26.

     Na Kapiji su se desile mnoge promene dok sam ja bio odsutan. Lični porez je povećan. Korporcija je želela da se otarasi izvesnog broja prišipetlji, kao što smo bili Šiki i ja; rđava novost: to je značilo da moja unapred plaćena boravišna taksa neće biti dovoljna za još dve ili tri nedelje, nego samo za još deset dana. Doveli su jednu grupu mudrih glavonja sa Zemlje, astronome, stručnjake za ksenotehniku, matematičare, čak je i stari profesor Hegramet doleteo sa Zemlje, i, mada ugruvan usled pritiska pri ispaljivanju rakete-nosača, krepko je skakutao unaokolo po tunelima.
     Jedina stvar koja se nije promenila bio je Ocenjivački odbor i mene smestiše na "vrelu" klupu za saslušanje, gde sam se pušio dok mi je moja stara prijateljica Ema objašnjavala kolika sam budala. U stvari, gospodin Hsijen je čitao bukvicu, Ema je samo prevodila. Ali to je radila sa velikim zadovoljstvom.
     "Ja sam te upozorila da nešto ne zabrljaš, Brodhede. Trebalo je da me poslušaš. Zašto si menjao kurs?"
     "Rekao sam ti. Kad sam ustanovio da se nalazim pored Kapije Dva prosto nisam mogao da se kontrolišem. Ja sam želeo da odletim na neko drugo mesto."
     "To ti je bilo neverovatno glupo, Brodhede."
     Pogledao sam u Hsijena. On se okačio o zid svojom presavijenom kragnom i tamo je sklopljenih ruku visio, smešeći se blagonaklono. "Ema", kazao sam, "uradi što god hoćeš, samo mi se skidaj s vrata."
     Ona veselo odvrati: "Radim ono što hoću, Brodhede, jer je to ono što moram da radim. To je moj posao. Znao si da propisi ne dozvoljavaju da se menja kurs."
     "Koji propisi? Moja glava je bila u pitanju."
     "Propisi nalažu da ne smeš da uništiš brod", objašnjavala je ona. Nisam ništa odgovorio, a ona odcvrkuta nekakav prevod Hsijenu, koji je ozbiljno slušao, napući usta i onda izrecitova dva lepa paragrafa na mandarinskom kineskom. Prosto ste mogli osetiti gde su znaci interpunkcije.
     "Gospodin Hsijen kaže", reče Ema, "da si ti vrlo neodgovoran čovek. Uništio si jedan uređaj koji je nenadoknadiv. On nije bio tvoja svojina. Pripadao je celoj ljudskoj rasi." On otpevuši još nekoliko rečenica, a ona odvrati: "Ne možemo doneti odluku o tvojoj odgovornosti dok ne dobijemo dalje informacije o stanju u kome se nalazi brod koji si oštetio. Gospodin Ituno je poručio da će dati nalog da se brod potpuno pregleda čim se za to ukaže prilika. Dva stručnjaka za ksenotehniku bila su u preletu ka novoj planeti, Afroditi, u vreme kad je on poslao svoj izveštaj. Do sada su se sigurno vratili na Kapiju Dva, pa možemo da očekujemo da će izveštaj o svojim nalazima dostaviti, verovatno, po idućem svemirskom pilotu. Tada ćemo te ponovo pozvati."
     Ona napravi pauzu, pogleda me i ja pomislih da je razgovor završen. "Veliko hvala", rekoh i požurih ka vratima. Ona me pusti da stignem čak donde, a onda reče:
     "Ima još nešto. U izveštaju gospodina Ituna se navodi da si radio na utovarivanju i izradi zaštitnih odela na Kapiji Dva. On ti odobrava isplatu dnevnica koja iznosi, čekaj da vidim, dve i po hiljade dolara. A kapetan broda, Hester Bergovic, je naložila da ti se isplati jedan odsto od njenog bonusa za usluge tokom povratka sa Kapije Dva; prema tome ti iznosi su uneti u tvoj konto."
     "Nisam imao ugovor sa njom", rekoh iznenađen.
     "Nisi. Ali ona smatra da treba da primiš svoj deo. Mali deo, naravno. Ukupno..." ona zaviri u neki papir, "to iznosi dve i po hiljade plus pet i po hiljada - osam hiljada dolara koji su upisani na tvoj konto."
     Osam hiljada dolara! Požurih do jednog okna, zgrabih uzlazno uže i počeh pažljivo da se preračunavam. Zaista nedovoljno u odnosu na ono koliko je meni potrebno. Sigurno ne dovoljno da se plati za sve štete na brodu koje će mi natovariti. Toliko para nema ni u celoj Vasioni, ako mi zaračunaju ukupne troškove za nadoknadu broda; jer nije bilo načina da se on nadoknadi.
     S druge strane, ipak je to osam hiljada dolara više nego što sam imao.
     Proslavih to, časteći se jednim pićem u "Plavom paklu." Dok sam ga ispijao, razmišljao sam kakve opcije imam. Što sam o njima više razmišljao, utoliko su one bivale sve manje i manje.
     Oglasiće me krivim, u to nema sumnje, i proceniće da dugujem u najmanju ruku više stotina hiljada dolara. E pa, ja ih nemam. Možda će suma iznositi i mnogo više, ali to je sasvim svejedno; kad vam uzmu sve što imate, ionako vam ništa ne preostaje.
     Znači, sve u svemu, mojih osam hiljada dolara dođe mu kao blago iz bajke. Sa jutarnjom rosom može da iščezne. Čim tehnički izveštaj tehničkih stručnjaka bude stigao sa Kapije Dva, odbor će se ponovo sastati i tu će biti kraj.
     Znači, nije bilo nekog posebnog razloga da ekonomišem sa parama. Mogu baš i da ih potrošim.

     IZVEŠTAJ O MISIJI
     Letelica 1-103, Let 022D18. Posada Dž. Heron.
     Vreme u svemiru 107 dana 5 sati. Napomena..Povratak posle 103 dana i 15 sati.
     Izvod iz brodskog dnevnika. "Posle 84 dana i 6 sati u svemiru instrument pod znakom pitanja počeo je da svetli i došlo je do neuobičajene aktivnosti lampica na kontrolnoj tabli. Istovremeno sam osetio da potisna sila menja pravac. U toku otprilike jednog sata stalno su se događale neke promene, a onda se svetiljka pod znakom pitanja ugasila i stanje se normalizovalo.
     Pretpostavka: Promena kursa letenja da bi se izbegla nekakva prolazna opasnost, možda zvezda ili neko drugo nebesko telo? Preporučuje se kompjuterski pregled brodskih dnevnika radi utvrđivanja sličnih slučajeva.

     BELEŠKA O CRNIM RUPAMA
     Dr Asmenion. Pazite sad, ako jedna zvezda ima početnu masu veću od tri sunca, pa dođe do stezanja, ona se ne pretvori tek tako u neutronsku zvezdu. Ona nastavlja svoj život. Toliko se zgusne da najmanja brzina potrebna za otimanje od njene privlačne sile premaša trideset miliona santimetara u sekundi... što je...?
     Pitanje. Brzina svetlosti?
     Dr Asmenion. Tačno tako, Galina. Znači, svetlost ne može od nje da se otrgne. Znači, ona je crna. Eto zato se naziva crna rupa - samo, ako dospete dovoljno blizu, unutar onoga što se naziva egrosfera, tu nije crno. Verovatno biste nešto mogli da razaznate.
     Pitanje. Kako bi to izgledalo?
     Dr Asmenion. Nemam blage veze, Džer. Ako iko ikada donde dospe i uspe da vidi, on će se vratiti i reći će nam ako bude u stanju. Samo verovatno neće biti u stanju. Možda biste mogli dospeti toliko blizu, zabeležiti podatke i vratiti se - i dići, gospode bože, ne znam, najmanje milion dolara. Ako biste uspeli da uđete u svoj lender, znate, i da odbacite masu glavnog broda, unazad, usporivši mu brzinu, možda biste uspeli da postignete dovoljno dodatne brzine da se iščupate. Ne sa lakoćom. Ali, možda, ako bi sve išlo baš kako treba. Međutim, kuda biste posle toga poleteli? U lenderu se ne možete vratiti kući. A da postupite obrnuto, to ne bi išlo, lender nema dovoljno veliku masu da se pomoću njega oslobodite...
     Već vidim da starom Bobu ovaj razgovor ne prija i zato hajde da pređemo na tipove planeta i oblike svemirske prašine.

     Isto tako, nije bilo razloga da razmišljam o mogućnosti da se vratim na svoj posao baštovana koji sadi bršljan - čak i pod pretpostavkom da bih ga mogao dobiti, sad kad su Šikija razrešili dužnosti nazovi poslovođe. Onog trenutka kad me budu oglasili krivim nestaće novac na mom kontu. Nestaće i moja uplata za boravišnu taksu. Biću izložen trenutnom izbacivanju kroz prozor.
     Ako bi se u to vreme slučajno našao na rampi neki brod koji poleće k Zemlji mogao bih se ukrcati i pre ili posle našao bih se ponovo u Vajomingu u nastojanju da dobijem svoj stari posao u rudnicima hrane. Ako nema nikakvog broda, onda bih se našao u nevolji. Možda bih bio u stanju da nagovorim posadu američkog patrolnog boda, ili možda brazilskog ukoliko bi Frensi Ereira tamo imao neku vezu, da me prime za izvesno vreme dok se ne pojavi neki brod. A možda i ne bih.
     Kad se stvar brižljivo razmotri, nije bilo baš mnogo nade.
     Apsolutno najbolje bi bilo ako bih preduhitrio odbor, u kom slučaju bih imao dve mogućnosti.
     Mogao bih da krenem prvim brodom natrag na Zemlju, pa u rudnike hrane, ne čekajući da odbor donese odluku.
     Ili bih mogao ponovo da odletim u svemir.
     Ne zna se koja je mogućnost bila lepša. Jedna od njih značila je napuštanje zauvek svakog izgleda za pristojan život... a druga me je dovodila u stanje izbezumljenog straha.

     Kapija je bila nalik na klub džentlmena u kome se nikad ne zna koji članovi se nalaze u gradu. Lujza Forhend je bila odsutna; njen muž, Ses, čuvao je stražu, u očekivanju da se ona ili njihova druga kćer vrate pre nego sam ponovo odleti napolje. On mi je pomogao da stvari prenesem u svoju sobu, u kojoj su privremeno stanovale tri Mađarice, pre nego što su zajedno odletele u jednoj "trojci". Selidba nije bila naporna; nisam više posedovao baš ništa osim onoga što sam bio upravo kupio u kantini.
     Jedini postojani deo inventara bio je Šiki Bakin, neiscrpno ljubazan i uvek na usluzi. Zapitao sam ga da li je čuo nešto o Klari. Nije bio čuo. "Idi ponovo napolje, Bobe", navaljivao je. "To je jedina prava stvar."
     "Aha". Nisam hteo oko toga da se prepirem; on je neosporno bio u pravu. Možda i bih... Rekao sam: "Voleo bih da nisam kukavica, Šiki, ali jesam. Prosto ne znam kako bih sebe naterao da ponovo uđem u neki brod. Nemam hrabrosti da se suočim sa situacijom u kojoj treba svakoga trenutka u toku sto dana da se bojim smrti."
     On se prigušeno nasmeja, pa skoči sa komode da bi me potapšao po ramenu. "Nije ti potrebno toliko hrabrosti", reče on, pa odleprša natrag na komodu. "Potrebno ti je hrabrosti koliko za jedan dan: samo da uđeš u brod i da kreneš. Onda više uopšte ne moraš da imaš hrabrosti, jer više ionako nemaš izbora."
     "Čini mi se da sam to mogao da učinim", odgovorio sam, "da su teorije Mečnikova o kodovima označenim određenim bojama bile tačne. Ali neki koji su otišli na sigurno sad su mrtvi."
     "To su bili samo statistički pokazatelji, Bobe. Stvarno je sada bezbednost veća, a veći je i broj uspešnih letova. Malčice veći, doduše. Ali veći."
     "Mrtvi ipak ostaju mrtvi", odvratio sam. "Pa ipak - možda ću opet razgovarati sa Dejnom."
     Šiki se iznenadio. "On je odleteo."
     "Kad?"
     "Otprilike onda kad si ti krenuo. Mislio sam da znaš."
     Bio sam zaboravio. "Ne znam da li je pronašao neki fini, lak let kakav je tražio."
     Šiki počeša bradu trljajući je o rame i održavajući ravnotežu lenjim zamasima krila. Onda skoči sa komode i odleprša do piezofona. "Hajde da vidimo", reče on i pritisnu dugmad. Lokator se smesta pojavi na ekranu. "Let 88-173", čitao je. "Bonus 150.000 dolara. To nije mnogo, zar ne?"
     "Ja sam mislio da on cilja na nešto veće."
     "U stvari", reče Šiki, čitajući, "nije dobio. Ovde kaže da se sinoć vratio."

     Pošto je Mečnikov napola obećao da će podeliti svoje stručno znanje sa mnom, imalo je smisla da odem da s njim porazgovaram ali nisam znao kako da postupim. Otišao sam samo toliko daleko da proverim da se vratio ne našavši ništa vredno i ne dobivši za svoj trud ništa osim bonusa; ali nisam otišao da ga posetim.
     Nisam gotovo ništa radio, u stvari. Tumarao sam unaokolo.
     Kapija baš nije mesto sa najviše prijatnih kutaka u celom kosmosu, ali nekako sam se snalazio. Bila je bolja od rudnika hrane. Iz sata u sat bio sam za sat bliži onom trenutku kad će stići izveštaj tehničkih stručnjaka, ali sam uspevao da o tome uglavnom ne razmišljam. Nalivao sam se pićem u "Plavom paklu", upoznavao se s turistima, s posadama iz patrolnih brodova na prolazu, sa novim pridošlicama, koje su stalno pristizale sa užarenih planeta; među njima sam, pretpostavljam, tražio neku drugu Klaru. Nijedna se nije pojavila.

     Mali oglasi
     ZAR NE POSTOJE nepušači na Kapiji koji govore engleski i koji bi popunili našu posadu? Možda vi želite da skratite svoj život (i naše rezerve kiseonika!) ali mi ne želimo. 88-775.
     POZIVAMO sve istraživače na sednicu Odbora Korporacije Kapije! Masovni zbor sutra u 13.00 nivo Bejb. Svi su dobrodošli!
     ODABERITE LETOVE proverene, sasvim kao iz vaših snova. Dokumentovana knjiga na 32 stranice objasniće vam kako. Konsultacije, 25 U.S. dolara, 88-139.

     Pročitao sam ponovo pisma koja sam joj napisao, vraćajući se sa Kapije Dva, a onda sam ih pocepao. Umesto svih njih napisao sam joj jedno jednostavno, kratko pisamce sa izvinjenjem i rekao da je volim i odneo sam ga dole da ga preko radio-veze pošalju na Veneru. Ali ona nije bila tamo! Bio sam izgubio iz vida koliko dugo traje kretanje po sporoj Hofmanovoj orbiti. U odeljenju lokatora, prilično brzo su identifikovali brod kojim je ona odletela; to je bio jedan orbiter sa kružnom putanjom pod pravim uglom, koji je sve vreme leteo menjajući brzine kako bi se sastajao sa brodovima koji su leteli u ravni ekliptike između planeta. Prema raspoloživim podacima, njena letelica imala je "randevu" sa nekim teretnim brodom koji je leteo na Mars, a zatim sa jednim luksuznim putničkim brodom sa uređajima za obezbeđenje sile teže, koji je leteo na Veneru; ona se po svoj prilici prebacila na jedan od njih, ali oni nisu znali na koji, a ni jedan ni drugi neće stići na svoje odredište još čitavih mesec ili duže.
     Poslah kopije pisma na oba ova broda, ali odgovor nije stizao.
     Stekao sam nekakvu novu prijateljicu koja je bila treći tobdžija na brazilskom patrolnom brodu. Upoznao nas je Frensi Ereira. "Moja rođaka", rekao je, predstavljajući nas jedno drugom; zatim, privatno, nešto kasnije: "Potrebno je da znaš, Robe, da ja ne gajim rođačka osećanja prema svojim rođakama." Sve posade su s vremena na vreme provodile odsustvo na Kapiji i mada, kao što sam već rekao, Kapija nije bila Vaikiki ili Kan, na njoj je bilo bolje nego na pustim ratnim brodovima. Suzi Ereira je bila vrlo mlada. Rekla je da ima devetnaest godina, a morala je imati bar sedamnaest da bi uopšte dospela u brazilsku mornaricu, ali je izgledala mlađa. Nije mnogo znala engleski, ali nama i nije bilo naročito potrebno da znamo isti jezik da bismo se nalivali u "Plavom paklu"; a kada smo otišli u krevet, otkrili smo da uprkos vrlo škrtoj konverzaciji u verbalnom smislu izvanredno međusobno komuniciramo sopstvenim telima.
     Ali Suzi je ovde provodila samo po jedan dan u nedelji, i tako je meni preostajalo mnogo vremena koje je trebalo nekako utucati.
     Okušao sam svašta: grupu za uzajamnu stimulaciju, grupni seks, kao i "psihodramu" u kojoj smo jedni nad drugima izlivali svoja osećanja ljubavi i mržnje. Zatim predavanja starog Hegrameta o Hičijima. Seriju razgovora o astrofizici, sa težištem na tome kako se od Korporacije mogu izvući novčane nagrade za naučni doprinos. Brižljivim raspoređivanjem uspevao sam da utrošim sve svoje vreme i tako sam donošenje odluke odlagao s dana na dan.
     Ne bih hteo da ostavim utisak da sam svesno pravio plan kako da ubijem vreme; živeo sam od danas do sutra i svaki dan mi je bio ispunjen. Četvrtkom su se pojavljivali Suzi i Frensi Ereira, pa bismo nas troje ručali kod "Plavog pakla". Onda bi Frensi nekud odskitao za svoj račun, ili bi našao neku curu, ili bi otišao na Jezero Supirior da se okupa, dok bismo se Suzi i ja povukli u moju sobu na moje zalihe "ma-biriša" da se kupamo u toplijim vodama moje postelje. Posle večere, dolazila bi nekakva razonoda. Četvrtkom uveče su održavana predavanja iz astrofizike, pa smo tako slušali o Herešprung-Raselovom dijalogu, ili o crvenim džinovima i patuljcima, ili o neutronskim zvezdama, ili o crnim rupama. Predavač je bio jedan debeli, matori laskavac iz nekog zabačenog koledža u blizini Smolenska, ali čak i kroz masne viceve nazirala se poezija i lepota u onome o čemu je govorio. Nadugačko je pričao o onim starim zvezdama od kojih smo svi mi potekli i koje su izbacivale u vasionu sitne čestice silikata i magnezijum karbonata i tako stvorile naše planete, kao i ugljovodonike od kojih smo se mi stvorili. Govorio je o neutronskim zvezdama koje zakrivljuju silu gravitacije u širokom pojasu oko sebe; to nam je već bilo poznato jer su dve posade nastradale, raskomadale se u parčiće, pošto su zašle u sferu jednog od ovih supergustih patuljaka. Pričao nam je o crnim rupama koje se nalaze na mestima gde je nekada bila neka gusta zvezdana masa, što se sada može utvrditi samo na osnovu činjenice da su rupe progutale sve što im je bilo u blizini, čak i svetlost; one ne samo da su propisno zakrivile gravitacionu silu, one su je obavile oko sebe kao ćebe. Opisivao je zvezde retke kao vazduh, ogromne oblake užarenog gasa pričao nam je o protozvezdama u Orionovoj maglini, koje se upravo tog trenutka rascvetavaju u rastresita jezgra toplog gasa, koja kroz milion godina mogu postati sunca. Njegova predavanja bila su veoma popularna; čak su i veterani kao što su bili Šiki i Dejn Mečnikov dolazili ponekad. Dok sam slušao šta profesor govori, osećao sam čudesnost i lepotu kosmičkog prostranstva. Ono je suviše golemo i veličanstveno da bi bilo zastrašujuće a tek kasnije sam te slivnike radijacija i močvare razređenog gasa doveo u vezu sa samim sobom, sa krhkim, preplašenim stvorom osetljivim na bol, kakvo je bilo telo u kome sam obitavao. I onda sam razmišljao o tome da se vinem među te daleke kolose i... osećao kako se duša u meni grči u klupko.
     Posle jednog od tih skupova, pozdravio sam se sa Suzi i Frensijem i smestio u venjak blizu sale u kojoj su se održavala predavanja, napola skriven bršljanom, i utučeno duvao jedan džoint. Tu me je pronašao Šiki i stao baš ispred mene, održavajući ravnotežu mahanjem krila. "Tražio sam te, Bobe", reče on i zastade.
     Trava je upravo počela da deluje. "Zanimljivo predavanje", rekoh rasejano, prepuštajući se prijatnom osećanju koje mi je pružala droga i ne mareći mnogo što je Šiki tu.
     "Propustio si najzanimljiviji deo", reče Šiki.
     Učinilo mi se da mu je izraz lica i preplašen i pun nade; nešto je smerao. Povukoh još jedan dim, pa mu ponudih travu; on zavrte glavom. "Bobe", reče, "čini mi se da se priprema nešto što bi bilo vredno ugrabiti."
     "Stvarno?"
     "Da, stvarno, Bobe! Nešto sasvim dobro. I to uskoro."
     Nisam za to bio pripravan. Želeo sam da i dalje pušim marihuanu sve dok se u meni ne stiša uzbuđenje izazvano predavanjem, kako bih mogao da nastavim sa uobičajenim tucanjem vremena. Poslednja stvar o kojoj sam želeo da slušam bilo je neko novo putovanje za koje bi me moje osećanje krivice gonilo da se prijavim, a moj strah bi me u tome osujetio.
     Šiki se uhvati za rešetku obraslu bršljanom i tako se držao i gledao u mene radoznalo. "Bobe", rekao je, "ako nešto nađem za tvoj račun, hoćeš li da mi pomogneš?"
     "Da ti pomognem kako?"
     "Povedi me sa sobom!" povika on. "Ja sve mogu da radim, osim da slećem na površinu u lenderu. A ova misija, kako mi se čini, je takva da to nije toliko ni važno. Za svakoga je predviđen bonus, čak i za onoga ko ostane u kružnoj putanji."
     "O čemu ti to govoriš?" Droga me je bila ošamutila; osećao sam toplinu iza kolena i blagu zamagljenost svuda unaokolo.
     "Mečnikov je razgovarao sa predavačem", reče Šiki. "Čini mi se po onome što je govorio da je doznao za jednu novu misiju. Samo - govorili su na ruskom, pa nisam sasvim dobro razumeo. Ali to je ona na koju on čeka."
     Ja rekoh sabrano: "Poslednja na koju je išao nije bila bog zna šta, je l' tako?"
     "Ova je drugačija!"
     "Ne verujem da bi me on stvarno ubacio u grupu zbog nečega što je dobro..."
     "Sigurno da ne bi, ako ga ne zamoliš."
     "O, do đavola", progunđao sam. "U redu, razgovaraću s njim."
     Šiki je blistao. "A u tom slučaju, Bobe, molim te - povešćeš i mene?"
     Ja ugasih cigaretu popušenu manje od pola; osećao sam da će mi biti potrebno ono što mi je preostalo od zdrave pameti. "Učiniću šta mogu", kazao sam i krenuo natrag u salu za predavanja, baš kad je Mečnikov otuda izlazio.
     Nas dvojica nismo još razgovarali od kako se on vratio s puta. Izgledao je jak i krepak, kao i uvek, a bradica mu je bila uredno podšišana. "Zdravo, Brodhede", reče on podozrivo.

     Najdraži oče, majko, Mariza i Piko-Zoanjo,
     Molim vas, recite Suzinom ocu da je ona vrlo dobro i da je stekla naklonost svojih pretpostavljenih. Sami odlučite da li ćete mu reći da se ona dosta često sastaje sa mojim prijateljem Robom Brodhedom. On je dobar i ozbiljan čovek, ali jedan od onih koji nemaju sreće. Suzi je podnela molbu za odsustvo kako bi krenula na jednu misiju i ukoliko dobije odobrenje komandanta, kaže da bi krenula s Brodhedom. Mi svi pričamo o tome kako ćemo da krenemo, kao što znate, ali svi tako ne uradimo, pa možda ne treba uopšte da brinete.
     Ovaj put moram da budem vrlo kratak; uskoro pristajemo, a ja imam svojih 48 sati na Kapiji.
     Mnogo vas voli,
     Franceskito

     Ja sam bio sasvim kratak. "Čujem da imaš nešto dobro u izgledu. Mogu li da pođem s tobom?"
     I on je bio sasvim kratak. "Ne." Gledao je u mene sa otvorenom antipatijom. S jedne strane baš onako kako sam od njega uvek i očekivao, ali, prilično sam bio siguran da je to delimično bilo i zbog toga što je čuo šta se dogodilo između Klare i mene.
     "Ti odlaziš napolje", nastavio sam uporno. "Čime? 'Jedinicom'?"
     On je gladio svoje zaliske. "Ne", odgovorio je preko volje, "nije jedinica Dve 'petice'."
     ""ve 'petice'?"
     Posmatrao me je netremice, sa podozrenjem, a onda se gotovo nasmejao; nije mi se sviđalo kad se smeši, uvek sam se pitao zašto se smeši.
     "U redu", kazao je. "Ti hoćeš na put, pa neka ti bude, što se mene tiče. Razume se, to ne zavisi od mene. Moraćeš da pitaš Emu; ona će sutra ujutru da nam da podrobna obaveštenja. Međutim, možda će ti dozvoliti da kreneš. Reč je o naučnoj misiji, sa bonusom od najmanje milion dolara. A ti si u to umešan."
     "Ja umešan?" Ovo je došlo iz neočekivanog pravca! "Umešan, kako?"
     "Pitaj Emu", odvrati on i očeša se o mene u odlasku.
     U sobi za razgovor bilo je desetak svemirskih istraživača, koje sam gotovo sve poznavao: Ses Forhend, Šiki, Mečnikov i još nekolicina onih u čijem sam društvu pio ili spavao, u raznim prilikama. Ema još nije bila stigla i ja uspeh da je uhvatim pre nego što je ušla u sobu.
     "Želim da idem na ovu misiju", rekao sam.
     Ona se zgranula. "Stvarno? Ja sam mislila..." Ali tu stade, ne rekavši šta je mislila.
     Ja nastavih: "Ja imam isto toliko prava da idem kao i Mečnikov!"
     "Ti, sigurno je kao grad, nisi zabeležio takve rezultate kao on, Bobe." Ona me odmeri pažljivo, a onda reče: "Pa, reći ću ti o čemu je reč, Brodhede. To je specijalna misija, a ti si je delimično prouzrokovao. Ispalo je da je onaj tvoj blesavi kiks zanimljiv. Ne mislim to što si upropastio letelicu; to je bilo nedotupavno i kad bi u kosmosu postojala pravda, morao bi za to da platiš. Ali slepa sreća je gotovo isto toliko dobra kao i velika pamet."
     "Primili ste izveštaj sa Kapije Dva", počeh ja da nagađam.
     Ona zavrte glavom. "Još nismo. Ali to nije važno. Izvršili smo rutinsko programiranje tvoga leta pomoću kompjutera, i on je otkrio neke zanimljive korelacije. Kombinacija koja te je odvela na Kapiju Dva - o, do đavola", reče. "Hajdemo unutra. U svakom slučaju, možeš da ostaneš dok obavimo ovaj razgovor. On će ti pružiti kompletno objašnjenje, a onda - videćemo."
     Uhvati me za lakat i ugura ispred sebe u sobu, onu istu koju smo koristili kao učionicu - kad je to bilo? Kao da je bilo pre milion godina. Smestio sam se između Sesa i Šikija i čekao da čujem šta će ona to da ispriča.

    "Gotovo ste svi ovde", poče, "pozvani ste ovamo - sa izuzetkom jedne ili dve osobe. Jedan od tih izuzetaka je naš proslavljeni prijatelj gospodin Brodhed. Njemu je pošlo za rukom da upropasti jedan brod u blizini Kapije Dva, kao što gotovo svi znate. Pravo bi bilo da ga zbog toga naučimo pameti, ali pre nego što je to uradio, on nam je slučajno otkrio neke zanimljive činjenice. Boje koje su se pojavile u toku njegovog leta nisu bile one uobičajene za let do Kapije Dva, pa je kompjuter na osnovu izvršenog upoređivanja došao do sasvim nove koncepcije u vezi sa programiranjem kursa. Kako se čini, samo otprilike pet brojeva je od kritične važnosti za određivanje odredišta - onih pet koji su bili uobičajeni za prelet do Kapije Dva, a koji su se poklapali sa brojevima koje je odabrao Brodhed. Šta ostali brojevi označavaju, to ne znamo, ali ćemo utvrditi."
     Ona se zavali i prekrsti ruke. "Ovo je misija koja ima višestruki cilj", reče. "Nameravamo da uradimo nešto novo. Za one koji su neupućeni, to znači da nameravamo da uputimo dva broda na isto odredište."
     Ses Forhend podiže ruku. "Iz kog razloga?"
     "Pa delimično da bismo sa sigurnošću utvrdili da to jeste isto odredište. Nameravamo da one brojeve koji nisu kritični variramo donekle... one za koje mislimo da nisu kritični. I nameravamo da pustimo da drugi brod krene trideset sekundi posle prvog. To jest, kako predviđamo, to znači da će među njima postojati onoliki razmak koliki Kapija pređe za trideset sekundi!
     Forhend se nasmeši. "U odnosu na šta?"
     "Dobro pitanje", klimnu ona. "U odnosu, mi smatramo, na Sunce. Stelarno kretanje u odnosu na Galaksiju - mi smatramo - može da se zanemari. Bar pod pretpostavkom da se pokaže da se vaše odredište nalazi unutar Galaksije, a da nije toliko udaljeno da galaktičko kretanje ima izrazito drugačiji vektor. Hoću da kažem, ukoliko biste dospeli na suprotnu stranu, to bi bilo sedamdeset kilometara u sekundi, u odnosu na galaktičko središte. Mi smatramo da to neće tako biti. Očekujemo da se pojavi samo relativno vrlo mala razlika u brzini i pravcu kretanja, i - ovaj, u svakom slučaju, trebalo bi da letite na rastojanju od nekih dve do tri stotine kilometara.
     Razume se", dodade, smešeći se veselo, "to je samo s teorijske tačke gledišta. Možda relativna kretanja neće uopšte imati bilo kakvog značaja. U tom slučaju, problem će biti da se spreči da se ne sudarite. Ali mi smo ubeđeni - prilično ubeđeni - da ćete leteti bar na izvesnom rastojanju. U stvari, potrebno vam je samo oko petnaest metara - koliko iznosi duži prečnik petice."
     "Šta znači 'prilično ubeđeni'?" zapita jedna od devojaka.
     "Pa", priznade Ema, "ubeđeni u granicama razuma. Kako možemo da znamo pre nego što isprobamo?"
     "Zvuči opasno", prokomentarisao je Ses. Nije izgledao pokoleban zbog toga. Samo je izneo svoje mišljenje. U tome se razlikovao od mene; ja sam se trudio da ne obraćam pažnju na ono što sam osećao i pokušavao sam da se usredsredim na tehničku stranu razgovora.
     Ema pogleda iznenađeno. "A to? Čujte, još nisam stigla da govorim o opasnostima. Ovo odredište ne prihvata nijedna 'jedinica', većina 'trojki', i neke 'petice'."
     "Zašto?"
     "Zato idete da biste to utvrdili", odgovori ona strpljivo. To je kombinacija koju je kompjuter odabrao kao najbolju za testiranje korelacije između različitih kombinacija brojeva. Imate oklopljene petice i obe prihvataju odredište o kome je reč. Što znači da vam na raspolaganju stoji ono što su konstruktori Hičija ocenili da ima dobre izglede na uspeh, je l' tako?"
     "To je bilo odavno", usprotivih se ja.
     "O, naravno. Nikad nisam ni rekla da nije. Opasno jeste - bar do izvesne mere. Zato se dobija milion."
     Ona tu prekide, posmatrajući nas ozbiljno, dok se ne nađe neko da zapita: "Kakav milion?"
     "Bonus od milion dolara koji dobija svaki od vas kad se vrati", odgovori ona. "Izdvojili su deset miliona dolara iz fonda Korporacije za ovu svrhu. Deli se na jednake delove. Razume se, postoje dobri izgledi da bude i više od milion za svakog ponaosob. Ako budete pronašli nešto vredno, to će se obračunati po propisanoj skali. A kompjuter misli da su izgledi dobri."
     "Zašto vredi deset miliona?" upitah ja.
     "O tome ne odlučujem ja", reče ona strpljivo. A onda me pogleda i dodade: "I uzgred budi rečeno, Brodhede, otpisujemo ti odštetu za letelicu. Znači sve što dobiješ moći ćeš da zadržiš. Milion dolara? To je lepa sumica. Moći ćeš da se vratiš kući, da stvoriš neko malo preduzeće i da se do kraja života izdržavaš od toga."

