ja imam fobiju od visine ...

i od pasa ... kako pas prodje pored mene ja mislim da ce me ujesti ... (al ovo je posledica traume iz detinjstva kad me i ujeo jedam vucjak)

Moderni i bizarni strahovi

Fobije su čest oblik anksioznog poremećaja. Zahvataju ljude svih generacija, na svim geografskim širinama, svih kultura, nacija i rasa, i bogate i siromašne, i muškarce i žene, s tim da se kod žena javljaju nešto češće. Među “bojažljivima” ima i onih koje tišti ostrakonofobija (strah od školjki), arahibutirofobija (strah od maslaca od kikirikija), peladofobija (strah od ćelavih ljudi), aulofobija (strah od flauta), penterafobija (strah od ženine majke), bibliofobija (strah od knjiga)…



“Srce mi lupa tako snažno da imam osećaj kao da će da mi pukne i iskoči iz grudi. Grlo mi se steže i jedva dišem. Čini mi se da ću da se ugušim. Usta mi se suše, dlanovi znoje. Imam utisak da ću da se onesvestim. Umreću od straha… Da mi je pobeći negde, a ne znam gde bih…”

Ovako, otprilike, osoba koja pati od neke fobije opisuje svoje stanje kad se susretne sa objektom ili situacijom koje se plaši. A to mogu biti sasvim uobičajene situacije poput vožnje avionom, izlaska u šetnju, odlaska kod zubara, susreta sa psom ili nekom drugom životinjom, ulaska u lift… Fobije predstavljaju iracionalni strah od nečega ili nekoga. Mogu se pojaviti u širokom spektru jačine, od manje nelagode i ekscentričnosti, pa sve do teške teskobe i duševne bolesti.

Nauka, još uvek, ne može sa sigurnošću da odgovori na pitanje “zašto se one razvijaju”. čini se da za to postoje i psihološki i biološki razlozi. Nasledni faktor tu takođe ima značaj, jednako kao i sama hemija mozga. Ponekad ih izazivaju stvarni događaji ili traume (na primer, dečak koga je ugrizao pas kasnije može da postane kinofob), a ponekad mnoge od njih nastaju bez nekog posebno uočljivog razloga.

Nijedna fobija nije ista, ne izaziva jednako snažne simptome i ne utiče na isti način na kvalitet života. Na primer, ljudi koji se boje visine ili pauka takvu vrstu straha lako mogu kontrolisati izbegavanjem uzroka, te ih strah, uglavnom, ne ometa u svakodnevnom životu. Strah postaje prava fobija kad ljude onemogućava i sputava da normalno funkcionišu, ometajući ih u uobičajenim životnim aktivnostima u porodici, na poslu, u društvenom životu. U ekstremnim slučajevima može čak da dovede i do potpune nesposobnosti.

Fobije su, dakle, čest oblik anksioznog poremećaja. Zahvataju ljude svih generacija, na svim geografskim širinama, svih kultura, nacija i rasa, i bogate i siromašne, i muškarce i žene, s tim da se kod žena javljaju nešto češće. Prema istraživanjima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje između pet i 12 odsto Amerikanaca pati od neke fobije, a slična situacija je i u zapadnoj Evropi. čak 10 odsto ljudi godišnje oseti strah zbog letenja, odlaska zubaru, ili usled prizora krvi. Takve reakcije opisuju se kao jednostavne fobije. Socijalne fobije su nešto ređe i pogađaju 25 od 1.000 osoba. Agorafobiju (strah od otvorenih prostora) ima 30 od 1.000 ljudi, a češća je kod žena. Napadi panike će nastupiti kod 10-30 od 1.000 ljudi u toku godine, otprilike dva puta češće kod žena.

