja veliko preziranje čovekovo«: tako govori iz toga oka.
To mu je bio najuzvišeniji čas, – što je sam sebi sudio: ne dajte da se uzvišeni sroza opet u svoju niskost!
Nema spasenja za onog koji toliko pati od sebe sama, sem brza smrt.
Vaše ubijanje, vi sudije, treba da je sažaljenje a ne osveta. I u tome što ubijate, gledajte, da vi sami opravdate život!
Nije dovoljno, da se s Onim izmirite, koga ubijete. Vaša tuga neka bude ljubav prema natčoveku: tako opravdavate vi vaše Još-živeti!
»Neprijatelj« trebate reći, ali ne »zlikovac«; »bolesnik« trebate reći, ali ne »nitkov«, »budala« trebate reći, ali ne »grešnik.«
A ti, crveni sudijo, kad bi glasno hteo reći, šta si već sve uradio u mislima: ceo bi svet povikao: »Dole s tim pogancem i otrovnim crvom!«
Ali drugo je nešto misao, a drugo delo, a drugo slika dela. Točak razloga ne kotrlja se među njima.
Jedna slika učinila je ovog bledog čoveka bledim. Dorastao je bio svome delu, dok ga je vršio: ali sliku njegovu nije mogao podneti, kad je bilo izvršeno.
Uvek video je u sebi izvršioca samo jednog dela. Ludilom zovem ja to: izuzetak obrnuo se i postao suština.
Povučena crta opčini kokoš; tako je potez koji je on povukao opčinio njegov jadni um, – to ja zovem ludilom posle dela.
Počujte, vi sudije! Ima još jedno drugo ludilo: a ono je pre dela. Ah, niste mi se dosta duboko uvukli u ovu dušu!
Ovako govori crveni sudija: »zašto je ubijao ovaj zločinac? Ta hteo je da pljačka«. Ali ja vam kažem: njegova duša je htela krvi, ne pljačke: on je žedneo za srećom noža!
Ali njegov jadni um nije shvatao to ludilo pa ga je nagovorio. »Što je stalo do krvi!« reče on; »zar nećeš pri tom da izvedeš bar jednu pljačku? Da se osvetiš?«
I on je poslušao svoj jadni um: kao olovo ležao je njegov govor na njemu, – i tad je pljačkao, kada je ubijao. Jer nije hteo da se stidi svoga ludila.
I sad opet leži olovo njegove krivice na njemu, i opet je njegov jadni um tako krut, tako sputan, tako težak.
Kad bi bar mogao da zavrti glavom, spao bi njegov teret: ali ko bi zavrtelo tu glavu?
Šta je taj čovek? Hrpa boleština, što kroz duh zahvataju svet: tu bi da sebi nađu plen.
Šta je taj čovek? Klupko divljih zmija, koje retko mogu da se smire jedna uz drugu, – tad idu one same za sebe i traže plen po svetu.
Pogledajte to jadno telo! Što je ono patilo i za čim je žudelo, to je sebi tumačila ta jadna duša, – ona je to tumačila kao ubilačko zadovoljstvo i žudnju za srećom noža.
Ko danas oboli, tog spopadne zlo, koje je sad zlo: hoće da zadaje bol, onim, što njega boli. Ali bilo je drugih vremena i drugog zla i dobra.
Nekada je sumnja bila zla i volja za sopstvom. Tada je bolesnik postajao jeretik i veštac: i kao jeretik i veštac patio je i hteo da zadaje patnje drugima.
Ali ovo ne ide u vaše uši: to škodi vašim dobrima, kažete mi vi. Ali šta je stalo meni do vaših dobrih!
Mnogo šta na vašim dobrima izaziva u meni gađenje, i doista ne njihovo zlo. Hteo bih, da im dođe ludilo, od kojeg bi propali, kao ovaj bledi zločinac!
Zaista, hteo bih, da se njihovo ludilo zove istina ili vernost ili pravdoljublje: ali oni imaju svoju vrlinu, da bi živeli dugo i u jednom bednom zadovoljstvu.
Ja sam ograda uz brzu reku: neka me hvata, ko me može uhvatiti! Ali ja nisam vaša štaka, –

