eutanazija se ne moze dozvoliti iz praktichnih razloga  . naime tzv " neizlechive bolesti " su po svojoj prirodi najmanje poznate - i nikad se ne zna kolike su zapravo stvarne shanse nekog da se izvuche. zamislite onda kolike bi tu masne prevare , ubistva , kradje organa , borbe oko nasledja ...  mogle da se stvore ako se eutanazija legalizuje.

 shto se tiche "samoubistva uz pomoc lekara" , to je vec druga i teza pricha . tu se opet postavlja pitanje koliko je data osoba zaista psihichki zdrava da donese takvu odluku . u svakom sluchaju , to je vec druga tema koju ne treba meshati sa ovom.

Komplikacije su naravno moguce, ali kradja organa nije nista novo.

Lekar je obučen (bar bi trebao) da se suočava sa smrću svaki dan, i to više puta, i gleda na nju drugačije od ljudi koji nisu lekari. Ne kažem da je lekar neko vanzemaljsko biće, operisano od emocija, ali to je njegova profesija.
Pa šta da kažu oni lekari koji rade na onkologiji, gde ima i dece?
Priča iz života...tj. priča mog prijatelja:
"Kad dođemo sa posla, mama, tata, brat i ja i večeramo, pričamo šta nam se tog dana dešavalo...ćale kuka (radi na benzinskoj, brat kuka (automehaničar), drug kuka (radi kao stolar)....majka ih sluša i kaže (radi na onkologiji): danas je umrlo 2 dece, jedno od 9 godina, jedno od 4. Šta ja onda da kažem?"
Mislim da je poenta jasna.

Moj otac nije imao šanse da se izvuče, bilo je pitanje momenta. Drugo, nikakve krađe organa nije bilo, znam sigurno, ne pitaj kako. Imovina je pripala majci, što je normalno.
I da završim sa svojim ličnim iskustvom. Moj otac nije bio na aparatima, uslovi u našim bolnicama su takvi kakvi su...ležao je tako, u nekom svom svetu, ali da je bio na aparatima, stisla bih zube i tražila da ga isključe (kad bi to bilo zakonski moguće), ako niko drugi, onda ja lično. Posle te 3 godine užasa, postala sam mnogo hrabrija i sazrela sam brzo, tako da sam sigurna da bih to uradila. I znam da bi mi bio zahvalan na tome, jer me je on vaspitavao.
Ono što te ne ubije, ojača te. Ja sam živi primer za to.

 keva se vadi da ne bi morala da pere sudove ... 

 poenta je da se nikad ne zna 100% kad ce neko da umre , a mnogo je i ako se od 100 pacijenata ubije samo 1 koji bi mogao da prezivi ...

 inache  spajderko , sluchaj tvog oca ne spada u eutanaziju , vec u takozvano pomaganje samoubistva (poshto je on koliko vidim izrazio zelju da umre) .

Upravo tako,posledice bi bile nesagledive u rukama moćnika,mafije i profiterima željnog bogaćenja.
Setimo se na kakvu ideju su došli doktori iz Italiji.Da su postavljalji lažne dijagnoze i operisali zdrave ljude kako bi više zaradili.
Čega bi se setili kada bi eutanazija bila legalizovana.Mnogo više zdravih ljudi bi stradali nego što bi pomogli ljudima koji pate od neizlečive bolesti.

Smrt kao biznis

Švajcarska je oduvek bila utočište razne vrste nevoljnika zbog svoje neutralnosti i libreralizma, a poslednjih godina je meta "izbeglica" posebne vrste, koje stižu iz bogatih zemalja, s željom da na miru umru.

Oni dolaze u alpsku zemlju da bi se podvrgli eutanaziju koja je u Švajcarskoj legalna. No, i tu ima zloupotreba, pa se smrt pretvara u svojevrstan biznis, objavile su moskovske "Vesti". Novinar ruskih TV vesti je, pokušavajući da stupi u kontakt s nekim iz firme koja se bavi tim uslugama, sreo neobičnu osobu, koja živi preko puta stana na čijom tablici piše list "Dignitas, " a u kome se događaju čudne stvari.