Postoji na stotine različitih vrsta fobija. Neke od najpoznatijih i najčešće pominjanih fobija su klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora), dentofobija (strah od zubara), agorafobija (strah od otvorenih prostora), akrofobija (strah od visine), ksenofobija (strah od neznanaca i stranaca)… No, postoji i niz novokomponovanih, iracionalnih i bez sumnje bizarnih strahova koji najviše govore o društvu u kojem živimo, te “uvrnutim” civilizacijskim tokovima koji nas prate. Do sada su barem jednom dijagnostikovane ostrakonofobija (strah od školjki), arahibutirofobija (strah od maslaca od kikirikija), peladofobija (strah od ćelavih ljudi), aulofobija (strah od flauta), penterafobija (strah od ženine majke), bibliofobija (strah od knjiga)…

Bez obzira na to što su svesni da je njihov strah preteran i nerazuman, te da ih drugi zbog toga ismejavaju, ljudi koji su skloni ovakvom nebuloznom fobičnom ponašanju ipak ne mogu da se savladaju. Tako se tridesettrogodišnji Japanac Vu plaši, ni manje ni više, Adamove jabučice(!?) “Znam da je to neobično, ali kad vidim kako se tokom gutanja ta ‘kuglica’ pomera na nečijem vratu jednostavno mi pozli“, otkriva Japanac koji uzrok svog straha vidi u noćnim morama koje je imao još kao dečak. “Sanjao sam da mi Adamova jabučica raste poput balona i to me užasavalo“. Ništa bolja od njega nije ni Džesika sa Floride koja se boji hamburgera.

Kad joj je bilo šest godina sanjala je da je napada ogromna pljeskavica koja pokušava da je proguta. Iako je svesna da je to bila samo noćna mora, Džesika se i danas boji tog sendviča. Britanka Kajli pati od trihofobije (straha od kose). Njoj užurbano počne da lupa srce, gubi dah i nekontrolisano se znoji kad joj neko dotakne kosu. Razlog tog iracionalnog straha je ptica koja joj se jednom zaplela u kosu i pokušavala da se raspetlja, a Kajli je za to vreme trčala u krug i vrištala od straha. Dok većina dama uživa u nošenju zlatnog nakita, jedna Nemica s takvim ženama ne može ni da se rukuje. Njena fobija naziva se aurofobija ili strah od zlata. Jedna Austrijanka i u vreme leta nosi kapu na glavi, ali ne zbog mode već zarad paničnog straha da će drugi moći da joj čitaju misli ako je ne nosi. Osim straha da bi svi mogli da saznaju šta joj se mota po glavi, ona se boji i rupa, a plaše je i pore na tuđem licu.

Da fobije mogu da budu i razlog prekida veze dokazuje slučaj jednog njujorškog para. Naime, njihovoj ljubavi na put su stali sveži krastavci! Ona je uživala u šargarepi, jabukama, čipsu i ostalim namirnicama koje hrskaju u ustima, a on je dobijao napade panike kad bi čuo te zvuke.

Neko vreme dok je ona uživala u omiljenoj hrani on bi pojačao ton na televizoru do kraja. Vezi je došao kraj kada je devojka zaboravila da napomene partneru da se sprema da zagrize svež krastavac.

Ovom društvu svakako pripada i Britanka Danijel Vinsli koja ima strah od vođenja ljubavi u toplini svoga doma. ”Nije da nisam pokušala, ali uhvati me panika, počnem se gušiti i mislim da ću da se onesvestim”, veli Danijel koja je problem otkrila sa 18 godina. Tada je prvi put spavala s dečkom. Stoga više preferira javne parkove i haube automobila. ”U početku sam zabavna momcima, jer im je izazovno voditi ljubav na otvorenom, na klupici u parku ili na haubi auta, ali posle im dosadi, posebno ako pada kiša, pa me ostave”.

Koumpounofobija pogađa jednu od 75.000 osoba i predstavlja strah od dugmadi. U toj se grupi našla i Džilijan iz Velike Britanije. Ta dvadesettrogodišnjakinja ne može čak ni da boravi u istoj prostoriji sa onima koji imaju plastičnu dugmad na odeći. Od sedme godine Džilijan nosi patentne zatvarače, a za njen strah prema plastičnim dugmićima u početku je znala samo njena porodica koja je dugo mislila kako Džilijan nije normalna. Iako je isprobala mnoge metode da bi se rešila tog straha, uključujući i terapiju hipnozom, ništa nije pomoglo. Kad vidi plastično dugme hvata je panika.

Pomenućemo i krematofobiju (strah od novčanica i kovanica). Javlja se češće nego što se na prvi pogled čini, a kod obolelih izaziva osećaj gađenja od kovanog i papirnog novca i bakterija koje se na njima nalaze, ali i lahanofobiju, odnosno strah od povrća.