     BELEŠKA O SIGNATURAMA
     Dr Asmenion. Znači, kad tragate za znacima života na nekoj planeti, ne očekujete da ćete naići na veliki neonski natpis sa rečima: "Ovde žive nepoznata bića". Nego tražite signature. "Signatura" je nešto što ukazuje da tu postoji još nešto. Kao vaš potpis na čeku. Kad ga vidim, znam da to znači da želite da vam se isplati novac, pa vam isplaćujem u gotovom. Ne vama, naravno, Bobe.
     Pitanje. Bog ne voli tako mnogo vickaste nastavnike.
     Dr Asmenion. Bez uvrede, Bobe. Metan je jedan od tipičnih znakova. On ukazuje na prisustvo toplokrvnih životinja, ili nešto nalik na njih.
     Pitanje. Ja sam mislio da metan može da potiče od trulog povrća i takvih stvari?
     Dr Asmenion. O, kako da ne. Ali uglavnom potiče iz utrobe velikih preživara. Na Zemlji metan u vazduhu najvećim delom potiče iz kravljih creva.

     Gledali smo se oči u oči, a Ema je prosto sedela tamo, smešila se ljubazno i čekala. Ne znam o čemu su drugi razmišljali. Ja sam se prisećao Kapije Dva i mog prvog putovanja, kad su nas oči bolele od gledanja u instrumente, dok smo tražili nešto čega tamo nije bilo. Pretpostavljam da su i svi ostali mogli da se prisećaju sopstvenih neuspešnih poduhvata.
     "Lansiranje je", reče ona najzad, "prekosutra. Oni koji žele da se prijave, neka dođu u moju kancelariju."
     Mene su primili. Šikija su odbili.
     Ali nije to tako glatko išlo, nikad ništa ne ide glatko; ja sam bio taj koji se postarao da Šiki ne pođe. Prvi brod se popunio brzo: Ses Forhend, dve devojke iz Siera Leonea i jedan francuski par - svi su znali engleski, svi su bili provereni, svi su već ranije bili na misijama. Za drugi brod Mečnikov se prijavio smesta za kapetana posade; odmah je izabrao jedan par "peškira", Denija A. i Denija R. onda, gunđajući, pristade da primi mene. I tako je ostalo još jedno nepopunjeno mesto.
     "Možemo da uzmemo tvog prijatelja Bakina", reče Ema. "Ili bi ti više voleo tvog drugog prijatelja?"
     "Kog drugog prijatelja?" upitao sam.
     "Imamo molbu", reče ona, "trećeg mitraljesca Suzane Ereire, sa brazilskog patrolnog broda. Dobila je dozvolu da uzme odsustvo radi ovoga."
     "Suzi! Nisam znao da se dobrovoljno prijavila!"
     Ema je zamišljeno razgledala perforiranu karticu koju je držala u ruci. "Ona je potpuno kvalifikovana", prokomentarisala je. "Takođe, ima sve delove tela. Aludiram", dodade licemerno, "na njene noge, naravno, mada, kako čujem, ti se isto tako interesuješ i za druge delove njenog tela. Ili bi možda radije bio "peškir" na ovoj misiji?"
     Osetih u sebi besmislenu navalu besa. Nisam ja baš od onih seksualnih čistunaca; pomisao na fizički dodir sa nekim muškarcem sama po sebi nije me plašila. Ali - sa Dejnom Mečnikovim? Ili sa jednim od njegovih ljubavnika?
     "Mitraljezac Ereira može ovamo da dođe sutra", dodala je Ema. "Brazilski patrolni brod će pristati odmah posle orbitera."
     "Zašto, do đavola, pitaš mene?" zarežah ja. "Mečnikov je kapetan posade."
     "On više voli da to prepusti tebi, Brodhede. Dakle, ko?"
     "Baš me briga!" razvikao sam se i otišao. Ali mogućnost da se izbegne donošenje odluke ne postoji. To što se ja nisam odlučio bilo je samo po sebi odluka da se Šiki odbije. Da sam se ja borio za njega, oni bi ga poveli; pošto je to izostalo, bilo je očigledno da će izbor pasti na Suzi.
     Sledeći dan proveo sam izbegavajući Šikija. Pronašao sam neku novu pridošlicu u "Plavom paklu", koja tek što je izišla iz klupe i proveo noć u njenoj sobi. Nisam čak otišao u svoju sobu ni da se presvučem; sve sam pobacao i kupio sebi nove stvari. Znao sam prilično dobro na kojim mestima Šiki može da me traži - u "Plavom paklu", u Central parku, muzeju - i držao sam se podalje odatle; otišao sam u dugačku šetnju po vijugavim, opustelim tunelima, ne naišavši uopšte ni na koga, sve do kasno uveče.
     Posle toga sam reskirao i otišao na oproštajnu večeru koju su priređivali u našu čast. Šiki će verovatno biti tamo, ali biće tamo i drugog sveta.
     I bio je. A bila je i Lujza Forhend. U stvari, ona je, čini se, bila u središtu pažnje; nisam znao da se vratila.
     Ugledala me je i mahnula mi rukom. "Obogatila sam se, Bobe! Samo pij - ja častim!"
     Dopustio sam da mi neko gurne čašu u jednu ruku, a džoint u drugu, i pre nego što sam povukao prvi dim uspeo sam da je zapitam šta je našla.
     "Oružje, Bobe! Fantastično oružje Hičija, na stotine komada. Ses kaže da će nagrada u najmanju ruku biti pet miliona dolara. Plus naknada za ustupljena materijalna prava... ukoliko neko pronađe način da kopira to oružje, naravno."
     Ispustih jedan dim i isprah ukus droge gutljajem bele gromovnice. "Kakva vrsta oružja?"
     "Liče na sprave za kopanje tunela, samo su prenosni. Mogu da provrte otvor kroz bilo šta. Izgubili smo Saru ala Fanta prilikom spuštanja na površinu; jedna od ovih sprava joj je procepila zaštitno odelo. Ali Tim i ja ćemo dići njen deo, znači po dva i po miliona svakome od nas."
     "Čestitam", rekoh ja. "Mislio sam da je poslednja stvar koja je ljudskoj rasi potrebna neko novo oružje za uzajamno ubijanje, ali - čestitam." Posegao sam za nekim izrazima moralne uzvišenosti, što mi je i te kako bilo potrebno; jer kad sam se okrenuo, ugledao sam Šikija kako lebdi u vazduhu i posmatra me.
     "Hoćeš jedan dim?" zapitao sam, nudeći mu pot.
     On zatrese glavom.
     Ja rekoh: "Šiki, nije zavisilo od mene. Ja sam im rekao - ja im nisam rekao da te ne uzmu."
     "Jesi li im rekao da bi trebalo da me uzmu?"
     "Nije zavisilo od mene", kazao sam. "Hej, slušaj!" nastavio sam, shvativši da postoji jedan način da se izvučem. "Sad, pošto se Lujza obogatila, Ses verovatno neće da pođe. Zašto ne pođeš umesto njega?"
     On ustuknu, posmatrajući me i dalje; samo mu se izraz lica promenio. "Zar ti ne znaš?" upitao je. "Istina je da je Ses odustao, ali već su našli zamenu za njega."
     "Koga?"

     Dragi Glase Kapije,
     Prošlog meseca odvojio sam 58,50 U.S. dolara od svog teško stečenog novca da bih poveo ženu i sina na "predavanje" jednog vašeg "heroja" koji se vratio s puta, a koji je Liverpulu načinio sumnjivu čast svojom posetom (za koju je dobro nagrađen, razume se, novcem plaćenim od strane ljudi kao što sam ja). Nije mi smetalo to što nije bio naročito zanimljiv kao predavač. Međutim, ono što je tako zapaljeno rekao mene je istinski raspalilo. Rekao je da mi bedni Zemljani uopšte nemamo predstavu u kojoj meri stavljate glavu u torbu vi, plemeniti pustolovi.
     E pa, druškane, jutros sam podigao i poslednju funtu sa svoje štedne knjižice da bi moja žena mogla da zakrpi pluća (znaš, dobra stara melanoma usled azbestoze CV/E). Kroz nedelju dana treba da platim školarinu za dete, a nikako mi nije jasno odakle ću. I pošto sam od osam do dvanaest jutros čekao na pristaništu da mi se ukaže prilika da prenesem neki brodski teret (nije ga uopšte bilo), nadzornik mi je saopštio da sam prekobrojan, što znači da sutra ne moram ni da se trudim da idem tamo da čekam. Da li bi neko od vas heroja bio zainteresovan za kupovinu po vrlo povoljnoj ceni rezervnih delova? Moji su za prodaju - bubrezi, jetra, sve. A sve je u dobrom stanju, odnosno onoliko dobro koliko se može očekivati posle devetnaest godina provedenih po pristaništima, izuzimajući suzne žlezde, koje su prilično istrošene, usled plakanja zbog vaših nevolja.
     H. Delakros
     "Votertops"
     stan B a 17, 41. sprat
     Mersisajd L77PR 14JE6

     "Osoba koja je upravo iza tebe", reče Šiki i ja se okretoh, a tu je stajala ona, posmatrala me, sa čašom u ruci i izrazom lica koji nisam mogao da odgonetnem.
     "Zdravo, Bobe", reče Klara.
     Bio sam se pripremio za ovu večeru uz pomoć nekoliko čaša s nogu u kantini; devedeset odsto sam bio pijan, a deset odsto otupeo, ali sve je to iščezlo kao rukom odneseno dok sam gledao u nju. Spustih čašu, dadoh nekom cigaretu, uzeh je za ruku, i povukoh napolje u tunel.
     "Klaro", rekao sam. "Jesi li primila moja pisma?"
     Ona je izgledala zbunjena. "Pisma?" Zatresla je glavom. "Ti si ih valjda poslao na Veneru? Ja donde nisam uopšte stigla. Letom u ravni ekliptike stigla sam do mesta određenog za sastajanje a onda sam se predomislila. Vratila sam se odmah orbiterom."
     "O, Klaro."
     "O, Bobe", imitirala me je, smejući se; to nije bilo naročito prijatno, jer kad je razvukla usta video sam šupljinu na mestu gde je bio onaj zub koji sam joj izbio. "Pa šta još imamo da kažemo jedno drugom?"
     Ja je zagrlih. "Ja imam da kažem da te volim i da se izvinjavam i da hoću da se pomirimo i želim da se venčamo i živimo zajedno i da imamo decu..."
     "Isuse, Bobe", reče ona, odgurnuvši me, doduše blago, "kad ti nešto kažeš onda kažeš svašta, je l'da? Stani sad malo. Neće to da propadne."
     "Ali prošlo je toliko meseci!"
     Ona se nasmeja. "Ne glupiraj se, Bobe. Danas je rđav dan za Strelce da donose odluke, naročito o ljubavnim stvarima. Razgovaraćemo o tome drugi put."
     "Te koještarije! Slušaj, u sve to uopšte ne verujem!"
     "Ja verujem, Bobe."
     Pade mi na pamet dobra ideja. "Hej! Kladim se da mogu s nekim da se promenim u prvom brodu! Ili, čekaj malo, možda bi se Suzi zamenila s tobom..."
     Ona zavrte glavom, smešeći se i dalje. "Nikako ne verujem da će se to Suzi dopasti", kazala je. "Ionako su već gnjavili dok su mi dozvolili da zamenim Sesa. Neće nipošto pristati da se nešto menja u poslednjem trenutku."
     "Briga me za to, Klaro!"
     "Bobe", reče ona, "nemoj da me forsiraš. Mnogo sam razmišljala o nama. Čini mi se da među nama ima nešto za šta vredi da se potrudimo. Ali još ne mogu da kažem da sam sasvim načisto i ne želim da forsiram stvar."
     "Ali, Klaro..."

     IZVEŠTAJ O MISIJI
     Letelica 3-184, Let 019D140. Posada S. Kotsis, A. Mekarti, K. Metsuoko.
     Vreme u svemiru 615 dana i 9 sati. Nema izveštaja posade sa odredišta. Podaci dobiveni skenerom sa panoramskim zahvatnikom ne pružaju podatke o odredištu. Nema karakterističnih znakova pomoću kojih bi se izvršila identifikacija.
     Nema rezimea.
     Izvod iz brodskog dnevnika: "Ovo je 281. dan našeg boravka u kosmosu. Metsuoko je izgubio prilikom izvlačenja kocke i izvršio samoubistvo. Alicija dobrovoljno izvršila samoubistvo četrdeset dana kasnije. Još nismo stigli do zaokretanja, što znači da je sve uzaludno. Preostale namirnice neće biti dovoljne za moje potrebe, uračunavajući čak i Aliciju i Kenija koji se nalaze u zamrzivaču. Zato sve prebacujem na automatski režim leta i uzimam pilule. Svi smo napisali pisma. Molim dostavite ih na označne adrese, ukolko se ovaj ukleti brod ikad vrati natrag."
     Služba za planiranje letova izjavila da je "petica" sa dvostrukim rezervama i posadom od jednog člana mogla da dovede ovu misiju do kraja i da se uspešno vrati natrag. Ovu izjavu objavljujemo uzgred: nema dokaza da bi bilo korisno ponavljanje ove misije.

     "Neka sad ostane na ovome, Bobe. Ja ću da krenem u prvom brodu, a ti u drugom. Kad stignemo tamo kuda smo pošli, moći ćemo da razgovaramo. Možda ćemo se čak i zameniti kako bismo se zajedno vraćali. Ali dotle ćemo oboje imati prilike da razmislimo šta zapravo hoćemo."
     Jedine reči koje sam, kako izgleda, znao stalno sam ponavljao, kao papagaj: "Ali, Klaro..."
     Ona me poljubi, pa me odgurnu. "Bobe", rekla je, "nemoj toliko da žuriš. Imamo vremena koliko hoćeš."

27.

     "Hoćeš nešto da mi kažeš, Sigfride?" pitam. "Koliko sam ja nervozan?"
     On se ovoga puta na hologramu pojavljuje u liku Sigmunda Frojda, sa nadmenim izrazom Bečlije, ni najmanje 'gem_tlich'. Ali glas mu je i dalje blago tužni bariton: "Ako me pitaš šta pokazuju moji senzori, Bobe, onda si ti jako uznemiren, tačno."
     "Tako sam i mislio", odvraćam ja, bacakajući se po dušeku.
     "Možeš li da mi kažeš zašto?"
     "Ne!" Cela ova nedelja je ovakva, sjajan seks sa Dorinom i S. Ja. i poplave suza u kupatilu; fantastično licitiranje i igra na bridž-turniru i potpuno očajanje pri povratku kući. Osećam se kao jo-jo. "Osećam se kao jo-jo", derem se. "Izvukao si napolje nešto s čim ne mogu da se nosim."
     "Ja mislim da ti potcenjuješ svoje sposobnosti da se nosiš s patnjom", kaže on, ohrabrujući me.
     "Idi bestraga, Sigfride! Šta ti znaš o ljudskim sposobnostima!"
     On gotovo uzdiše. "Jesmo li opet došli na to pitanje, Bobe?"
     "I jesmo, do đavola!" I začudo, osećam da sam manje nervozan. Opet sam ga naveo na raspravljanje i opasnost se smanjila.
     "Istina je, Bobe, da sam ja mehanička sprava. Ali ja sam mehanička sprava tako konstruisana da razumem kakva su ljudska bića i, veruj mi, dobro sam konstruisan za funkciju koja mi je namenjena."
     "Konstruisan! Sigfride", kažem ja razložno, "ti nisi ljudsko biće. Možeš da razumeš, ali ne osećaš. Ti nemaš pojma kako je to kad moraš da donosiš odluke kao ljudsko biće i da nosiš teret ljudskih osećanja. Ne znaš kako je to kad moraš da vežeš prijatelja da bi ga sprečio da ne izvrši samoubistvo. Da ti neko koga voliš umre. Da znaš da je to tvoja greška. Da budeš izbezumljen od staha."
     "Poznajem ja te stvari, Bobe", kaže on blago. "Stvarno ih poznajem. Želim da istražim zašto si toliko uznemiren, pa budi dobar da mi u tome pomogneš."
     "Neću!"
     "Ali tvoja uznemirenost, Bobe, pokazuje da se približavamo samoj srži patnje..."
     "Vadi tu prokletu burgiju iz mog živca!" Ali ova analogija ne remeti ga ni za trenutak; impulsna kola su mu danas odlično doterana.
     "Ja nisam tvoj zubar, Bobe, ja sam tvoj analitičar i ja ti kažem..."
     "Prestani!" Znam ja šta treba da uradim da ga maknem s mesta gde boli. Nisam više posle onog prvog pokušaja koristio onu malu tajnu formulu koju mi je dala S. Ja, ali sad želim da je ponovo upotrebim. Izgovaram one reči i pretvaram ga od tigra u cica-macu; on se izvrće na leđa i pušta da ga milujem po trbuhu, dok mu zapovedam da mi pokaže neke upadljive detalje iz nekih od svojih razgovora sa privlačnim i izuzetno uvrnutim pacijentkinjama; ostatak seanse prolazi u gledanju pornografskih slika; i ovom prilikom izašao sam iz njegove sobe netaknut.
     Odnosno, gotovo netaknut.

28.

     Gore u rupama gde su se Hičiji sakrili, gore u pećinama koje zvezdama brode, gamižući tunelima koje su oni probili i njima gazili, vidajući rane koje od Hičija vode... Isuse, to je bilo nalik na skautsko logorovanje; pevali smo i ludirali se svih devetnaest dana posle zaokretanja na pola puta. Ne sećam se da sam se ikad u životu tako lepo osećao. To je bilo delimično zbog toga što smo se oslobodili straha; kad je došlo do zaokretanja svi smo počeli lakše da dišemo, kao što se uvek dešava; a delimično zbog toga što je prva polovina puta bila prilično napeta, pošto su Mečnikov i njegova dva prijatelja neprestano provodili vreme zajedno u nekakvom zamršenom trouglu, a Suzi Ereira bila mnogo manje zainteresovana za mene na brodu nego što je bila po jednu noć na Kapiji. Ali, najviše zbog toga, bar što se mene tiče, što sam znao da sam sve bliže i bliže Klari. Deni A. mi je pomogao da tu razdaljinu izračunamo; on je predavao na nekim kursevima na Kapiji i možda je ono što je pričao bilo netačno, ali nije bilo nikoga drugog ko bi znao tačnije, pa sam mu tako verovao na reč; izračunao je da od trenutka zaokretanja na polovini puta letimo ukupno negde oko tri stotine svetlosnih godina - nagađanje, naravno, ali prilično približno. Prvi brod, onaj u kome je bila Klara, sve više i više je odmicao ispred nas do zaokretanja, u kom trenutku smo prelazili nešto više od deset svetlosnih godina dnevno (to jest tako je rekao Deni). Klarina "petica" bila je lansirana trideset sekundi pre naše, ostalo je prosta aritmetika: 3x1010 santimetara u sekundi puta 60 sekundi puta 60 minuta puta 24 sata... prilikom zaokretanja Klara je bila dobrih sedamnaest i po milijardi kilometara ispred nas. To je izgledalo vrlo daleko, i bilo je. Ali posle zaokretanja bivali smo sve bliži i bliži iz dana u dan, sledeći je kroz istu onu crvotočinu u svemirskom prostranstvu koju su Hičiji za nas bili probili. Ovuda kuda ide moj brod, njen je prošao. Osećao sam da je pristižemo; ponekad sam uobražavao da osećam miris njenog parfema.

     Mali oglasi
     ZANIMA ME HARPSIKORD, hitovi, grupni seks. Tražim četiri istomišljenika među istraživačima radi eventualnog udruživanja. Džeriman, 78-109.
     RASPRODAJA U TUNELU. Primoran da rasprodam holodiskove, garderobu, seksualna pomagala, knjige, sve stvari. Nivo Bejb, tunel dvanaest, potražite De Vitorija, od 11.00 dok se sve ne proda.
     DESETI ČLAN potreban za čitanje zapisa po Mišni za Abrama R. Sorčuka, za koga se pretpostavlja da je mrtav, takođe deveti, osmi i sedmi član. Odazovite se. 87-103.

     Kad sam tako nešto pomenuo Deniju A, on me je pogledao začuđeno. "Da li znaš koliko je daleko sedamnaest i po milijardi kilometara? Mogao bi da smestiš čitav jedan sunčev sistem između njih i nas. Baš tako nekako; srednja udaljenost ose Plutonove kružne putanje iznosi trideset devet i kusur astronomskih jedinica."
     Nasmejao sam se, pomalo zbunjeno, "Samo sam bio uobrazio."
     "Onda, hajde na spavanje", reče on, "i lepo sanjaj o tome." Znao je za moja osećanja prema Klari; svi u brodu su znali, čak i Mečnikov, čak i Suzi; možda je i to bilo moje uobraženje, ali činilo mi se da nam svi žele sve najbolje. Svi smo mi jedni drugima želeli sve najbolje, podrobno razrađujući planove šta ćemo da uradimo sa svojim bonusima. Što se tiče Klare i mene, po milion dolara za nju i mene, to je već nešto stvarno vredno pažnje. Možda nije dovoljno za medicinski komplet, ne, ukoliko želimo da nam nešto preostane za našu dušu. Ali dovoljno za glavne medicinske usluge, u najmanju ruku, što znači obezbeđeno zaista dobro zdravlje, izuzimajući neka užasno teška oboljenja, i to u toku narednih trideset ili četrdeset godina. Možemo onda da živimo vrlo srećno sve do kraja života sa onim što će nam preostati: putovanja; deca! Lep dom u nekom pristojnom delu - čekaj malo, oprezno ću ja, dom gde? Nikako ne ponovo negde u blizini rudnika hrane. Možda uopšte ne na Zemlji. Da li bi Klara htela da se vrati na Veneru? Nisam mogao da zamislim sebe kako prihvatam da živim u nekoj rupi za pacove. Ali isto tako nisam mogao da zamislim Klaru u Dalasu ili Njujorku. Naravno, razmišljao sam, dok su želje odjezdile daleko ispred stvarnosti, ako zaista nađemo nešto, onaj pišljivi milion za nju i za mene mogao bi da bude samo početak. U tom slučaju stvorili bismo sebi koliko god hoćemo domova, gde god hoćemo; medicinski komplet, takođe, sa obezbeđenim transplantacijama koje bi nas održavale mladim, zdravim, lepim, seksualno krepkim i...
     "Ti sad stvarno treba da probaš da spavaš", reče Deni A. obaraćajući mi se iz susedne ležaljke, "na to upozorava način na koji se tu bacakaš."
     Samo, meni se nije spavalo. Bio sam gladan, a nije bilo nikakvog razloga da ne uzmem da jedem. Čitavih devetnaest dana pridržavali smo se racionalnog trošenja hrane, što se uvek radi u toku prve polovine putovanja. Kad jednom stignete do zaokretanja, onda znate koliko hrane možete da trošite do kraja puta, čime se objašnjava zašto se neki istraživači vraćaju ugojeni. Izvukoh se iz lendera, u kome su spavali Suzi i oba Denija, a onda sam otkrio zašto osećam glad. Dejn Mečnikov je sebi upravo pripremao gulaš.
     "Hoće li biti dovoljno za dvojicu?"
     On me pogleda razmišljajući. "Mislim da hoće." Podiže hermetički poklopac, zaviri unutra, doli još decilitar vode iz kondenzatora i reče: "Nek' se kuva još deset minuta. Prvo sam hteo nešto da popijem."
     Ja prihvatih poziv i nas dvojica počesmo jedan drugom da dodajemo bocu s vinom. Dok je on mešao gulaš, dodavši pri tom malko soli, ja sam umesto njega vršio očitavanje. Još uvek smo leteli gotovo maksimalnom brzinom i na ekranu se nije videlo ništa što bi ličilo na neko poznato sazvežđe, niti pak mnogo na neku zvezdu; ali meni je počelo sve da biva dobro i prijatno. Nikad nisam video Dejna tako veselog i opuštenog. "Nešto sam razmišljao", reče on. "Jedan milion je sasvim dovoljan. Kad se ovo završi, vraćam se u Sirakuzu, odbraniću doktorat, zaposliću se. Naći će se negde neka škola koja će primiti za stalno jednog pesnika ili jednog nastavnika engleskog jezika koji ima za sobom sedam misija. Daće mi neku platu, a sa parama koje ću dobiti za ovo, moći ću do kraja života da dopunjavam svoje prihode."
     Jedino što sam od ovoga stvarno čuo bila je jedna reč, i nju sam čuo dobro i iznenadih se: "Pesnika?"
     On se nasmeja. "Zar ti nisi znao? Tako sam i dospeo na Kapiju; Gugenhajmova fondacija mi je platila put." On skide lonac sa štednjaka, nasu podjednake porcije gulaša u dva tanjira i mi počesmo da jedemo.
     Ovo je bio čovek koji se nenormalno drao na dva Denija čitav jedan sat, pre dva dana, dok smo Suzi i ja ležali ljuti i izolovani u kapsuli, i slušali. Sve je to bilo zbog zaokretanja na pola puta. Sad smo mogli na miru da se vraćamo kući; u ovoj misiji nećemo zaglaviti zbog nestašice goriva; a ne moramo da se brinemo da li ćemo uopšte nešto naći, jer su nam novčane nagrade zajamčene. Zamolio sam ga da mi kaže neku svoju pesmu. Nije hteo da izrecituje nijednu, ali je obećao da će mi pokazati kopije onih koje je poslao Gugenhajmovoj fondaciji, kad se budemo vratili na Kapiju.
     A kad smo sve pojeli, obrisali lonac i tanjire i sklonili ih, Dejn pogleda na sat. "Prerano je da budimo ostale", reče, "a nema čovek baš ništa da radi."
     On me pogleda, smešeći se. Bio je to pravi osmeh, ne samo grimasa; i ja se prebacih do njega i sedoh mu u toplo i srdačno rašireno naručje.
     Devetnaest dana prošlo je gotovo kao jedan sat, a onda smo po časovniku videli da je skoro vreme da stignemo. Svi smo bili budni, ugurali se u kapsulu za sletanje, nestrpljivi kao deca o Božiću, čekajući da raspakujemo svoje igračke. Bilo je to najsrećnije putovanje na kome sam ja ikad bio, a verovatno i uopšte najsrećnije. "Znaš", reče Deni R. zamišljeno, "gotovo mi je žao što smo stigli." A Suzi, koja je taman počela da razabira šta govorimo na engleskom, reče:

     BELEŠKA O PIEZOELEKTRICITETU
     Profesor Hegramet. Jedina stvar koju smo utvrdili u vezi sa krvavim dijamantima to je da su fantastično piezoelektrični. Da li neko zna šta to znači?
     Pitanje. Šire se i skupljaju kad se kroz njih provodi električna struja?
     Profesor Hegramet. Da. I obrnuto. Ako ih stisnete oni generišu struju. Vrlo brzo, štaviše. Na tom načinu su zasnovani piezofon i piezovizija. Industrija koja ostvaruje oko pedeset milijardi dolara.
     Pitanje. Kome se isplaćuju naknade za ustupljena materijalna prava za čitav taj plen?
     Profesor Hegramet. Verujte, znao sam da će neko od vas postaviti to pitanje. Nikome se ne isplaćuju. Krvavi dijamanti su pronađeni pre mnogo, mnogo godina, u staništima Hičija na Veneri. Mnogo pre otkrivanja Kapije. U Belovim laboratorijama su smislili kako da ih koriste. Zapravo, oni koriste nešto što je malo drugačije, neku sintetičnu masu koju su sami usavršili. Oni prave sjajne komunikacione sisteme, pa Bel ne mora da plaća nikom drugom do samom sebi.
     Pitanje. Da li su ih Hičiji koristili u istu svrhu?
     Profesor Hegramet. Po mom ličnom mišljenju, verovatno da jesu, ali ne bih znao kako. Pomislićete pošto su ih svuda unaokolo ostavili, valjda su ostavili i komunikacione prijemnike i odašiljače, ali ako jesu, ja ne znam na kome mestu.