O čitanju i pisanju

Od svega napisanog volim samo ono, što neko svojom krvlju napiše. Piši krvlju: i saznaćeš, da je krv duh.
Nije lako moguće, razumeti tuđu krv: ja mrzim čitajuće dokoličare.
Ko čitaoca poznaje, taj za čitaoca više ne čini ništa. Još jedan vek čitalaca – i sam duh će zaudarati.
To što svaki sme da nauči čitati, pokvariće na duže vreme ne samo pisanje, nego i mišljenje.
Nekad je duh bio bog, onda je postao čovekom i sad će postati čak još i ruljom.
Ko piše krvlju i u izrekama, taj neće da bude čitan, već napamet učen.
U planini je najkraći put od vrha do vrha: ali zato moraš imati duge noge. Izreke treba da su vrhovi, a oni, kojima su rečene, veliki i izrasli.
Vazduh redak i čist, opasnost blizu i duh pun jedne vesele pakosti: tako se to dobro slaže.
Hoću da imam vilenjake oko sebe, jer ja sam hrabar. Hrabrost koja razgoni sablasti, stvara sebi sama vilenjake – hrabrost hoće da se smeje.
Ja ne osećam više s vama: taj oblak, što ga vidim pod sobom, to crnilo i težina, kojima se smejem, – upravo to je vaš olujni oblak.
Vi gledate naviše, kad hoćete da se uzvisite. A ja gledam naniže, jer sam uzvišen.
Ko od vas može istovremeno smejati se i biti uzvišen?
Ko se penje po najvišim brdima, taj se smeje svima žalosnim igrama i žalosnim zbiljama.
Hrabre, bezbrižne, podrugljive, nasilničke – takve nas hoće mudrost: ona je žena i voli uvek samo ratnika.
Vi mi kažete: »teško je snositi život«. Ali čemu bi ste imali pre podne vaš ponos, a uveče vašu pokornost?
Teško je snositi život: ali ne budite mi tako nežni! Mi smo svi skupa lepi tovarni magarci i magarice.
Šta imamo mi zajedničko s ružinim pupoljkom, koji drhće, jer mu kap rose leži na telu?
Istina je: mi volimo život, ne, što smo navikli na život, već što smo navikli da volimo.
U ljubavi uvek ima nešto ludila. Ali i u ludilu ima uvek nešto uma.
Pa i meni, koji sam naklonjen životu, izgleda da leptiri i mehuri od sapunice i što je slično njima među ljudima, najviše znaju o sreći.
Videti ove lagane budalaste gizdave pokretne dušice kako lepršaju – to zavodi Zaratustru do suza i pesama.
Ja bih verovao samo u boga, koji zna igrati.
A kad sam video svoga đavola, izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svečan: bio je to duh težine, – on čini da sve stvari padaju.
Ne gnevom, već smehom ubija se. Napred, daj da ubijemo duh težine!
Ja sam naučio ići: otada i trčim. Ja sam naučio leteti: otada ne treba da me prvo gurnu, pa da se maknem s mesta.
Sad sam lak, sad letim, sad vidim sebe pod sobom, sad igra jedan bog kroz mene.

O drvetu na bregu

Zaratustrino oko je videlo, da ga jedan mladić izbegava. I pošto je jedne večeri išao sam kroz brda što okružuju varoš, koja se zove »šarena krava«: gle, u hodu nađe onog mladića, gde sedi naslonjen na jedno drvo i umornim pogledom gledaše u dolinu. Zaratustra uhvati drvo, kod kojeg je mladić sedeo, i ovako reče:
»Kad bih ovo tu drvo hteo da zatresem mojim rukama, ne bih to mogao.
Ali vetar, koji mi ne vidimo, muči ga i povija, kuda hoće. Najgore nas povijaju i muče nevidljive ruke.«
Tada se podiže mladić zbunjeno i reče: »Čujem Zaratustru i upravo sam mislio na njega.« Zaratustra odgovori:
»Zašto si se uplašio zbog toga? – Nego sa čovekom je kao sa drvetom.
Što više on hoće u visinu i svetlost, tim jače teže njegovi koreni u zemlju, na niže, u tminu, dubinu, – u zlo.«
»Da, u zlo!« uzviknu mladić. »Kako je mogućne, da si otkrio moju dušu?«
Zaratustra se osmehnu i reče: »Poneka se duša nikad neće otkriti, osim, ako se prvo ne izmisli.«
»Da, u zlo!« uzviknu još jednom mladić.
»Ti si rekao istinu, Zaratustra. Ja ne verujem ni sam sebi više, otkad hoću u visinu, i niko mi više ne veruje, – kako se to desilo?
Ja se preobražavam prebrzo: moje danas pobija moje juče. Često preskačem stepene, kada se penjem, – to mi ne prašta ni jedan stepen.
Ako sam gore, uvek se nađem sâm. Nike ne govori sa mnom, mraz usamljenosti čini da drhtim. Šta hoću ja u visini?
Moje preziranje i moja čežnja rastu uzajamno; što se više penjem, tim više prezirem Onog, koji se penje. Šta pa on hoće u visini?
Kako se stidim moga penjanja i spoticanja! Kako se podsmevam mom bučnom dahtanju! Kako mrzim onog letećeg! Kako sam umoran u visini!«
Ovde zaćuta mladić. A Zaratustra posmatraše drvo, kod kojeg su stajali, i ovako reče:
»Ovo drvo stoji usamljeno ovde na brdu; ono je izraslo visoko iznad čoveka i životinje.
I kad bi htelo da govori, ne bi nikoga imalo, ko bi ga razumeo: tako visoko je izraslo.
Sad čeka ono i čeka, – na šta li čeka? On stanuje sedištu oblaka preblizu: čeka valjda na prvu munju?«
Kada je Zaratustra to rekao, povika mladić silno mašući: »Da, Zaratustra, ti govoriš istinu. Ka svojoj propasti težio sam, kad sam hteo u visinu, a ti si munja, na koji sam čekao! Gledaj, šta sam ja još, otkada si nam se ti pojavio? Zavist prema tebi je ta, koja me je uništila!« – To reče mladić i plakaše gorko. A Zaratustra položi svoju ruku oko njega i povede ga sa sobom.
I pošto su neko vreme išli zajedno, poče Zaratustra ovako govoriti:
Srce mi se kida. Bolje nego to tvoje reči kažu, kaže mi tvoje oko svu tvoju opasnost.
Ti još nisi slobodan, ti još tražiš slobodu. Previše noćnikom načinilo je tebe tvoje traženje i prebudnim.
U slobodnu visinu hoćeš ti, ka zvezdama žedni tvoja duša. Ali i tvoji loši nagoni žedne za slobodom.
Divlja tvoja paščad hoće na slobodu; ona laju od zadovoljstva u svome podrumu, kad tvoj duh teži da otvori tamnice.
Još si ti meni zatočenik, koji sebi smišlja slobodu: ah, pametna postaje takvim zatočenicima duša, ali i lukava i pokvarena.
Pročistiti mora se još oslobođeni duha. Još je mnogo tamnice i plesni zaostalo u njemu: razbistriti se još mora njegovo oko.
Da, ja poznajem tvoju opasnost. Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu!
Plemenitim osećaš se još, i plemenitim osećaju te i ostali još, koji se na tebe ljute i koji ti šalju zle poglede. Znaj, da je jedan plemeniti svima na putu.
I dobrima stoji jedan plemeniti na putu: i čak ako ga nazovu dobrim, tako hoće da ga gurnu u stranu.
Novo hoće da stvori plemeniti i jednu novu vrlinu. Dobri hoće staro, i da staro ostane održano.
Ali nije to opasnost plemenitog, da bi mogao postati dobar, nego bezobziran, ismevač, uništitelj.
Ah, poznavao sam plemenite, izgubili su svoju najvišu nadu. I sada klevetaše sve visoke nade.
Sad živeše bezobzirno, u kratkim pohotama, i preko dana jedva su još pogađali ciljeve.
»I sladostrašće je duh« – tako govorahu oni. Tad se njihovom duhu slomiše krila: sad gmiže on okolo i prlja u glodanju.
Nekad su mislili da će postati junacima: sad su pohotljivci. Junak je njima jad i groza.
Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj junaka od sebe u tvojoj duši! Drži svetom svoju najvišu nadu! –