Čudne fobije ne obuzimaju samo obične smrtnike, već i svetske “selebritije”. Najseksepilnija žena u svetu Megan Foks boji se lošeg zadaha drugih ljudi. Karmen Elektra strahuje od vode. “Dobijem napade panike čak i ako se samo približim nekoj vodenoj površini”, priznala je Elektra. Vode i vodenih životinja plaši se i Rijana. Neverovatnom se čini i fobija Lejdi Gage – ona ima strah od seksa iako je svoju pojavu izgradila upravo na njemu. “što se tiče muškaraca, uopšte nemam samopouzdanja”, otkrila je u jednom intervjuu. Džoni Dep i zvezda serijala o mladom čarobnjaku Hariju Poteru Danijel Redklif, dele istu fobiju i to od klovnova. Prsata Keti Prajs, poznatija kao Džordan, strahuje da ide u toalet sama. Verovatno najčudniji od svih je Dejvid Bekam. Poznati fudbaler broji limenke pepsi kole kako ne bi prepunio svoj frižider, a ako vidi da ih ima previše odvadi one koje su višak.

Raznovrsni, više ili manje čudni i sveprisutni strahovi homo sapiensa 21. veka inspirisali su Tima Lihoreaua da napiše knjižicu “Moderne fobije”, upravo o savremenim strahovima. Predstavljajući se kao “Lažni lekar” on kaže da verovatno svaki čovek ima barem jednu od modernih fobija iz njegovog pisanija. “Na primer, ko može iskreno reći da u nekom trenutku u svom životu nije osetio blagi osećaj da nešto možda nije u redu dok se približava bankomatu pri kraju meseca (akrofobija).

Koji muškarac može da stavi ruku na svoje pantalone i kaže da mu se zenice nikad nisu razrogačile zbog prve uskomešanosti koja vodi supturofobiji (strah od erekcije u javnosti)? Čak sam i ja sa svim svojim godinama lažnog medicinskog iskustva bio poznat po tome što sam određene izmišljene pacijente lečio na različit način zbog svojih ilenomofobnih sklonosti (strah od određenog imena). Bojim se da i u javnom životu postoji mnogo ljudi koji pate od svih vrsta modernih fobija. Za kćer poznate pop pevačice Madone Lurd Čikone kažu da je paremuzofob (strah od muzike svojih roditelja).

Na svu sreću, neke poznate ličnosti ipak uspevaju da nadvladaju svoje strahove – Džordž Majkl sigurno više nije forlatrifob (strah od javnih toaleta)”. Među brojnim strahovima i njihovim obrazloženjima koji se spominju u Timovim spisima izdvojili smo neke, malo blesavije od ostalih:

Abcelofobija (strah od napuštanja WC kabine) - Abcelofobi obično smatraju da simptomi počinju kad, već u odeljku, čuju kako ulazi njihov nadređeni. “Golema želja za anonimnošću” tera ih da ostanu u kabini onoliko dugo koliko je potrebno da se “put raščisti”. Mnoge unutra zadržava strah da će morati otvoreno da preuzmu krivicu za ogavni smrad. Ako su dovoljno srećni da izbegnu klozet te nadređenog sretnu ispred kabina, neki imaju potrebu da beskonačno ćaskaju s njim pre nego što će izreći rečenicu koja može da naškodi njihovoj karijeri: “Radije bih pričekao deset minuta pre ulaska”.

Antefamafobija (strah da su ljudi pričali o vama, ali su prestali u trenutku kada ste ušli u sobu) - Dugotrajan strah, ali takav da svoje žrtve u trenutku ostavlja bez reči i tera ih da se neprijatno premeštaju s noge na nogu. Iznenađujući broj ljudi pati od nje, i to ne samo prosečni paranoici. Zapravo, mnogi verovatno mogu da navedu vreme kada su, posle ulaska u sobu punu ljudi koje poznaju, imali više nego neodređen osećaj da su prisutni jednostavno zaćutali i potom nervozno nameštali kosu ili zviždali jednu od pesama bez melodije koje taksisti obožavaju. Antefamafobija je tužna bolest i nije nepoznanica da se antefamafobi rasplaču gledajući stare vesterne, u trenutku kad se pojavi scena u kojoj pijanista prestaje da svira kada stranac ulazi u salun.