     "Sim, ja sei", a zatim, "Ja takođe! Stisnula mi je ruku i jauzvratih stisak; a, u stvari, u tom trenutku mislio sam na Klaru. Pokušali smo da ih pozovemo preko radio-veze nekoliko puta, ali to se nije moglo u ovom hodniku od crva, koji su Hičiji provukli kroz svemirski prostor. Ali kad budemo izišli, moći ću s njom da razgovaram! Neće mi smetati što će drugi da slušaju, znao sam šta je to što želim da joj kažem. Znao sam čak i šta će ona da mi odgovori. U to nije moglo biti sumnje; sigurno da je i u njenom brodu bilo isto toliko euforije kao u našem, iz istog razloga, a kod sve te radosti i ljubavi nije bilo sumnje kakav će biti odgovor.
     "Zaustavljamo se!" prodra se Deni R. "Osećate?"
     "Da!" zakreča Mečnikov, poskakujući zajedno sa tananim trzajima koji su poticali od pseudogravitacione sile koja je označavala da se vraćamo u normalan prostor. A pojavio se još jedan znak: svitak, zlatne boje u središtu kabine počeo je da svetli i bivao je sve svetliji iz sekunde u sekundu.
     "Ja mislim da smo uspeli", reče Deni R., prezadovoljan, a i ja sam bio isto toliko zadovoljan kao i on.
     "Sad ću da uključim svesmernu antenu", rekao sam, samouveren zato što sam znao šta treba da radim. Suzi odmah prihvati stvar i otvori vrata koja vode gore u lender; ona i Deni A. bili su određeni da idu i osmatraju zvezde.
     Ali Deni A. joj se nije pridružio. Buljio je u video-ekran. Kad sam započeo rotacioni manevar, ugledao sam zvezde što je bilo prilično normalno; nisu se činile ni u kom pogledu neobične, mada su iz nekog razloga bile prilično zamagljene.
     Zateturao sam se i gotovo pao. Rotiranje broda činilo se da ne teče tako glatko kao što bi trebalo.
     "Radio", reče Deni, a Mečnikov, smrknutog izraza, pogleda naviše i ugleda kako svetli.
     "Uključi ga", povikao sam. Glas koji sam začuo mogao je biti Klarin. Mečnikov, i dalje smrknutog izraza, ispruži ruku ka prekidaču, a onda ja primetih da je svitak vrlo svetlozlatne boje, kakvu dotad nikad nisam video, kao slama, kao da je dostigao belo usijanje. Nije odavao nikakvu toplotu, ali je zlatna boja bila protkana čisto belim prugama.
     "Ovo je čudno", kazao sam, upirući prstom.
     Ne znam da li me je iko čuo; iz radio-prijemnika dopirali su šumovi i u kapsuli se to čulo vrlo glasno. Mečnikov dograbi dugme i dotera ga.
     Nadjačavajući šum smetnji, začuo se glas koji prvo nisam prepoznao, ali to je bio glas Denija A. "Osećate li ovo?" prodrao se. "To su gravitacioni talasi. To ne valja. Zaustavi skener!"

     Dop. Up. nav. 104
     Umoljavate se da svoju brošuru "Uputstva za navigaciju" dopunite sledećim obaveštenjima:
     Programirani kursevi koji sadrže linije i boje kao na priloženom dijagramu izgleda da su sigurno u vezi sa količinom goriva, odnosno drugog izvora pogonske energije preostale u letelici.
     Upozoravaju se svi vasionski istraživači da tri sjajne linije u narandžastom delu spektra (shema 2) izgleda označavaju da je pogonska energija potpuno istrošena. Nijedna letelica na kojoj su se pojavile ove linije nije se nikada vratila, čak ni sa kontrolnih letova.

     Ja ga refleksnim pokretom zaustavih.
     Međutim, dotle se video-ekran već bio okrenuo i na njemu se videlo nešto što nije bilo ni zvezda ni galaksija. Nego nekakva nejasna masa bledo-plave svetlosti, tačkasta, ogromna i užasavajuća. Dovoljno je bilo da samo pogledam, pa da zaključim da to nije sunce. Nijedno sunce ne može da bude tako plavo i tako nejasno. Oči vas bole ako u njega gledate, ne zbog sjaja. Boli unutra u očnoj duplji, sve tamo do očnog živca; bol se oseća u samom mozgu.
     Mečnikov isključi radio-prijemnik i u tišini koja je nastala začuo sam kako Deni A. reče, kao da se moli: "Najmiliji bože. Sad smo propali. Ovo ovde je crna rupa."

29.

     "Ako mi dozvoliš, Bobe", kaže Sigfrid, "ja bih voleo da s tobom zajedno nešto istražim pre nego što mi narediš da pređem u pasivno stanje."
     Ja se kostrešim; kučkin sin je pročitao moje misli. "Primećujem", kaže on odmah zatim, "da osećaš neki strah. Upravo to bih želeo da istražim."
     Neverovatno, osećam kako pokušavam da poštedim njegova osećanja. Ponekad zaboravim da je on mehanička sprava. "Nisam znao da si shvatio da sam ja to pokušavao", izvinjavam se ja.
     "Naravno da sam shvatio, Bobe. Kad mi uputiš pravu naredbu ja je poslušam, ali ti mi čak nisi ni dao naredbu da ne beležim i ne integrišem podatke. Pretpostavljam da ne znaš tu naredbu."
     "Dobro pretpostavljaš, Sigfride."
     "Nema nikakvog razloga da ti ne dozvolim pristup do bilo koje inforamcije koju posedujem. Dosad nisam pokušavao da se mešam u ono što radiš..."
     "Zar bi to mogao?"
     "Ja imam mogućnost da prenesem komandne instrukcije kompjuterskom centru, da. To dosad nisam činio."
     "Zašto nisi?" Stara vreća šrafova neprestano mi priređuje iznenađenja; ovo je za mene sve potpuno novo.
     "Kao što sam rekao, nema za to razloga. Ali ti očigledno pokušavaš da odložiš neko sučeljavanje, pa bih ja želeo da ti kažem šta mislim da to sučeljavanje sadrži. Posle toga možeš da odlučiš šta ćeš da radiš."
     "O, kakve budalaštine." Zbacujem kaiševe sa sebe i uspravljam se. "Nemaš ništa protiv da pušim?" Znam kakav će biti odgovor na to, ali on mi ponovo priređuje iznenađenje.
     "U ovim okolnostima, nemam. Ako osećaš da ti je potrebno nešto što će ti smanjiti napetost, slažem se. Čak sam pomišljao da ti ponudim i jedno blago sredstvo za smirenje, ako hoćeš."
     "Isuse", kažem ja sa divljenjem, paleći cigaretu - i gotovo moram da se uzdržim da i njemu ne ponudim jednu! "U redu, možemo da krenemo."
     Sigfrid ustaje, proteže noge, i prelazi na jednu udobniju stolicu! Nisam uopšte znao da i to može da uradi. "Ja pokušavam da ti pomognem da se opustiš, Bobe", kaže on, "kao što sigurno i sam vidiš. Prvo dozvoli da ti kažem nešto o svojim mogućnostima - i o tvojim - koje tebi, čini mi se, nisu poznate. Mogu da ti pružim informacije o bilo kom mom klijentu. Odnosno, ne moraš da se ograničiš samo na one kojima je bio dostupan samo ovaj izlazni kanal."
     "Čini mi se da ne razumem šta to znači", kažem ja, pošto je on napravio malu pauzu.
     "Ja mislim da razumeš. Odnosno, razumećeš. Kad budeš hteo. Međutim, pitanje važnije od ovoga jeste koju to stvar u svom sećanju pokušavaš da potisneš. Osećam da je potrebno da je deblokiraš. Pomišljao sam na to da te podvrgnem laganoj hipnozi, ili da ti dam neko sredstvo za smirenje, ili čak pravog živog analitičara sa kojim bi proveo jednu seansu, i bilo šta od ovoga ili sve zajedno stoji ti na raspolaganju ako ti to želiš. Ali ja sam zapazio da si relativno opušten kad razgovaramo o onome što ti opažaš kao objektivnu stvarnost oko sebe, za razliku od one stvarnosti koja je u tebi unutra. Zbog toga bih želeo sa te tačke da istražim zajedno s tobom jedan određen događaj."
     Ja pažljivo otresem pepeo sa vrha cigarete. On je ovde u pravu; sve dok vodimo razgovore o apstraktnim i bezličnim stvarima, u stanju sam da govorim o svemu, do đavola. "Koji je to događaj, Sigfride?"
     "Tvoje poslednje istraživačko putovanje na koje si krenuo sa Kapije, Bobe. Dozvoli da ti osvežim pamćenje..."
     "Isuse, Sigfride!"
     "Ja znam da ti misliš da ga se savršeno dobro sećaš", kaže on, tumačeći moj uzvik sasvim tačno, "i u tom smislu i ne smatram da tvoje pamćenje treba osvežavati. Ali ono što je zanimljivo u vezi s tom epizodom to je da se sve glavne tačke tvoje unutrašnje napetosti u njoj, kako izgleda, sustiču. Tvoj užasni strah. Tvoje homoseksualne tendencije..."
     "Hej!"
     "...koje, zacelo, ne predstavljaju glavni vid tvoje seksualnosti, Bobe, ali koje te opterećuju većim brigama nego što zaslužuju. Tvoja osećanja prema tvojoj majci. Ogroman teret krivice koji si natovario na sebe. A, na prvom mestu, ona žena Džel-Klara Mojnlin. Sve te stvari pojavljuju se stalno iznova u tvojim snovima, Bobe, mada ti često nisi u stanju da ih identifikuješ. A sve su one prisutne u ovoj jednoj epizodi."
     Gasim cigaretu i primećujem da sam pušio dve istovremeno. "Nije mi jasan onaj deo o mojoj majci", kažem najzad.
     "Nije?" Hologram koji ja zovem Sigfrid fon Šrink okreće se u jedan ugao sobe. "Dozvoli da ti pokažem jednu sliku." On podiže jednu ruku - pravo pozorište, znam da jeste - i u tom uglu pojavljuje se jedna ženska figura. Nije sasvim jasna, ali je mlada, vitka i kao da zaklanja rukom usta da se nakašlje.
     "Ovo baš ne liči mnogo na moju majku", protestujem ja.
     "Zar?"
     "Pa", odgovaram velikodušno, "to je valjda najbolje što ti možeš da prikažeš. Mislim, pošto nemaš ništa drugo na što bi se oslonio, osim, pretpostavljam, mog sopstvenog opisa."
     "Ova slika", kaže Sigfrid prilično blago, "sastavljena je na osnovu tvog opisa devojke po imenu Suzi Ereira."
     Palim novu cigaretu, uz izvesne teškoće, jer mi se ruka trese. "Hej!" uzvikujem, sa istinskim divljenjem. "Skidam ti kapu, Sigfride. Ovo je vrlo zanimljivo. Razume se", nastavljam, osećajući da sam iznenada razdražen, "Suzi je, bože moj, bila gotovo dete! Izuzimajući to, vidim - sad vidim, hoću da kažem - da ima neke sličnosti. Samo godine su potpuno pogrešne."
     "Bobe", kaže Sigfrid, "koliko je bilo godina tvojoj majci kad si ti bio mali?"
     "Bila je vrlo mlada." Malo posle dodajem: "U stvari, izgledala je još mlađa nego što je bila."
     Sigfrid me pušta da gledam nekoliko trenutaka, a onda opet mahnu rukom i prikaza nestaje, a umesto nje najedanput obojica gledamo u sliku na kojoj se vide dve 'petice' koje se dodiruju lenderima usred vasionskog prostranstva, a iza njih se nalazi... nalazi...
     "O, bože moj, Sigfride", kažem ja.
     On izvesno vreme čeka da nastavim.
     Što se mene tiče, može da čeka do beskonačnosti; ja prosto ne znam šta bih rekao. Ništa me ne boli, ali sam paralizovan. Ne mogu ništa da kažem i ne mogu da se pomerim.
     "Ovo je", počinje on, govoreći vrlo polako i blagim tonom, "rekonstrukcija ona dva broda sa vaše ekspedicije u blizini nebeskog objekta SAG YY. To je crna rupa, odnosno, tačnije rečeno, jedna specifična masa u stanju izvanredno brze rotacije."
     "Znam ja šta je to, Sigfride."
     "Da. Znaš. Usled rotacije, brzina translacionog kretanja onoga što se naziva njenim pragom ili Švarcšildovim diskontinuitetom prevazilazi brzinu svetlosti, pa zbog toga ona nije potpuno crna; ona se, u stvari, može videti zahvaljujući onome što se naziva Cerenkovljeva radijacija. Upravo zbog toga što ste to na svojim instrumentima zabeležili zajedno sa nekim drugim vidovima ove jedinstvene pojave vašoj ekspediciji dodeljena je nagrada od deset miliona dolara, pored ranije ugovorene sume koja je, uključujući još neke manje iznose, osnovica tvog sadašnjeg bogatstva."
     "I to znam, Sigfride."
     Pauza.
     "Da li bi mi ispričao šta još o ovome znaš, Bobe?"
     Pauza.
     "Nisam siguran da sam u stanju, Sigfride." Opet pauza.
     On me čak i ne nagovara da pokušavam. Zna da to ne mora da čini. Ja sam želim da pokušam i znam da on zato ćuti. Ima nešto u vezi s tim o čemu ne mogu da govorim, o čemu se bojim čak i da mislim; ali oko toga jezgrenog užasa obavijeno je nešto o čemu sam u stanju da govorim, a to je ta objektivna stvarnost.
     "Ne znam koliko ti znaš o jedinstvenim pojavama, Sigfride."
     "Možda možeš da ispričaš o tome tek onoliko koliko ti misliš da treba da znam, Bobe."
     Gasim cigaretu koju sam dotle pušio i palim drugu. "Pa", počinjem ja, "ti znaš, a i ja znam, da kad bi stvarno hteo da doznaš šta su jedinstvene pojave, to bi našao negde među kompletnim podacima prikupljenim do sada, i to mnogo tačnije i iscrpnije nego što ja mogu da ti ispričam, ali svejedno... Kod crnih rupa reč je o tome da su one klopke. One zakrivljuju svetlost. One zakrivljuju vreme. Kad jednom dospeš unutra, ne možeš više da iziđeš. Samo... Samo..."
     Ubrzo zatim Sigfrid kaže: "Sasvim je u redu ako plačeš ukoliko ti se plače, Bobe", i na taj način iznenada shvatam da je to ono što upravo radim.
     "Isuse", kažem ja i useknem nos u jednu od maramica koje on uvek drži pri ruci tu pored mog dušeka. Sigfrid čeka.
     "Samo ja sam se izvukao", kažem.
     I sad Sigfrid izvodi nešto što od njega nisam nikad očekivao; dozvoljava sebi da se našali. "To je", kaže on, "prilično očigledno, ako je bar suditi po činjenici da si sada ovde."
     "Ovo mučki iscrpljuje, Sigfride", kažem ja.
     "Nema sumnje da tebe iscrpljuje, Bobe."
     "Hteo bih nešto da popijem."
     Klik. "U ormančiću iza tebe", kaže Sigfrid, "koji se upravo otvorio, ima prilično dobrog šerija. Nije napravljen od grožđa, izvinjavam se; oni u zdravstvenoj službi ne nabavljaju skupe stvari. Ali verujem da nećeš prepoznati da potiče od prirodnog gasa. A dodato je i malo THC radi smirivanja nerava."

     BELEŠKE O ISHRANI
     Pitanje. Šta su jeli Hičiji?
     Profesor Hegramet. Otprilike isto što i mi jedemo, reklo bi se. Ja mislim da su oni bili svaštožderi; jeli su sve do čega su mogli da dođu. Zaista ne znamo apsolutno ništa o njihovom načinu ishrane, osim što možemo ponešto da zaključimo na osnovu letova do čaura.
     Pitanje. Letova do čaura?
     Profesor Hegramet. Obavljene su najmanje četiri misije koje nisu dospele do neke druge zvezde, ali se pouzdano zna da su dospele izvan Sunčevog sistema. U svemirski prostor, znate, gde lebde čaure kometa, na udaljenosti od otprilike pola svetlosne godine. Te emisije se računaju kao promašaji, ali ja se s tim ne bih složio. Pokušavao sam da nagovorim Odbor da isplati za njih bonus za naučni doprinos. Tri su izgleda završile u meteoritskim jatima. Četvrta je stigla u blizinu jedne komete, na udaljenosti od mnogo stotina a.j. Meteoritska jata su, razume se, obično ostaci neke stare, izumrle komete.
     Pitanje. Da li to znači da su Hičiji jeli komete?
     Profesor Hegramet. Jeli su ono od čega su komete napravljene. Znate li šta je to? Ugljenik, kiseonik, azot, vodonik - isti oni sastojci koje ste vi jeli za doručak. Ja mislim da su oni upotrebljavali komete tako što su njihove sastojke prerađivali za svoju ishranu. Ja verujem da će pre ili posle jedna od ovakvih misija otkriti fabriku za proizvodnju hrane Hičija, a onda možda više niko nikada nigde neće morati da gladuje.

     "Sveti Bože", kažem ja i sam sam potrošio sve načine za istraživanje iznenađenja. Šeri je baš onakav kakav on kaže da jeste i ja osećam kako se njegova toplina razliva u meni.
     "Lepo", kažem, ostavljajući čašu. "Eto. Kad sam se vratio na Kapiju, oni su bili otpisali našu ekspediciju. Vratili smo se sa zakašnjenjem od gotovo godinu dana. Zato što smo bili gotovo unutar lokalnog horizonta. Znaš li ti nešto o dilataciji vremena? ... Oh, svejedno", nastavljam ja, pre nego što on može da odgovori, "to je bilo retoričko pitanje. Drugim rečima, ono što se dogodilo predstavljalo je fenomen koji se naziva dilatacija vremena. Stigneš toliko blizu jedinstvene pojave da se suočiš sa dvostrukim paradoksom. Ono što je možda bilo petnaest minuta za nas bila je gotovo čitava godina prema časovnicima - mislim časovnicima na Kapiji, ili ovde, ili bilo gde u nerelativističkom kosmosu. I..."
     Ispijam još jednu čašicu, zatim prilično odvažno nastavljam:
     "I da smo ušli još dublje, kretali bismo se sve sporije i sporije. Sve sporije i sporije i sporije. Malo bliže i tih petnaest minuta pretvorilo bi se u deset godina. A bilo je tako, Sigfride. Bili smo gotovo uhvaćeni u klopku, svi zajedno.
     Ali ja sam se izvukao."
     Onda sam se nečega setio i pogledao na sat. "Kad već govorimo o vremenu, moj sat je istekao još pre pet minuta!
     "Danas posle podne nemam nijednu drugu zakazanu seansu, Bobe."
     Ja buljim. "Šta kažeš?"
     Blago: "Namerno sam oslobodio ovo vreme, Bobe."
     Ne uzvikujem ponovo: "Sveti bože", ali u sebi baš to mislim. "Zbog ovoga se opet osećam priteran uza zid, Sigfride!" kažem ljutito.
     "Ja te ne teram da ostaneš duže od svog sata, Bobe. Ja samo podvlačim da imaš tu mogućnost, ako želiš."
     Premišljam se izvesno vreme.
     "Ti si jedan mesingani, zvrndavi, brbljivi kompjuter, Sigfride", kažem. "U redu. Ovaj, vidiš, nije postojala mogućnost da se izvučemo, onako svi zajedno. Naši brodovi su bili dospeli gotovo do tačke s koje nema povratka; eto, odande prosto ne možeš da se vratiš kući. Ali stari Deni A. on je bio vispren dasa. I znao je sve o rupama u zakonima. Kao jedinstvena celina, bili smo otpisani.
     Međutim mi nismo bili jedinstvena celina! Mi smo bili sastavljeni od dva broda! A svaki od njih se dalje rastavljao u dva druga broda! I ako bismo nekako uspeli da prenesemo ubrzanje iz jednog dela našeg sistema u drugi - znaš ono, gurneš jedan deo dublje u bunar, a istovremeno gurneš drugi deo naviše pa izvučeš - u tom slučaju jedan deo one celine mogao bi da se oslobodi!"
     Dugačka pauza.
     "Zašto ne naspeš sebi još jednu čašicu, Bobe?" kaže Sigfrid s puno obzira. "Mislim kad se isplačeš."

30.

     Strah! Toliko se mnogo užasa trzalo tamo unutra, ispod moje kože, da ga više nisam ni osećao: čula su mi njime bila prezasićena; ne znam da li sam vrištao ili bulaznio samo sam učinio ono što mi je Deni A. rekao da uradim. Brodove smo približili jedan uz drugi i spojili ih, lender uz lender, pa smo pokušali da na rukama prenesemo pogonski zupčanik, instrumente, odela, sve što se moglo preneti iz prvog broda i smestiti u svaki raspoloživi kutak drugog, kako bismo napravili mesto za desetoro ljudi na prostoru gde je bilo stešnjeno petoro. Iz ruke u ruku, tamo i natrag, prenosili smo i raspoređivali stvari. Bubrezi Dejna Mečnikova mora da su bili plavo-crni od zadobijenih modrica; on je bio taj koji se nalazio u lenderu i okretao prekidač na meraču goriva kako bi odjednom izvukao hidroksid do poslednje kapi. Da li ćemo ovo preživeti? To nismo mogli znati. Obe naše petice bile su oklopljene i smatrali smo da nećemo oštetiti oklope napravljene od Hiči-metala. Ali unutra, u oklopima, nalazićemo se mi lično, svi mi u onom jednom koji će se otkačiti - odnosno, tako smo se nadali - sa, u stvari, nismo pre svega nikako mogli znati da li ćemo se otkačiti, ili će ono što se otkači ionako biti samo pihtijasta masa. A na raspolaganju smo imali samo minute, i to neveliki broj. Čini mi se da sam pored Klare prošao dvadeset puta za deset minuta i sećam se da smo se jedanput, kad sam prvi put prošao, poljubili. Odnosno ciljali smo u usta, i prišli jedno drugom sasvim blizu. Sećam se njenog mirisa, kao i toga da sam jedanput podigao glavu, jer je mošusovo ulje mirisalo vrlo jako, mada nju nisam mogao da vidim, a onda sam na to opet zaboravio. A sve to vreme, na jednom ili drugom ekranu, videlo se kako ona ogromna, zlokobna plava lopta treperi napolju; senke koje su velikom brzinom preletale preko njene površine bili su fazni efekti koji su stvarali stravične slike; njeni gravitacioni talasi koji su nas grčevito ščepali kidali su nam utrobu. Deni A. se nalazio u kabini prvog broda, motrio na vreme i nogama gurao vreće i torbe kroz poklopac lendera da se prebace dalje, kroz otvor, pa kroz oba lendera, do komandne kabine drugog broda gde sam ih ja žurno uguravao, bilo gde, samo da napravim mesta za ostale stvari koje su pridolazile. "Pet minuta", drao se on, pa "Četiri minuta!" pa "Tri minuta!"
     "Bacajte taj prokleti kabal napolje!" pa onda: "Gotovo! Svi vi! Ostavljajte sve i penjite se ovamo." I tako smo i uradili. Svi mi. Osim mene. Čuo sam ih kako iz sveg glasa viču, a zatim kako me zovu; ali ja sam zaostao, naš lender je bio blokiran, i ja nisam mogao da prođem kroz gornji poklopac! I vukao sam nečiju veliku putnu torbu u stranu, baš u trenutku kad je Klara vrisnula preko TBS radija: "Bobe! Bobe, za ime boga, dolazi ovamo gore!" I bio sam svestan da je prekasno; i zalupio sam poklopac i povukao polugu naniže, baš kad sam začuo kako Deni A. iz sve snage viče: ""e! Ne! Čekaj!..."
     Čekaj...
     Čekaj vrlo, vrlo dugo.

     Dragi Glase Kapije,
     U prošlu sredu prelazio sam preko parkirališta kod supermarketa "Sejfvej" (gde sam bio da uložim svoje markice koje dobijam za kupljene namirnice) i išao ka "šatl-busu" da bih se prevezao do kuće, kad sam ugledao nekakvu nezemaljsku zelenu svetlost. Neka čudnovata kosmička letelica se prizemljila u blizini. Četiri prekrasne, ali veoma sićušne, mlade žene u providnim belim haljinama pojavile su se i onesposobile me pomoću nekakvog paralizujućeg zraka. Zadržale su me zarobljenog na svojoj letelici devetnaest sati. Za to vreme su me podvrgle nekim nedostojnim radnjama seksualne prirode za koje me časna reč obavezuje da ih ne odam. Predvodnica grupe, po imenu Mojra Glou-Fon, izjavila je da ni oni, kao ni mi, nisu uspeli da potpuno savladaju svoje životinjske nagone. Prihvatio sam njihovo izvinjenje i pristao da predam četiri njihove poruke Zemlji: prvu i četvtu poruku ne smem da obelodanim pre određenog vremena. Poruka broj dva je privatna i odnosi se na direktora izgradnje moga stana. Poruka broj tri upućena je vama na Kapiji i sastoji se od tri dela: 1. zabranjuje se svako dalje pušenje cigareta; 2. zabranjuje se da muška i ženska deca idu u zajedničke škole bar do druge godine studija; 3. morate smesta obustaviti svako dalje istraživanje kosmosa. Oni vas posmatraju.
     Heri Helison,
     Pitsburg

     Katkad se razmrskamo, a katkad spržimo,
     A katkad iskidamo u sto komada,
     A katkad se parama od naknada dobro
     omastimo,
     A uvek svak' od straha strada.
     Svejedno, ma šta da uradimo -
     Mali, nestali Hičiji, samo dajte da se obogatimo!

31.

     Posle nekog vremena, ne znam posle koliko, dižem glavu i kažem: "Izvini, Sigfride."
     "Zašto da izvinim, Bobe?"
     "Što ovoliko plačem." Fizički sam iscrpen. Kao da sam trčao deset milja kroz šibu ludih Čokto-Indijanaca koji su me tukli toljagama.
     "Da li se sada osećaš bolje, Bobe?"
     "Bolje?" Ovo pitanje me za trenutak zbunjuje, a onda se preslišavam, i za divno čudo, jesam bolje. "Vidi, vidi. Čini mi se da je tako. Ne baš ono što se kaže dobro. Ali bolje."
     "Predahni koji minut, Bobe."
     Ova napomena mi se čini glupa i ja mu to kažem. Moja energija je otprilike na nivou jedne male, artritične meduze, koja je mrtva već nedelju dana. Nemam drugog izbora nego da predahnem.
     Ali tačno je da se osećam bolje. "Osećam", kažem, "kao da sam sebi najzad dozvolio da osetim svoju krivicu."
     "I ostao si živ."
     Razmišljao sam o ovoj primedbi. "Čini mi se da jesam", kažem.
     "Hajde da ispitamo ovo pitanje krivice, Bobe. Krivice, zbog čega?"
     "Zato što sam se otarasio devetoro ljudi da bih sebe spasao, kretenu!"
     "Da li te je iko ikada za to optužio? Iko osim tebe samog, hoću da kažem?"
     "Optužio?" Ponovo se useknjujem. "Pa, nije. I zašto bi? Kad sam se vratio, bio sam neka vrsta heroja." Mislim na Šikija, tako punog obzira, tako materinski nežnog; i na Frensija Ereiru kako me drži u zagrljaju i pušta da se iskukam, iako sam mu ubio rođaku. "Ali oni nisu bili tamo. Nisu me videli kako eksplozivom raznosim rezervoare da se oslobodim."
     "Jesi li razneo rezervoare?"
     "Oh, do đavola, Sigfride", kažem, "ne znam. Imao sam nameru. Pružio sam ruku ka dugmetu."
     "Da li je logično smatrati da bi to dugme u brodu, koga si nameravao da napustiš, zaista zapalilo spojene rezervoare za gorivo u lenderima?"

     IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU:
     1. Potvrđeno je da vaš kurs leta za Kapiju Dva omogućuje prelet u oba pravca uz uštedu vremena od približno sto dana u odnosu na prethodni standardni kurs za ovaj nebeski objekat.
     2. Odlukom Odbora, dodeljuje vam se za ovo otkriće naknada za ustupljena prava korišćenja u iznosu od jednog procenta od svih budućih letova koji budu koristili pomenuti kurs, kao i avans od 10.000 U.S. dolara na ime pomenute naknade.
     3. Odlukom Odbora, određuje se isplata jedne polovine pomenute novčane naknade i avansa kao kazna zbog oštećenja korišćenog svemirskog broda.
     Shodno tome na vaš račun UPLAĆUJE SE sledeći iznos:
     Avans na ime naknade za ustupljena prava korišćenja (nalog Uprave
     A-135-7), uz pomenuti odbitak (nalog Uprave A-135-8): 5. 000 U.S. dolara
     Vaš novi SALDO iznosi: 6.192 U.S. dolara

     "Zašto da nije? Ne znam. Bilo kako bilo", kažem, "ne možeš mi navesti nijedan alibi na koji već i sam nisam pomišljao. Ja znam da su možda Deni i Klara pritisli dugme pre nego što sam to ja učinio. Ali ja sam bio pružio ruku ka dugmetu u svom brodu!"
     "I šta si mislio koji će se brod otkačiti?"
     "Njihov! Moj", ispravljam se. "Ne, ne znam."
     Sigfrid ozbiljnim glasom kaže: "U stvari, to što si uradio bilo je vrlo domišljato. Znao si da ne možete svi da preživite. Nije za to bilo vremena. Postojao je samo jedan izbor i to da li će neki od vas nastradati, ili ćete svi nastradati. Ti si izabrao da obezbediš da neko preživi."
     "Koješta! Ja sam ubica!"
     Pauza, dok Sigfridova impulsna kola porazmisle o ovome. "Bobe", kaže on pažljivo, "meni se čini da ti sam sebi protivurečiš. Zar nisi rekao da je ona još živa u onoj beskonačnosti?"
     "Oni su svi živi! Za njih je vreme stalo!"
     "Pa onda kako si ti mogao ikoga da ubiješ?"
     "Molim?"
     On ponovo kaže: "Kako si ti mogao ikoga da ubiješ?"
     "...ne znam", kažem ja, "ali, na časnu reč, Sigfride, danas više stvarno ne želim o tome da mislim."
     "Nema ni razloga, Bobe. Ne znam da li imaš predstavu o tome koliko si mnogo postigao u toku ova dva i po sata. Ponosim se tobom!"
     I na neki čudan, nelogičan način, ja verujem u ono što mi on kaže, ti razni delovi, žice od Hiči-metala, hologrami i sve ostalo, i prija mi to što mu verujem.
     "Možeš da ideš kad zaželiš", kaže on, ustajući i odlazeći u svoju naslonjaču, potpuno kao da je pravi čovek, čak se i smeši na mene! "Ali mislim da bih voleo nešto da ti pokažem."
     Gotovo i ne pomišljam da se branim. Samo pitam: "A šta to, Sigfride?"
     "Ona druga naša mogućnost koju sam ti pomenuo, Bobe", kaže on, "ona koju dosad nismo koristili. Voleo bih da ti pokažem jednog pacijenta iz jednog ranijeg razdoblja."
     "Drugog pacijenta?"
     On blagim glasom kaže: "Pogledaj tamo u onaj ugao, Bobe."
     Ja bacih pogled...
     ...i vidim nju.
     "Klara!" I čim sam je ugledao shvatio sam odakle Sigfridu ta slika; od kompjutera kome se Klara obratila tamo gore na Kapiji. Eno je tamo, sa jednom rukom oslonjenom na policu sa kartotekom i nogama koje lebde u vazduhu, kako govori ozbiljnim tonom; njene široke, crne obrve se mršte i osmehuju, a lice joj se razvlači u osmeh, pa u grimasu, a posle joj je izraz ljubak, tako prijatno opušten.
     "Možeš da čuješ šta govori ako želiš, Bobe."
     "Da li želim?"
     "Nije obavezno. Ali nema ničega u njenim rečima čega bi trebalo da se plašiš. Ona te je volela, Bobe, najbolje što je umela. Isto kao što si ti voleo nju."
     Dugo posmatram sliku, a onda kažem: "Ukloni je sada, Sigfride."
     U sobi za oporavak gotovo tonem u san za trenutak. Nikada se nisam osećao toliko opušten.
     Perem lice, pušim još jednu cigaretu, a zatim izlazim u blještavo dnevno svetlo pod Kupolom i sve mi izgleda tako lepo i prijatno. Mislim na Klaru s ljubavlju i nežnošću i u srcu joj kažem zbogom. A onda mislim na S. Ja. s kojom večeras imam sastanak - ako nisam već zadocnio! Ali sačekaće ona; dobar je ona drug, gotovo isto tako dobar kao Klara.
     Klara.
     Zastajem usred bulevara i ljudi naleću na mene. Neka sitna, mala gospođa u kratkim pantalonicama dogeguca do mene i zapita: "Nešto nije u redu?"
     Zurim u nju i ne odgovaram ništa; a onda se okrećem i žurno vraćam u Sigfridovu sobu.
     Tamo nema nikoga, nema čak ni holograma. Vičem: "Sigfride! Gde si, do đavola?"
     Nema nikoga. Niko ne odgovara. Ovo je prvi put da sam ušao u ovu sobu kad nisam imao zakazan sastanak. Sad sam u stanju da vidim šta je bilo pravo, a šta je prikazivano na hologramu; nema mnogo onoga što je stvarno. Zidovi od metalnog praha, klinovi za projektore. Dušek (pravi); ormančić sa pićem (pravi); još nekoliko komada nameštaja za eventualno dodirivanje i upotrebu. Ali Sigfrida nema. Nema čak ni one stolice u kojoj je obično sedeo. "Sigfride!"
     Nastavljam da vičem, dok mi srce ludo udara u grlu a u glavi mi se vrti. "Sigfride!" vrisnuh ja i najzad se pojavi neka magličasta svetlost pa nešto sevnu i eno ga tamo, obučenog u Sigmunda Frojda, učtivo gleda u mene.
     "Da, Bobe?"
     "Sigfride, ja sam je ipak ubio! Ona je nestala!"
     "Vidim da si uznemiren, Bobe", kaže on. "Možeš li da mi kažeš šta je to što te muči?"
     "Uznemiren! Mnogo gore od toga, Sigfride. Ja sam čovek koji je ubio devetoro ljudi da bi spasao svoj život! Možda ne 'istinski'! Možda ne 'namerno'! Ali u njihovim očima važim kao onaj koji ih je ubio, isto kao i u mojim!"

     IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU:
     Na vaš račun UPLAĆENI SU sledeći iznosi:
     Garantovani bonus za misiju
     88-98A i 88-90B (celokupan
     predviđeni iznos): 10.000.000 U.S. dolara
     Bonus za naučni doprinos
     dodeljen od strane Odbora: 8.500.000 U.S. dolara
     Ukupno: 18.500.000 U.S. dolara
     Vaš novi SALDO iznosi: 18.506.036 U.S. dolara

     "Ali, Bobe", odvraća on razložno, "o svemu tome smo već razgovarali. Ona je još živa; svi su oni živi. Za njih se vreme zaustavilo..."
     "Znam", urlam ja. "Zar ne razumeš, Sigfride? U tome je stvar. Ja ne samo da sam je ubio, ja je još ubijam!"
     Strpljivo: "Da li misliš da je ono što si sad rekao istina, Bobe?"
     "Ona misli da jeste! Sada, i zauvek, dogod sam živ. Za nju nije kao da se dogodilo pre mnogo godina, nego kao pre nekoliko minuta i trajaće tako sve dok sam živ. Ja sam ovde dole, starim, pokušavam da zaboravim, a Klara je tamo gore u sazvežđu Strelca YY i plovi unaokolo kao muva u fosilnoj smoli."
     Padam na nepokriven dušek od plastike, jecajući. Malo po malo, Sigfrid je ponovo sredio celu sobu, ubacujući jednu po jednu stvar. Sad mi iznad glave vise obešene pinjate, a na zidu je hologram jezera Garda u blizini Sirmiona, sa jedrilicama, lebdelicama i kupačima koji se zabavljaju.
     "Pusti da bol iziđe napolje, Bobe", kaže Sigfrid blago. "Pusti da sav iziđe."
     "A šta misliš da drugo radim?" Prevrćem se na leđa na dušeku od pene, zurim u tavanicu. "Ja bih mogao da zaboravim na bol i krivicu, Sigfride, kad bi i ona mogla. Ali za nju to još traje. Ona je tamo gore, zarobljena u vremenu."
     "Nastavi, Bobe", hrabri me on.
     "To i radim. U svakoj sekundi vremena u njenoj glavi je još ona sekunda - sekunda u kojoj sam odbacio njen život da bih spasao svoj. Ja ću da živim i ostariću i umreću pre nego što za nju prođe ta sekunda, Sigfride."
     "Samo nastavi, Bobe. Reci sve do kraja."
     "Ona misli da sam je izdao i ona to misli u ovom času! Ja ne mogu s tom mišlju da živim."
     Nastupa vrlo, vrlo duga tišina i naposletku Sigfrid kaže:
     "Ti živiš, ti to znaš."
     "Molim?" Dušom sam bio odlutao na daljinu od hiljadu svetlosnih godina.
     "Ti živiš s tom mišlju, Bobe."
     "Zar se to zove život?" rugam se ja, uspravljam se i brišem nos jednom od onih njegovih milion papirnih maramica.
     "Vrlo brzo reaguješ na sve što ti kažem, Bobe", kaže Sigfrid, "i zbog toga ponekad pomislim da reaguješ kao da zadaješ protivudarac. Eskiviraš rečima ono što ja kažem. Dozvoli da ti jednom ja zadam pravi udarac, Bobe. Neka ti ovo bude zauvek jasno, ti živiš."
     "... Pa, pretpostavljam da je tako." To je sasvim tačno; samo nije baš neka velika nagrada.
     Još jedna duga pauza, a onda Sigfrid kaže:
     "Bobe, ti znaš da sam ja mehanička sprava. Ti takođe znaš da je moj zadatak da se bavim ljudskim osećanjima. Ja ne mogu da osećam osećanja. Ali mogu da ih prikažem pomoću modela, mogu da ih analiziram, mogu da ih procenjujem. To mogu da učinim za tebe. To mogu da učinim čak i za samoga sebe. U stanju sam da konstruišem model u okviru koga mogu da procenim koliko vredi pojedino osećanje. Krivica? To je mučna stvar; ali baš zato što je mučna, ona je modifikator ponašanja. Ona može da utiče na tebe da izbegavaš postupke koji stvaraju osećanje krivice, a to je značajno kako za tebe tako i za čitavo društvo. Ali ne možeš da ga iskoristiš ako ga ne osećaš."
     "Ja ga i te kako osećam! Isuse Hriste, Sigfride, ti bar znaš da ga osećam!"
     "Ja znam", kaže on, "da ti sada dopuštaš sebi da ga osećaš. Sada je izišlo na čistinu, gde možeš da mu dozvoliš da radi za tvoje dobro, ne da bude zakopano unutra, gde može samo da ti naškodi. Radi toga sam ja napravljen, Bobe. Da izvučem tvoja osećanja na površinu tamo gde možeš da ih iskoristiš."
     "Čak i rđava osećanja? Krivicu, strah, bol, zavist?"
     "Krivicu. Strah. Bol. Zavist. Pokretače postupaka. Modifikatore ponašanja. Osobine koje ja, Bobe, nemam, izuzev u hepatetičnom smislu, kada sačinjavam model i preuzimam na sebe da ih proučim."
     Ponovo nastupa pauza. Imam neki čudan osećaj u vezi s njom. Sigfrid obično pravi pauze bilo da meni da vremena da dopustim da se u meni nešto slegne, ili da sebi omogući da izračuna neki složen lanac argumenata u vezi sa mnom. Ovog puta, čini mi se, nije reč ni o jednom ni o drugom. On razmišlja, ali ne o meni. I najzad kaže: "E sad mogu da ti odgovorim na tvoje pitanje, Bobe."
     "Na moje pitanje? Koje pitanje?"
     "Ti si me pitao, 'Zar se ovo zove život?' I sad ti odgovaram: Da. To je upravo ono što ja zovem život. I prema onome koliko sam u stanju da prosudim, ja ti na njemu veoma zavidim."

1. Na Rinklroku


Nije mi lako da počnem. Pomišljao sam na mnogo raznih mogućnosti, kao što je, recimo, ova otmena:

Nećete znati ko sam, ako niste pročitali neke knjige koje je napisao gospodin Fred Pol. Pričao je, uglavnom, onako kako je bilo. Tu i tamo je malo preterao, ali uglavnom je ispričao istinu...

- ali moj prijateljski program za uskladištenje podataka, Albert Ajnštajn, kaže da sam ja i inače uvek sklon da se pozivam na nekakva književna dela koja niko ne zna, i tako je ovaj početak, u stilu Haklberija Fina, ispao iz igre. Pomišljao sam i da započnem onim visokoparnim, produhovljenim kosmičkim žargonom koji je (na šta me Albert takođe podseća) već postao moj normalni način izražavanja:

Besmrtan, a ipak mrtav: gotovo sveprisutan i gotovo svemoguć, a ipak nimalo stvarniji fosforescentnog treptaja na ekranu - eto, tako ja postojim. Kada me pitaju kako provodim vreme (toliko mnogo vremena; mnogo vremena sabijenog u jednu sekundu i čitavu večnost takvih sekundi), kažem im istinu. Kažem im da učim, da se igram, da pravim planove, radim. I zaista, to je istina. Sve to radim. Ali tokom svega toga, i u međuvremenu, činim još nešto. Patim.

Mogao bih da započnem i jednim svojim običnim radnim danom. Kao što to čine pri PV intervjuima? "Naša skrivena kamera prati jedan trenutak u životu slavnog Robineta Brodheda, titana među finansijerima, političkog moćnika, čoveka koji vedri i oblači u svemu što se događa na milijardama svetova." A možda i jedan pogled na mene kako žarim i palim - recimo na jednom od onih sastanaka sa mnogo lupanja pesnicama o sto, kakvi su moji susreti sa glavešinama Udružene Straže protiv Mučkih Ubica, ili još bolje, na sastanku Brodhedovog Instituta za ekstrasolarna istraživanja.

Popeo sam se na podium praćen burnim aplauzom. Smešeći se, podigao sam obe ruke da ga utišam. "Dame i gospodo", rekao sam, "zahvaljujem se svakome od vas ponaosob, što ste uprkos zauzetosti, našli vremena da nam se pridružite. Vi predstavljate svetsku elitu astrofizičara i kosmologa. Među vama su istaknuti teoretičari i dobitnici Nobelove nagrade, i ja vas sve pozdravljam. Dobrodošli u naš institut. Otvaram ovaj seminar posvećen istraživanju najsitnijih fizičkih struktura ranog univerzuma."

ja zaista držim takve govore, ili bar pošaljem svog dvojnika da ih održi, i on to i uradi. Moram. Od mene se to i očekuje. Ja sam nisam naučnik, ali preko svog instituta obezbeđujem novac za plaćanje računa da bi naučnici mogli da rade. Zato oni očekuju od da se pojavim i da ih pozdravim na otvaranju nekog sastanka. A potom žele da odem da bi mogli da rade, i ja i to učinim.

Dobro, pošto nisam mogao da se odlučim kojim putem da krenem, neću nijednim. Iako su, priznajem, svi meni svojstveni. Ponekada, eto, malčice i preteram u otmenosti; a ponekada, u stvari prilično često, postajem neprijatan zbog tereta onog mog unutrašnjeg bola koji kao da nikada ne prestaje. Često sam pomalo naduven i preterano svečan; ali i tada sam, na časnu reč, veoma delotovoran - kada su u pitanju važne stvari.

Trenutak u kojem započinjem ovu priču biće prijem na Rinklroku. Molim vas, strpite se malo. Moraćete da me podnosite samo još kratko vreme, a ja to moram da činim stalno.

Otišao bih ma gde, samo ako je dobar prijem. Zašto da ne? Ne pada mi teško, a neki prijemi su zaista neponovljivi. Čak sam bio rešio i da sam upravljam svojim svemirskim brodom; ni to mi nije bilo teško, a i nije me nimalo omelo u onih dvadesetak drugih koje sam radio istovremeno.

Još pre nego što smo stigli osetio sam kako me podilaze oni prijatni žmarci iščekivanja, jer su domaćini za tu priliku iskitili ceo asteroid. Sam po sebi, Rinklrok je bio prilično neugledan. Pun crnih mrlja, isprskan plavim tačkicama, dugačak deset kilometara. Imao je oblik manje-više isplanirane kruške koju su iskljuvale ptice. Naravno, taj rošavi izgled nije poticao od ptičijeg kljuvanja. To su bili otvori za pristajanje brodova poput našeg. A zbog predstojećeg prijema, Rok je bio ukrašen ogromnim, treperavim slovima, kao od zvezdane prašine.



Prvih sto godina je najteže

Naša galaksija



- koja su se okretala oko njega kao jato dresiranih svitaca. Prvi deo poruke bio je neučtiv. Drugi je bio neistinit. Ali sve u svemu, bilo je prijatno za oko.

To sam i saopštio svojoj dragoj portabl-supruzi, dok je mrmljala od zadovoljstva, udobno mi se ugnezdivši na ramenu. "Drečavo je! Prava svetla. Trebalo je da upotrebe holograme!"

"Esi", rekoh joj, okrećući glavu da bih je gricnuo za uvo, "imaš dušu kibernetičara."

"Ha!" odvrati ona, iskrećući se da mi uzvrati - samo ona me je gricnula mnogo jače - "pa ja i nisam ništa drugo do duša kibernetičara, a to si i ti, dragi moj Robine; i molim te, obrati pažnju na komande i nemoj tu da mi se ludiraš."

Naravno, ona se samo šalila. Bili smo na dobrom kursu i upravo lebdeli u pravcu doka za pristajanje, izluđujuće sporo, kao i svi drugi fizički predmeti; preostajalo mi je još nekoliko stotina hiljaditih delova sekunde u trenutku kada sam našu Vernu Dragu usmerio na pravo mesto. I tako, poljubio sam svoju Esi ...

No, dobro, nisam joj dao baš pravi poljubac, ali da vam sada ne objašnjavam baš sve u tančine, slažete se?

... a ona je dodala: "Prave od toga veliku paradu, je l' da?"

"To i jeste velika parada", odgovorio sam joj, i poljubio je malo jače, i pošto smo imali vremena do mile volje, ona mi je uzvratila poljubac.

Proveli smo tako još jednu beskrajnu četvrtinu sekunde, dok je Verna Draga lebdela kroz nestvarno svetlucanje natpisa oko asteroida, prijatno i polako, kako se samo poželeti može. Drugim rečima, vodili smo ljubav.

Pošto ja više nisam 'opipljiv' (a nije ni moja Esi) - pošto nijedno od nas dvoje nije više od krvi i mesa - prirodno je da nas zapitate: "Kako vi to radite?" Moj odgovor na to pitanje je - 'divno'. I još - 'raskošno', 's ljubavlju', i, iznad svega, 'brzo'. Ne želim time da kažem da zabušavamo. Samo da nam za vođenje ljubavi nije potrebno vremena; i tako, nakon što smo jedno drugo žestoko zadovoljili, i još neko vreme se natenane majali unaokolo, čak se zajedno i istuširali (savršeno nepotreban obred, koji kao i sve ostale obrede obavljamo čisto radi zabave), još uvek nam je od one četvrtine sekunde preostajalo dovoljno vremena da bacimo pogled po ostalim otvorima za pristajanje na Roku.

Ispred nas je bilo neko zanimljivo društvo. Primetio sam da je jedan od brodova koji su pristali na dok pre nas bio veliki, stari, originalni hiči-brod, od one vrste koju bismo nazvali 'Dvadeseticom' - da smo u ono vreme znali da takav brod postoji. Ali nismo proveli ono preostalo vreme zureći radoznalo oko sebe. Mi smo multivremenski programi, znate. S lakoćom obavljamo desetak radnji istovremeno. Ja sam održavao vezu sa Albertom, da bih znao ukoliko dođe neka nova poruka iz jezgra, i da budem siguran, za svaki slučaj, da nije došlo nešto od Točka; istovremeno sam održavao vezu sa još nekoliko stvari koje su me interesovale, dok je Elsi vršila svoje vlastite provere. I tako, u vreme kada se naš prsten za prikačinjanje sastavio sa jednim od onih otvora nalik na trag ptičijeg kljuna, a koji su u stvari bili dokovi za pristajanje sa direktnim ulazom u hodnike asteroida, oboje smo bili baš dobre volje i spremni za prijem.

Jedna od mnogih prednosti ovog načina postojanja u kome se nalazimo moja draga portabl-Elsi i ja, jeste da ne moramo da otkopčavamo sigurnosne pojaseve, da proveravamo hermetičke sisteme i otvaramo brave. U stvari, ništa veliko ne moramo da radimo. Čak ne moramo ni da nosimo sa sobom svoje lepeze podataka - one ostaju tamo gde su, a mi idemo gde god želimo pomoću strujnih kola na bilo kom mestu gde se uključimo. (Najčešće je to Verna Draga kad smo na putu, gde se obično i nalazimo). Ako poželimo da odemo još dalje, koristimo radio, ali onda moramo uzeti u obzir onu dosadnu pauzu koja nastaje u zatvorenom krugu komunikacije.

I tako, pristali smo uz dok i uključili se u utičnicu sistema na Rinklroku. Stigli smo.

Tačnije rečeno, nalazili smo se na Nivou Tango. Ulaz broj četrdeset i nešto u umorni, stari asteroid, i daleko od toga da smo bili sami. Prijem je već počeo. Priključci su već podrhtavali. Desetak ljudi se iskupilo da nas pozdravi - ljudi poput nas, hoću da kažem - sa smešnim šeširićima od hartije na glavi i čašama u ruci, pevajući, smejući se. (Na vidiku se nalazilo i nekoliko pravih ljudi, onih od krvi i mesa, ali oni još mnogo hiljaditih delova sekundi neće biti svesni našeg prisustva). "Dženi!" povikao sam i zagrlio je; i "Sergej, golupčiću!" vrisnula je Esi, grleći jednu drugu osobu; i baš tada dok smo se još pozdravljali, grlili i radovali, upade jedan neprijatni, odsečni glas: "Hej, Brodhed!"

Znao sam čiji je to glas.

Znao sam i šta će se sad dogoditi. Kakav prostakluk! Treptaj, blesak, 'pop', i evo ga - general Džulio Kasata, koji me gleda sa (jedva) prikrivenim prezirom, onim kojim vojnik posmatra civila, preko ogromne, prazne ploče pisaćeg stola, kojeg do malopre nije bilo. "Hoću da porazgovaramo", reče on.

"Uh! Dovraga", rekoh ja.



Ne dopada mi se general Džulio Kasata. I nikada mi se nije dopadao, iako su nam se putevi stalno ukrštali.

I nije da sam ja to želeo. Kasatina pojava uvek je značila loše vesti. Nije voleo da se civili (poput mene) mešaju u ono što je još nazivao 'vojnim stvarima', i nije baš voleo kompjuterski uskladištene ljude, ma koje vrste. Kasata je bio samo vojničina. I bio je još od krvi i mesa.

Samo, ovoga puta nije bio to pravi Kasata. Bio je to njegov dvojnik.

To je već samo za sebe bilo zanimljivo, jer ljudi od krvi i mesa teško mogu sebi napraviti dvojnika.

Bavio bih se još malo ovom neobičnom činjenicom, da nisam bio prezauzet razmišljanjem o onim stvarima koje mi se ne dopadaju kod generala Kasate. Naime, ponaša se prostački. Upravo je to dokazao. U gigabitskom prostoru, u kome živimo mi, računarski uskladišteni ljudi, postoje određena pravila ponašanja. Učtivi uskladišteni ljudi neće tek tako, bez upozorenja, banuti jedan drugom. Učtivo će vam se približiti, ukoliko žele da vam se obrate. Možda će čak 'zakucati' na 'vrata' i učtivo sačekati napolju dok ne čuju 'uđite'. I nikako neće predmete kojima su kod kuće okruženi trpati vama pod nos. Takvo ponašanje Esi naziva nekulturnim, što otprilike znači da je grubijansko. Baš ono što sam i mogao očekivati od Džulija Kasate: provalio je kroz fizički prostor u kome smo bili, i kroz njegovu gigabit-simulaciju u kojoj smo se svi mi nalazili. I evo ga sada, zajedno sa pisaćim stolom, ordenjem, cigarama i svim ostalim; i to je bio pravi prostakluk.

Naravno, da sam hteo mogao sam sve to da izguram i da se vratim u prvobitno okruženje. Prgavi momci umeju i to da urade. To vam je kao kada se dve sekretarice otimaju za vezu na piezofonu svoga šefa. Ali ja nisam hteo to da uradim. Ne zato što mi smeta da ispadnem grub prema grubijanima. Nešto drugo je bilo posredi.

Konačno sam stigao da se zapitam zbog čega je onaj pravi Kasata, onaj od krvi i mesa, napravio sebi računarskog dvojnika.

Pred nama je bila računarom stvorena simulacija u gigabit-prostoru, baš kao što je moja voljena portabl-Esi bila dvojnica moje takođe voljene (ali u poslednje vreme, samo iz druge ruke) prave-Esi. Pravi, opipljivi Kasata bez sumnje je u ovom trenutku žvakao kraj svoje prave, opipljive cigare nekoliko stotina hiljada kilometara daleko odavde, na satelitu na kome sa nalazio glavni štab USPMU.

Kada sam shvatio šta je to sve podrazumevalo, gotovo sam se sažalio na dvojnika. I zato sam potisnuo u sebi sve one reči koje su mi se nagonski nametale. Rekao sam samo: "Šta hoćeš od mene, đavo da te nosi?"

Siledžije vole kada naiđu na siledžiju. U čeličnom, nepomičnom pogledu nešto mu je kresnulo. Čak se i nasmešio - mislim da je to trebalo da bude prijateljski osmeh. Skrenuo je pogled sa moga lica na Esi, koja je uskočila u njegovo okruženje da vidi šta se događa, i obratio joj se tonom koji je trebalo da zvuči neusiljeno: "Eto, kažite i sami, gospođo Brodhed, je li to način na koji stari drugari treba da razgovaraju?"

"Nije baš najbolji", prihvati ona, ravnodušno.

Ja navalih: "Šta ćeš ti ovde, Kasata?"

"Došao sam na prijem." On se nasmeši. Bio je to ljigav, izveštačen osmeh; kada se sve uzme u obzir, nije baš imao razloga za smejanje. "Kada su se manevri završili, većina veterana kosmičkih istraživanja dobila je voljno da dođe na ovaj prijem, da se sastanu sa starim društvom. Zamolio sam da me pozovu. Hoću da kažem", objasni on kao da je baš Esi i meni trebalo nešto objašnjavati, "udovoljio sam se i natovario sve na brod koji je dolazio ovamo."

"Manevri!" prezrivo šmrknu Esi. "Manevri - protiv koga? Kada Neprijatelj naiđe, vi ćete izvući svoje šestocevaše i izbušiti te smrdljivce kao švajcarski sir - bum, bum, bum?"

"U poslednje vreme, gospođo Brodhed, imamo na svojim patrolnim brodovima i nešto bolje od šestocevaša", ljubazno primeti Kasata; meni je bilo dosta ćaskanja.

Ponovio sam svoje pitanje. "Šta hoćeš od mene?"

Kasata prestade da se smeši i povrati svoj prirodni, neljubazni izgled lica. "Ništa", reče on. "I to je zaista ništa, Brodhede. Hoću da se više ne mešaš u to." Prestao je čak i da se pravi ljubazan.

Sačuvao sam svu hladnokrvnost. "Nisam se još ni umešao."

"Lažeš! Mešaš se, i to ovoga časa, preko svog prokletog Instituta. Osnovao si radne grupe. Jednu u Nju Džersiju, jednu u Di Moanu. Jednu o tragovima Mučkih Ubica. Jednu o ranoj kosmologiji."

Pošto je sve to bila sušta istina, sve što sam mogao da kažem bilo je ... "Posao Brodhedovog Instituta je da se upravo time bavi. To stoji u našem osnivačkom aktu. Zato smo i osnovani, i zato mi je USPMU dala status pridruženog člana i pravo da prisustvujem njihovim strateškim sednicama."

"E pa, burazeru", veselo upade Kasata, "i tu si se prešao. Nemaš ti nikakvo pravo. Samo ti se dozvoljava da prisustvuješ. Ponekad. A dozvola nije isto što i pravo na nešto. I zato te upozoravam da je ne dovodiš u pitanje. Jer, mi ne želimo da nas ometaš."

Ponekad stavarno mrzim te tipove. "Slušaj, Kasata", započeh, ali me Esi prekide, pre nego što sam uopšte stigao da uzmem zalet.

"Momci, momci! Zar ne možete to da ostavite za drugi put? Došli ste na prijem, a ne da se svađate."

Kasata je oklevao još trenutak, ratobornog izraza lica. A onda klimnu. "Pa, dobro, gospođo Brodhed", složi se on, "nije vam to loše. Mogu ja i da pričekam; i onako nisam obavezan da podnesem raport još za jedno pet do šest zemaljskih sati". A onda se ponovo obrati meni. "Nemoj odlaziti sa Roka", naredi mi. I nestade.

Esi i ja se zgledasmo. "Nekulturnjak", reče ona, nabravši nos kao da još oseća smrad njegove cigare.

Ono što sam rekao bilo je mnogo gore, i Esi me obgrli rukom. "Robine? Taj tip je prava svinja. Hajde, ne misli više na njega, važi? Nemoj da zbog njega opet postaneš loše raspoložen i kiseo, molim te."

"A, to nikako", uzvratih hrabro. "Prijem! Sada te smesta vodim u Plavi Pakao!"

Prijem je bio zaista pakleno dobar.

Kada me je Esi, onomad, zapitala zar ne mislim da su od svega toga napravili preveliku paradu, nisam te njene reči uzeo ozbiljno. Znao sam da ne misli tako. Esi nikada nije bila vasionski istraživač, ali i bez toga, svako živi je znao šta ovaj prijem predstavlja.

Bio je organizovan da bi se proslavila ništa manje nego stogodišnjica otkrivanja asterioda po imenu Kapija; a koliko ja znam, ljudski rod u svojoj istoriji nije zabeležio ništa veće od toga.

Rinklrok je bio izabran za mesto proslave stogodišnjice iz dva razloga. Prvi je bio taj što je asteeriod bio pretvoren u dom staraca. Bio je izvanredan za boravak gerijatrijskih pacijenata. Kad god bi lečenje arteroskleroze pogoršalo osteoporozu, ili pokušaj da se ukloni tumor doveo do pojave Menijerovog sindroma, Rinklrok je bio ono pravo. Na njemu ostarela lica nisu morala tako snažno da pumpaju krv. Ostareli udovi nisu morali da se muče da bi održali u stojećem stavu sto kilograma kostiju i mesa. Najveća sila teže, bilo gde na asteroidu, iznosila je samo jedan odsto normalne zemljine gravitacije. Oni koji su se do tada samo teturali mogli su polako da trče ili da skakuću; čak da se voze na točku, ako požele. Spori, nesigurni refleksi više ih ne bi ukočili u mestu ispred jurećeg automobila; nije bilo automobila. Naravno, moglo bi se desiti da umru. Ali to nije moralo da znači i kraj života, jer Rinklrok je imao najbolje (i najviše korišćene) uređaje za skladištenje ličnosti koji su se mogli naći u svemiru. Kada se ona stara trupina od krvi i mesa više nije mogla popravljati, matorac bi se prepustio ljudima iz preduzeća Drugi Život, i prvo čega bi potom postao svestan bilo je da mu se vid izbistrio i ojačao, da može da čuje i najmanji šum, da više ništa ne zaboravlja i da brzo uči. Bio je, ni manje ni više nego ponovo rođen! - ali bez onih odvratnih odliva i neprijatnosti kao prvi put. Život - možda bi ipak trebalo da kažem 'život' - pošto uskladišteni um kao ovaj u materijalnom telu - nije bio loš. U izvesnom smislu bio je čak i bolji.

To vam ja kažem, a ja valjda znam o čemu govorim.

Nikada ne biste sreli veseliju skupinu računarski uskladištenih ljudi od onih koji su živeli na Rinklroku. 'Rok' znači 'stena', i zaista je to i bila. Bio je to kvrgavi stari asteroid, svega nekoliko kilometara s kraja na kraj, nalik na milione drugih koji se okreću oko Sunca, u prostoru između Marsa i Jupitera, ili na bilo kom drugom mestu. Pa - možda ne baš sasvim nalik. Ovaj asterod bio je sav izbušen tunelima od jedne površinske kore do druge. Nije ih bila izbušila ljudska ruka. Takvog smo ga zatekli; i to je bio onaj drugi razlog zbog kojeg je baš na tom mestu bilo najprikladnije da se proslavi stogodišnjica čovekovog prvog međuzvezdanog putovanja.