O propovednicima smrti

Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onakvih, kojima se mora propovedati odvraćanje od života.
Puna je zemlja suvišnih, pokvaren je život kroz ove Mnoge-Premnoge. Neka se »večnim životom« odmame iz ovog života!
»Žuti«: tako zovu propovednike smrti, ili »crni«. Ali ja ću vam ih pokazati još i u drugim bojama.
Tu su oni stravični, koji u sebi okolo nose grabljivu životinju i nemaju drugog izbora, sem pohote ili samorazdiranja. A još njihove pohote su samorazdiranja.
Oni nisu još postali ni ljudima, ti strahoviti: neka propovedaju odvraćanje od života pa neka i sami odu tamo!
Tu su sušićavci duše: tek su rođeni, već počinju da umiru i čeznu za naukom o umoru i o odricanju.
Oni hoće rado da budu mrtvi, i trebalo bi da im odobriti njihovu volju! Čuvajmo se, da ne razbudimo te mrtvace i ne oštetimo te žive kovčege!
Sretnu li bolesnika ili starca ili leš; oni odmah kažu: »život je opovrgnut!«
Ali samo su oni opovrgnuti i njihovo oko, koje vidi samo jedno lice života.
Zavijeni u tešku turobnost i željno prateći sitne slučajeve, koji donose smrt: tako čekaju oni i stiskaju zube.
Ili pak: grabe šećerleme i sami se ismevaju svojoj detinjastosti: vise o svojoj slamci život i ismevaju, što se još vešaju o slamku.
Njihova mudrost glasi: »budala je, ko ostane da živi, ali tako veoma smo mi budale! I to baš je najbudalastije u životu!« –
»Život je samo patnja« – tako kažu drugi i ne lažu: pa pobrinite se, da vi prestanete! Pa pobrinite se, da prestane život, koji je samo patnja!
I ovako neka glasi nauk vaše vrline: »ubij sebe sama! Treba sam da se iskradeš iz života!« –
»Sladostrašće je greh,« – tako kažu jedni, koji propovedaju smrt – »hajdmo u stranu i nemojmo začinjati decu!«
»Rađanje je naporno,« – kažu drugi – »čemu još rađati? Rađaju se samo nesrećni.« A i oni su propovednici smrti.
»Sažaljenje je nužno« – kažu treći. »Uzmite, što imam! Uzmite, što sam! Utoliko manje veže me život.«
Da su oni iz temelja sažaljivi, oni bi zagorčali život svojim bližnjima. Biti zao – to bi bila njihova prava dobrota.
Ali oni hoće oslobođenje od života: šta ih se tiče, što druge svojim lancima i darovima još čvršće vežu! –
A i vi, kojima je život divlji rad i nemir: niste li vi veoma umorni od života? Niste li vi vrlo zreli za propovednike smrti?
Svi vi, kojma je drag divlji posao ono brzo, novo, strano – vi se loše podnosite, vaša vrednoća je bekstvo i volja, sebe same da zaboravite.
Da ste više verovali u život, manje biste se predavali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadržine za čekanje – pa čak ni za lenjovanje!
Svuda se čuje glas onih, koji propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih, kojima se mora propovedati smrt.
Ili: »večni život«: to mi je isto, – samo da što pre odu!