Civilofobija (strah od političara) - Često se šaljivo kaže da će u bilo kojem slučajnom istraživanju od troje ljudi dvoje biti civilofobi, a treći političar. Simptomi uključuju visok nivo skeptičnosti, averziju prema televizijskom programu u nedelju u doba ručka i čestu želju za odmorom tokom parlamentarnih izbora. Poznato je da se neki bolesnici grčevito trzaju u blizini stranačkih bedževa.

Donokulofobija (strah od gledanja u oči) – samo mali deo društva doživi donokulofobiju u najčistijem obliku, kao jednostavan, neobjašnjiv strah od gledanja u oči, usled kojeg bolesnik zuri u plafon dok razgovara s nekim, ili alternativno, stalno pretražuje pogledom pod kao da je izgubio kontaktna sočiva.

Duksofobija (strah od vlastitog šefa) – Bez obzira na to koliko se dobro slažete sa svojim šefom ili se ponosite posebnim odnosom, vi nikada ne možete zaista biti prijatelji. Uvek postoji mogućnost da je jednog dana vaš šef možda ustao na levu nogu i pomislio: ”Mmm, ove kukuruzne pahuljice su malo žilave... Mislim da ću da otpustim onog-kako-li-se-već-zove...”. Bilo koji broj činilaca može uticati na mišljenje koje šef ima o vama: automobil koji vozite, rasprava koju je imao sa svojom partnerkom, način na koji ste rekli “dobro jutro” kad ste ušli u lift. Kao posledica toga, većinu radnih odnosa zaokuplja duksofobija. U umerenom obliku je savladiva. Neki bi čak rekli da je i zdrava. U prekomernom obliku, međutim, može da dovede do svakojakih problema, te vi postajete poput ministra u vladi Margaret Tačer.

Ekspelofobija (strah od odlaska u toalet u tuđoj kući) - Brojni ljudi su doživeli da im predivno veče van kuće uništi ekspelofobija. Čak i ako se ekspelofobi nekada i usude da koriste tuđi toalet (bilo koji osim njihovog sopstvenog), prvo će neko vreme unapred proučavati formu. Neki će osmatrati obrasce odlaska gostiju u toalet, u glavi beležeći dužinu vremena provedenog u toaletu, intervale itd. više od pola večeri, pre nego što su spremni da povuku potez. Kada se jednom odluče, često će ostati u odaji čitavu večnost pre nego što se usude da se ponovo pojave. Bolesnici tipa “umri muški” jednostavno nikada ne koriste WC izvan kuće nego se radije cerekaju i trpe. Svaki ekspelofob koji sebe uvažava uvek će odbiti da ode u toalet ako poseti prizemnu kuću. Finhartafobija (strah da će ponestati toalet papira) - Neki lekari odbijaju da priznaju da ova fobija postoji jer, kako kažu, u najboljem slučaju to je slutnja da se zapravo niko ne boji da će ponestati toalet papira. Pogrešno. Razmislite: na neprijateljskoj ste teritoriji (u tuđoj kući) i upravo ste obavili veliku (nuždu). Tek posle toga shvatite da je ostala samo određena količina toalet papira. Stoga ga počinjete presavijati, radije nego gužvati. Racionališete strogo, dva komada za svaki put i pažljivo s njim. Ako se situacija pogorša razdeljujete papir u dva sloja. Ako baš imate peh da stiže “pojačanje” (kako grupe za samopomoć zovu drugi deo isporuke koja dolazi iz pozadine), onda će vam biti drago što ste naučili kako pažljivo da razdvojite i da koristite kartonsku rolnicu na kojoj je namotan toalet papir tokom televizijske epizode kreativne radionice iz detinjstva.

Halitofobija (strah da vam smrdi iz usta) – To je jedan od onih strahova koji su skloni da proteknu nelečeni, većinom zbog toga što bolesnici ne žele da ga priznaju. Simptomi uključuju stalno stavljanje dlana preko usta, iza čega sledi oštri zadah, obično pre izlaska. Neki bolesnici stalno mumlaju, kao domino efekt, zbog pokušaja da razgovaraju bez prevelikog otvaranja usta. Mnogi pokazuju preteranu sklonost prema mentol bombonama. Halitofobi više strahuju od činjenice da bi svako mogao da zna da im smrdi iz usta, nego od činjenice da im smrdi iz usta. Halitofob primećuje da ljudi, kada s njim razgovaraju, iako ih on gleda u oči, drže lice okrenuto na levu ili desnu stranu od njegovog. Vrlo je čudno što kad halitofob primeti zadah iz usta kod drugih ljudi to im ne kaže.

