Ovi protivnici eutanazije, valjda iz golemog straha, strepe od paklenog kazana te ih to sprijecava da shvate je eutanazija mozda najvece "bogougodno" dijelo koje covjek moze da ucini prema osobi koju taj njihov Bog nije dotakao svojom zlatnom rukom.

Pravo u centar 

Кажеш живот, а не вегетацију...Немој ми замерити ако ову твоју мисао отерам још корак даље...
На пример: одређени квалитет живота, а то би довело до тога да ако, на пример, човек доживи тешку саобраћајну несрећу, остане парализован и рецимо слеп, треба му скратити муке. Чињеница је да се пати, али живот је...Или дете које се роди са тешким аномалијама, да ли му треба скратити муке...Да ли би прихватила да квалитет живота одлучује да ли неко треба да живи или не ? Ја мислим да не треба, већ да је живот сам по себи светиња...

Могу да разумем да је огромна снага потребна да се проживи то што сте ви искусили, а наравно да не могу ни да осетим буру осећања и мисли које су ти заокупљале душу, могу да имам само бледе претпоставке...

Видиш оно када си казала да после смрти нема више ничег, е па то и јесте један од оних зидова који нас деле...
Да ти поставим једно питење...Оно јесте интимно, извињавам се ако ће те повредити, ако ће узбуркати твоја осећања...Није ми жеља да те икако повредим..Дакле:

Да ли ти твог оца и даље волиш или га се само сећаш?

Смрт не може да ме растави од оних које волим, ЉУБАВ надмашује и премошћује понор смрти.
Имам неке вољене личности, моме срцу премиле, а које су умрле, а ја их се и сећам и када видим неке ствари или места, али их и волим! Не може се волети ништа, већ само неко или нешто! Њих и даље има, не само у моме уму, или у енергији које су пренели на друге или само у делима које су оставили, ја волим њих, свим својим срцем и знам да и они и даље мене воле...(ово није илузија, самозаваравање... спреман сам да идем и на детектор лажи)
Мислим да увиђаш шта хоћу да кажем...

А шта ако се пронађе лек за неку данас смртоносну и до тог тренутка неизлечиву болест?
Да ли би онда то била еутаназија или чисто убиство?

За мене је еутаназија убиство...

Увиђам разлоге које вас покрећу да будете за, али мени су они ипак слаби у односу на величину изузетности дара живота...

Druga stvar je dete sa anomalijom, druga stvar je slepilo...ali zamisli ti jednog sportistu, gromadu od čoveka, sa obe amputirane noge, kasnije su usledile još neke komplikacije, i na kraju demencija.
Naravno da ne bih lišila života dete sa deformacijom (ali da se ono pitalo, što je naravno nemoguće, sigurno ne bi želelo da se rodi takvo), ili primer čoveka koji je paralizovan i slep...ali opet funkcioniše, kako tako, ali mu sigurno padaju na pamet misli o samoubistvu (čiji sam žestoki protivnik).
Lek za bolest moga oca nije, i verovatno nikada neće biti pronađen, da sad ne ulazim u medicinski rečnik i opišem ti koja je bolest u pitanju. Uglavnom, pored te bolesti, rak deluje benigno. Onda ti je sve jasno.
Da, volim ga, ali sam svesna da ga više NEMA, volim uspomenu na njega, na sve što je učinio za mene, na sve čemu me je naučio, i znam da bi bio ponosan da može ovo da pročita, jer on me je vaspitao da nije sve u životu crno-belo, postoje nijanse, postoje boje.
I gde je bio bog kada mi je trebao? Gde je bio kada sam se noćima molila? Nije me čuo, nije hteo da me čuje.
Toliko o religioznoj strani eutanazije.

Članak iz novina Svet.
UBIJ ME, MOLIM TE!

Prema evropskoj Konvenciji o ljudskim pravima, pravo na život najvažnije je pravo, bez kojeg su sva ostala prava besmislena. Ono je ugroženo ne samo ubistvom već i svakom silom koja bi za krajnji ishod imala okončanje života. Protivzakonito je oduzeti život, ali isto tako je protivzakonito i činiti korake koji su u suprotnosti sa njegovim očuvanjem. Pravo na život ne može se interpretirati u negativnom smislu - prava na smrt nema!