Kao što vidite, Rinklrok je bio veoma neobičan asteroid; čak bi se moglo reći jedinstven. U početku je samo kružio oko Sunca po orbiti pod pravim uglom u odnosu na ekliptiku. To je ono što je na njemu bilo neobično. Ali ono jedinstveno bila je činjenica da je u trenutku kada smo ga otkrili bio pun-krcat prastarim svemirskim letelicama Hičija. Nije tu bilo samo dve-tri, bila ih je čitava gomila; u stvari, ukupno devet stotina dvadeset i četiri, da budem precizan! I to letelica koje su još funkcionisale! - dobro, funkcionisale su gotovo uvek, naročito ako niste imali utvrđeno odredište. U tim prvim danima zaista nismo ni znali gde ćemo stići. Popeli bismo se u brod, ispalili ga, a zatim se zavalili u sedišta, čekali i molili se Bogu.

Dešavalo se da imamo sreće.

Ali još češće se dešavalo da izginemo. Većina od nas koji smo preživeli i sada se nalazimo na ovom prijemu pripadaju onima koji su imali sreće.

Ali na svakom uspešnom putovanju hiči-letelicom naučili bismo nešto novo, i vremenom smo naučili dovoljno da možemo da stignemo bilo gde u Galaksiji, i da čak budemo prilično sigurni da ćemo stići živi. Čak smo donekle i usavršili tehnologiju Hičija. Oni su se sa površine dizali u nisku orbitu pomoću raketa; mi smo naučili da koristimo Lofstromove petlje. I od tada onima koji su upravljali programima za istraživanje svemira više nije bio potreban asteroid.

Zato su ga prebacili u Zemljinu orbitu.

U početku su nameravali da ga pretvore u muzej. A onda su odlučili da od njega naprave dom u kome će boraviti oni koji su preživeli putovanja hiči-letelicama. Od tada smo ga nazvali Rinklrok. Pre toga se zvao Kapija.



Evo nas sada pred novim problemom u komunikaciji; kako da vam objasnim šta smo Esi i ja dalje radili?

Najlakše će biti da kažem da smo se razdvojili.

Pa - jeste, upravo smo to i uradili. To se u stvari i radi na prijemima. Onako bestelesni lepršali smo unaokolo, razmenjujući pozdrave, zagrljaje, obaveštenja o tome gde smo bili i šta smo radili, sa svojim takođe bestelesnim prijateljima - naravno, nisu svi naši prijatelji na Roku bili bestelesni, ali za sada nismo još obraćali pažnju na one od krvi i mesa. (Ne bih želeo da dobijete utisak da mi ne volimo svoje prijatelje koji imaju telo. Nisu nam ništa manje dragi od onih koji su uskladišteni, ali Bože moj, kajo su samo spori).

Dakle, sledećih nekoliko desetina hiljada milisekundi proteklo je u: "Marti! Od kad se nismo videli!" i "Oh, Robine, pogledaj samo kako nam se Dženi Ji-ding podmladila!" i "Sećaš li se kako je ovo mesto nekada zaudaralo?" I to je potrajalo, jer na prijemu je, ipak, bilo mnogo zvanica. Dobro, kazaću vam tačan broj. Nakon prvih pedesetak srdačnih zagrljaja i ljubaznih laži zastao sam za trenutak da prizovem svoj verni program za skladištenje, Alberta Ajnštajna. "Alberte", upitah kada se stvorio preda mnom, ljubazno žmirkajući: "Koliko?"

Kratko vreme je pućkao na svoju lulu, a onda uperi njen kamiš na mene. "Bogami, mnogo. Kad sve saberem, bilo je trinaest hiljada osam stotina četrdeset dvoje vasionskih istraživača na Kapiji. Neki su, naravno, izginuli bez traga. Ima ih koji su rešili da ne dođu, ili su bili sprečeni, ili još nisu stigli. Prema mom sadašnjem proračunu, tri hiljade sedam stotina dvadeset šest je prisutno, od kojih su polovina uskladišteni. Naravno, tu je i jedan broj gostiju nekadašnjih istraživača, kao što je gospođa Brodhed, a da i ne pominjem pacijente koji su tu na lečenju i nemaju veze sa istraživačima."

"Hvala ti", odgovorih, a onda, upravo kad se spremao da ode, dodadoh: "Još nešto, Alberte. Džulio Kasata. Kopka me da saznam zašto ga nerviraju studijske grupe u Institutu, a naročito me interesuje zašto je uopšte došao. Biću ti zahvalan ako to malo istražiš."

"Ja to već radim, Robine." Albert se nasmeši. "Javiću ti se kad budem siguran da imam informacije. A dotle - lepo se provedi."

"Ja to već radim", odgovorih zadovoljno. Baš je korisno imati pomoćnika kao što je Albert Ajnštajn; on se brine o poslu dok se ja provodim. Bezbrižno sam se posvetio prijemu.

Nismo poznavali svih tri hiljade sedam stotina dvadeset šestoro veterana koji su došli na ponovno viđenje. Ali među njima je ipak bilo mnoštvo onih koje smo znali; i zato mi nije baš jednostavno da vam tačno kažem što smo radili, jer koga bi zanimalo da čuje koliko puta je jedno od nas dvoje vrisnulo od sreće pri susretu s nekim od njih, ili koliko puta je neko od njih povikao kad nas je ugledao: "Kakvo iznenađenje! Kako ti divno izgledaš!"

Munjevito smo preletali gore-dole kroz gigabitski prostor i kroz isprepletane kvadrante, nivoe i tunele u prastaroj steni, pozdravljajući svoje kolege ili već uskladištene prijatelje poput nas. Popili smo po jednu sa Sergejom Borbosnim u Vretenu - Sergej je bio Esin školski drug u Lenjingradu pre nego što je otišao na Kapiju i završio sporo i ogavno umirući od prevelikog zračenja. Dugo smo se zadržali na koktelu u Muzeju Kapije, šetkajući sa čašom u ruci i razgledajući eksponate: artefakte sa Venere i planete Pegi, raznovrsno oruđe i vatrene bisere i uskladištene podatke zvane 'molitvene lepeze' iz čitave galaksije. Slučajno smo sreli i Dženi Ji-đing, koja se zabavljala sa našim prijateljem, Odijem Voltersom III, pre nego što je on odleteo da poseti Hičije u jezgru. Verovatno je želela da se uda za njega, pomislih, ali sve to više nije bilo važno, jer Dženi je u međuvremenu poginula pokušavajući da se spusti helikopterom usred jedne strahovite zimske oluje na planeti zvanoj Persefona. "Zar od svih mogućih gluposti", rekao sam, smešeći joj se, "udes na vazdušnoj letelici!" Posle sam, naravno, morao da se izvinim, jer niko ne voli da mu se kaže da je glupo umro.

To su bile uskladištene duše poput nas, one s kojima smo mogli da razgovaramo bez teškoća i neposredno. Naravno, bilo je i mnogo ljudi od krvi i mesa koje smo takođe želeli da pozdravimo.

Ali to je već bio sasvim drukčiji problem.

Teško se može opisati šta znači biti um bez tela u gigabitskom prostoru.

U izvesnom smislu, to vam je kao seks.

To jest, to je nešto što ne možete lako opisati nekome ko još nije probao. To o seksu mi je dobro poznato, jer sam svojevremeno pokušao da nekim čudnim ljudima opišem kakvo je to uživanje kada se vodi ljubav - dobro, ne baš ljudima, već razumnim stvorovima - nije važno ko su oni bili, da se na zadržavamo - i dobro sam se namučiio. Pošto su mnogo milisekundi pažljivo slušali kako pokušavam da im to opišem, objasnim i metaforički prikažem - i nisu shvatili - rekli su nešto nalik na: "Oh, da, sad mi je jasno! To je kao ona druga stvar koju radite - kijanje, je li tako? Kad znate da morate, a ne smete, ali ipak morate? I onda to počne da vas svrbi sve više i više, tako da na kraju ne možete izdržati i morate da kinete, i onda vam je posle toga lepo? Je li tako?"

Ja sam samo rekao: "Ne, nije tako", i digao ruke od svega.

Eto, upravo tako je teško opisati kako izgleda boravak u gigabit prostoru. Mogu da vam opišem neke od stvari koje tamo radim. Na primer, kada smo pili sa Sergejem Borbosnim u Vretenu, nismo bili 'stvarno' u Vretenu. Vreteno jeste postojalo u stvarnosti; bila je to središnja šupljina u asteroidu Kapija. Nekada je bar koji se tu nalazio - zvao se Plavi pakao - bio omiljeno sastajalište vasionskih istraživača, gde su mogli da popiju, da se malo kockaju i da prikupe hrabrost i potpišu se na prijavi za neko od onih zastrašujućih i često smrtonosnih i jednosmernih putovanja na hiči-brodovima. Ali 'stvarno' Vreteno više nije bilo mesto za piće. Pretvorili su ga u solarijum sa kvarc-lampama za one najmalaksalije gerijatrijske pacijente među stanovnicima Rinklroka.

Da li smo zbog toga imali problema? Ni najmanje! Jednostavno smo stvorili svoju vlastitu simulaciju Vretena, zajedno sa kockarnicom kakva je postojala u Plavom paklu, i seli zajedno sa Sergejem da cugamo rashlađenu votku i grickamo perece i dimljenu ribu. Simulacija je imala stolove, barmene, ljupke konobarice, trio koji je svirao hitove od pre pola veka, i bila ispunjena bučnom gomilom slavljenika sa prijema. Imala je, u stvari, sve što biste očekivali da nađete u jednoj veseloj točionici džina iz doba prohibicije izuzev jedne jedine stvari, 'stvarnosti'. Ništa od toga nije bilo 'stvarno'.

Sve oko nas, uključujući i neke od gostiju sa prijema, bilo je samo niz simulacija preuzetih iz čipova za skladištenje. Kao što smo, uostalom, bili i ja i Esi u svom portabl obliku - kao što je bio i sam Sergej.

Kao što vidite, nismo morali da budemo u Vretenu, stvarnom ili bilo kakvom. Kada smo seli da nešto popijemo mogli smo sebi stvoriti ambijent kakav god poželimo. Esi i ja smo to, u stvari, često i činili. "Gde hoćeš da večeramo?" kazala bi Esi, a ja bih odgovorio: "Paaa, ne znam ... Luteka? La Tour d' Argent? Čekaj, setio sam se, jede mi se pečena piletina. Šta kažeš na jedan piknik ispred Tadž Mahala?"

I tada bi naši pomoćni sistemi poslušno izvukli delove programa obeležene kao 'Tadž Mahal' i 'Piletina, pečena', i mi bismo se obreli gde treba.

Naravno, ni okruženje ni hrana ni piće nisu bili 'stvarni' - ali nismo bili ni mi. Esi je bila računarski uskladišteni analog moje drage žene, koja je još bila živa negde u svetu - i još moja žena. Ja sam, pak, bio uskladišteni ostatak samoga sebe, ono što je preostalo kada sam umro prilikom onog uzbudljivog susreta sa živim Hičijem. Sergej je bio uskladišteni Sergej, zato to je i on, takođe, bio mrtav. A Albert Ajnštajn ...

No, dobro. Albert je bio nešto sasvim drugo; ali držali smo ga uz nas jer je bio ludo zabavan na prijemima.

I sve to nije ništa menjalo na stvari! Piće nas je hvatalo isto kao nekad, dimljena riba je bila isto onako masna i slana, komadići sirovih 'grickalica' bili su isto onako krckavi i ukusni. I nikada se nismo gojili, ni patili od mamurluka.

Dok su ljudi od krvi i mesa...

No, dobro, ljudi od krvi i mesa bili su nešto sasvim drugo.

Među onih tri hiljade stotinu dvadeset šestoro veterana sa Kapije koji su se okupili da proslave stogodišnjicu Roka bilo je mnogo ljudi od krvi i mesa. Mnogi su nam bili dobri prijatelji. Mnogi su bili od onih koje bih rado imao za prijatelje, jer svi mi stari istraživači imamo mnogo toga zajedničkog.

Problem sa ljudima od krvi i mesa je u tome što je s njima teško razgovarati. Ja sam brz - delam u gigabitskom vremenu. Oni su spori.

Na sreću, može se i tome doskočiti, jer inače bih poludeo pokušavajući da razgovaram sa nekim od tih tromih, usporenih ljudi od krvi i mesa.



Nekada, dok sam još bio mali, u Vajomingu, divio sam se onim šahovskim majstorima koji su običavali da sede po parkovima, gurajući umašćene figure po nauljenim tablama. Neki od njih umeli su da igraju i po dvadeset partija istovremeno, hodajući od table do table. Divio sam im se. Kako su mogli da pamte dvadesetak pozicija istovremeno, sećajući se svakog poteza, kad sam ja jedva uspevao da držim u glavi i onaj svoj jedan?

I onda sam ukapirao. Nisu pamtili ništa.

Prosto su prilazili tabli, proučili poziciju, smislili strategiju, povukli potez i prelazili na sledeću. Nisu ništa morali da pamte. Umoviša hista bili su tako brzi da je svaki od njih mogao da predstavi sebi celokupnu sliku dok protivnik počeše uvo.

Vidite, takav sam i ja ljudima od krvi i mesa. Ne bih izdržao da razgovaram sa živom osobom a da istovremeno ne radim bar još tri-četiri druge stvari. Stajali su kao kipovi! Kad sam ugledao svog starog drugara, Frenkija Hereiru, držao je jezik na usnama jer se oblizivao posmatrajući jednog drugog laponca kako se muči da otvori flašu šampanjca. Sem Straters je upravo zakoračio da izađe iz muškog toalet, a usta su mu bila otvorena da dovikne pozdrav nekoj drugoj živoj osobi u sali za prijem. Nisam ni pokušao. Samo sam napravio po jednog svog dvojnika i poslao ga do njih. A ja sam 'otišao'.

Neću time da kažem da sam se bukvalno uklonio; samo sam obratio pažnju na nešto drugo. Nisam morao da ostanem, jer su moji podprogrami bili savršeno sposobni da svakog od mojih dvojnika usmere - jednog ka Frenkiju, drugog ka Semu - da učine da se oni nasmeše i otvore 'moja' usta, da progovore u trenutku kada 'me' oni primete. Dok stigne ono vreme kad treba da se odlučim šta ću da im kažem, ja ću se već vratiti do njih.

Ali to su bili živi ljudi. Srećom pa moj prag dosade, bilo je i mnogo uskladištenih osoba (bolje rečeno, nisu baš svi bili osobe). Neki su bili moji stari drugari. Neke sam poznavao prosto zato što su ih svi poznavali. Bio je tu Detvajler, koji je otkrio Vudu Svinje, i Lao-đičen, koji je bio terorista sve dok se nisu pojavili Hičiji, a onda je promenio stranu. On je otkrio javnosti celu bandu ubica i bombaša u američkom kosmičkom programu. Bio je tu čak i Hariman, koji je još davno gledao svojim očima eksploziju jedne supernove, i dovoljno dugo boravio na periferiji talasa koji se širio da bi dobio naučnu nagradu od pet miliona tadašnjih dolara. Bio je tu i Mangrov, koji se obreo na svemirskoj stanici Hičija koja je kružila oko jedne neutronske zvezde i otkrio da su čudne, male pokretne lopte usidrene za dokove na stanici u stvari skupljači uzoraka koju su mogli da se pošalju na površinu zvezda i donesu odatle nekih jedanaest tona - grudvicu veličine nokta - neutronijuma. Mangrov je na kraju umro od doze zračenja koju je primio dok je taj materijal doneo do Zemlje, ali to ga nije sprečilo da nam se pridruži na Rinklroku.

I tako sam jurcao kroz prolaze Kapije, brz kao munja koja brazda nebo, i pozdravljao se sa stotinama starih i novih prijatelja. Ponekad bi se portabl-Esi našla kraj mene. Ponekad bi bila daleko, zaokupljena vlastitim pozdravljanjima. Verni Albert je stalno bio dovoljno blizu da ga dozovem, ali nikada nije učestvovao sa mnom u zagrljajima. U stvari, nikome drugom se nije pokazivao osim meni, osim kad bi ga neko izričito pozvao. Niko u toj cerekavoj, zagušljivoj atmosferi nalik na onu sa sastanaka za godišnjice mature, novogodišnjih dočeka ili svadbi, ne bi se trudio da upoznaje obični sistem za skladištenje i pronalaženje podataka, iako je on bio najbolji prijatelj koga sam ikada imao.

I zato, kad smo se vratili u Vreteno, i pili sa Sergejem Barbosnojem, i meni počelo da biva dosadno, prošaputao sam. "Alberte?"

Esi me je samo pogledala. Znala je šta radim. (Na kraju krajeva, ona je stvorila njegov program, da ne pominjemo i moj). Nije se bunila; nastavila je veselo da brblja sa Sergejem na ruskom. U tome nije bilo ničeg neučtivog, jer ja, naravno, razumem ruski - govorim ga sasvim tečno, a pored njega još i dosta drugih jezika, jer ja sam, na kraju krajeva, zaista imao vremena do mile volje da učim. Neučtivo je bilo što su razgovarali o ljudima koje nisam poznavao, niti su me zanimali.

"Zvao si me, o gospodaru?" šapnu mi Albert u uho.

"Ne ludiraj se", odgovorih. "Jesi li uspeo da otkriješ šta se događa sa Kasatom?"

"Ne baš u potpunosti, Robine", priznade on, "jer da jesam već bih te potražio da te obavestim. Međutim, izvukao sam već nekoliko zanimljivih zaključaka."

"Da ih čujem", prošaptah, smešeći se Sergeju koji mi je u čašu, i ne pogledavši me, ulio još jednu porciju ledene vodke.

"Ja to sagledavam kao tri odvojena pitanja", poče Albert, udobno se zavalivši i spremajući se za jedno lepo, dugačko predavanje. "Pitanje veze između seminara i instituta i interesa USPMU, pitanje manevara i pitanje ličnog prisustva generala Kasate među nama. Ta tri pitanja se dalje mogu razložiti na ..."

"Ne", prošaptah, "ne mogu. Kratko i jasno, molim te, Alberte."

"Dobro. Seminari su, naravno, u neposrednoj vezi sa problemom Neprijatelja: kako ih prepoznati po njihovim signaturama, i zbog čega žele da menjaju tok evolucije svemira. Jedino što u svemu tome zbunjuje jeste zašto se sada USPMU brine zbog seminara na Institutu, kada se zna da je već bilo mnogo sličnih konferencija na koje USPMU nije imala nikakvih primedaba. Verujem da je ovo u vezi sa pitanjem manevara. I to verovanje mogu potkrepiti sledećim podatkom: od kada su počeli manevri, sve komunikacije, kako sa USPMU satelita tako i sa Stražarnog točka stavljene su pod embargo."

"Em-šta?"

"Embargo. Da, tako je, Robine. Presečene. Cenzurisane. Zabranjene. Zabranjeno je svako saobraćanje i sa jednim i sa drugim. Ja zaključujem da, prvo, ovi događaji stoje u uzajamnoj vezi, i da svi zajedno imaju veze sa manevrima. Kao što znaš, pre nekoliko nedelja na Stražarskom točku došlo je do lažne uzbune. Možda ta uzbuna i nije bila lažna..."

"Alberte! Zaboga, šta to govoriš!?" Nisam progovorio glasno, ali Esi mi je dobacila jedan zbunjeni pogled. Umirujući sam joj se nasmešio. Ili sam barem pokušao, jer u toj misli nije bilo ničega umirujućeg.

"Ama ne, Robine", nastavi on blagim glasom, "nemam razloga da poverujem da je uzbuna bila prava. Ali USPMU se možda zabrinula više od mene; to objašnjava njene iznenadne manevre, koji su izgleda, bili prilika da se isprobaju neka nova oružja ..."

"Oružja!"

Još jedan pogled od Esi. Glasno i veselo, međutim, rekoh: "Nazhdrovya", i podigoh čašu.

"Baš tako, Robine", smrknuto odgovori Albert. "Preostaje nam, dakle, još samo da odgovorimo na prisustvo generala Kasate. Verujem da je to objašnjenje veoma jednostavno. Došao je da motri na tebe."

"Onda to veoma loše radi."

"Ne bi se moglo reći, Robine. Doduše, general izgleda kao da je u ovom trenutku potpuno zaokupljen nekim svojim stvarima, da. Trenutno je zaključan sa jednom damom, i to već malo poduže. Ali pre nego što se povukao sa tom mladom osobom izdao je naređenje da sledećih trideset minuta, po stvarnom vremenu, nijedna letelica ne sme napustiti asteroid. Mislim da će te najverovatnije potražiti još jednom, pre nego što to vreme istekne, a u međuvremenu ti ne možeš da odeš sa asteroida."

"Božanstveno", rekoh ja.

"Mislim da nije", ravnodušno me ispravi Albert.

"On to ne sme da radi!"

Albert napući usta. "Dugoročno gledano, ti si u pravu", složi se on. "Svakako da ćeš, pre ili posle, biti u stanju da dopreš do neke više vlasti koje će poništiti odluku generala Kasate, jer nad službom USPMU još donekle postoji civilna kontrola. Ali za sada, bojim se da je on hermetički zatvorio sve izlaze iz asteroida."

"Đubre!"

"To verovatno i jeste." Albert se nasmeši. "Uzeo sam slobodu da sam obavestim Institut o ovome što se desilo, i oni će, bez sumnje, nešto učiniti - na žalost, to će ići brzinom zemaljskog vremena." On zastade. "Ima li još šta? Ili da nastavim sa istraživanjima?"

"Nastavi, do vraga!"

Još izvesno vreme tumarao sam unaokolo, peneći od besa, po gigabitskom prostoru, pokušavajući da se smirim. Kad mi se učinilo da sam u stanju makar da ostavim privid uljudnosti u razgovoru s nekim, vratio sam se Esi i Sergeju Borbosniju u onoj simulaciji Plavog pakla. Esi, koja je bila usred jedne dugačke anegdote, ljubazno podiže pogled k meni, i zadrža ga na mom licu. "Ha, Robine", reče ona, "tebe opet nešto sekira."

Ispričah joj ono što mi je Albert rekao. "Đubre", reče ona, složeći se s mojom dijagnozom, a Sergej dodade ljubaznim, pevuckavim tonom: "Nekulturnij, eto, to je on". Esi me s ljubalju uze za ruku. "Pa, najzad, dragi Robine", reče ona, "u ovom trenutku to nije važno, slažeš se? Ionako smo nameravali da ostanemo na prijemu još dosta dugo, čak i po zemaljskom vremenu."

"Jeste, ali prokleta mu duša..."

"Njegova duša je već dovoljno prokleta, dragi Robine. Hajde, popij nešto. To će te oraspoložiti."

Rešio sam da je poslušam.

Nije mi, međutim, polazilo za rukom. A nije bilo ni bog zna kako zabavno slušati razgovor između Esi i Sergeja.

Shvatite me, meni se Sergej dopadao. Ne zato što je bio lep, jer to nije bio. Sergej Borbosni je bio visok, ispijen kao leš, proćelav. Imao je one osećajne, ruske oči, i onaj sistematski, ruski način nalivanja ogromnim količinama ledene votke, svaki put na eks. Pošto je i on bio fizički mrtav, mogao je tako da pije u beskonačnost i da se ne napije ako ne želi. Ali ako je verovati Esinim rečima, tu sposobnost je imao i u vreme kad su oboje još studirali u Lenjingradu i bili od krvi i mesa. To mora da je veoma zabavno, naročito ako ste student - i uz to Rus. Ali mene nije baš oduševljavalo.

"Dakle, kako napredujete?" upitah ih ljubazno, kada sam primetio da su prestali da razgovaraju i da sada oboje gledaju u mene.

Esi ispruži ruku, s ljubavlju me pogladi po kosi i reče: "Hej, dragi Robine, ovo naše podsećanje na stare dane tebe ne zanima mnogo, je li tako? Zašto se malo ne prošetaš?"

"Ma ne, ne smeta mi", slagah iz mesta, ali ona samo uzdahnu i reče: "Idi". I tako sam otišao. Morao sam, u svakom slučaju, da malo razmislim nasamo.

Nije mi baš lako da vam objasnim o čemu sam želeo da razmislim, jer, bez uvrede, ljudi od krvi i mesa, poput vas, nisu u stanju da istovremeno shvate ogroman broj srodnih tema koje uskladištena i multivremenska osoba poput mene svakog trenutka drži u glavi - to jest, u 'glavi' - pazi sad mene.

Što me navodi na pomisao da sam napravio još jednu ozbiljnu grešku.

Ljudi od krvi i mesa ne mogu da žongliraju sa toliko mnogo misli. Ljudi od krvi i mesa uopšte nisu u stanju da vrše paralelnu obradu informacija. Ljudi od krvi i mesa rezonuju linearno. Ove nedostatke i potrebu da ih nadoknadim moram imati u vidu kada saobraćam sa ljudima od krvi i mesa.

Dakle, pošto sam tri puta pokušao da nađem pravi početak svoje priče, sad uviđam da je trebalo da je započnem na četvrti i potpuno drugačiji način.

Trebalo je da počnem od one dece koja žive na Stražarskom točku.


[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

2. Na Točku


Moraćemo, dakle, da se vratimo malo unazad. U stvari, ne baš mnogo. Bar ne mnogo prema zemaljskim merilima; ni blizu, čini mi se, onoliko koliko bismo morali zbog nekih drugih stvari. Samo nekoliko meseci.

Moram vam ispričati o Kijavku.

Kijavko je imao osam godina - prema vlastitom računanju vremena, koje se razlikuje od svih vidova vremena o kojima smo do sada govorili. Pravo ime mu je bilo Sternutator. To je bilo hičijevsko ime, i u tome nema ničega neobičnog, jer on je bio dete Hičija. Imao je tu nesreću (ili sreću) da bude dete roditelja koji su među Hičijima bili specijalisti za dve veoma korisne discipline i slučajno bili na dežurstvu kada su Hiči otkrili da više ne mogu ostati u svom skrovištu i da se moraju vratiti u svemir. Veliko mnoštvo stručnjaka Hičija stalno je bilo u pripravnosti, očekujući upravo ovakav hitni zadatak. Montirani umovi Prastarih Predaka Hičija konstatovali su da je takva potreba nastupila, i dežurne posade su smesta bile otpremljene napolje, u Galaksiju. Mali Sternutator je otputovao s njima.

'Sternutator' nije podesno ime za dete u školskom uzrastu, bar ne kada su mu većina iz razreda ljudska bića. Na jeziku Hičija ta reč označava jednu vrstu akceleratora čestica, približno nalik na laser, u kome se čestice 'golicaju' (ili tačnije rečeno stimulišu) sve dok ne budu sve odjednom emitovane u vidu jedne jedine, moćne eksplozije. Dečak je pogrešio kada je svoje ime bukvalno preveo školskim drugovima, jer oni su ga, prirodno, od tada prozvali Kijavko.

Bolje rečeno, većina ga je tako prozvala. Harold, devetogodišnji ljudski pametnjaković, koji je sedeo iza njega na Pojmovima, rekao mu je da je on, u redu, jedan od sedam patuljaka, ali da su roditelji izabrali pogrešnog patuljka da ga po njemu nazovu. "Isuviše si glup da budeš Kijavko", rekao mu je Harold za vreme odmora na igralištu, nakon što ga je mali Sternutator pobedio u testu za prepoznavanje sistema. "Ti si u stvari Glupavko", dobaci mu on i baci se na odskočnu dasku, gurnuvši pri tom Kijavka tako da je odleteo na robota za vežbanje tai-čija. Obojica su pri tom imali sreće. Robotigrač je reagovao u magnovenju, vešto uhvativši malog Hičija u svoje meko obložene ruke. Tako se Kijavko nije povredio, a Harold nije bio kažnjen i morao da prekine odmor.

Robotvaspitač na drugoj strani igrališta, nije ni primetio šta se dogodilo. I tako je tai-či robot očistio Kijavka od prašine, učtivo mu vratio na mesto pomerenu vrećicu koja mu se visila između nogu, i šapnuo mu u uho - na jeziku Hičija: "On je još mali, Sternutatore. Kad odraste biće mu žao."

"Ali ja neću da me zovu Glupavko!" zajecao je mališan.

"Ovi drugi neće. Niko osim Harolda, a i on će ti se jednog dana izviniti." Robotoigrač je bio u pravu. Ili gotovo u pravu. Od jedanaestoro dece u razredu malo ko je voleo Harolda. Niko se nije ugledao na njega, izuzev petogodišnje Softstik. Ona je takođe bila Hiči, ali veoma mala. Uglavnom se iz sve snage trudila da se umili ljudskoj deci. Kada je otkrila da se ona ne povode za Haroldom i ona je prestala da ga sledi.

I tako se malom Kijavku ništa loše nije dogodilo, izuzev što su mu roditelji, kada im je sve te večeri ispričao, reagovali svako na svoj način. Jedan se naljutio, a drugoga je sve to zabavljalo.

Onaj što se naljutio bio je Kijavkov otac, Bremsštralung, koji je svog sina nalik na kostur uzeo na vlastitio koštunjavo koleno i zašištao: "Odvratno! Zahtevaću da se taj robotvavaspitač prebaci među radnike zato što je dozvolio da onaj debeli siledžija povredi našeg sina!"

Roditelj koga je sve to zabavljalo bila je Kijavkova majka. "Meni su se u školi događale i gore stvari, Bremi", reče ona, "i to tamo kod kuće. Neka dečko sam bije svoje bitke."

"Hičiji se ne biju, Femtovejv."

"Ali ljudi da, Bremi, i sve mi se čini da ćemo to morati da naučimo od njih - oh, naravno, samo da se branimo, ne da povređujemo druge." Ona ispusti iz ruke sjajni instrument iz koga je zračila neka svetlost i koji je ona proučavala jer je bila donela posao kući, i pođe - pokretima više nalik na klizanje nego na hod, zbog male gravitacije na Točku - preko sobe da uzme Kijavka iz očevog krila. "Dečka treba samo nahraniti, dragi moj", dodade ona neveselo, "i sve će da zaboravi. Ti to mnogo ozbiljnije shvataš nego on."

