zar nije sebicno tjerati nekoga da zivi ko to ne zeli?

  u pravoslavlju postoji molitva kojom se trazi od svevisnjeg da prihvati nekog ko je tesko bolestan.

protivnik eutanazije.

ne bih voljela da se nosim sa takvim teretom da nekom,cak i sa njegovim pristankom,oduzmem zivot.

a ne bih voljela ni taj teret nekome da dam.

moje poimanje zivota i ustrojstva stvari kosi se sa nasilnim prekidom zivota,pa cak i kad se ima blagoslov za taj prekid.

Mislim (mada nisam sigurna) da kod nas ne postoji zakonska regulativa u vezi eutanazije, ali definitivno se zalažem za istu.
Već imam donorsku karticu, a ako mi se desi tako nešto, da mesecima i godinama živim na veštačkim plućima ili budem u komi...put my lights off, please.
'beš život ako ne vidim, ne čujem, ne osećam, ne volim.

Против сам еутаназије.

Нада никада не умире у човеку.
Живот је борба., борба са собом, системом, друштвом, гресима, болешћу, борба...

Студирао сам медицину 3 године и видео сам да прави лекари никада не дижу руке од пацијената...када сам питао професора зашто не одустану, када сви параметри говоре да је неко готов, одговор је гласио: Видео сам и већа чуда, да су се полумртви и давно отписани опорављали...(ко не верује нека посети неке наше клинике и болнице, нека пита особље које у њима ради...)

Моја мајка је доживела плућну емболију, срце јој је стало, витални органи отказали, учињена је реанимација, срце је прорадило, али плућа не. Стављена је на респиратор, а нама је речено да су они учинили шта је било до њих..Она је стара (пушач, плућа оштећена тбц-ом, има хобс..), ових апарата нема довољно, па ако се појави неки хитан случај...Лекари су били љубазни, искрени, трудили су се, али је било јасно да је она за њих готова...
Ја сам се молио, знао сам да је моја мајка борац, молио сам се и она се сутрадан, потпуно неочекивано за лекаре и особље опоравила...

Док има живота има и наде !

ja ne verujem da neko ne zeli da zivi . mozda misli da nema snage da se suoci sa problemom tj bolescu
svi imamo tu snagu  ali svi i ne znamo da ju imamo
zbog toga smo svi tu zajedno 
sveca ne gubi svoj sjaj ako pali drugi svecu

vi koji ste protivnici eutanazije govorite o nekim kratkim bolestima. sta ako bolest traje godinu dana? ako je sve vreme osoba paralizovana? ako umire od one neizlecive bolesti i pri tome trpi neverovatne bolove? da li bi ste bili uz takvu osobu? da li bi ste brinuli o njoj? da li bi ste slusali kuknjavu toliko dugo? ne izigravajte borce za pravo na zivot.

Svi se bave posledicama bolesti zbog kojeg čovek pati.Ali šta je sa uzrocima?Zašto se ne bavimo sa uzrocima pre nego što počnemo čoveka žaliti na kraju stadijuma posledica nekih uzroka.Ja znam za čoveka koji nije znao granicu u prekomernom žderanju mesa i za napijanje.Prvo je dobio arteriosklerozu,zatim su mu počeli otkazivati jetra i bubrezi.Sada je na neopisivim mukama.Dok je bio zdrav nikok nije slušao,nikakva dobronamerna upozorenja nije hteo prihvatiti,čak je ih ismejao kada su mu rekli za moguću posledicu takvog života.Ako se čovek nije sažalio nad svoji životom punih grešaka,zašto sada mora neko da ga sažaljeva.Čoveka treba žaliti kada kao zdrav greši,ne kada mora da snosi posledice svojih odluka.Svakom čoveku je život onakav kakav je čovek prema životu.U životu postoje pravila,ako smo mi hrabri da ih kršimo,moramo biti hrabri i da snosimo posledice,a ne da tražimo pomoć kao što je eutanazija da bežimo od težine posledica.

A kako zvuci misao o skracivanju nepotrebne patnje i ubrzavanje necega sto moze biti samo olaksanje ?

Niko od nas nije birao da li će da se rodi ili ne, ali svi imamo prava da odlučujemo da li ćemo živeti ili ne.
Meni je bilo strašno dok sam odlazila u posetu tati u bolnici i gledala ljude koji vrište od bolova, ili leže nepomično danima, nedeljama...a pošto sam po prirodi malo ljubopitljiva i direktna, pitala sam doktora šta rade u takvim slučajevima. Odgovorio mi je, slegnuvši ramenima "Nemožemo mu pomoći, dok je tu - tu je...računamo na prazan krevet ".
Ako se ikada u ovoj zemlji izglasa zakon o eutanaziji, ja bih prva potpisala da u slučaju neizlečive bolesti, totalne nemoći ili kome, želim da mi se pogase svi aparati i da "odem" dostojanstveno + da se upotrebljivi organi doniraju (ok, to sam već rešila).
Dobro reče Bannnjac...sebično je držati nekog u životu, ako on to ne želi. To nije ubistvo, niti samoubistvo, to je individualna odluka pojedinca da ne muči sebe i svoje najmilije.
Naravno da neće ćerka majci, ili majka ćerci da "pogasi aparate". Postoji medicinsko osoblje, pa i njima ne bi bilo lako, ali oni lakše oguglaju na takve stvari, jer je njima smrt svakodnevna stvar.