Holufobija (strah od senilnosti) – Ne iznenađuje činjenica da je većina holufoba u drugoj polovini četrdesetih i pedesetih godina, u dobu kad prvi put počinju da uviđaju da “skijaška trka njihovog života” nije predaleko od poslednje faze: spusta nizbrdo. Holufobiju često aktivira slučajni događaj, najčešće kada se zateknete kako vraćate mleko u rernu umesto u frižider, što osobu može uveriti da je kraj blizu i da će uskoro sliniti po mekanom, kariranom ćebencetu, a neko će je ispitivati kako se zove premijer. Holufobi često počinju da rešavaju ukrštenice ili sudoku i u ekstremnim okolnostima upisuju se na časove salse.

Indensofobija (strah da vam je zapelo nešto među zubima) – Od ove fobije, dakle, patite strahujući da su vam se ostaci hrane zakačili između zuba. Upravo ste na vrlo otmenom prijemu u puloveru i majici od istog materijala i iste boje, sa biserima oko vrata. Pokušali ste da se nasmešite prema vinskoj čaši kako biste videli svoj odraz. Pokušali ste da mašete svom partneru i da mu pokazujete brzi, preterano rašireni osmeh, ali on je pomislio da ste, zapravo, samo: pohotni ili pijani... ili i jedno i drugo. Tako krećete hrabro i gurnete prste u usta. Nema više kineskog kupusa, zaostalog od predjela, koji tamo trune. Izlečeni ste! Sličan je i strah da vam je nešto zakačeno za leđa, od čega uglavnom pate nastavnici.

Malventofobija (strah da vaš prdež smrdi lošije od bilo čijeg tuđeg) – Nije uobičajen strah, prema nekim standardima, ali svejedno je iscrpljujući, a ako smo pravedni, uopšteno nedopušten. Malventofobi ne mogu jednostavno da pokrenu razgovor o toj temi, a neki terapeuti su odbili da ih prihvate u svoju evidenciju, ne zbog toga što ih ne shvataju ozbiljno, već zato što bi soba mogla da postane zagušljiva za idućeg pacijenta. Ironično, zbog potajne prirode te fobije mnogi malventofobi nikada neće moći da prime vest da je njihov strah neutemeljen.

Obsoletofobija (strah da svako ima bolji mobilni telefon od vas) – Istinski moderan strah koji sve više prevladava. Na početku je obsoletofobija napadala samo one koji nisu imali izvrstan mobilni telefon. Zatim je izdvojila one bez slikovnog prikaza podataka u boji. Sada se širi i ne poznaje ograničenja. Lekari predviđaju moguću epidemiju ako se sadašnji trendovi nastave. Nije reč više samo o grafici ili kameri. Neke pacijente i njihova deca mogu ozbiljno sprečiti u procesu isceljenja, jer ako vaš potomak zahteva da hodate dva metra ispred njega zbog tih “gvozdenih pluća koja nosite”, to može da zaboli.

Ne sumnjamo da su se mnogi pronašli u nekim od navedenih fobija, ili se pak upoznali sa onima za koje nikada nisu ni znali da ih mogu imati. A oni koji još uvek nisu neka se trude da prate trendove i budu in, te odaberu neki od modernih strahova. I lagano, i u velikom stilu, počnu da drhte!

Lečenje je moguće

Japanski stručnjaci tvrde da će mnoge fobije u budućnosti moći da budu izlečene i jednostavnim ubrizgavanjem anestetika lidokain u mali mozak. Oni su otkrili da ljudski mozak može da bude “reprogramiran” kako bi prevazišao neke od najčešćih strahova. S obzirom na to da je strah stečena navika, može se “isključiti” deo mozga u kojem on nastaje, i to jednostavnim ubodom igle. Njihova istraživanja pokazala su da zlatna ribica kojoj je data doza lidokaina ničega nije mogla da se uplaši.