I tako je Femtovejv u ovoj maloj prepirci zabeležila pedeset od sto mogućih poena. Bila je potpuno u pravu kad je rekla da joj se muž više razbesneo od sina. (U stvari, sutradan je Bremsštralung dobio ukor, zato što je još uvek bio nervozan kada je seo u Stolicu Snova. Dozvolio je, zbog toga, da mu misli odlutaju ka tom ljudskom klincu-pametnjakoviću u vreme kad nisu smele biti ničim zaokupljene. To je bilo no-no. Značilo je da Bremsštralung emituje više zaostale ljutine nego što je smeo sebi da dozvoli - u krajnjoj liniji, osnovni zadatak jednog specijaliste na Stolici Snova bio je da ništa ne oseća, već samo da bude potpuno otvoren i prijemčiv za sve osete koji bi mogli da dopru do njega preko stolice).

Ali Femtovjev nije bila u pravu kad je rekla ono drugo. Kijavko nikada nije zaboravio.

Ipak, pre bi se reklo da nije dobro zapamtio. Ostalo mu je u sećanju ne samo da se ljudska bića zaista ponekad tuku, već da se ta borba ne mora uvek voditi onim ružnim čvornovatim pesnicama i odvratno naduvenim nogama. Ljudi mogu nekoga da povrede i tako što mu nadenu ime.



Jesam li opet pogrešio? Zar nije trebalo da počnem tako što ću vam najpre objasniti čemu služi Stražarski točak?

Dobro, bolje i kasno nego nikad. Da se opet malo vratimo unazad i povežemo krajeve koji štrče.

Kada se prvi Hiči koji nije mogao upravljati svojom sudbinom (zvao se Zapovednik) sreo sa prvim ljudskim bićem koje je to moglo (zvalo se Robinet Brodhed, jer to sam bio ja), hiči-dete po imenu Sternutator se još sa svojim roditeljima nalazilo na onom dežurnom brodu u jezgru. Čeznulo je za kućom. 'Kuća' je bila udobna varošica od nekih osam do deset miliona stanovnika na planeti koja je pripadala jednoj narandžasto-žućkastoj maloj zvezdi unutar ogromne crne rupe koja je predstavljala jezgro Galaksije. Iako mu je bilo tek tri godine, Kijavko je već znao šta to znači. Znao je da se on i njegova porodica nalaze na brodu zato što može doći vreme kada će svi oni morati da ostave sve za sobom, probiju se kroz Švarcšildov omotač i pridruže se onim zvezdama napolju.

Naravno, nije očekivao da će mu se to zaista dogoditi. A nije ni niko od ostalih. A potom, kada je njemu i njegovoj porodici bilo dodeljeno da žive na Stražarskom točku - tek tada je Kijavko shvatio šta je prava nostalgija.

Stražarski točak imao je samo jednu svrhu.

Bio je mesto da se na njega postave Stolice Snova.

Stolice Snova su bile izum Hičija, na koji smo naišli pre nego što smo ikada sreli živog Hičija. Hiči su ih (između ostalog) koristili i za to da prate situaciju na planetama gde bi se jednog dana evolucijom mogla razviti razumna živa bića, ali još nisu - kao što je bila i naša planeta pre nekoliko stotina hiljada godina, kada su Hiči poslednji put posetili Zemlju.

Signali 'snova' nisu zaista bili snovi. U osnovi, bile su to emocije. Hiči (ili čovek) zatvoren u svetlucavu mrežu antena na Stolici Snova mogao je da oseti ono što oseća neko drugi - čak i kada je taj neko bio veoma daleko od njega. 'Daleko' u smislu međuplanetarnog rastojanja. U međugalaktičkim razmerama ovo nije koristilo, zato što su signali sa Stolice Snova dolazili putem obične elektromagnetne frekvencije. Ograničavali su se na brzinu svetlosti i pokoravali zakonu opadanja sa kvadratom rastojanja, tako da se efektivni domašaj Stolice Snova kretao u okviru milijardi kilometara, a ne biliona biliona koji razdvajaju jednu zvezdu od druge.

Bremsštralung, kao i svi ostali stručnjaci na Stolicama Snova, i Hiči i ljudi, igrao je ulogu očiju i ušiju Stražarnog točka. Zadatak im je bio da kontrolišu onaj najvažniji objekat u kosmologiji ljudskih bića i Hičija - kugelblic koji je lebdeo izvan galaktičkog oreola. Nijedan objekat u samoj galaksiji nije mu bio bliži, da bi mogao poslužiti u te svrhe. Zato su izgradili Točak i odvukli ga na položaj koji je samo šest astronomskih jedinica bio udaljen od kugelblica, usamljenog predmeta u bliskom intergalaktičkom prostoru.

Svi su se slagali da je ovo bio najprihvatljiviji način. Doduše, u slučaju da se nešto ipak napokon pojavi u blizini kugelblica, i da stražari dobiju signale od kojih su strepeli, znali su da će do tog prijema doći tek četrdeset minuta posle uznemiravajuće pojave, jer toliko traje dok signali koji putuju brzinom svetlosti šest puta pređu rastojanje između Zemlje i Sunca (jer to vam je šest astronomskih jedinica, glupani jedni).

A nisu bili čak ni sasvim sigurni da će, u tom slučaju, Stolice Snova uspeti da uhvate ma kakve signale.

Jer kao što su neki tvrdili, onaj model Stolice Snova koji su Hiči u početku koristili nije reagovao na - recimo - uskladištene inteligencije kao što je moja i ona Alberta Ajnštajna; tek pošto su ljudi nalik na Esi izvršili na njima izvesne prepravke mogle su da obavljaju i takve zadatke. Zašto bismo onda verovali da će biti u stanju da otkriju potpuno nepoznate signature nekih - u osnovi samo teoretski postojećih - Mučkih Ubica?

Ali ovaj drugi problem bio je u praksi nerešiv.

A u pogledu onog prvog - pošto se u okolini kugelblica ništa nije događalo već nekoliko miliona godina, tri četvrt sata ovamo ili onamo nisu izgledali mnogo značajni.



Sledećeg jutra Kijavka je probudio glas iz uređaja ugrađenog u zid koji je ponavljao na jeziku Hičija: "Vežbe, Sternutatore, vežbe. Probudi se, ovo je dan za vežbe!" Glas je ponavljao svoju poruku sve dok Kijavko nije iskliznuo iz toplog zagrljaja svoje viseće mreže, a onda postao malo blaži. "Dan za vežbe Sternutatore - ali samo vežbe druge klase. Nećeš morati u školu."

I tako se loša vest Kijavku pretvorila u dobru! Obesio je vrećicu o svoja koštunjava bedra, navukao odeću i poslao poziv Haroldu - jer oni se nisu uvek tukli - dok je podmazivao zube. "Hajde da gledamo brod kako pristaje", predložio je Kijavko, a Harold, trljajući snene oči i zevajući odvrati: "Možeš da se kladiš u svoju malu guzicu, Glupavko. Sastanak za deset minuta na uglu školske dvorane."

Pošto je bio dan za vežbe, uz to vežbe druge klase, oba Kijavkova roditelja već su bila otišla na posao, alu ugrađani kućni uređaj je umesto njih obavljao sve roditeljske dužnosti. Nogovarao je Kijavka da doručkuje (e, danas baš neću! No, ipak mu je dozvolio da mu napravi sendvič koji će smazati u trku) da obavi svoje vazdušno kupanje (ali to je sinoć uradio, i čak ni njegov otac nije bio tako strog u pogledu higijene). Kijavko zatvori vrata stana dok je uređaj još bio u pola reči i požuri kroz hodnike Točka, opustele zbog vežbe, u pravcu školske dvorane.

Kada se Harold nije pravio važan, a Kijavko nije bio naduren, bili su prijatelji.

Ali nije tako bilo od početka. Harold je, tako reći, bio prvo ljudsko biće koje je Kijavko ugledao, a Kijavko je sigurno bio prvi Hiči u Haroldovom život. Svako je bio zgrožen nad izgledom onog drugog. Kijavku je Harold izgledao debeo, bezobličan, odvratno naduven - otprilike kao leš koji je proveo u vodi nedelju dana. Haroldu je Kijavko izgledao još gore.

Hiči liči na isušenu mumiju čoveka koji je umro u pustinji. Kijavko je imao ruke i noge, kao čovek, ali na njima nije bilo mesa vrednog pomena. I, naravno, imao je onu smešnu vrećicu. Da i ne pominjemo onaj blagi smrad na amonijak koji stalno veje oko svakog Hičija.

Prijateljstvo, dakle, u početku nije bilo instinktivno. Ali s druge strane, nisu imali naročito veliki izbor. Na čitavom Stražarskom točku bilo je manje od pedesetoro dece, a dve trećine ih je bilo po drugim školama, raspoređenim po periferiji Točka. Izbor vršnjaka bio je, dakle, veoma ograničen. Naravno, nisu dolazile u obzir bebe i oni mlađi od šest godina. Poluodrasli tinejdžeri bili su, dabome, na velikoj ceni - i Kijavko i Harold bi bili izvan sebe od sreće da se druže s nekima od njih - ali, naravno, oni nisu hteli da se gnjave sa klincima.

Mogli su da odlaze u druge sektore. Čak je i osmogodišnji Kijavko to više puta uradio, sam ili sa školskim drugovima. Ali sve što se nalazilo u tim drugim sektorima bilo je i u njegovom, a tamošnju decu nisu poznavali.

Nijedno pravilo nije zabranjivalo Kijavku da ide gde god hoće, s drugarima ili sam - osim u zabranjene kabine na spoljnoj ivici Točka, gde je posada danonoćno dežurala u Stolicama Snova. Nije mu bilo zabranjeno da se igra u opasnim zonama. Opasnih zona, u stvari, nije ni bilo. U ogromnom Stražarskom točku sigurno je bilo mesta gde su se zaista opasne količine energije naglo razvijale bez upozorenja - prilikom signalnih eksplozija, regulisanja rotacije, pomereanja mase - ali nigde na Točku energija se nije mogla koristiti bez stalne kontrole neumornih računarskih programa, a često i uz učešće uskladištenih umova mrtvih ljudi ili Hičija. Naravno, od živih osoba pogotovo nije pretila nikakva opasnost. Na Točku nije bilo otmičara i silovatelja. Nije bilo otvorenih bunara u koje bi se moglo upasti, ni šuma da se čovek u njima izgubi. Naravno, tu i tamo bi se naišlo na poneki šumarak, ali nijedan nije bio toliki da osmogodišnje dete ne bi videlo kako da izađe iz njega, čak i kad se nalazilo u samom središtu. Kad bi se neko dete izgubilo, makar i za trenutak, dovoljno je bilo da se obrati svom robotoradniku i ovaj bi mu pokazao kuda da ide. To jest, ako je u pitanju bilo ljdsko dete. Mali Hiči, kao što je to bio Kijavko, nije čak morao ni potražiti robotoradnika; mogao je prosto da priupita Prastare Pretke u svojoj vrećici.

U stvari, Stražarski točak je bio toliko bezbedan da je većina dece ponekad zaboravljala na strahovitu opasnost zbog koje stražare, a to je bio slučaj i sa nekim od odraslih koji su ga opsluživali.

Zato su se morali podsećati. Vežbe su se često održavale, čak i za decu - naročito za decu, jer kada stražari na Stolicama Snova, otkriju ono na šta motre, a to će se jednoga dana sigurno dogoditi, deca će morati da se brinu sama o sebi. Nijedan odrasli neće tada moći da se stara o njima. Čak će i robotoradnici biti zauzeti, jer će im programi istoga časa biti uključeni na analize, komunikacije i skladištenje podataka. Deca će morati da se sakriju na određenom mestu - u stvari, da se sklone s puta - i da se tamo tresu od straha sve dok im neko ne kaže da smeju opet da se pojave.

Ovakve stvari se nisu prvi put uvežbavale. Sredinom dvadesetog veka đaci u Americi i u Sovjetskom Savezu morali su da nauče da se naglo bace pod klupe, ostanu ispruženi, prepletu prste na potiljku, i znoje se od straha - ako bilo šta od toga ne urade, govorili su im nastavnici, atomska bomba će ih ispržiti kao krompiriće. Ali mnogo veća opasnost vrebala je ovua decu ovde, na Stražarskom točku. Nisu bili u pitanju samo njihovi životi. Ako naprave neku zbrku bilo bi izgubljeno, možda, sve.

I zato, kad je bio dan za vežbe i ona su se znojila od straha.

Bolje rečeno, uglavnom jesu. Ali s vremena na vreme imala su i vežbe druge klase.

'Druga klasa' značila je da treba preduzeti samo uobičajene mere predostrožnosti zato što dolazi brod za snabdevanje. Vežbe druge klase nisu uopšte bile zastrašujuće - to jest, ako ne razmišljate o njima do kraja. (Ako razmišljate, prepali biste se na pomisao da su eto, sve normalne aktivnosti na Točku morale biti prekinute i da su čak i stražari koji nisu bili na dužnosti morali da požure u dodatne stolice snova, da bi se osigurali da se slučajno neka nepoželjna stvar ne pojavi prerušena u onaj, tako rado očekivani, brod za snabdevanje.)

U dane kad je dolazio brod za snabdevanje nije bilo škole. Nigde na Točku se nije radilo (uz obavezni izuzetak Stolica Snova), jer su svi bili zauzeti pristajanjem svemirskog broda. Porodice koje su odslužile svoj rok i spremale se u orbitu pakovale su svoje stvari i okupljale se na pristajalištu da prve ugledaju brod koji će ih vratiti u primamljivo i toplo klupko zvezda koje su sačinjavale Galaksiju. Ali i svi ostali su bili spremni da nadgledaju istovar prispele pošiljke i upoznaju se s pridošlicama.

Dok je stigao do ugla školske dvorane Kijavko je već bio pojeo svoj sendvič, i Harold ga je čekao. "Kasniš, Glupavko", obrecnu se dečak.

"Još se nije oglasio signal za posmatrače", ispravi ga Kijavko, "prema tome još nismo zakasnili ni u kom pogledu."

"Ne džapaj se! To su babeća posla. Hodi."

Harold je išao prvi. Podrazumevao je da ima pravo na to. Ne samo da je bio stariji od Kijavka (prema ličnom računanju vremena, iako je prema standardima ogromnog svemirskog časovnika u širenju Kijavko bio rođen još pre Haroldovog čukun-čukundede), već je i tri puta bio krupniji od njega, kada se četrdeset Haroldovih kilograma uporede sa ne više od petnaest, koliko je težio mali Hiči, mršav poput kostura. Harold Vrožek je bio visok dečak, svetle kose i očiju boje kupina, ali nije bio mnogo viši od Kijavka, čiji je narod prema ljudskim merilima bio sav ispijen i izdužen.

Ali Haroldu je smetalo što Kijavka nije mogao nadmašiti u jednoj stvari - u jačini. Ispod sasušene, kao uštavljene kože malog Hičija nalazili su se moćni mišići i tetive. Iako se Harold trudio da se ispenje kroz ulazno-silazno okno do nivoa pristajališta brže od Kijavka, mali Hiči je bez napora držao tempo s njim. Napustio je gornji kraj lestvica pre Harolda, tako da mu je Harold zadihano doviknuo odozdo: "Pazi, Glupavko! Nemoj da se nađeš na putu robotoradnicima!"

Kijavko se nije potrudio ni da mu odgovori. Čak ni dvogodišnje dete na Točku ne bi bilo toliko glupo da se nađe nekome na putu u ovakvoj prilici. Svemirski brodovi su dolazili samo četiri do pet puta u toku jedne standardne godine. Nisu se zadržavali. Nisu se usuđivali, i niko se nije usuđivao da njih zadržava.

I zato, čim su se obreli u ogromnom vretenastom prostoru Nivoa 2, povukli su se što su bliže mogli ka zidu, podalje od užurbanih robotonosača i odraslih koji su dolazili da posmatraju pristajanje broda.

Svi dokovi za pristajanje, uključujući i Nivo 2, nalazili su se na unutrašnjoj strani Točka. Njegov spoljni omotač bio je na tom mestu providan, ali se još ništa nije moglo videti kroz njega, izuzev unutrašnjeg luka samog Točka, iz kojeg su u njih gledali prazni otvori druga dva doka za pristajanje.

"Ne vidim brod", požali se Harold.

Kijavko nije odgovorio. Jedini odgovor bi bio da Harold, naravno, ne može videti brod, jer se ovaj još približavao brže od svetlosti, ali Harold je već više puta objasnio Kijavku da mrzi glupavu naviku Hičija da daju odgovore koje svi znaju na pitanja koja nisu bila ni postavljena da bi se na njih odgovaralo.

Saobraćaj sa Točkom bio je gotovo sav jednosmeran, izuzev za posadu. Ljudi i Hiči su se vraćali kada odrade svoju smenu, koja je otprilike trajala tri standardne godine na Zemlji. Tada bi se vraćali u Galaksiju i svojim domovima, ma gde se oni nalazili. Većinom su se vraćali na Zemlju; jedan priličan deo odlazio je na planetu Pegi, a ostali na neku od kolonija. (Čak su i Hiči radije odlazili na neki planetu ili mesto gde su živeli ljudi, umesto da se vrate svojim domovima u jezgru, delom zbog vremenske dilatacije a uglavnom zato što su bili potrebniji na raznim dužnostima u spoljnjem svetu). Ali oprema se nikada nije vraćala. Mašine, instrumenti, rezervni delovi, rekreacioni materijal, medicinska oprema i lekovi, hrana - sve je to ostajalo. Kada bi se nešto od toga istrošilo, zastarelo ili polomilo (ili kada bi bi hrana prošla kroz tela stanovnika Točka i postala izlučevina), išlo je u reciklažu ili, jednostavno, ostajalo da poveća ukupnu masu Točka. Dobro je bilo imati dodatnu masu. Ukoliko je Stražarski točak imao veću masu, utoliko su na njega manje uticala unutrašnja kretanja i premeštanja težine, i trošilo se manje enerigije da mu se održe pravilna rotacija i putanja.

Zato su robotonosači određeni za utovar imali malo posla dok se brod približavao. Trebalo je samo da prikupe na gomilu lični prtljag posade koja se vraćala kući. A njega nije bilo mnogo; ovoga puta samo osam porodica čekalo je da odleti.

Oglasi se prijatni zvučni signal; brod je bio u normalnom prostoru.

Kontrolor pristajanja već je stajao ispred svojih monitora, pročitao s njih podatke i viknuo: "Svetla!" To nije bila naredba. Učinio je to iz učtivosti prema posmatračima, da bi znali šta se događa. Svetlima, kao i svim ostalim što će se dogoditi, upravljali su senzori i programi za pristajanje.

Svetla na Nivou 2 se pogasiše. Istog trenutka pogasiše se i sva ostala svetla na onom delu Točka koji se video kroz providni omotač.

I tada Kijavko ugleda nebo.

Nije se bog zna šta videlo. Nije bilo zvezda. Jedine zvezde koje su bile dovoljno sjajne da bi se mogle videti sa Točka bile su iz njihove Galaksije, ali pogled im je, slučajno, bio usmeren u drugom pravcu. U vidokrugu su im se nalazile stotine miliona drugih galaksija, ali svega nekoliko desetina ih se moglo videti golim okom, a i one su bile samo blede, razlivene mrlje, kao roj svitaca.

I tada, dok se Točak polako okretao u svom beskonačnom krugu, najzapadnije svetle mrlje utonuše im ispod vidnog polja, i kroz masu posmatrača prođe tihi žagor.

Treptaj bledog, bezbojnog svetla koji se teško mogao uočiti i od koga su oči zabolele za trenutak ... a zatim, iznenada, kao slajd kad se bez upozorenja pojavi na platnu, ukaza se svemirski brod.

Brod za snabdevanje bio je ogroman, i sam u obliku vretena dugačak osam stotina metara. Oblik je kazivao da je, ovoga puta, to originalni hiči-brod, a ne jedan od onih nekoliko brodova što su ih ljudi izgradili. Kijavko oseti posebno zadovoljstvo. Nije on imao ništa protiv ljudskih brodova, koji su bili obično u obliku torpeda ili običnog valjka. Kao što svi znaju, oblik ne znači ništa kad je u pitanju međuzvezdani let. Mogli su da budu i u obliku lopte, kocke ili hrizanteme; oblik je zavisio od prohteva dizajnera. Većinu brodova za snabdevanje koji su dolazili na Točak napravili su ljudi; opsluživale su ih ljudske posade, a i smene posade na Točku koje su njima putovale uglavnom su se sastojale od ljudi, tako da je njihov broj još daleko premašivao ono malo Hičija na Točku.

Dolazak hiči-broda možda je nagoveštavao veći broj hiči-pridošlica, da se malo popravi ta nesrazmera! Tako je bar pomislio Kijavko ...

Ali ovoga puta nije bilo tako.

Ogromno vreteno priđe ka unutrašnjoj strani Točka.

Približno sa putanjom koja je ličila na obrtanje vadičepa, počinjući i samo da se okreće oko sebe da bi uhvatilo ritam spore rotacije Točka, tako da su i jedno i drugo bili potpuno sinhronizovani u trenutku kada je njegova bradavičasta izbočina na jednom kraju dodirnula okrugli otvor na Nivou 2. Rezovi metalnih prstenova uđoše jedan u drugi i zavrnuše se još čvršće. Hermetički zatvarači se priljubiše jedan uz drugi. Iz krme izleteše kablovi u pravcu ogromnih čekrka na otvorima nivoa 1 i 3, vezaše se sami i zategnuše, tako da brod postade nerazdvojni deo strukture Točka. Prenosioci mase u hodnicima za otpadni materijal zadrhtaše i zatutnjaše, prilagođavajući ravnotežu Točka dodatoj težini. Harold se zatetura, izgubivši ravnotežu, dok je pod ispod njih podrhtavao. Kijavko ga pridiže, i Harold ga odgurnu. "Ti se brini o sebi, Glupavko", obrecnu se.

Ali brod je do tada bio već potpuno učvršćen, i iz njega su počela da izviru razna čudesa.

Robotonosači su prvi stupili u akciju, hitajući kroz otvore za iskrcavanje tereta i pojavljujući se sa sanducima, balama, delovi opreme i mašinama. Nije se moglo videti šta koje pakovanje sadrži, ali nivo za istovar iznenada preplaviše prekrasni mirisi kada istovarivači iznesoše sanduke svežeg voća, pomorandži, bresaka i kupina. "Mmm! Uh! Gledaj samo te banane!" povika Harold dok je robotonosač silazio sa rampe, noseći u sve četiri ruke po jedan grozd još nezrelog voća. "Kad bih samo dobio jednu!"

"One se ne jedu dok ne požute", objasni Kijavko, sav ponosan što tako dobro poznaje čudnu ljudsku ishranu ... Harold mu na to uputi jedan uništavajući pogled.

"To i sam znam. Voleo bih da dobijem jednu zrelu. Ili bar, neku od onih - kako-se-ono-zvahu - bobica."

Kijavko se sagnu i prošapta nešto u svoju vrećicu, pa se opet ispravi. "To su jagode", objasni on. "I ja bih voleo da dobijem malo."

"Jagode", prošapta Harold. Već odavno nije video jagodu. Stanovnici Točka su sami gajili ili pravili svoju hranu, ali niko još nije stigao do leja sa jagodama. Bilo je lako napraviti hranu sa aromom jagode - ili bilo kakvom drugom aromom; UVKA hrana je imala beskonačan broj mogućnosti. Ali u pogledu prhkosti, samog tkiva, mirisa - uvek je postojala razlika između UVKA hrane i one prave, a razlika se sastojala u tome što je prava hrana bila odlična. Dečaci se oprezno primakoše naslaganim sanducima s hranom, duboko udišući. Između sanduka i zida bilo je praznog prostora kada se nisu kretali robotonosači i dečaci su mogli da se uguraju u njega onako kako nijedan odrasli ne bi mogao. "Mislim da su ovo maline", reče Harold, vireći preko gomila zelene salate, šargarepe i purpurno zrelog paradajza. "Vidiš, višnje!"

"Najviše bih voleo jagode", čežnjivo reče Kijavko, a jedan robotonosač, pažljivo spustivši kutiju sa natpisom Instrumenti - lomljivo, zastade kao da osluškuje. I jeste. Čuo je. Dve dugačke ruke mu se ispružiše do sanduka sa jagodama, otvoriše jedan od njih, izvukoše korpicu sa voćem, ponovo hermetički zatvoriše poklopac, i pružiše se preko ostalih sanduka da Kijavku dodaju korpicu. "Oh, hvala!" uzviknu Kijavko, ne zaboravivši na učtivost uprkos iznenađenju.

"Nema na čemu Sternatutore", odvrati robotonosač na hiči-jeziku. Kijavko se trže.

"Oh! Mi se poznajemo?"

"Ja sam ti bio nastavnik za tai-či", objasni robotonosač. "Daj malo i Haroldu." Potom se okrenu i pojuri natrag, po novi tovar.

Harold je u trenutku delovao kao da će da odbije, a onda odbaci emocije kao bespredmetne - jer, ko bi bio ljubomoran zato što je jedna inteligencija nižeg stupnja ukazala nekome veću pažnju nego njemu: dva dečaka podeliše voće, hvatajući vrhovima prstiju svaku jagodu za kratku zelenu peteljku i grickajući je. Jagode su bile izvrsne. Potpuno zrele, slatke kao med, i ukus im je potpuno ispunjavao sve ono što su izgled i miris obećavali.

"Putnici će izaći za koji trenutak", objavi Harold, blaženo žvaćući - i iznenadi se kad ugleda da je Kijavko odjednom prestao da jede. Mali Hiči je nepomično zurio u brod.

Prateći njegov pogled, Harold ugleda prve putnike kako se najzad pojavljuju na izlazu. Bilo ih je petnaest ili dvadeset, što dece što odraslih.

Naravno, to je uvek bilo zanimljivo. Dečaci su i došli najviše zbog toga da vide kakve će im nove drugare ili protivnike brod doneti. Ali izraz na Kijavkovom licu nije bio samo radoznao. Na njemu su se ogledali bes ili strah - iznenađenje, najzad odluči Harold, ljut kao i uvek zato što su izrazi lica kod Hičija ljudima bili teški za tumačenje. Pridošlice su Haroldu izgledali sasvim kao ljudi, iako su nekako čudno hodali; ali na ovolikom rastojanju nije se dobro videlo zbog čega.

Harold pogleda još jednom i ugleda još nešto.

Točak se u međuvremenu bio još malo okrenuo.

I upravo iznad gornje ivice Točka, u praznini međugalaktičkog prostora, lebdeo je grozd prljavožutih svetlosti, onih zbog kojih je Točak i postojao.

Pre svega, svetlosti nisu zaista bile žute. Prema spektroskopskim nalazima više od devedeset odsto zračenja sa kugelblica bilo je na ljubičastoj strani spektra, i još dalje; ali te frekvencije su bile loše za čovečije ili Hičijevo oko. Providni omotač Točka bio je napravljen tako da ih ne propušta. Samo žuta boja je mogla da prođe kroz njega.

Harold se nasmeši od zadovoljstva. "Šta je, Glupavko?" upita on s visine. "Odjednom si se prepao od kugelblica?"

Kijavko žmirnu u njegovom pravcu onim ogromnim, računarski uskladištenžičastim, neobičnim očima Hičija. "Prepao se od kugelblica? Ne, nisam. O čemu ti to govoriš?"

"Izgledaš nekako čudno", objasni Harold.

"Ne izgledam čudno. Ja sam ljut. Pogledaj!" Kijavko mahnu svojom koštunjavom rukom u pravcu pristajališta. "Ovo je hiči-brod! I putnici svi nose vrećice sa Precima! Ali ti putnici su svi do jednog ljudska bića."



Da je Harold bio Hiči a ne čovek ne bi se smejao kugelblicu.

Kugelblic nije bio za smejanje. U kugelblicu su živeli Neprijatelji - bića koja su Hiči zvali 'Mučke Ubice'. To ime im nisu nadenuli od šale. Prema mišljenju Hičija, neprijatelj nije bio nimalo smešan. Hiči se nikada nisu smejali opasnosti. Bežali su od nje.

To je bila još jedna bitna razlika između Kijavka i Harolda. A onda, tu je bila i Oniko, koja se razlikovala od obojice.

Oniko Bakin je bila jedna od pridošlica. Smena u kojoj se ona nalazila sastojala se od dvadeset i dvoje ljudskih bića i nijednog Hičija. Četvoro su bila deca, a jedno od njih, koje se pojavilo u Kijavkovoj školi, bila je Oniko. Kada je prvi put došla na časove, deca se okupiše oko nje. "Ali ti si ljudsko biće", reklo je jedno od njih. "Zašto onda nosiš hiči-vrećicu?"

"Mi je oduvek nosimo", objasnila je ona. A zatim ih učtivo utiša da bi obratili pažnju na robotoučitelja.

Oniko je zaista bila ljudsko biće. Uz to je bila i devojčica, i to otprilike Kijavkovog uzrasta. Imala je bledomaslinastu kožu i crne, kose oči. Kosa joj je bila prava i crna, i Kijavko je bio ponosan što po tim znacima može da je odredi kao jedan od ljudskih rodova zvan 'istočnjački'. Ali govorila je engleski. Na Kijavkovo zaprepašćenje govorila je i hiči. Mnogo ljudi je pomalo natucalo jezik Hičija, ali Oniko je bila prva koju je Kijavko sreo da se podjednako dobro snalazi i u jeziku Radnji i u jeziku Osećanja.

Ali zato nije bio ništa manje zaprepašćen da vidi ljudsko dete kako nosi vrećicu.

Na času euritmike, onog prvog dana kad se pojavila u njegovoj školi, Oniko i on su bili par kad su se radili pokreti istezanja i savijanja. Kijavko je tada mogao dobro da je osmotri. Iako su mu se njeni mišići činili očajnički mlitavi, a telo zabrinjavajuće ogromno, dopao mu se prijatni miris njenog daha i način na koji je blagim glasom izgovarala njegovo ime - ne 'Glupavko', čak ne ni 'Kijavko', već 'Sternatutor', na hiči-jeziku. Bio je razočaran kada je njihova robotodomaćica došla da je izvede iz škole pre kraja nastave, da bi obavila neke formalnosti sa svojim roditeljima, jer on je želeo da je bolje upozna.

Kada se te večeri vratio kući upitao je oca zašto neka ljudska bića nose vrećice. "Ništa čudno, Sterni", umorno je rekao Bremsštralung. "Oni su bili zalutali pa uhvaćeni."