O ratu i ratnicima

Nećemo da nas štede naši najbolji neprijatelji, a ni oni, koje volimo iz temelja. Zato pustite mene da vam kažem istinu!
Braćo moja u ratu! Ja vas volim iz temelja, ja sam i bio sam kao i vi. I ja sam vam isto najbolji neprijatelj. Zato pustite mene da vam kažem istinu!
Ja znam za mržnju i zavist vašeg srca. Vi niste dosta veliki, da ne poznajete mržnje i zavisti. Zato budite dosta veliki, da ih se ne stidite!
I ako ne možete da budete sveci saznanja, budite mi bar njegovi ratnici. To su pratioci i preteče takve svetosti.
Ja vidim mnogo vojnika: da mi je da vidim mnogo ratnika! »Jedna-forma« zove se, ono što oni nose: neka ne bude jednog-oblika i ono što su njome sakrili!
Treba da ste mi takvi, da vam oko uvek traži neprijatelja – vašeg neprijatelja. A kod nekih od vas ima mržnje na prvi pogled.
Vašeg neprijatelja treba da tražite, vaš rat treba da vodite i za vaše misli! I ako vaša misao podlegne, vaša čestitost treba još nad tim da slavi pobedu!
Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. A kratki mir više, nego dugi.
Vama ne savetujem rad, već borbu. Vama ne savetujem mir, već pobedu. Vaš rad neka je borba, vaš mir neka je pobeda!
Ćutati i sedeti mirno može se samo, kad se ima strela i luk: inače se brblja i prepire. Vaš mir neka je pobeda!
Vi kažete, dobra stvar je ona, koja čak i rat osveštava? Ja vam kažem: dobar rat je onaj, koji svaku stvar osveštava.
Rat i hrabrost učinili su više velikih stvari, nego ljubav prema bližnjem. Ne vaše sažaljenje, nego vaša hrabrost spasavala je dosad unesrećene.
»Šta je dobro?« pitate vi. Biti hrabar je dobro.
Pustite male devojčice da govore: »biti dobar je, što je lepo i dirljivo u isti mah«.
Zovu vas bez-srca: ali vaše je srce pravo, i ja volim stid vaše srdačnosti. Vi se stidite svoje plime, a drugi se stide svoje oseke.
Vi ste ružni? Pa dobro, braćo moja! Onda se ogrnite uzvišenim, ogrtačem ružnoga!
A kada vaša duša bude velika, postaće obesna, a u vašoj uzvišenosti je zloba. Ja vas poznajem.
U zlobi susreće se obesni sa slabićem. Ali oni se međusobno ne razumeju. Ja vas poznajem.
Vi smete imati samo neprijatelje, koji su za mrzeti, ali ne neprijatelje za preziranje. Vi morate da budete ponosni na vašeg neprijatelja: tada su uspesi vašeg neprijatelja i vaši uspesi.
Pobuna – to je otmenost na robu. Vaša otmenost nek je poslušnost! Vaše zapovedanje samo neka je poslušnost!
Dobrom ratniku prijatnije je čuti »ti treba«, nego »ja hoću«. I sve, što vam je drago, treba još prvo da pustite da vam se zapovedi.
Vaša ljubav prema životu neka je ljubav prema vašoj najvišoj nadi: a vaša najviša nada neka je najviša misao života!
Vašu najvišu misao, pak treba da dopustite da vam ja zapovedim – a ona glasi : čovek je Nešto, što treba prevazići.
Tako živite životom poslušnosti i ratovanja! Šta je stalo do dugog-življenja! Koji ratnik hoće da ga štede!
Ja vas ne štedim, ja vas volim iz temelja, braćo moja u ratu! –

O novom idolu :

