А зар ти се не чини из ових твојих речи ,, да треба да огуглаш '' ... али у етичком и емоционалном погледу да би овако нешто урадила?

.

 

Produzivati zivot nekome koji ima jedinu zelju da se taj zivot sto prije zavrsi, a sve da bi se ispostovala neka izlizana vjerska birokratija je nehumano.

Ja poštujem tvoje hrišćanske stavove, ali poštuj i ti moje. Nisi bio u situaciji u kojoj sam ja bila i raduj se tome, videla sam šta znači život "bez života", kolika je to patnja, koliki je to bol, to se nemože uporediti nisačim.
Hrabrost, hmmm, crno slovo na papiru.
Kad gledaš svog najbližeg kako stiska zube od bolova, a suze mu se nemo slivaju niz lice, da ne bi vrištao i time sačuvao svoje dostojanstvo, kad te bledo gleda, a dete si mu, kad mu držiš ruku, a on nije svestan tvog prisustva, moliš boga da svemu tome dođe kraj. Nada...da postoji, ali dođe jedan momenat kada nade više nema, a ako i tada nastaviš da se nadaš, samo produžavaš agoniju.
Ružno je reći, ali kada mi je otac umro, prva pomisao mi je bila "došlo je vreme da se odmori posle 3 godine pakla, zbogom ćalac".
Ne pišem ja na ovoj temi tek tako, imam debelu podlogu i iskustvo šta znači "živa" smrt...

Prvo treba napraviti razliku izmedu tesko bolesnih osoba koje su u stanju da same okoncaju muke, ali postoje i paralizovane osobe, prikovane za krevet koje nisu u stanju da otvore oci, a kamoli da izvrse samoubistvo. Ako prvi navedeni nemaju hrabrosti da izvrse samoubistvo, zasto bi tjerali nekoga da to ucini umjesto njih?

vidim da ovde ima i ne svesnih sadista. "uzivam da gledam kako se mucis".

Nisam napomenula da se moj prethodni post odnosio na Silvanusa...
Ne bih nikome poželela ono kroz šta je moj otac prolazio 3 godine, i kakve je to posledice ostavilo na mene i moju porodicu.
Ako postoji najgora stvar za sportistu, to je nemogućnost kretanja, koja dovodi do teškog psihičkog stanja, i raznih posledic zbog toga (ja još uvek noćima sanjam neke scene iz tog perioda, i kako stvari stoje, sanjaću ih još dugo).
Hrabrost za samoubistvo, Raven...misliš da i to nije pokušao. Ja sam ga sprečila, i to jedno 4-5 puta. Treba napraviti razliku između eutanazije i samoubistva.

Тарантулице,

заиста ми је жао твог оца који се страшно намучио, а жао ми је и тебе и целе ваше породице (а и ваших пријатеља).
Није да не поштујем твоје ставове (или осећања), само смо на супротним становиштима...
Немам твоје искуство, али имам искуства својих пријатеља.
Деда, отац и сестра моје куме су боловали од деменције. Деда преко 20 година и није знао за себе, као мала беба је био годинама...Да ли су његови требали да дигну руке од њега?
Није можда ни добро, ни умесно поређење, јер је сваки живот јединствен и вредан, па управо зато што је живот вредан и уникатан треба га чувети и неговати...и поштовати!
Ово питање еутаназије задире у питање смисла и вредности живота, а тиме и питање шта је смрт и да ли постоји вечни живот или је смрт коначни растанак...
Ово није само етичко, већ и онтолошко питање, па од твог става према свету, животу...погледу на свет следиће и одговор на ово питање...

Ako neko voli život i poštuje ga, to sam ja sigurno. Ali život, ne vegetaciju. Nikada me nećeš moći razumeti, jer, nadam se, nećeš proći kroz pakao kroz koji sam ja sa svojom porodicom prošla.
Smrt je smrt, nema tu više ničega. Ostaju slike, predmeti, uspomene, ali nema više čoveka.
Demencija je jako zeznuta stvar. Taj deda je bio bespomoćan, ali duboko u svojoj podsvesti je bio svestan svog stanja, iako nije bio svestan svoje okoline. Šta misliš, da li je on želeo da tako bespomoćno leži u krevetu i bledo gleda svoje najmilije, ili je želeo da umre? Naravno, niko ne želi da umre, ali kada bol, bilo psihička ili fizička postanu toliko jaka, smrt se ne čeka, ona se doziva.