Bremsštralung je bio umoran zato što je dežurao dvostruko radno vreme. Svi stražari su tog dana tako radili. Vreme u koje bi se neki svemirski brod nalazio na doku Točka smatralo se izuzetno opasnim, jer je tada neizbežno dolazilo do izvesne zbrke i komešanja. Tada je svaka Stolica Snova bila zaposednuta i svi stražari su bili na dužnosti, sve dok brod ne ode i Točak opet ne postane bezbedan. Ovoga puta Bremsštralung je veoma dugo morao da ostane na dužnosti. "Zalutali pa uhvaćeni", objasnio je on, "bila su ljudska bića koja su letela na nekom od naših brodova bez povratka. Ako te interesuje ova grupa, pitaj mamu; ona je razgovarala sa posadom broda."

"Samo na kratko", pobunila se Femtovejv. "Nadala sam se da će mi ispričati šta ima novo kod kuće."

Bremsštralung ju je sa ljubavlju potapšao po ramenu. "A kakve bi to vesti mogli da ti donesu kada su otputovali - koliko ono beše? - samo tri ili četiri sata posle nas?"

U znak priznanja da je u pravu Femtovejv je napravila pokret kao da nešto guta. "Jadna posada je još bila u šoku", rekla je nekako veselo. "Svi su bili Hiči. Napustili su jezgro noseći specijaliste i materijal na Zemlju, tamo sleteli, primili tovar za nas, usput zastali da prime ove nove ljude zalutale pa uhvaćene - možeš misliti koliko ih je sve to zbunjivalo!"

"Dabome", složio se Bremsštralung. "Dakle, kada bi ljudi stigli na neki naš artefakt, više nisu umeli da odu sa njega. I tako su tu ostajali zauvek, uhvaćeni."

"Da je to bilo zauvek ..." Femtovejv se gotovo neprimetno osmehnula"... oni sad ne bi bili ovde, Bremi". Nije se osmehnula na isti način kao ljudi, jer Hiči nemaju istu muskulaturu. Samo su joj se pojavila dva čvorića ispod jagodničnih kostiju. Zategnuti obrazi joj se nisu pomerili.

"Znaš ti šta sam mislio", usprotivio se muž. "Dakle, Sternatutore, pokazalo se da je u toj maloj grupi od jedva stotinak ljudskih bića bilo mnogo osetljivih." Izgovorio je to uz malo oklevanje. Biti 'osetljiv' značilo je da neko izuzetno dobro koristi Stolicu Snova da bi 'osluškivao' znake neke inteligencije u svemiru, a Bremsštralung je, naravno, bio jedan od najosetljivijih koji su postojali. Zato je i bio na Točku.

"Da li će i Oniko raditi na Stolici Snova?" upitao je Kijavko.

"Nikako! Bar ne dok ne odraste. Ti već znaš da nije važno imati sposobnost da se primaju utisci onako kako dolaze. Izuzetno obdareno dete to može da radi, ali isto toliko je važno da čovek bude u stanju da se obuzda i da ne emituje svoja vlastita osećanja."

"To je čak i važnije", dodala je Femtovejv. Na obrazima joj se više nisu ocrtavali čvorići osmeha. Ovo nije bilo smešno.

"Još važnije, slažem se", prihvatio je njen muž. "A da li je to dete osetljivo ili ne, e, ja to ne mogu tek tako da znam. Nju će testirati. Možda već i jesu, kao ono tebe, jer jedan od njenih roditelja je sigurno osetljiv, a u toj sposobnosti nasleđe igra veliku ulogu."

"Znači li to da ću i ja raditi na Stolici Snova kad odrastem?" Kijavko je to pitanje postavio sa očigledno velikom zainteresovanošću.

"To još ne znamo", odgovorio mu je otac. Zamislivši se za časak, nekako zabrinuto je dodao: "Kad već o tome govorimo, ko zna da li će tada Točak još postojati..."

"Bremsštralunže", viknula je njegova žena. "To nije za šalu!

Bremsštralung je samo klimnuo, ali nije ništa rekao. Bio je zaista veoma umoran. Možda je to razlog, primetio je u sebi, što se on uopšte nije šalio.



U stvari, najbolje podatke o tome šta je ljudska devojčica Kijavku je dala sama Oniko. Bila je smeštena u Kijavkov razred, i robotvaspitač ju je, naravno, odmah predstavio ostalim đacima. "Oniko se", rekao je, "rodila na jednoj Fabrici hrane, i nije imala mnogo prilike da upozna svet. I zato vas molim da joj pomognete kad god budete mogli."

Kijavko je na to bio spreman. Ali takve prilike se nisu često ukazivale. On nije bio jedino dete koje se zanimalo za pridošlicu, a većina drugih, pošto su bili ljudi, bili su daleko ispred njega.

Kijavkova škola bila je veoma nalik na prizemne crvene školske zgrade sa samo jednom učionicom, kakve su davno postojale u Americi. Ali se razlikovala od tih starinskih škola po tome što u njoj nije radio samo jedan učitelj, bar ne u pravom smislu te reči. Svaki đak je imao individualnu nastavu, sa nizom programa za obuku prilagođenih lično njemu. Robovaspitač je bila jedna pokretna jedinica. Krstarila je prostorijom stižući uvek tamo gde bi se ukazala potreba, uglavnom da se stara o disciplini i da proveri da nijedan đak ne jede užinu u vreme kad bi trebalo da radi gramatićku analizu rečenice. Ona nije podučavala. Za to je svaki đak imao svoj računarski priključak.

Kada je robotovaspitač završio prebrojavanje glava i raspitao se za razloge pojedinih odsustvovanja, užurbao se po prostoriji, proveravajući da li su Đacima ruke čiste i da li neko dete možda pokazuje znake oboljenja, i - u slučaju da je pred njim neko od najmlađe dece - pričvršćavajući pojaseve kojima su bili vezani za sedišta da bi ostali u svojim kabinama. Da i ne pominjemo da ih je pratio u toalet kad je bilo potrebno; da i ne pominjemo sve ostale poslove oko dece, od kojih su neka bila zaista još sasvim mala.

Robotovapitač je sve to umeo da obavlja bez ičije pomoći. Čak je delovao i umirujuće. Imao je i lice. Kad je na sebi nosio svoju normalnu opremu robotovaspitača izgledao je kao mala starica u bezobličnom ogrtaču. Ogrtač je, naravno, bio samo privid. Kao, uostalom, i nasmejano lice. Kao uostalom i sve njegove fizičke osobine; jer kad nije bilo škole robotovaspitač je radio potpuno druge poslove i imao potpuno drukčiji izgled. A kada mu je bila potrebna pomoć - kada je u vreme telesnih vežbanja decu trebalo nadgledati, ili kada bi iskrsao neki posebni problem - robotovaspitač bi među ostalim veštačkim inteligencijama na Točku izabrao onoliko saradnika koliko mu je bilo potrebno.

Kijavko je nesvesno primetio da je robotovaspitač mnogo vremena provodio pored Oniko, ali na to nije mogao da obraća veću pažnju jer je bio isuviše zauzet pokušavajući da dokaže da je 53, po haksimalnom sistemu, kongruentno sa 1421, da bi zadovoljio svoj program iz teorije brojeva. Sama teorija Kijavku nije bila teška. Kao i sva ostala hiči-deca i on je većinu njenih principa nesvesno usvojio otprilike u isto vreme kad je naučio da čita. Ono što mu je otežavalo matematiku bio je glupi ljudski sistem brojeva - po decimalnom sistemu, zamislite samo! I to zavisno od položaja, tako da, ako slučajno pobrkate redosled dva broja, rezultat bude potpuno pogrešan!

I tek kada je robotovaspitač veselo zacvrkutao: "Telesne vežbe!" tek tada je Kijavko otkrio zbog čega je robotovaspitač posvećivao posebnu pažnju Oniko Bakin.

Svi nastavni programi se namah isključiše. Pojasevi se otvoriše i popadaše sa one najmanje dece. Svi su poustajali, protegnuli se, i smejući se i gurkajući istrčali u gomili u ono bezbedno područje izvan školske dvorane. Svi izuzev Oniko. Ona je ostala.

Kijavko u početku nije ništa primetio, jer je, kao i sva ostala deca, bio zauzet žustrim uzajamnim istezanjem, savijanjem i pritiskanjem mišića, koje su svi oni radili po parovima dvadeset puta dnevno. Svi stanovnici Točka, ne samo deca, bili su obavezni da to rade. Na Stražarskom točku postojala je jedna blaga sila potiska koja je loše delovala na nerve. Deca nisu imala nikakav prirodni podsticaj da razvijaju mišiće, a ni odrasli da ih održavaju. U čisto praktičnom smislu, to nije bilo važno dokle god su boravili na Točku; jer čemu bi tu služili mišići, bilo čoveku bilo Hičiju?

Ali niko od njih neće ostati na Točku čitavog života, a kada se vrate u normalnu gravitaciju i te kako će zažaliti ako budu omlitavili.

Pošto je bio Hiči, Kijavko je svoje telesne vežbe izvodio mnogo energičnije i sitematskije nego većina ljudske dece. Završio je, stoga, među prvima, i osvrnuo se oko sebe. Videvši da Oniko nema na igralištu, on zaviri u školsku dvoranu. Tu ju je našao. Devojčica je bila obmotana nekom vrstom metalne mreže sa zglobovima koja je bila usklađena sa oblicima njenog tela. Egzoskelet! I ta naprava se migoljila, uvijala i savijala, zajedno sa devojčicom koja je bila unutra.

"Oh", reče Kijavko, koji je odmah sve shvatio. "Prilagođavaš se gravitaciji".

Oniko otvori oči i ravnodušno ga pogleda, ne odgovorivši. Bila je zaduvana. Hiči nimalo bolje ne umeju da pročitaju izraze čovečijeg lica nego što ljudi čitaju njihova, ali Kijavko je ipak na njenom opazio bore od naprezanja i oznojeno čelo.

"Dobro je što to radiš", reče on. A onda se seti da treba da bude učtiv. "Da li ti smeta moje prisustvo?" upita je, jer devojčica je očigledno bila uvrtana i stavljana u veoma neobične položaje.

"Ne", prodahta ona.

Kijavko je neodlučno oklevao. Kad ju je pažljivije pogledao video je da ona nije podvrgnuta samo telesnim vežbama. Igla sa ampulom na drugom kraju bila joj je zabodena u venu na ruci, i kroz nju je neka tečnost polako strujala u njen krvotok. Ona vide njegov pogled i uspe samo da progovori: "Dobijam kalcijum da bi mi kosti ojačale."

"Naravno", reče Kijavko ohrabrujuće. "Rekao bih da tamo odakle si došla površinska gravitacija nije bila baš jaka? Ovo će ti sigurno pomoći." On malo razmisli, a onda sažalno dodade: "Čini mi se da za sada još ne možeš da radiš prave vežbe, Oniko."

Ona duboko udahnu. "Još ne", složi se ona. "Ali, moći ću!"



Kada je nastupio sledeći polu-raspust Kijavko i Harold su se dogovorili da odu do kokosovog gaja. Oniko se zadesila tačno na izlaznim vratima školske dvorane kad i oni, i Kijavko joj neočekivano predloži: "Idemo da jedemo kokose. Hoćeš li s nama?"

Harold ljutito progunđa nešto iza njegovih leđa, ali Kijavko na to ne obrati pažnju. Oniko napući usta, razmišljajući o pozivu. Ponašanje i stav su joj bili gotovo kao kod odraslih, kada je rekla: "Hoću, i hvala na pozivu. Baš se radujem."

"Svakako", upade Harold, "ali šta ćemo s užinom? Ja sam poneo samo za sebe."

"Ja sam već užinala", odvrati devojčica, lupkajući rukom po svojoj školskoj torbi, "pošto sam ionako imala nameru da danas malo pođem u razgledanje Točka. Mislim da je ovde veoma zanimljivo."

Harold je bio ogorčen. "Zanimljivo! Slušaj ti, mala, ovde nije samo zanimljivo. Ovo ti je najvažnija stvar u vasioni. Jedina stvar koja čini da ljudski rod bude bezbedan! - A i Hiči, takođe", dodade on, pošto se naknadno setio. "Hoću da kažem, da nismo svi mi stalno na oprezu, ko zna šta bi se moglo desiti!"

"Naravno", učtivo se složi Oniko. "Znam da je naš zadatak da kontrolišemo kugelblic. Dabome, zato i jesmo ovde." Pogled koji je uputila Haroldu bio je gotovo materinski. "Oba moja roditelja su stražari", objasni ona samoomalovažavajućim tonom u kojem se, u stvari, krio veliki ponos. "Kao i moj ujak Tači. Tamo odakle sam došla gotovo svi su veoma obdareni za to. Kad odrastem, i ja ću najverovatnije biti stražar."

Ako je postojalo nešto što Harold nije mogao da podnese kad bi nekoga omalovažavao, to je bilo da taj počne da omalovažava njega. Stoga ju je mrko pogledao. "Hoćemo li mi konačno otići po te kokose", zapita on, "ili ćemo čitav dan ovako da stojimo i da brbljamo? Hajdemo!"

Okrenuo se i pošao ispred njih. Izraz na licu mu je jasno pokazivao da on lično nije imao nikakvog udela u pozivanju ove ljudske devojčice sa vrećicom, i da ništa dobro ne očekuje od svega toga.

Već u sledećem trenutku učinilo se da je bio u pravu.

Imajući u vidu zakrivljenost Točka, kokosov gaj se nije nalazio daleko od školske dvorane. Nekoliko desetina metara odatle bio je lanac liftova, tačno na raskrsnici dva glavna hodnika, ali pri maloj gravitaciji na Točku živahna deca su se retko gnjavila takvim stvarima. Harold odgurnu jedna vrata i pred njima se ukaza uzlazno-silazno okno sa držačima za ruke, koje se nalazilo odmah pored školske dvorane. On se stade pentrati i ubrzo im nestade iz vidnog polja; Kijavko ohrabrujuće klimnu devojčici; ona je oklevala.

[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

"Bojim se da još uvek ne mogu tako", reče ona.

"Naravno", podsmešljivo doviknu Harold odozgo.

"Nema problema", smesta reče Kijavko, zbunjen što nije bio dovoljno pažljiv da se seti. "Nas dvoje ćemo liftom", viknu u okno, i ne sačeka da dobije Haroldov odgovor.

Ali dobili su ga, dok su pažljivo silazili sa lifta pred Haroldom, koji ih je već čekao. "Oh, Bože", reče on, "ako nije u stanju da se penje lestvicama, kako će se popeti na drvo?"

"Ja ću se penjati umesto nje", reče Kijavko. "Ti pođi prvi."

Harold se, što je bilo krajnje nepristojno, osvrnuo oko sebe i odabrao sebi najbolje drvo.

Popeo se uz njega pomažući se rukama i nogama, kao majmun. Kokosova stabla su se protezala u visinu bar desetak metara, pre nego što bi se stiglo do krošnje, ali pri gravitaciji na Točku jedno okretno dete se s lakoćom moglo popeti uz njih. Praveći se važan svojim mišićima koje je pobožno jačao, Harold je, naravno, izabrao za sebe najviše i plodovima najbogatije drvo, i Oniko, pomalo sa strahom, podiže pogled ka njemu.

"Samo se malo odmakni", umirujuće reče Kijavko, "jer se može desiti da ispusti neki orah."

"Ne pada mi na pamet da ga ispustim", obrecnu se Harold odozgo, trudeći se da preseče jednu peteljku.

"Ne bi te zabolelo čak i ako to uradi", reče Kijavko, "ali za svaki slučaj ..."

"Ali za svaki slučaj, ti misliš da ću se razbiti" ponosno odvrati Oniko. "Ne sekiraj se za mene. Popni se. Ja ću da gledam."

Kijavko pogleda oko sebe i izabra niže drvo, sa manje plodova, ali, kako mu se učini, krupnijih. "Svako od nas sme da uzbere samo po dva", objasni on, "jer će nas inače robotočuvar prijaviti. Odmah se vraćam."

On sunu uz svoje drvo još brže od Harolda i stade da bira trouglaste zelene plodove. Pažljivo strese tri dobra na zemlju, svega nekoliko metara daleko od Oniko, i kad se spustio vide da ih ona iznenađeno razgleda. "Ali ovo nisu kokosovi orasi!" uviknu ona. "Ja sam ih videla na slici. Oni su smeđi, kosmati i tvrdi."

"Takvi su kad im se skine zeleni omotač", objasni Kijavko. "Uzmi ovaj veliki. Kucni ga prstom da proveriš da li je zreo ..."

Ali ona ni to nije umela da uradi. Kijavko obavi i taj posao umesto nje i pruži joj orah. Oniko ga uze i oprezno stade da ga premeće iz ruke u ruku.

Iako nije bio mnogo težak, na Točku je imao istu masu kao bilo gde u svemiru, i delovao je neprobojno.

"Kako ćemo skinuti s njega taj zeleni omotač?" zapita ona.

"Glupavko, kaži joj da mi ga da, naredi Harold iza njihovih leđa; njegovi kokosovi orasi su već bili na tlu. On ga zgrabi i sa dva hitra udarca nožem otvori mu vrh sa peteljkom i pruži joj ga. "Ispij to", naredi. "Dobro je."

Devojčica je sumnjičavo pogledala u orah, pa u Kijavka. On joj ohrabrujuće klimnu i ona ga oprezno podiže do usana. Liznuvši malo, napravila je grimasu, a onda obliznula jezikom unutrašnjost usana, proučavajući aromu kokosovog soka. Zatim uze jedan gutljaj - i iznenađeno primeti: "Vidi, vidi, zaista je dobro!"

"Posle ćemo ih otvoriti i pojesti jezgro", reče Kijavko, radeći i sam na svom orahu. "Možda bi trebalo da sada pojedemo užinu; ovaj sok dobro ide uz sendviče."

Ali ako je Kijavkova porodica usvojila ljudsku naviku da jede sendviče, Onikina nije. Ona iz svoje torbe izvuče nekoliko kvrgavih malih predmeta u raznobojnim omotima. U crvenom je bila šljiva iz kompota. U zlatnom tvrdo, smeđe parče nečega što je ona tvrdila da je riba, iako ni Kijavko ni Harold nisu bili mnogo voljni da probaju da bi se uverili. A ni Oniko nije baš bila mnogo zainteresovana za Haroldovo kuvano jaje, ili za sendviče sa šunkom, za koje je Kijavko uspeo da ubedi oca da mu dozvoli da ih ponese. Kijavku je, pak, ta šunka bila dovoljna kao prehrambeni eksperiment - tek pre godinu dana organizam mu je počeo da prihvata ljudsku hranu, ili bar ono najsličnije njoj što su sintetizeri na Točku uspevali da naprave.

"Ali ovo moraš da probaš", nutkala ga je Oniko.

"Neću, hvala", nećkao se Kijavko. Harold je bio daleko neučtiviji. Puštao je zvuke kao da povraća.

"Ali ja sam probala vašu hranu", reče Oniko. "Ovi kokosovi orasi, na primer, bili su sasvim dobri." Ona uze još jedan veliki gutljaj i vide da se ljuska ispraznila. Kijavko bez reči otvori još jedan i pruži joj ga. "Mislim", reče ona polako, "da ću, kada odrastem i vratim se na Zemlju, kupiti jedno ostrvo gde rastu ovi orasi i onda ću i ja moći da se penjem na drveće."

Oba dečaka se zablenuše u nju. I jedan i drugi su bili zaprepašćeni, iako iz različitih razloga. Harold je bio impresioniran što devojčica nesvesno pominje ogromno bogatstvo - kupiti ostrvo? Vratiti se na Zemlju? Da bi uopšte i pomislio na jednu od te dve stvari, čovek mora biti zaista veoma bogat! A Kijavka je prosto zblanuo sam pojam posedovanja nekog zemljišta. "Pričali su mi o prelepim ostrvima", nastavi Oniko. "Ima jedno koje se zove Tahiti i kažu da je veoma lepo. Ili, možda, neko bliže ostrvima Japana, da bih mogla da posećujem svoje rođake koje još nikada nisam upoznala."

"Ti imaš rođake u Japanu, na Zemlji?" zapita Harold, glasom koji je iznenada postao pun poštovanja. Njegova porodica poticala je od prvih naseljenika na planetu Pegi. Zemlja je u njegovim očima bila nešto tek nalik na bajku. "A meni se učinilo da si se rodila na jednom artefaktu Hičija."

"Jesam. A i moji roditelji", potvrdi Oniko, uzimajući još jedan gutljaj kokosovog mleka i nameštajući se da još jednom ispriča nešto što je očevidno često ponavljala. "Ali otac moga oca, Artisunu Bakin, venčao se u velikom hramu u Nari i zatim poveo svoju mladu na Kapiju, da steknu bogatstvo. Otac njegovog oca je i sam bio jedan od vasionskih istraživača sa Kapije, ali je bio teško ranjen i ostao zauvek vezan za asteroid. Imao je nešto novca. Kada je umro, tim novcem je moj deda platio put za sebe i za svoju ženu. Putovali su samo jedanput. Kada su uzleteli, otkrili su da putuju na artefakt. Tamo su našli osamnaest ogromnih hiči-brodova, ali nijednog nisu uspeli da pokrenu, a brod kojim su došli takođe više nije hteo da odgovara na kontrole."

"To je urađeno zato da bi informacije sa artefakta ostale tajna dok ne dođe vreme da se otkriju", pomalo zbunjeno ubaci Kijavko. Do sada je već više puta slušao zamerke toj politici Hičija, da ostavljaju napuštene svemirske letelice i stanice.

"Da, znam", prihvati Oniko, kao da mu oprašta. "Šest drugih brodova sa Kapije prispeli su na isto odredište, i, naravno, svi do jednog su i ostali. Bilo je četiri trojke, jedna jedinica i još jedna petica, poput one moga dede, tako da se tu našlo ukupno dvadeset troje vasionskih istraživača. Na svu sreću, među njima je bilo osam žena u dobu za rađanje, tako da je kolonija preživela. Kad su nas na kraju ..." ona tu prvi put zastade.

"Kad su vas spasli?" ponudi joj Harold pravu reč.

"Nas nisu spasli. Mi nikada nismo bili izgubljeni, već samo zadržani u mestu. Dakle, kada su nas opet posetili, pre četiri godine, na artefaktu je bilo osamdeset pet stanovnika. Ja sam tada, naravno, bila još mala. Neki od nas su otišli pravo na Zemlju ili na druga mesta, ali moji roditelji su ostali zato što sam ja bila još malena, da bih dovoljno porasla da mogu nositi svoju težinu na ovim groznim teškim mestima."

"Misliš da je ovde teško!" podsmešljivo dobaci Harold. "Cvrc! Čekaj dok dođeš na planetu Pegi! Ili na Zemlju!"

"I hoću", odlučno reče Oniko.

"Sve se bojim", sumnjičavo odvrati Harold. "Odakle ti novac?"

"Imaću ga, jer se na mene primenjuju pravila sa Kapije", objasni Oniko. "Vasionski istraživači i njihovi potomci imaju pravo na nagrade i podelu stečenih vrednosti. Prema tim pravilima vrednost artefakta i njegove sadržine procenjena je na dve milijarde osam stotina miliona i još nešto dolara, podeljeno na broj preživelih vasionskih istraživača koji su prvi stigli na njega, a to je dvadeset i tri."

"Au!" uzviknu Harold, iskolačivši oči pri pokušaju da sračuna u glavi.

"Naravno", dodade Oniko, kao da se pravda, "pošto su moji roditelji jedini potomci četvoro od prvobitnih dvadeset i tri istraživača, ja nasleđujem sve četiri deonice - otprilike jednu šestinu ukupne sume - ako budu umrli ne izrodivši još dece - nadam se da neće", završi ona.

"Au". Harold je ostao bez teksta. Čak je i Kijavko bio impresioniran, iako ne novcem koji je imalo ovo dete - srebroljublje nije bilo jedan od poroka Hičija. On joj se divio zato što je svoju priču ispričala jasno i ubedljivo.

"Zaista", reče ona, "bilo je veoma lepo kada su došli ti novi ljudi. Toliko novih doživljaja! Toliko tema za razgovor! Neću da kažem da i pre toga nije bilo lepo - oh, šta se to događa?" uznemireno završi ona, osvrćući se oko sebe.

Smrkavalo se. Svetlost iznad njihovih glava naglo je tamnela, i umesto nje pojavio se znatno slabiji crveni sjaj. Za tren oka u kokosovom gaju postalo je mračno - dovoljno mračno da su palme, koje su evolucijom bile uslovljene da žive po kružnom ritmu smenjivanja tropskih dana i noći na Zemlji, mogle da se odmore pre nego što se opet pojave svetla i nastavi fotosinteza. "Ovo je zato da se drveće ne razboli", objasni Kijavko. "Ostaviće nam crvena svetla da bismo mogli da vidimo; drveću to ne smeta."

Nije smetalo ni Kijavku, što je Harold vrlo dobro znao. Smejuljio se od uživanja. "Glupavko se boji mraka, znaš."

Kijavko pogleda u stranu. Harold nije govorio istinu, ali nije sasvim ni slagao. Poreg gusto zbijene grupe zvezda u jezgru, gde su živeli Hiči, nije bilo planete čija površina kad-tad ne bi bila osvetljena. Mrak nije biio strašan, ali je, u najmanju ruku, izazivao nelagodnost. "Ti si nam upravo pričala odakle si?" upita on, želeći da nastave razgovor.

"Ah, tako je, Sternatutore. Bilo je tako lepo! Čak su i prvi vasionski istraživači koji su se tu naselili zavoleli to mesto iako su, naravno, čeznuli za svojim porodicama. Ali bilo je hrane i vode do mile volje, a i dosta posla. Imali smo veoma mnogo hiči-knjiga, i više od stotinu uskladištenih Prastarih Predaka Hičija da s njima razgovaramo. Naučili su nas kako da koristimo vrećice", ponosito dodade ona, potapšavši svoju.

Kijavko ispruži prst da je dodirne i oseti toplo meškoljenje onoga što je bilo unutra. "Izgleda da je taj tvoj Predak veoma simpatičan", reče on.

"Hvala", ozbiljno odgovori devojčica.

"Ali tvoja vrećica je mnogo manja od moje", primeti on.

"Ah, to. Vidiš, nama nisu potrebni mikrotalasi. Imamo ih samo za Pretke. Moj tata kaže da smo od Hičija mnogo naučili - naravno, pošto smo najpre naučili njihov jezik."

"Hvala", uzvrati Kijavko. Nije mu bilo baš sasvim jasno na čemu joj zahvaljuje, ali delovalo je učtivo.

Harold, međutim, nije bio raspoložen za učtivost. "Sve što smo naučili od Hičija", reče on, "bilo je kako da budemo kukavice. A to, vala, nismo hteli da učimo!"

Kijavko oseti kako mu se na ramenima mišići skupljaju u čvorove. Emocije Hičija nisu iste kao kod čoveka, ali i Hiči mogu da se iznerviraju. "Ne dam da me nazivaš kukavicom, Harolde."

Harold tvrdoglavo nastavi: "Oh, ne govorim o tebi lično, Glupavko, ali ti znaš isto tako dobro kao i ja šta su Hiči uradili. Prosto su zbrisali i sakrili se."

"I ne dam da me ubuduće zoveš Glupavko."

Harold skoči na noge. "A kako to nameravaš da me sprečiš, a" podrugnu se.

Kijavko se diže nešto sporije, čudeći se samome sebi. Osećao se nelagodno u polumraku palmovog gaja, ali je počinjao da drhti i iz drugih razloga. "Nameravam da ti kažem da nemaš pravo da me tako zoveš. Niko drugi me ne zove tim imenom."

"Niko drugi te ne poznaje tako dobro kao ja." Harold je bio uporan. Kijavko primeti da je dečak bio zbog nečega uvređen - Kijavko nije palo na pamet da upotrebi reč 'ljubomora'. Harold je podigao ruke i stegao pesnice; gle čudio se Kijavko, izgleda da hoće da se bije.

Možda bi i počeo. Možda bi mu Kijavko uzvratio udarac. Hiči su u uzajamnom ophođenju izbegavali nasilje, ali Kijavko je bio još veoma mlad Hiči i nije bio tako vaspitan kao što će za dvadesetak godina postati.

Ali ono što ih je zaustavilo nije imalo nikakve veze sa dobrim vaspitanjem. Bila je to Oniko. Glasno se zagrcnula, sa izrazom odvratnosti pogledala u kokosov orah u svojoj ruci i naglo ga bacila u stranu.

"Bože moj", govorila je kao da je nešto davi i stala da povraća.



Kada su se dečaci vratili u učionicu robotovaspitač, koji je, uz sve ostalo, posedovao i paramedicinske veštine, strogo ih je ukorio što su tom sirotom detetu dali da popije onako mnogo soka na koji nije bilo naviknuto. Za kaznu su morali da je otprate do stana i da ostanu tamo sa njom dok joj se jedan od roditelja ne vrati.

Tako su Harold i Kijavko, obojica, zakasnili na večeru. "Požuri malo, zaboga!" gunđao je Harold tik iza njega dok su silazili niz okno. "Dobiću po turu!"

Kijavko se i bez toga žurio koliko god je mogao, ljuljajući se naniže od jednog rukohvata do drugog, na čeličnom užetu za spuštanje. On se nije plašio da će dobiti po turu. Njegovi roditelji nikada ne bi udarili dete, ali on je bio nestrpljiv da se što pre vidi sa njima. Želeo je da ih nešto pita. Dok su hitali niz dugački hodnik do raskršća na kome su im obojici bili stanovi, Kijavkov desno, Haroldov levo, on je u glavi već sastavljao pitanja.

Iznenada se obojica ukočiše u mestu. Kijavko zašišta od iznenađenja, a Harold zastenja: "Uh, do đavola."

Obojica su čuli prodorno metalno-elektronsko cijukanje, koje kao da je kroz kosti prodiralo pravo u mozak. Da bi sasvim sigurno primetili šta se događa, i svetlosti na tavanici se tri puta ravnomerno pogasiše i upališe. Istovremeno, zaoriše se i glasovi svih robotoradnika. "Vežba!" doviknuše dečacima oni najbliži. "Smesta zauzmite položaj mirovanja! Ne mislite ni na šta! Lezite mirno! Ovo je Vežba!"



Voleo bih da umem bolje da pričam sa ljudima od krvi i mesa.