Ja smatram da eutanazija treba biti dozvoljena kada su sve druge mogucnosti presusile.

mislis?

ja sam za eutanaziju....ako se sve odradi zakonski...
ako covek boluje od neizlecive bolesti i trpi strahovite bolove....zasto mu ne olaksati muke?

Lekari se svakodnevno suočavaju sa tom odlukom da li nečiji život treba očuvati. Ali kad je neko sposoban da živi, ne povezan sa automatima nego svojom snagom, onda je stvarno surovo preturiti tu odluku na lekare. Zašto bi neko kome je osnovna motivacija očuvanje života i zdravlja ljudi morao pored sve težine svog posla da nosi i breme odluke hoće li nekoga ubiti. Ne, nikako se to ne može.

Ima dosta bolesnika koji odbiju reanimaciju, koji nabave opasne lekove ili drogu i predoziraju se, ali to je samostalna odluka.

Nemamo pravo na smrt iako umiremo na kraju? Ili se neko grdno zajebao ili se neko zajebava. Pa kako ne mozes imati pravo na smrt? Imas pravo da zivis imas pravo da se odreknes zivota ako zelis. Ne secam se da sam procitao upustvo za upotrebu  

ETIčKA BILjEžNICA
Ponor eutanazije

Adolf Jost u svojoj studiji "Pravo na smrt" smatra da interese pojedinaca treba potčinjavati interesima društva, pri čemu centralno značenje ima pojam "vrijednost života"

Da koncept eutanazije može u realnom istorijskom životu dobiti monstruozne razmjere, postavljene na isto tako monstruoznim svrhama pokazalo je nacional-socijalističko iskustvo njemačkog Trećeg Rajha. Da bi se ono monstruozno moglo dogoditi u realnoj egzistenciji, najprije se mora dogoditi u ljudskim glavama, u prvom redu, u para-naučnim i para-teorijskim sistemima stavova. Takvu mračnu slavu za koncepte masovnih eutanazija nosi socijal-darvinizam. Njegovo jezgro čini Darvinova prirodno-naučna teorija o porijeklu i razvitku životinjskih vrsta i čovjeka. Ta teorija počiva na tri osnovne teze. Prva je teza o varijabilitetu, tj. slučajnoj promjenljivosti u razvitku živih bića. Druga je teza o hereditetu, tj. nasljeđivanju određenih stečenih oznaka. Treća teza govori i selekciji boljih, a to znači jačih, kao posljedici borbe za održanje vrste. Darvin iz svoje teorije ipak nije izvukao konzekvenciju "uništavanja života koji nije vrijedan življenja", ali je dao povoda cijeloj jednoj misaonoj struji za izvođenje radikalnih socijalnih i biologističkih konzekvencija.

Ernst Hekel je protegao Darvinovu teoriju na kulturno i socijalno područje, formulišući tzv. "teoriju jedinstva", prema kojoj "vještačko" odgajanje može imati pozitivne posljedice. Pozivajući se na iskustvo ubijanja ometene djece u antičkoj Sparti i kod Indijanaca Sjeverne Amerike, eksplicitno se zalagao za eutanaziju ometene djece. Još radikalniju varijantu socijal-darvinizma zastupao je Aleksander Tile, zalažući se za koncept ograničavanja razmnožavanja «slabih» (Schnjachen), radi obnove prirodne selekcije. Prvi je jasno zastupao tezu o dualizmu "vrijednog" i "bezvrijednog" života. Na njegovom tragu je Alfred Plec je uveo izraz "rasna higijena", kao sinonim za eugeniku, smatrajući da "dobro rase" mora stajati iznad dobra pojedinca. U djelima Fridriha Ničea, velikog kritičara hrišćanske "etike saosjećanja", mogu se naći eksplicitni stavovi o potrebi ubijanja malformisane djece, kao i stavovi o bolesnicima kao parazitima društva. Adolf Jost u svojoj studiji "Pravo na smrt" smatra da interese pojedinaca treba potčinjavati interesima društva, pri čemu centralno značenje ima pojam "vrijednost života". Po njegovom sudu, bolesnici pričinjavaju materijalnu štetu društvu, zbog čega se zahtjev za ubijanjem «duševnih bolesnika», i bez njihove saglasnosti, može smatrati opravdanim.