Dalja istraživanja uticaja lidokaina na osećanje straha mogla bi da pruže olakšanje ljudima koji ne mogu normalno da žive zbog različitih fobija. “Iracionalni strahovi mogu postati deo prošlosti. Zamislite da se mogu izlečiti jednom injekcijom. Naše istraživanje je pokazalo da će to jednog dana postati stvarnost”, izjavio je profesor Masajuki Jošida sa univerziteta u Hirošimi. On je, koristeći oblik učenja poznat kao klasično uslovljavanje, prilikom kojeg nastaje uslovni refleks izazvan neutralnim stimulansom, naučio zlatnu ribicu da se plaši svetlosti usmerene u njene oči.

“Svaki put kad smo usmerili svetlost ribici u oči izložili bismo je električnom udaru niskog napona, tako da je naučila da poveže pojavu svetlosti sa električnim šokiranjem. Posle izvesnog vremena počela je da pokazuje simptome straha od svetlosti, jer je naučila da očekuje električni šok posle nje. Strah je kod životinje uočen zahvaljujući usporavanju pulsa, dok se kod nas ubrzava kad nas neko uplaši”, ispričao je profesor Jošida. Kada su u mali mozak ribice ubrizgali dozu lidokaina puls joj se privremeno vratio u granice normale, a kada su joj naučnici ponovo usmerili svetlost u oči više nije pokazivala strah.

Masajuki Jošida je rekao da će zbog sličnosti malog mozga kod zlatne ribice i sisara, daljim istraživanjima biti omogućeno razumevanje bioloških i hemijskih procesa koji utiču na strah, kao i na njegovo lečenje.



Izvor: B92

Moja fobija je nazalost upropastila moja spokojna leta. toliko me proganja da izbegavam da izlazim iz kuce a i kada izadjem to je konstantno posmatranje zidova i asfalta. A nocne more tek dolaze kad padne mrak i moja moc opazanja... ne znam da li mi je gore da budem u svetlu ili u mraku...
Kanim se da odem kod psihijatra i poradim nesto na tome. Cula sam da se sada u lecenju fobija primenjuje kognitivno-bihejvioralna terapija.
Koliko ko od vas zna o lecenju fobija i da li je neko imao iskustva sa tim?

Agorafobija (Strah od ljudi)



Agorafobija je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi, sa strahom da na takvom mestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bi bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć. Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi.

Uzrok nastanka
Prema psihoanalizi iza ovog nerazumljivog, besmislenog straha krije se zapravo neurotski strah od sopstvenih nesvesnih infatilnih seksualnih impulsa pre svega od egzibicionizma. Osoba koja pati od agorofobije vraća se u infatilno stanje kada je imala zaštitu svemoćnih roditelja. Primarna korist od ove neuroze dolazi od prikrivenog zadovoljenja egzibicionističkih i promiskuitetnih želja, a sekundarna korist predstavlja izbegavanje nepodnošljive usamljenosti i zadobijanja pažnje, sažaljenja i brige drugih ljudi.

Strah od otvorenog prostora, od javnih mesta, do gužvi iz kojih se može veoma teško ili nemoguće izvući je strah od okolnosti kojima ličnost ne uspeva da ovlada. Napadi panike posledica su činjenice da nije „gospodar situacije“.
Klinička slika
Agorofobičar se panično plaši da sam izađe na ulicu ili da pređe preko širokog, otvorenog prostora, a ako se to desi kod njega se javlja intezivan, izluđujuci strah u vidu napada i snažno osećanje da će se izgubiti svest. Zato on nigde ne ide bez pratioca uz koga se oseća zaštićenim i sigurnim. Zato se zatvara u svoj dom kao prostor kojim veruje da gospodari. Kada krene u spoljašnji svet, stara se da bude u pratnji ljudi kojima je u stanju da na ovaj ili onaj način upravlja. U takvim prilikama se često i dodatno obezbeđuje noseći neki predmet u kome vidi simbol vlastite moći i sredstvo odbrane.

Tipične fobične situacije mogu da uključe: vožnju, kupovinu, mesta sa gužvom, stajanje u redovima, susrete i socijalna događanja, kao i ostajanje samim u nekim prostorijama.
Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja uvećavaju broj neugodnih iskustava, mesta na kojima su se dogodila, tako da osobe koje pate od agorafobije, nakon nekog vremena, uopšte ne izlaze iz kuće.