Voleo bih da mogu da vam ispričam o Kijavku, Oniko i Točku onako kako sam ih ja doživeo. Neću da kažem da sam ih doživeo neposredno. Nisam; nisam bio tamo. Ali sam isto tako mogao i da budem, jer se sve to događalo na Točku, kao uostalom i ma gde u Galaksiji, bivalo je zabeleženo negde u gigabitskom prostoru, i samim tim dostupno onima koji su tu obitavali, prošireni. Kao ja.

Prema tome, u izvesnom smislu, ja jesam bio tamo. (Ili 'već bio' tamo). Ali istovremeno sam radio i mnoštvo drugih stvari, od kojih su neke bile zanimljive, neke važne, a neke značile samo još jedno prebiranje po čežnjama i tugama koje mi obitavahu u glavi i koje, izgleda, nikako ne mogu da napustim. Ne znam kako to da vam objasnim.

Neću da kažem da nisam obraćao pažnju na priču o toj deci. Jesam. Dirnula su me. Ima nečeg što duboko dirne u srce, bar moje, kad je u pitanju dečija hrabrost.

Ne mislim na onu vrstu megdandžijske i podsmevačke hrabrosti, kao kad se Kijavko suprotstavio Haroldu, iako je to za jednog hiči-dečaka bilo veoma hrabro da ne kažem sociopatološko ponašanje. Mislim na one trenutke kada se neko dete suprotstavi pravoj opasnosti, možda čak nesavladivoj i nepobedivoj opasnosti. To je uzaludno, beznadežno, i od toga se srce slama, kao da gledate mače staro dve nedelje gde prkosno mauče na bika koji je pobegao sa koride. Tu sam očajan.

Albert ne može uvek da podenese takva moja osećanja prema deci. Ponekad mi kaže da je možda trebalo da Esi i ja imamo dece, jer ih onda ne bih idealizovao kao sada. Možda je u pravu. Ali bez obzira na to šta je možda trebalo da uradim i što verovatno ne bih tada činio, meni nešto poče da se topi oko srca (no, dobro, oko analoga fizičkog srca koje sam nekad imao a koje sada nemam) kad vidim decu kako rade ono što moraju da urade suočena sa nekim daleko moćnijim užasom.

U stvari, ni Harold ni Kijavko nisu bili u početku toliko uplašeni. Vežba je bila Vežba. Do tada su imali mnogo takvih Vežbi. Legli su tamo gde su se zatekli. Zatvorili oči. Čekali.

Ovo nije bila Vežba druge klase, kao kad pristaje svemirski brod. To je bila opšta uzbuna kakve se prave neočekivano i moraju biti savršeno izvedene. Čim se utišao signal za uzbunjivanje, Točak je zamro. Robotoradnici koji nisu bili na dužnosti uključili su se na čekanje i ostali tako stojeći, kao zamrznuti. Svetla su postala prigušena i zavladao je polumrak, tek toliko da se mogu nazreti stvari unaokolo. Senzori inercije, koji su upravljali rotacijom Točka, samo su još jednom gurnuli prenosioce mase na jedno mesto i zatvorili se; kao i kablovi za vertikalno podizanje; kao i sve bitno neorganske (ili, bar, ne više organske) inteligencije i mehanizimi na Točku.

Kijavko i Harold su se takođe zatvorili, odnosno onoliko koliko to deca mogu. Jedan od obaveznih predmeta za svu školsku decu na Točku bila je praktična obuka u onome što su neki ljudi nekada zvali 'satori' - potpuno pražnjenje uma. Njih dvojica su to sasvim dobro radili. Dok je ležao sklupčan kao fetus pored isto tako sklupčanog Harolda, Kijavko je ispraznio svoj um od svega, izuzev sivozlatne, ni-tople-ni-hladne, ni-svetle-ni-tamne sumaglice samozaborava unutrašnjeg bića.

Ipak, ne baš potpuno.

Jer, nikada ne možete postići savršenstvo u satoriju. Već i sam pokušaj da se postigne savršenstvo ovde je nesavršenstvo. U Kijavkovoj duševnoj sumaglici ipak su se meškoljile neke misli. Pitanja. Pitanja o Oniko, koje je Kijavko veoma želeo da postavi svojim roditeljima. Pitanje da li - nekim užasnim sticajem okolnosti - ova Vežba i nije samo Vežba, već stvarnost.

Pod ispod njegovog obraza bio je potpuno mrtav. Nije brujao od pumpi za ubacivanje vazduha, nije se čulo škripanje motora za pokretanje kablova. Ni glasa. Ni šuma, ni odjeka nečijih koraka. Nije se čulo čak ni neujednačeno i umirujuće bubnjanje i čegrtanje kad prenosnici prebacuju masu s jednog mesta na drugo da bi održali putanju Točka.

Kijavko je čekao. Kada su pitanja stala da mu se uobličavaju u umu on ih je odvojio od sebe, pustio da iščile onako, poluuobličena. Sve dok jedno nije počelo uporno da se ponavlja:

Zašto ova Vežba traje ovako dugo?

U stvari, prošlo je više od sata dok se najbliži robotočistač nije iznenada trgnuo i uspravio. Upravio je svoj senzor ka dvojici dečaka i rekao: "Vežba je završena. Možete da ustanete."

Naravno, to nije ni morao da im kaže. Još pre nego što je to izgovorio do kraja, Točak je opet počeo da oživljava. Svetla su se upalila. Udaljeno škripanje, trupkanje i podrhtavanje pokazivalo je da se svi mehanizmi za održavanje ponovo uključuju. Harold skoči na noge i osmehnu se. "Kladim se da mi je ćale morao da ode na dužnost", uzviknu on sav srećan; u prevodu ta je primedba značila: Prema tome, neće se setiti da sam zakasnio. "I moj", prihvati Kijavko; a tada se, odjednom, prepade na pomisao da su i oba Onikina roditelja verovatno otišla, i zato su je, verovatno ...

"I zato su je, verovatno, ostavili samu." Harold potvrdi glavom. "I čemu je, dakle, vredelo to što smo morali da ostanemo s njom? Glupi roboti", reče on, šutnuvši jednog robotočistača pored koga su prolazili. "Zdravo. Vidimo se sutra."

"Naravno", učtivo odgovori Kijavko i pohita kući.

Kao što je očekivao, roditelja nije bilo. Robotodomaćica mu reče da su mu oca pozvali u Stolicu Snova, a da je Vežba zatekla njegovu majku i zadržala je daleko u trećem sektoru Točka. Oboje su bili na putu kući.

Otac je stigao prvi. Opet je izgledao umoran. "Gde ti je majka?" upita on. Umesto Kijavka, odgovori robotodomaćica:

"Femtovejv se zadržala jer je iskrsnuo jedan mali problem. Jedna od saobraćajnih linija nije se dovoljno brzo vratila u pogon posle Vežbe. Da li da spremim večeru?"

"Pa razume se", progunđa Bremsštralung, umoran i iznerviran. "Dobro, a šta si ti radio Sternatutore? Zašto nisi rekao robotokuvarici da počne? Osim toga", dodade on, iznenada se setivši, "zašto te nije bilo pre dva sata?"

"Oniko se razbolela", objasni Kijavko.

Bremsštralung zastade na svom putu ka vazdušnom kupatilu, sa već upola otkopčanom kesicom za memoriju. "A otkud je to sad ona postala tvoja briga? Jesi li ti robotolekar?"

Kijavko mu ispriča sve o kokosovom mleku. "Morali smo da je odvedemo kući. Ja sam hteo da idem, tata", branio se on, "ali njene robotodomaćice su nam rekle da ostanemo s njom, i njen Predak se složio s tim."

Bremsštralung ironično ponovi: "Njen predak?"

"Pa, ne, naravno, ne mislim da je njen, tata, ali ona nosi jednog Pretka u vrećici. Ime joj je Ofiolit, mislim ime Pretka."

"Imajući u vidu da je samo ljudsko biće", s odobravanjem primeti Bremsštralung, "ta Oniko pokazuje pristojan stepen inteligencije. Oduvek se pitam zašto više ljudi ne nosi vrećice za memoriju. Naravno, njima nije potrevna radijacija kao nama, ali bez obzira na to, te vrećice su veoma korisne i za druge stvari."

"Da, ali ona u svojoj nosi jednog Pretka."

Iako premoren, Bremsštralung je ostao dobar otac. On klonu u rašljastu stolicu, dok mu je vrećica visila ispod nje, da objasni neke stvari svome sinu. "Moraš imati u vidu, Sternatutore, da su se oni Preci koji su slučajno bili zaboravljeni u doba Seobe osećali veoma usamljeni. Prirodno je bilo da da se zbliže sa prvim inteligentnim bićima koja su pojavila, pa makar ona bila i ljudi."

"Da, ali", napomenu Kijavko, "ja još uvek nemam Pretka u svojoj vrećici."

"Deca ne nose Pretke u vrećicama", objasni Bremsštralung. "Ne nose ih ni mnogi odrasli, jer Preci su veoma zauzeti važnim stvarima. Ali, kad porasteš ..."

"Da", složi se Kijavko, "ali ona nosi jednog."

Bremsštralung zastenja i ustade. Uporedo obesivši vrećicu sa memorijom pored ulaza u kupatilo, on zamoli: "Kasnije, sine, molim te! Mrtav sam umoran."



To sa Kijavkom nije bilo samo pitanje intelektualne radoznalosti. Nije čak bila ni ljubomora deteta zato što drugo dete ima lepšu igračku. U pitanju su bili moralni principi; možda bi se čak moglo reći religiozni.

I Hiči i ljudi su otkrili da vlastiti mozak dopune uskladištenim inteligencijama, ali su do toga stigli različitim putevima. Ljudska bića su pošla preko kalkulatora i kompjutera i servo-mehanizama, sve do ogromnih gigabit mreža koje su odgajile i takve veštačke inteligencije kao što je Albert Ajnštajn. (I ako baš hoćete, i ja). Hiči nisu pokušali da razviju vetačku inteligenciju. Nisu imali potrebe. Već u ranoj fazi naučili su kako da uskladište umove svojih pokojnika u mašinskom obliku. U stvari, retko koji Hiči je zauvek umirao. Završavao bi kao Prastari Predak.

Neki čovek, astronom, koji bi hteo da izračuna orbitalne elemente planete u sistemu jedne dvojne zvezde, bez premišljanja bi problem preneo u računar. Za razliku od njega, Hiči bi upotrebio skup mrtvih Predaka. U praksi su oba sistema bila podjedanko dobra.

Ali nije sve u praksi. Ljudi ne obožavaju svoje računare. Međutim, Prastari Preci Hičija zasluživali su - i zahtevali - određeno poštovanje.

Kijavkova majka je stigla dok se otac još kupao. Saslušala je njegova pitanja i rekla, trljajući ga po potiljku: "Posle večere, Sterni, hoćeš li? Otac ti se veoma zamara kad ima vanrednu smenu na Stolici Snova. A osim toga, i zabrinut je."

Kijavko zinu. Zabrinut? Umoran, u redu; to je Kijavko i očekivao. To je bila cena koju su plaćali svi stražari, provodeći sate i sate u Stolicama Snova, pokušavajući da otkriju prisustvo nepoznatih bića, strepeći da će možda jednog dana i uspeti - jer jednog dana će sigurno neko uspeti, a šta će se potom desiti - to niko nije znao.

Ali zabrinut?

Kada je najzad robotokuvarica stavila večeru na sto i roditelji se već oporavili i gotovo opustili, Bremsštralung s mukom progovori: "Ona Vežba nije bila predviđena unapred, Sternatutore. Dvojici stražara se učinilo da su nešto otkrili, i zato je bio dat znak za uzbunu." Kršio je ruke, što je odgovaralo sleganju ramenima. "Ono što su otkrili bilo jee veoma neodređeno. Nije bilo ni jasno, ni snažno - ali u pitanju su bili dobri stražari. Naravno, odmah je moralo da nastupi opšte zatvaranje."

Kijavko zastade, držeći nož na pola puta do usta, i otac brzo dodade: "Ali ja nisam ništa uspeo da osetim, kad sam napokon stigao. Siguran sam. U to vreme ni drugi nisu više ništa osećali."

"I ranije se povremeno događalo da imamo uzbune", ponada se Femtovejv.

"Sigurno. Zato toliko mnogo nas i radi na tom poslu: da budemo sigurni da li je neka uzbuna lažna. Kao što znaš, može da prođe i milion godina pre nego što se pojave Mučke Ubice. Ko zna?" Bremsštralung brzo završi s jelom a onda se nasloni u stolici, preko svoje vrećice. "A sada, Sternatutore, šta imaš da me pitaš o svojoj drugarici Oniko?"

Kijavko polako skrenu pogled. Oh da, imao je milion pitanja, ali pomisao da je ono mogla da bude prava uzbuna zbog pojave Mučkih Ubica sve ih je potisnula. Lažna uzbuna, u redu, ali kako je neki stražar mogao biti siguran da će baš ta uzbuna biti lažna?

Ali otac očigledno nije želeo da nastavi razgovor o tome. Kijavko stade da se priseća i napokon pronađe pitanje koje ga je takođe opsedalo. "Tata? Nije u pitanju samo vrećica. Oniko ima strašno mnogo 'novca'. Zašto su oni toliko 'bogati'?" Upotrebljavao je engleske reči iako su govorili jezikom Hičija, jer u njemu ti pojmovi nisu postojali.

Bremsštralung sleže svojim širokim, žilavim ramenima. Kod Hičija to je bilo isto kao da se namrštio. "Ljudska bića", reče on tonom koji je sve objašnjavao.

Ali u ovom slučaju nije. "Dobro, tata", prihvati Kijavko, "ali sva ljudska bića nemaju toliko 'bogatstvo'."

"Ne, dabome da nemaju", odgovori mu otac. "Ovi ljudi su slučajno stekli neke aparate Hičija. Deo našeg 'vlasništva', Sterni. Čak nisu ni tragali za njim. Otkrili su ga pukim slučajem, ali prema ljudskim običajima to im je dalo 'pravo na svojinu', koju su zatim zamenili za 'novac'."

Femtovejv se umeša i reče umirujućim glasom: "Prema onome što su oni tada znali, naravno, ti aparati su bili napušteni." Zapucketala je jezikom u pravcu robotokuvarice, koja smesta raspremi sto i iznese im 'desert'." Ali to nije bila ni pita ni sladoled, već izvesne žilave puzavice kojima su se Hiči hranili i koje su im istovremeno čistile nepca i antisptički podmazivale zube posle obeda. "Pojam 'novca' ipak ima svoju ulogu", dodade Femtovejv, "jer služi kao neka vrsta grubog servo-mehanizma za uspostavljanje društvene hijerarhije."

Bremsštralung izvadi jedno vlakno između zuba i dobaci pomalo negodujući: "Da li ti to predlažeš da Hiči usvoje taj isti sistem?"

"Ne, nikako, Bremi! Ali priznaćeš da je zanimljivo."

"Zanimljivo!" zagunđa on. "Glupo, eto, to bih ja rekao. Kakva je korist od tog 'novca'? Zar nemamo sve što nam je potrebno i bez njega?"

"Ne onoliko koliko ima Oniko", čežnjivo upade Kijavko.

Bremsštralung spusti nož kojim je jeo i razočarano se zagleda u dečaka. Kad je progovorio, to nije bilo upućeno sinu, već supruzi.

"Vidiš li ti ovo?" zapita on. "Vidiš li šta se ovde događa sa našim detetom? Sada još samo treba da nam zatraži 'džeparac'. A trebalo bi da 'zaplačeš od bruke'", dodade, nesvesno upotrebivši engleski izraz jer Hiči ne plaču. "Mi smo i stariji i mudriji od njih! I kako smo samo dospeli u situaciju da se mi prilagođavamo njima?"

Femtovejv skrenu pogled sa muža na sina. Obojica su bili uznemireni. Dečak - u to je bila sigurna - uglavnom zato što je Bremsštralung bio uznemiren; ali povodi njenog muža bili su daleko ozbiljniji.

"Bremi, dragi moj", strpljivo reče ona, "ima li uopšte smisla brinuti se zbog tih stvari? Znali smo šta će značiti izlaganje dečaka ljudskim vrednostima; o tome smo razgovarali pre nego što smo otputovali iz jezgra."

"Da, ciglih pet minuta", mrko joj odvrati muž.

"Pa, nismo ni imali više vremena." Femtovejv se saže da nešto šapne u svoju vrećicu. Ona poslušno nagna robotodomaćicu da promeni zidne slike u sobi. Prijatne jednobojne čipkaste šare izbledeše i nostalgični murali Doma, sa paviljonima i terasastim vrtovima koji su gledali na zalive i veličanstvene planine, pojaviše se oko njih. "Kijavko neće zaboraviti", umirujuće reče ona.

"Ne, zaista neću, oče", potvrdi dečak glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja.

"Ne. Nećeš dabome", mračno odreza Bremsštralung.

Ćutke su završili svoj korov-desert. A zatim, kada je robotodomaćica sve raspremila, posvetili su se neko vreme Precima, puštajući umorne, stare pokojnike da pričaju, žale se, savetuju. Ta tradicija je bila veoma hičijevska i tako se Bremsštralung polako primirio. Kad je došlo vreme da Kijavko pođe na spavanje, bio je već sasvim onaj stari. "A sad, spavaj, sine moj", rekao je srdačno.

"Da, tata", prihvati Kijavko. A onda, opet: "Tatice?"

"Molim?"

"Moram li ja stalno da spavam u vreći? Zar ne mogu da dobijem pravi krevet, sa ćebetom i jastukom?"

Otac ga najpre pogleda zbunjeno, a zatim ljutito: "Krevet?" započe on ali Femtovejv se odmah umeša da na vreme spreči eksploziju.

"E sada je dosta, Sternatutore", podviknu ona. "Ni reči više. Odlazi!"

Uvređeni Kijavko ode u svoju sobu i besno stade buljiti u vreću i njenu debelu, meku postavu. Zaista je sramota što mora da spava u nečem takvom, kada svi drugi dečaci imaju krevete. A onda se ispentra u viseću mrežu, navuče vreću sebi iznad glave, okrenu se u njoj jedno desetak puta, dok se postava nije formirala onako kako mu je bilo najudobnije, i zaspa.

U drugoj sobi njegovi roditelji su razmotavali svoje obešene mreže, pripremajući se i sami za spavanje. Bremsštralung je ćutao, dok su mu se žile na stomaku grčile od nezadovoljstva. Kad je to videla, Femtovejv opet promeni zidne slike. Ljupki pasteli nestadoše. Na svim zidovima preovladalo je crnilo i videlo se samo nekoliko stvari. Na jednoj strani, veliko tačkasto prostranstvo Galaksije. Na drugoj, skup pahuljičastih predmeta boje sumpora koji su i bili razlog njihovom boravku ovde.

"Vidiš li dragi", reče ona. "Sve to nema značaja u poređenju sa velikim ciljem kome svi služimo. Ne smemo nikada zaboraviti razlog zbog čega je naš narod otišao u Seobu, sve do jezgra - i zbog čega smo morali opet da izađemo iz njega".

Bremsštralung je tužno zurio u maglovitu, uzburkanu masu. "Neke stvari ipak imaju značaja", tvrdoglavo joj uzvrati. "Pravednost uvek ima značaja!"

Njegova žena blago se složi. "Jeste, Bremi, pravednost uvek ima značaja. Ali u poređenju s Mučkim Ubicama, to više nije važno."



U ovom trenutku nema još mnogo da se kaže o deci. Život na Točku bio im je zanimljiv i srećan - neko vreme.

Pošto su uglavnom bili vršnjaci, njih troje su često bili zajedno. Radili su zanimljivee stvari. Istražili su pluća Točka, gde su spletovi lisnatih puzavica rasli na otpacima iz sudopera i klozeta Točka, i upijali ugljen-dioksid koji su izdisala i ljudska i hiči tela. Obilazili su radionice gde nije bilo stvari koja se nije mogla popraviti, počev od igračke pa sve do svemirske letelice, jedne od ono nekoliko što su sačinjavale flotu Točka - Femtovejv je tu radila i sa oduševljenjem je provela decu da sve vide. Zavirili su i u same letelice, koje su visile na svojim valjkastim izbočinama uglavljenim u dokove, poput štenadi koje sisaju. Promolili su noseve i u biblioteku, sa milionima registrovanih lepeza podataka uključenih u utičnice. Tu, na tim policama, boravile su sve priče koje su ikada ljudi ispričali, i sve uspomene Predaka Hičija, i svi rečnici i zbirke, i tekstovi obeju rasa - dobro; ne baš svi, ali dovoljno da Kijavko, Harold i Oniko budu potpuno zaprepašćeni. Posetili su zoološki vrt, u kome su mačke, krave, majmuni i domaće životinje Hičija, i razni neobični stvorovi pasli ili visili sa šipki, ili se odmarali, glave oslonjene na šapu, zureći sa svoje strane u decu koja su zurila u njih. Bilo je zastupljeno samo nekoliko desetina živih bića, ali bila su to jedina bića bez razuma koja su većina te dece ikada videla.

Posetili su čak i Stolice Snova.

Deci se retko dozvoljavalo da tu uđu, ali Kijavkov otac je jamčio da će biti disciplinovana. I tako su jednog dana, kada je Bremsštralung imao slobodan dan, dobili dozvolu da sa bezbednog odstojanja bace pogled na to mesto.

Bilo je zaista uzbudljivo. Stolice su bile poređane duž spoljnog omotača Točka, u skupinama od po četiri na rastojanju od tri stotine metara. Svaka skupina bila je zatvorena u malu kristalnu poluloptu, napravljenu od materije koja nije propuštala ne samo svetlost, već ni bilo kakav oblik elektromagnetnog zračenja. Da li je to bilo neophodno? Niko nije bio siguran, ali možda pomaže - sve što zadatak stražara može učiniti pouzdanijim bilo je vredno truda, čak i kad bi postojala samo mala verovatnoća da će biti od značaja.

Kao što je već bilo uobičajeno u vreme kad nema vežbe, samo po jedna stolica u svakoj skupini bila je zauzeta. "Uhvatite se za ruke", nauči ih Bremsštralung, "i moći ćete da priđete malo bliže."

Oprezno, na vrhovima prstiju, deca priđoše na metar od jednog dežurnog stražara, jedne žene ljudskog roda iz drugog sektora, čije su oči bile zatvorene a uši zapušene. Izgledalo je kao da spava kad su oni zavirili da je vide kroz razmake na sjajnoj mreži antena kojom je bila okružena. Kroz kristal su mogli da vide i ispod sebe - 'ispod', u skladu sa geometrijom Točka koji se lagano okretao - i ugledali su mali svemirski prostor, zajedno sa dalekom loptom kugleblica muljevite boje. Kijavko oprezno steže Onikinu ruku. Nije mu se više gadio dodir ljudskog mesa - tako masnog, elastičnog, tako debelog. U stvari, pomalo je i uživao da je drži za ruku. Ali bio je iznenađen što se činilo da i ona pomalo uživa da drži njegovu, jer Harold još odavno nije propustio da mu objasni da je dodir vrelog, treperavog mesa Hičija isto tako odvratan jednom ljudskom biću. Možda Oniko nije tako osećala. Ili je, možda, bila isuviše učtiva da bi mu to stavila do znanja.

Kada su se nagledali do mile volje, Bremsštralung ih isprati do prve javne saobraćajnice Točka. Onda se vrati da se pripremi za svoju smenu. Vraćajući se u svoje stambeno područje deca su uzbuđeno brbljala o onome što su videla, zaustavivši se samo jedanput, da bi se pridružila jednom razredu najmlađih koji je pošao da prvi put vidi akvarijum.

Akvarijum nije bio samo neka vrsta muzeja. Hiči su se velikim delom hranili plodovima mora, a takođe i neki ljudi. Mnoge životinje u akvarijumu će, pre ili posle, završiti na nečijem stolu. Kijavko, Harold i Oniko išli su za mališanima, ne buneći se na njihovu galamu; zabavljale su ih njihove reakcije na neobične morske zmije ogromnih čeljusti koje su Hiči voleli da jedu, ili na lignje koje su bile namenjene čovekovoj kuhinji. Jedna od lignji obrela se blizu staklenog zida akvarijuma, i kada su se trogodišnja deca približila ona je potamnela i izbacila mlaz svoga mastila dok se udaljavala poput rakete. Jedno dete se trže i uzviknu. Harold se nasmeja. I Oniko se nasmejala. Nakon kraćeg oklevanja, i Kijavko se nasmeja, iako smejanje Hičija, naravno, nije bilo isto kao grč na licu ljudskog bića.

"Glupavi klinci", reče Oniko tonom materinske ljubavi. "Sećam se kako sam ja prvi put ..."

Nije završila.

Opet se začu cijukanje za uzbunu, i svetla stadoše da se gase. "Vežba! Vežba!" povikaše robotovaspitači.

Iako su svi smesta popadali na pod, Harold je ipak uspeo da na brzinu upita najbližeg robotovaspitača: "Zašto imamo Vežbu baš sada?"

"Lezi mirno! Isprazni um!" naredi ovaj, ali ipak u magnovenju popusti. "Ovo je samo Vežba druge klase", dodade. "Približava nam se još jedan nepredviđen brod - a sad, zauzmi položaj!"

To su svi i učinili, čak i oni najmlađi. Ali Kijavku nije bilo lako da isprazni svoj um, jer u njemu je bilo jedno pitanje. Da, naravno, kad god bi pristajao neki brod dolazilo je do Vežbe druge klase, i to nikoga nije plašilo.. ali nikada još nije doživeo da taj brod stigne nepredviđeno.

A taj brod je pripadao USPMU.



Kada se vežba završila i Kijavko se vratio kući, nepredviđeni brod je već u tišini ležao na svom doku, ali još nije odlazio. A glasine su se širile poput požara.

Bremsštralung ih je potvrdio. "Tako je, Sternatutore, moraćeš da odeš. To važi za svu decu. Svi koji nisu odrasli moraju biti evakuisani sa Točka, jer ne smemo rizikovati da neko dete počne da zrači kad nije vreme."

"Ja sam drugi u razredu u satoriju, tata!"

"Dabome da jesi! Ali Udružena Straža protiv Mučkih Ubica je naredila da moraš ići zajedno sa ostalima. Molim te, sine. Mi tu ništa ne možemo."

"Oni će se dobro starati o vama", ubaci Femtovejv, ali glas joj je, usled brige, bio još promukliji nego očev.

"Ali gde ja to idem?" preklinjao je Kijavko.

Roditelji mu se samo zgledaše. "Tamo gde će ti biti dobro", najzad odgovori njegova majka. "Još ne znamo gde. Vi, deca, došli ste ovamo sa raznih mesta, i ja mislim da vas neće odmah sve vratiti tamo odakle ste. Ali ne brini, Sterni, o vama će se dobro starati. I to će biti samo privremeno, dok se ta lažna uzbuna ne razjasni. Uskoro ćete opet biti sa nama."

"Nadam se" zaključi njegov otac.



Više nije bilo vremena. Nije bilo vremena ni da se poslednji put obiđe zoološki vrt, ni kokosov gaj, ni bilo šta; tek samo jedno kratko okupljanje u školskoj dvorani, da bi deca pokupila svoje stvari i oprostila se od robotovaspitača.

Robotovaspitač tog dana nije uspevao da održi red. Nije, zapravo, ni pokušao. Samo se pozabavio sa svakim pojedinim đakom, opraštajući se, proveravajući da li su svi ispraznili svoje pregrade, dok su druga deca uzbuđeno čavrljala, puna iščekivanja i straha. Niko još nije znao kuda idu. Harold se, naravno, nadao da idu na njegovu planetu.

Kijavko je osluškivao, pun sete. Pitao se da li zavidi Haroldu. Da li je planeta Pegi zaista bila onakva kakvom ju je Harold opisivao? Leto bez prestanka? I nema škole? I milioni hektara divljeg voća i bobica koje su se mogle brati u svako doba, i svakog dana?

"Daleko je odavde", upravo je govorio Harold. "Kladim se da ću morati da presednem na drugi brod. A to znači da ću morati da putujem mesec dana dok ne stignem kući."

"Meni će biti potrebno tri meseca", tužno primeti Kijavko.

"Da, to je zbog vašeg glupog Švarcšildovog omotača", objasni Harold, što je bilo potpuno nepotrebno dečaku koji je već jednom prošao kroz njega. "Ali ti ne misliš da ćeš ipak ići tamo, zar ne, Glupavko? Pobogu, pa neće valjda slati ceo svemirski brod zbog nekoliko malih Hičija? To bi bilo neefikasno. To neće nitko učiniti."

Tu je Harold bio u pravu. Na Točku nije bilo toliko mnogo dece, i zato će zemaljski svemirski brod koji ih prima uraditi samo jednu moguću stvar. Otići će na Zemlju.

Harold je bio izvan sebe. Oniko se bojala. Kijavko je bio - u redu, Kijavko ni sa nije znao šta je bilo, jer svakog trenutka se u njemu uzbuđenje što napušta svoje roditelje borilo sa radoznalošću zbog ovog iznenadnog i do tada nedoživljenog preseljenja. Na kraju je ostala samo duševna zbrka.

Imali su manje od dvanaest sati da se ukrcaju. To je bilo dobro. Što manje vremena da uzbuđenje iščili i da strah i žalost narastu - utoliko bolje.

Najzad su jedan po jedan trupkajući ušli u ogromnu međuzvezdanu letelicu, čim se iskrcalo stotinak novih stražara sa svojom opremom. Onikini roditelji su bili tu, nemo grleći svoju kćer. Takođe gospodin i gospođa Vrožek, i Kijavko učtivo skrenu pogled kada je Harold počeo da plače na rastanku.

"Zbogom oče. Zbogom majko", reče Kijavko.

"Zbogom, dragi Sternatutore", prihvati otac, trudeći se da mu se po glasu ne opazi koliko je uzbuđen. Kijavkova majka se nije ni trudila.

"Biće ti lepo, mali moj Sterni", obeća ona, dok ga je grlila. "Nećemo moći da se čujemo, jer je saobraćanje sa Točkom već prekinuto... ali... oh, mali moj Sterni!" Ona ga čvrsto zagrli. Hiči ne plaču, ali u njihovom fiziološkom ustrojstvu i umu ništa ih ne sprečava da osete žalost rastanka isto onako duboko kao i ljudska bića.

Kijavko se okrenu u stranu.

Hiči nemaju običaj da se ljube na rastanku, ali dok je ulazio u svemirski brod Kijavko požele da sada, u ovoj prilici, naprave izuzetak.