Bilo gde ima još naroda i stada, ali ne kod nas, braćo moja: tu ima država.
Država? Šta je to? Pa dobro! Sada mi otvorite uši, jer sada ću vam reći svoju reč o smrti narodâ.
Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno i laže; a ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, sam narod.«
Laž je to! Stvaraoci su bili, koji stvoriše narode i razapeše jednu veru i jednu ljubav nad njima: tako služiše oni životu.
Uništioci su to, koji postavljaju klopke za mnoge i nazivaju ih država: oni vešaju mač i stotine požuda iznad njih.
Gde još ima naroda, tu on ne razume državu i mrzi je kao zao pogled i greh prema običajima i pravima.
Ovaj znak dajem vam: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega sused ne razume. Svoj jezik pronašao je on sebi u običajima i pravima.
Ali država laže na svima jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i štogod ima, ukrala je.
Sve je lažno na njoj; ukradenim zubima ujeda, zajedljivica. Lažna joj je čak i utroba.
Zbrka jezika dobra i zla: ovaj znak dajem vam kao znak države. Zaista, volju za smrću nagoveštava ovaj znak! Zaista, on domahuje propovednicima smrti!
Mnogi se Premnogi rađaju: za suvišne pronađena je država!
Vidite mi samo, kako ih ona k sebi mami, te Mnoge-Premnoge! Kako ih guta i žvaće i prežvaće!
»Na zemlji nema ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red« – tako urliče neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena!
Ah, i u vas, vi velike duše, mumla ona svoje mračne laži! Ah, ona pogađa srca od obilja, koja se rado rasipaju!
Da, i vas pogađa ona, vi pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, a sad vaša umorenost služi još novom idolu!
Junake i časne hteo bi da poreda oko sebe, novi idol! Rado se sunča na suncu dobrih savesti – hladna neman!
Sve će dati vama, ako ga vi obožavate, novi idol: tako kupuje sebi sjaj vaših vrlina i pogled vaših ponosnih očiju.
Da namami s vama hoće ona one Mnoge-Premnoge! Da, paklena veština je tu izumljena, konj smrti, zvečeći u nakitu božanskih časti!
Da, umiranje za mnoge je tu izumljeno, koje sebe samo veliča kao život: zaista, od srca usluga svima propovednicima smrti!
Državom nazivam ja ono, gde su svi pijači otrova, dobri i loši: državom, gde svi sebe same gube, dobri i loši: državom, gde se lagano samoumorstvo sviju – »životom« zove.
Vidite mi samo te suvišne! Oni kradu za sebe dela pronalazača i blaga mudraca: obrazovanošću zovu oni svoju krađu – sve im se pretvara u bolest i nesreću.
Vidite mi samo te suvišne! Uvek su bolesni, bljuju svoju žuč i to zovu novinama. Gutaju jedan drugog i nisu u stanju ni da se svare.
Vidite mi samo te suvišne! Stiču bogatstva i time postaju siromašniji. Moć hoće oni i pre svega polugu moći, mnogo novca – ti nemoćnici!
Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugog i vuku se tako u blato i dubinu.
Svi hoće k prestolu: to je njihovo ludilo, – kao da bi sreća sedela na prestolu! Često sedi blato na prestolu – a često i presto na blatu.
Sumanuti su oni meni svi i verući majmuni i prevrući. Zaudara mi njihov idol, ta hladna neman: zaudaraju oni meni svi skupa, te sluge idola.
Braćo moja, zar hoćete da se ugušite u pari njihovih gubica i požuda? Ta radije razbijte prozore i skačite u slobodu!
Ta uklonite se s puta tom lošem zadahu! Idite od službovanja idolu suvišnih!
Ta uklonite se s puta tom lošem zadahu! Idite od isparenja tih ljudskih žrtava!
I sada još stoji zemlja slobodna velikim dušama. Prazna su još mnoga mesta za usamljene i udvoje, oko kojih se širi miris tihih mora.
Slobodan stoji još velikim dušama jedan slobodan život. Zaista, ko malo poseduje, biće utoliko manje posednut: hvaljena neka je mala siromaština!
Tamo, gde država prestaje, tu tek počinje čovek, koji nije suvišan: tu počinje pesma neophodnog, neponovljiva i nezamenljiva melodija.
Tamo, gde država prestaje, – ta pogledajte samo, braćo moja! Zar je ne vidite, tu dugu i mostove natčovekove? –