Neke osobe trude se da funkcionišu normalno, sakrivajući neugodni osećaj od okoline, što ipak otežava njihov normalni život. Osobe koje imaju agorafobiju prilikom boravka na mestima koja provociraju napade panike osećaju nelagodu, nemir, slabost, osećaj kao da su bolesni od neke organske bolesti pri čemu imaju manifestacije poput lupanja srca, vrtoglavice, slabosti, preznojavanja, osećaj dolazećeg infarkta, moždanog udara i slično.
 
Čovek koga muči agorafobija doživljava spoljni svet kao preteći i neprijateljski. Oseća da tim svetom mora da zagospodari iz odbrambenih razloga, kako ne bi bio napadnut, povređen ili uništen. I istovremeno oseća da nije u stanju da to učini. Svet mu se čini nadmoćnim, nesavladivim.

Kada mu na javnim mestima pozli, to je fizički izraz i premeštanje straha da bi mogao biti izložen nasrtajima i teško ozleđen. Povrede od kojih strepi nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omalovažavanju, izrugivanju ili zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike, a zlonamerne pažnje ili krajnje i, samim tim, uvredljive nepažnje. I u jednom i u drugom slučaju uskraćuje joj se poštovanje koje od drugih zahteva. I to uskraćivanje poštovanja je užasava.

Agorafobija je, zapravo, prikriveni strah od nepoštovanja. Zahtev ovakve osobe za poštovanjem je ne samo prevelik jer počiva na manjku samopoštovanja. Poštovanje, koje traži da joj se ukazuje, trebalo bi da nadomesti nedostatak samopoštovanja, što je nemoguće. Ono što smo sami sebi oduzeli, niko nam drugi ne može dati. Kada joj zahtev za poštovanjem biva onemogućen, osoba se povlači iz sveta i zatvara u svoja četiri zida. Kloneći se javnih mesta i otvorenih prostora, čovek bi da izbegne muke koje mu stanje teško narušenog ili čak uništenog samopoštovanja nanosi. Tako sve više sebe slabi, sve više skučava i siromaši svoj život.
Lečenje
Uz odgovarajući tretman, kod velike većine dolazi do značajnog poboljšanja stanja i do potpunog nestanka simptoma. Agorafobija sa ili bez paničnih poremećaja se najbolje leči bihevioralnom terapijom. Preporučuje se suočavanje sa problemom po principu - klin se klinom izbija. Postepenom desenzibilizacijom dolazi se do konačnog cilja, oslobađanja od određenog straha. Od medikamenata dobra kombinacija su: beta adrenergični blokatori (namenjeni su blokiranju stimulativnog efekta adrenalina), antidepresivi (smanjuju nivo anksioznosti) i sedativi/anksiolitici (benzodiazepini, koji takođe utiču na nivo anksioznosti, a koriste se jako oprezno, jer izazivaju pri dužem korištenju zavisnost). Šetnja i konstantna angažovanost mnogo pomažu.

stetoskop.info

Koliko se puta to meni desi i nekako mi je cool taj osecaj 

Nekrofobija - strah od smrti

Ovo sam izabrao jer je to najblize mojoj fobiji-Strah od starosti cudi me pomalo sto toga nema u ponudjenom...

Imam fobiju od nepoznatih ljudi, njihovih izlucevina, tragova, smradova i svega ostalog 

Arachnophobia- strah od paukova
Entomofobia- strah od insekata

Nije bas u toj meri da je fobia u pravom smislu ali imam neki strah od insekata i paukova, sto je vrlo cudno s'obzirom da ih se nisam toliko plasio dok sam bio dete

Nemam fobije, tacnije sve mogu da istrpim i ne gubim razum u situacijama 

Smetaju mi klovnovi, u poslednje vreme visina, pauci i bube (sem smrdibube i buba-mare).
Ne osecam se prijatno u liftovima, pogotovo kad je nako sa mnom unutra.
Smeta mi odusutvo svesti, tonjenje u opstu anesteziju kad si ni-tamo-ni-vamo, nedovoljno peceno meso jer se tripujem da cu opet da se razbolim od Salmonele 

strah me visine.    ne volim male liftove, kojima su zidovi tamne boje.     strah me insekata.     strah me da me neko živu zakopa.  ozbiljno 

pobjednik sam