Beše pre 5-6 godina, neko dete od 4-5 godina trčkara za lopticom onako veselo i samo odjednom padne i razbije koleno... Da li se sapleo ili šta god da je nije ni bitno. Dečačić ustaje i nastavlja bezbrižno da se igra. Odjednom samo pogleda dole svoje koleno i vidi malu kapljicu krvi i odmah počne da plače. Skroz mi je zanimljiva ta situacija zato što sam se setio da se i meni to dogodilo. Naime počeo sam da osećam bol tek kad sam video krv. Koliko onda utičemo sami na sebe, to je neverovatno. I danas nemam strah ni od igala ni od osa, pčela, krvi itd. E sad, od čega zavisi da li će neko loše iskustvo (a svi smo ih imali) da ostavi za posledicu neku traumu ili fobiju, to je i dalje misterija ali verujem da to zavisi od genetike isto onoliko koliko i od podrške roditelja u tim trenucima.

Nisam primetio da je češća kod muškaraca.    I znam par ljudi (jednog dečka i jednu ženu) koji imaju taj strah.

Svaki čovek ima samo dva biloški uslovljena straha (takoreći - urođena), a to su - strah od buke i strah od naglog izmicanja podloge.

kao sto je grom