O mušicama u trgu

Beži, prijatelju moj, u svoju samoću! Vidim te zaglušena bukom velikih ljudi i izbodena žaokama malih.
Dostojanstveno znaju šuma i stena da ćute sa tobom. Budi opet sličan drvetu, koje voliš, onom granatome: tiho i osluškujući nadvilo se nad morem.
Gde samoća prestaje, tu počinje trg; a gde trg počinje, tu počinje i buka velikih glumaca i zuka otrovnih mušica.
U svetu ne vrede ni najveće stvari, bez nekoga, ko ih prvo izvodi: velikim ljudima zove narod te izvođače.
Slabo shvata narod ono veliko, što znači: ono stvaralačko. Ali čula ima za sve izvođače i glumce velikih stvari.
Oko pronalazača novih i vrednosti okreće se svet: – nevidljivo se okreće. Ali oko glumaca okreće se narod i slava: takav je tok sveta.
Glumac ima duha, ali malo savesti duha. On veruje uvek u ono, čime najviše pobuđuje veru, – veru u njega!
Sutra ima on neku novu veru i prekosutra neku noviju. Hitra čula ima , kao i narod, i promenljivo vreme.
Obarati – to mu znači: dokazivati. Zaluđivati – to mu znači: ubeđivati. A krv mu važi kao najbolji od svih razloga.
Neku istinu, koja kliže samo u fine uši, naziva on laž i ništa. Zaista, on veruje samo u bogove, koji prave veliku buku po svetu!
Pun svečanih lakardijaša je trg – i narod se hvali svojim velikim ljudima! To su mu gospodari časa.
Ali čas prisiljava njih: tako oni prisiljavaju tebe. I od tebe hoće Da ili Ne. Avaj, hoćeš da staviš između Za i Protiv svoju stolicu?
Zbog ovih bezuslovnih i prisiljavajućih budi bez ljubomore, ti ljubitelju istine! Nikada se još nije obesila istina o ruku nekog bezuslovnog.
Zbog ovih iznenadnih idi nazad u svoju sigurnost: samo na trgu se nasrće sa Da? ili Ne?
Lagano je doživljavanje svih dubokih bunara: dugo moraju čekati, dok saznaju, šta je palo u njihovu dubinu.
Po strani trga i slave dešava se sve veliko: po strani od trga i slave živeli su oduvek pronalazači novih vrednosti.
Beži, moj prijatelju, u svoju samoću: vidim te poizbadanog od otrovnih mušica. Beži onamo, gde oštar, snažan vazduh duva!
Beži u svoju samoću! Živeo si preblizu malih i jadnih. Beži ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu ništa do osveta.
Ne diži više na njih ruku! Nebrojeni su, a nije tvoja sudbina, da budeš mašica za mušice.
Nebrojeni su ti mali i jadni; a nekim ponosnim zgradama su već kišne kapi i korov bili dovoljni da propadnu.
Ti nisi kamen, ali već si izdubljen od mnogih kapi. Još ćeš mi se slomiti i raspući od mnogih kapi.
Umornog te vidim od otrovnih mušica, krvavo ogrebanog vidim te na stotinu mesta; a tvoj ponos neće ni da se gnevi.
Krvi žele od tebe u svoj svojoj nevinosti, za krvi žude njihove beskrvne duše – i one bodu stog u svoj svojoj nevinosti.
Ali, ti duboki, ti patiš odviše duboko i od malih rana; i pre nego što si se izlečio, već ti je prešao isti otrovni crv preko ruke.
Suviše si mi ponosan za to, da bi ubijao te sladokusce. Ali se čuvaj, da ti ne postane sudbinom, svu njihovu otrovnu nepravdu da nosiš!
One zuje oko tebe još i sa svojom hvalom: nametljivost je njihova hvala. One hoće blizinu tvoje kože i tvoje krvi.
One ti laskaju kao kakvom bogu ili đavolu; one cvile pred tobom kao pred kakvim bogom ili đavolom. Šta vredi! Laskavci su to i cviljači i ne više.
A često se prave pred tobom ljubaznima. Ali to je oduvek bila pamet kukavica. Da, kukavice su pametne!
Oni mnogo misle o tebi svojom uskom dušom, – sumnjiv si im stalno! Sve, na šta se često pomišlja, postaje sumnjivo.
Oni te kažnjavaju za sve tvoje vrline. Oni ti praštaju u suštini rado samo – tvoje pogreške.
Zato što si blag i pravednog srca, kažeš ti: »nisu oni krivi za svoj sitni život«. A njihova uska duša misli: »Kriv je svaki veliki život.«
I kad si blag prema njima, osećaju se oni još prezreni od tebe; i oni ti vraćaju tvoje dobročinstvo skrivenim zlodelima.
Tvoj nemi ponos ide uvek protiv njihovog ukusa; oni kliču od radosti, ako si jednom dovoljno skroman, da bi bio sujetan.
Ono, što poznamo na čoveku, to i raspaljujemo na njemu. Prema tome čuvaj se od malih!
Pred tobom oni se osećaju malim, a njihova niskost tinja i usijana je protiv tebe u nevidljivoj osveti.
Nisi li zapazio, kako često su zanemeli, kada si im prišao, a kako ih je njihova snaga napuštala kao dim ugašenu vatru?
Da, prijatelju moj, zla savest ti si tvojim bližnjima: jer oni tebe nisu vredni. Stoga mrze te i žele rado da sisaju tvoju krv.
Tvoji bližnji će uvek biti otrovne mušice; ono, što je veliko na tebi – to sâmo mora ih činiti još otrovnijima i sve sličnijima mušicama.
Beži, prijatelju moj, u svoju samoću i onamo, gde oštar, snažan vazduh duva! Nije tvoja sudbina, da budeš mašica za mušice. –