Knjiga Bindinga i Hohea "Oslobađanje uništavanjem života koji nije vrijedan življenja" dala je veliki podsticaj diskusijama o eutanaziji u međuratnom periodu i u odlučujućoj mjeri pripremila eutanazijska zlodjela nacističke diktature u Njemačkoj. Binding je smatrao da ubijanje ljudi pod određenim okolnostima (patnja bolesnika, smrtonosna bolest itd.) zakonski može biti dopušteno kao sredstvo spasa. Slično argumentuje Hohe da "duhovno mrtve" treba uklanjati, jer su izgubili subjektivni zahtjev za život.

Dolazak nacista na vlast u Njemačkoj 1933. godine širom je otvorio vrata primjeni eugeničkog koncepta. Koncept je započet donošenjem "Zakona o sprječavanju genetski nasljedno bolesnih potomaka". Slijedili su nirnberški rasni zakoni (Državni građanski zakon i «Zakon o zaštiti njemačke krvi i njemačke časti"), koji su otvorili put radikalnom eutanazijskom konceptu. Uz isključivanje Jevreja iz građanskih prava, zakoni su legitimirali i mjere ljekarske kontrole radi "javne brige za zdravlje". Naprimjer, bračni parovi su morali prije sklapanja braka da se izlože zdravstvenom pregledu, da bi se spriječilo "prljanje rase". U to vrijeme počinju i diskusije o programima eutanazije, ali se u njihovom provođenju oklijevalo zbog unutrašnjih i spoljnopolitičkih razloga.

Inicijalna kapisla za sprovođenje programa eutanazije u Trećem Rajhu bio je slučaj "Kind K." iz 1939. godine. Tajnom naredbom samoga Hitlera teško oboljelo i deformisano dijete K. "uspavano" je. Uslijedilo je formiranje savjetodavne komisije za organizovano ubijanje psihički bolesne djece, pod ciničnom sintagmom "državnog isključivanja". S karakterističnom pedantnošću djeca su svrstavana u tri kategorije, od kojih je treća kategorija značila trenutno ubijanje u jednoj od tridesetak institucija koje su formirane za tu svrhu.

U isto vrijeme počela je i eutanazija odraslih, najprije odgovarajućom naredbom psihijatrijskim ustanovama. Na istoku zemlje uslijedilo je ubijanje fizički bolesnih, strijeljanjem i ubijanjem gasom. Više od deset hiljada bolesnika tako je izgubilo život u centrima za likvidaciju. Osnovni kriterijum dopadanja na "listu smrti" bila je nesposobnost za rad fizički bolesnih. Iako je program eutanazije oficijelno prekinut 1940. godine, zbog protesta nekih uglednih ljudi, stvarnog prekida nije bilo do kraja Rajha.

U cjelini gledano, iza medicinskih zlodjela u Rajhu jednako je stajala monstruozna rasna ideologija, koliko i inicijativa naučne medicinske elite. Mnogi njemački ljekari su slobodnom voljom, pa i s oduševljenjem učestvovali u programima eugenike i eutanazije, pretpostavljajući nacističku ideologiju svojoj medicinskoj etičkoj zakletvi. "Naučna" osnova tom pervertiranju uspostavljena je još prije Trećeg Rajha, premještanjem težišta s kurativne na eugeničku profilaktičku medicinu. Zbog toga, nije bez osnova teza da medicina nije bila instrumentalizovana od nacista, nego da je zapravo iskoristila, bez unutrašnjih moralnih dilema, od nacista otvorene puteve za priželjkivani "socijalno-sanitarni program". Bio je to program "nasljedno zdravog tijela naroda". U prilog ovoj tezi ide i činjenica da je prije 1933. godine u Njemačkoj bilo osnovano više od dvadeset univerzitetskih instituta za "rasnu higijenu".

Visoki oprez

Strašno iskustvo medicinskih zlodjela iz nacističkog perioda donijelo je u poratnom periodu visoki oprez pred problematikom eutanazije. Oprez je proistekao iz uvida u činjenicu o visokom stepenu mogućnosti nenamjernih, namjernih, zlomislenih i egoističkih zloupotreba koncepta eutanazije. S druge strane, subjektivistički koncept eutanazije, koji počiva na ideji o autonomnoj volji ljudi koji sami žele da budu ubijeni, sam po sebi nije neproblematičan, naprosto zbog toga što iskazana želja za prekraćivanjem života može imati različite uzroke.


Milenko A. Perović