"U stanu obično nema nikoga.Tu dolaze samo da bi umrli.To je stan smrtnika", izjavila je Sandra Firt iz ciriške Gertrudeštrase, komšinica "Dignitasa", inače svedok prisustva očajnih ljudi. "Ja ponekad vidim te ljude kada dolaze. Kroz neko vreme ih otuda iznose mrtve na nosilima.To izaziva osećanje užasa. U kesama ih spuštaju liftom do prizemlja. Kada potom uđeš u lift kabinu osetiš težak zadah."

U zakonu o eutanaziji u Švajcarskoj postoji jedna član koji zabranjuje "aktivno učešće" u suicidu, motivisano koristoljubljem i zloupotrebom. "Dignitas" je jedna od pet poznatih firmi koja pruža svojevrsnu "poslednju uslugu" i to radi ekspres-metodom.

"Poznat je slučaj kada su im se obraćali ljudi, na primer, iz Nemačke, i tog dana su umrli. Stigli su, jednom razgovarali s predstavnikom 'Dignitasa' i dobili recept. Nekada lekar i ne vidi pacijenta nego ispunjava njegovu želju i prepiše mu otrov", izjavio je predsednik Nacionalne komisije za medicinsku etiku Kristof Reman-Suter.

Smrt izaziva lek pentabarbital natrijum koji u određenoj dozi i koncentraciji može da dovede organizam do kome iz koje se ne vraća. Taj otrov se dobija na lekarski recept, a podrazumeva se da neće biti zloupotreba sa smrtnim ishodom.

Međutim, praksa demantuje to. Odgovornost prezumaju oni koji se bave eutanazijom ili kako se to kaže "ispraćajem umirućeg". To što se dešava u poslednje vreme u vezi eutanazije je u suštini "suicidalni turizam", ocenila je generalni sekretar švajcarske Akademije medicinskih nauka Margarita Lojthol.

"Podaci o istoriji bolesti, anketa pacijenta, nekada se rade putem prepiske, pa od dolaska u Švajcarsku i smrti pacijenta ne prođe ni 24 časa", konstovala je ta lekarka. "Dignitas" je najzatvorenija organizacija iz oblasti eutanazije. Zainteresovanima pruža informaciju telefonska sekretarica a adresu krije poštanski pretinac u Cirihu.

Vlasnik je 74-godišnji advokat Ludvig Mineli, inače bivši novinar bulevarskog lista Blik. "Dignitas" za svoje usluge uzima nekoliko hiljada evra, prema rečima dopisnika lista "Fakt" Martina Štola. No, glavni prihod je imovina jer usamljeni starci koji imaju jedinu želju da umru, obično nemaju bliske rodbine pa se među naslednicima nađe i firma koja pruži poslednju uslugu.

"Za pripremu nam je potrebno 30 do 40 dana.Treba da se dostavi pismeno lekarsko uverenje, potvrda o boravku i dijagnoza. Posle toga garantujemo pružanje pomoći", saopštva klijentu Dino Pigoni iz kompanije "Exit".

Kako je naveo, dnevno primaju pet do šest telefonskih poziva od kojih je svaki - prvi koraka ka "onom svetu". Godišnji bilans je oko 150 eutanazija i oko 50.000 članova. "Exit" pruža usluge samo državljanima Švajcarske ili onima koji imaju u njoj stalni boravak.

"Kod eutanazije postoji veliki prostor za zloupotrebe" kaže Andreas Blum, predstavnika te organizacije. "Zamislite da dobijemo zahtev da nekome poštom pošaljemo otrov, bez obzira na cenu. Za nas je to nezamislivo". Ali, ima i 'crnih ovaca' u ovom poslu. Posebna opreznost je potrebna kod 'Dignitasa', jer je to firma u kojoj sve odlučuje njen vlasnik."

Komšinica "Dignitasa" Sandra Firt namerava da se odseli, jer žalbe vlasniku kuće su uzaludne jer je i on iz "Dignitasa".