O čednosti

Ja volim šumu. U gradovima je loše za živeti: tu je previše pohotnih.
Nije li bolje, pasti u ruke ubice, nego u snove pohotne žene?
A pogledajte mi samo te muškarce: njihovo oko govori – oni ne znaju ništa bolje na zemlji, nego da leže s nekom ženom.
Mulj je na dnu njihove duše; i avaj, ako njihov mulj još ima i duha!
Da ste još bar potpuni kao što su to životinje. Ali životinji pripada nevinost.
Savetujem li vam, da ubijete vaša čulâ? Ja vas savetujem nevinost čulâ.
Savetujem li vam čednost? Čednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih skoro porok.
Ovi se uzdržavaju, bez sumnje: ali kučka čulnost viri sa zavišću iz svega, što čine.
Još i u visine njihove vrline i do u hladni duh ide za njima ta životinja i njen nemir.
I kako učtivo zna da moli kučka čulnost za parče duha, ako ste joj uskratili parče mesa.
Vi volite žalosne igre, i sve što srce slama? Ali ja sam nepoverljiv prema vašoj kučki.
Imate mi previše svirepe oči i gledate pohotno ka paćenicima. Nije li se vaša sladostrasnost samo prerušila i naziva se sažaljenjem?
Dajem vam još i ovo poređenje: nije malo onih koji su, izgoneći iz sebe đavola, otišli i sami u svinje.
Kome teško pada čednost, njega treba odgovoriti od nje: da ne postane putem u pakao – što znači muljem i bludom duše.
Govorim li o prljavim stvarima? To mi nije ono najgore.
Ne, kad je istina prljava, nego kad je plitka, ulazi saznajući nerado u njenu vodu.
Zaista, ima čednih iz dna duše: oni su blagi iz temelja, oni se smeju radije i čistije nego vi.
Oni se smeju i čednosti i pitaju: »šta je čednost!
Zar nije čednost budalaština? Ali ova budalaština došla je k nama i ne mi njoj.
Mi smo ponudili gostu konak i srce: sad stanuje on kod nas, – neka ostane, koliko hoće!«

O prijatelju

»Jedan je uvek previše oko mene« – tako misli usamljenik. »Uvek jedan put jedan – to daje na duži rok dva!«
Ja i Mene su uvek preživi u razgovoru: kako bi se izdržalo, ako ne bi bilo nekog prijatelja?
Uvek je za usamljenika prijatelj treći: treći je pluta, koja sprečava, da razgovor dvojice potone u dubinu.
Ah, ima previše dubina za svakog usamljenika. Zato i čeznu tako za jednim prijateljem i za njegovom visinom.
Naša vera u druge izdaje, u čemu bismo rado nama samima želeli da verujemo. Naša čežnja za nekim prijateljem je naš izdajnik.
I često se hoće ljubavlju samo zavist preskočiti. I često čovek napada i stvara sebi nekog neprijatelja, da bi sakrio, da je podložan napadu.
»Budi mi bar neprijatelj!« – tako govori istinsko poštovanje, koje se ne usuđuje da moli za prijateljstvo.
Ako se hoće imati jedan prijatelj, mora se za njega hteti i rat voditi: a da bi se mogao voditi rat, mora se moći biti neprijatelj.
U svom prijatelju treba još neprijatelja poštovati. Možeš li svome prijatelju prići blizu, bez da mu prestupiš?
U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja. Treba da mu budeš najbliži srcem, kad mu se opireš.
Nećeš da nosiš odeću pred prijateljem ? Čast treba da bude prijatelju, da mu se pokažeš, kakav jesi? Ali želi da zbog toga odeš dođavola!
Ko se ne skriva, ogađuje: tako mnogo razloga imate, da se bojite nagote! – Da, kada bi ste bili bogovi, tada bi ste se smeli stideti svoje odeće!
Ne možeš se dovoljno lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da mu budeš jedna strela i jedna čežnja ka natčoveku.
Video si svoga prijatelja već da spava, – da bi saznao, kako izgleda? Pa šta je inače lice tvoga prijatelja? To je tvoje sopstveno lice, na jednom hrapavom i nesavršenom ogledalu.
Video si svoga prijatelja već da spava? Nisi li se uplašio, da tvoj prijatelj tako izgleda? Oh, prijatelju moj, čovek je nešto, što mora biti prevaziđeno.
U naslućivanju i u ćutanju treba da je oproban prijatelj: ne moraš sve hteti da vidiš. Tvoj san treba da ti oda, šta tvoj prijatelj radi na javi.
Tvoje sažaljenje neka je jedno odgonetanje: da bi prvo znao, da li tvoj prijatelj hoće sažaljenje. Možda voli on na tebi nepomućeno oko i pogled večnosti.
Sažaljenje prema prijatelju krije se ispod jedne tvrde ljuske, o njega treba jedan zub da polomiš. Tako će ono imati svoju tananost i slast.
Da li si ti čist vazduh i samoća i hleb i lek tvom prijatelju? Neki ne može svoje vlastite lance da skine i ipak je prijatelju jedan oslobodilac.
Jesi li jedan rob? Onda ne možeš biti prijatelj. Jesi li jedan tiranin? Onda ne možeš imati prijatelja.
U ženi je i suviše dugo bio skriven jedan rob i jedan tiranin. Zato žena nije još sposobna za prijateljstvo: ona poznaje samo ljubav.
U ljubavi ženinoj je nepravda i slepilo protiv svega, što ne voli. Pa i u svesnoj ljubavi ženinoj ima još uvek prepada i munje i noći pored svetlosti.
Još nije žena sposobna za prijateljstvo: mačke su još uvek žene, i ptice. Ili, u najboljem slučaju, krave.
Još nije žena sposobna za prijateljstvo. Ali recite mi, vi muškarci, ko je od vas sposoban za prijateljstvo?
Jao vašoj siromaštini, vi muškarci, i vašoj škrtosti duše! Ono što vi dajete prijatelju, daću ja još i svome neprijatelju, a neću usled toga postati siromašniji.
Ima drugarstva: neka bi bilo prijateljstva!

O hiljadu i jednom cilju

Mnoge zemlje videše Zaratustra i mnoge narode: tako je otkrio mnogih naroda dobro i zlo. Ne nađe veću silu Zaratustra na zemlji, od dobra i zla.
Nijedan narod ne bi mogao živeti, da pre toga nije procenjivao; a ako hoće da se održi, onda ne sme procenjivati, kao što sused procenjuje.
Mnogošta, što ovom narodu dobro znači, znači jednom drugom porugu i sramotu: tako sam ja to našao. Mnogošta nađoh ovde nazvanim zlo i tamo purpurnim počastima nakićeno.
Nikada ne razumeše jedan sused onog drugoga: stalno čuđaše se njegova duša zbog susedove zablude i zlobe.
Jedna tablica dobara visi nad svakim narodom. Vidi, to je tablica njegovih prevazilaženja; vidi, to je glas njegove volje za moć.
Pohvalno je, što mu teško važi; što neizostavno i teško, zove dobro; a što iz najviše nužde još oslobađa, ono retko, najteže, – to veliča kao sveto.
Ono što čini, da vlada i pobeđuje i blista, njegovom susedu na užas i zavist: to mu važi visoko, prvo, merodavno, smislom svih stvari.
Zaista, brate moj, prepoznaš li prvo nekog naroda nuždu i zemlju i nebo i suseda: tako odgonetaš zacelo zakon njegovih prevazilaženja i zašto se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi.
»Uvek treba da si prvi i da si pred drugima: nikoga ne treba da voli tvoja ljubomorna duša, osim prijatelja« – ovo je dovodilo dušu jednog Grka do drhtanja: pri tome je išao svojim putem veličine.
»Govoriti istinu i dobro rukovati lukom i strelom« – to se činilo onom narodu istovremeno zgodno i teško, od kojeg dolazi moje ime – ime, koje mi je istovremeno zgodno i teško.
»Poštovati oca i mater i do dna duše biti im po volji«: tu tablicu prevazilaženja obesio je jedan drugi narod nad sobom i time postao silan i večan.
»Biti veran i vernosti za volju prineti čast i krv još i zlim i opasnim stvarima«: učeći se tako savlađivao se jedan drugi narod, a tako se savlađujući postao je trudan i težak od velikih nada.
Zaista, ljudi su dali sebi sve njihovo dobro i zlo. Zaista, oni ga ne uzeše, niti ga nađoše, ne pade im kao glas sa neba.
Vrednosti je najpre čovek položio u stvari, da bi se održao, – on je najpre stvorio smisao stvarima, jedan ljudski smisao! Zato se nazvao »čovek«, to jest: procenjujući.
Procenjivati je stvarati: počujte, vi stvarajući! Procenjivanje sâmo je svih procenjenih stvari blago i dragulj.
Tek kroz procenjivanje ima vrednosti: a bez procenjivanja bila bi šuplja ljuska života. Čujte, vi stvaraoci!
Promena vrednosti, – to je promena stvaralaca. Uvek uništava, onaj koji mora da bude stvaralac.
Stvaraoci su bili prvo narodi i tek kasnije pojedinci; zaista, pojedinac sâm je još najmlađa tvorevina.
Narodi su nekad vešali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav, koja hoće da vlada, i ljubav, koja hoće da se pokori, stvorile su zajednički takve tablice.
Starije je zadovoljstvo u stadu, nego zadovoljstvo u Ja: i sve dok se dobra savest naziva stadom, samo rđava savest govori: Ja.
Zaista, lukavo Ja, bez ljubavi, koje traži svoju korist pored koristi većine: ono nije poreklo stada, nego njegova propast.
Oni koji vole i stvaraoci uvek su bili ti, koji su stvarali Dobro i Zlo. Vatra ljubavi žari se u svim imenima vrlina i vatra gneva.
Mnoge zemlje videše Zaratustra i mnoge narode: nikakvu veću silu ne nađe Zaratustra na zemlji, nego što su dela onih koji vole: »dobro« i »zlo« je njihovo ime.
Zaista, čudovište je sila toga hvaljenja i kuđenja. Recite, ko će mi ga savladati, vi braćo? Recite, ko će toj životinji da okuje hiljadu vratova?
Hiljadu ciljeva bilo je dosad, jer je bilo hiljadu naroda. Samo još nedostaju okovi za hiljadu vratova, nedostaje onaj Jedan cilj. Još čovečanstvo nema cilja.
Ali kažite mi, braćo moja: ako čovečanstvu još nedostaje cilj, nedostaje li tu i – ono samo još? –