 

Чини ми се да људи упорно нешто превиђају, ако извршите еутаназију ви сте извршили убиство.
Нема ту места за некакве еуфемизме, онај ко ово чини јесте убица!
Лекари су ту да би помагали људима, да би их лечили, да воде битку са болестима, а не да ,,помажу'' човеку да умре. То не би била помоћ, већ одмагање и изневеравање оних основних етичкихначела којих су се заветовали да ће поштовати...
Да сте боловали од туберкулозе, пре проналаска стрептомицина, постајали су огромни изгледи да ћете умрети. Туберкулоза је била (ма и данас је) опасна и смртоносна болест. А неко се онда преда, одлучи се за ,,милосрдно'' убиство, да скрати муке, учини то, а у том моменту проналазе научници стрептомицин, шта сад? Убиство? Да, да, то је било убиство...
Побуде на које се заговорници еутаназије (односно убиства из наводно милосрдних разлога) позивају су жеља да се човеку скрате муке, сачува достојанство, ублажи бесмислена патња...A да није можда у питању и жеља да се одговорност за смрт пребаци на некога, у овом случају на лекара.( Ако неко жели да изврши самоубиство, ми одмах схватамо да је тај човек у великим проблемима, да му није добро и да му треба помоћ, али му помоћ не пружамо тако што му пуцамо у главу...Добро ово је карикирање, али...самоубиство није добро и одаје болесног човека, па како онда наговарање на убиство може да буде милосрдно, хумано или добро? Или чињење ,,милосрдног'' убиства?)
Наравно да онај који доживљава велике болове, жели да ти болови престану, али не жели да престане његова егзистенција, његов живот. Онај који пати жели да живи без патње, а не да умре...Ако би ми проблем болова, решавали ,,милосрдним'' убиством, на тај начин би учинили да му сви болови одједном умину, али нема више ни човека, нема онога ко је желео да патња и болови престану. По мом мишљењу, овакав начин решавања проблема је сувише драстичан.
То што данас нема лека некој болести, не значи да га неће сутра, прекосутра..бити; то што је неко у коми, не значи да већ сутра неће бити поново будан и свестан; то што је неко доживео велике трауме (типа остао непокретан, без неких чула или способности), не значи да не може и даље да живи и да се бори, а и да можда открије неке нове могућности, способности, видике...
Тешко је ономе ко је болестан од карцинома(или неке друге смтоносне и болне болести) и тешко је онима који га воле и бдију над њим, пати он, а пате и његови ближњи, али не треба се предавати, треба се борити.када човек пролази кроз ужасну агонију, често из њега не проговара он, већ његова болест, његово напаћено тело које жели одмора или предаха, али дубоко у њему постоји и његова душа која исконски жели да живи...Немојте подлећи жељи тела, сетите се колико је јак у човеку нагон са самоодржањем, колико је силана жеља за животом...
Разликујмо болест у човеку и самог човека, онај који је болан, није само та (незлечива) болест, човек је много дубљи и шири да би се икада могао затворити у тако уске оквире...
Дајмо шансу животу, а не отварајмо просторе смрти.
Чињењем еутаназије ми у ствари признајемо капитулацију пред болешћу...
То значи да смо се предали, да смо одустали од борбе...
Живот је бескрајна прича, која изискује огромне напоре и жртве, тражи титанску борбу и непресушну наду...
Не желим да било кога осуђујем ако се одлучи за еутаназију, својим делима или неделима ми сами себе осуђујемо или сведочимо ко смо и шта смо...Из тих људи проговара огромна патња и мука (на то се треба сажалити и саосећати са њима), али и недовољна жеља за животом или поремећена (умањена) способност расуђивања...
Људи који су били у конц-логорима су годинама преживљавали праву агонију, они који су преживели су били велики борци, имали су велику наду и жељу за животом...Наравно да је било и оних који су се сами убили (то је ипак мали број), али они који су преживели тај пакао на земљи су прави јунаци,они нису одустали од живота, нису губили наду, грчевито су се борили да преживе...
Могли би много да научимо када би се мало осврнули на ове страдалнике, на њихову, веру и наду, на то како су били истрајни...
Живети значи борити се, живети значи надати се, живети значи волети...

Ne bih se mogao sa ovim sloziti

kada bi neko to hteo da uradi, ja bih u testament stavio da se nada mnom uradi eutanazija... ukoliko dodjem u takvu situaciju... Bolje da ne zivim nego da zivim u mukama... 

Ubistvo sa plemenitim ciljem, ubistvo kao jedini izlaz....