Danas dolazim na Burek u svrhe terapije, jer imam želju da podelim sa većim brojem ljudi ovo kroz šta prolazim, a što će svako ko je imao ljubimca a više ga nema razumeti... A strašno želim to da bacim na ''papir'' i da neko pročita, pa da se makar seti ako se nađe u sličnoj situaciji... i da zna da nije jedini, a to je upravo onaj osećaj koji mene trenutno najviše muči.

Imam patuljastog hrčkonju poslednje 2 i po godine, cenim da je toliko i star, jer je bio bebac kad sam ga dobila. Oduvek je bio pravi mali vragolan; nemirna i izuzetno živahna životinjica koja nije nešto posebno volela da se mazi. Kao da je oduvek hteo da bude slobodan od mene, koja sam stalno htela da ga mazim i gnjavim. Nakon što me je par puta gricnuo po ruci, shvatila sam da preterujem, pa sam se povukla. Fizički kontakt smo imali samo povremeno, kad je dolazio na moju ruku da jede, što mi je bio jedan od ceremonijala i bitnih događaja između mene u hrčkonje.

Pre jedno nedelju dana sam primetila da počinje malo da gubi dlaku na glavici. Obzirom da je on sada u dubokoj starosti (njihov životni vek je maksimum 3 godine i to je više teoretski nego što ga stvarno dožive), nisam tome pridavala posebnu pažnju, jer i čovek ćelavi kad je star. Posle par dana je na tom mestu počela da raste mala izraslina. Odmah sam kontaktirala veterinarku koja je rekla da je to (u slučaju da je mekano i da mi dozvoljava da mu to diram, što i jeste bio slučaj) najverovatnije čir i da ga mažem po glavici nekom kremicom sa antibioticima i da će mu za par dana verovatno biti bolje. Iskreno sam verovala u to i odmah krenula sa terapijom.

Hrčkonja se i dalje normalno ponašao, igrao, jeo, spavao, pratio svoj ustaljeni dnevni ritam. S tim da je sada počeo da mi dozvoljava da ga mazim, čak i kad ga mažem po glavici on legne i zažmuri, čeka da ga namažem, a onda nastavlja svojim putem. Ništa ga nije bolelo, ni sad ga ne boli. Međutim, nije mu bilo bolje. Naizgled mali čir je uprkos terapiji postao ogroman, čak je počeo da se umnožava i širi na leđa.

Juče smo bili kod veterinara. Uglavnom, mališa je tokom pregleda bio jako miran, stajao je u mojim rukama i bockanje iglom doživeo kao da razume šta se dešava. Kontam da ga baš ništa nije bolelo. Kada sam videla da mu iz te izrasline šiklja krv, a ne gnoj kako bi trebalo... počinjalo je da mi bude jasno. Moj hrčkonja nema čir. On ima tumor. Ubrzo mi je veterinarka to potvrdila i ponudila se da ga uspava. Ne mogu vam opisati kako mi je bilo da gledam tu malu životinjicu koja se i smanjila i kojoj je počelo da opada krzno i koja me je gledala svojim velikim još uvek bistrim crnim očima, potpuno nesvesna te užasne džombe na glavici i toga da će uskoro da ga to prokleto zlo potpuno proguta. Nisam dala da ga uspavaju. Nisam mogla, jebi ga. Ustanovili su da on trenutno ne pati i da se ponaša potpuno normalno, pa su rekli da ga dovedem kad prestane da jede i kad se povuče i umiri. To je znak da je u bolovima i da je pred sam kraj.

E sad, kako ja nekome ko nikada nije prošao kroz ovakvo nešto da objasnim kako se osećam? Jesu meni ljudi oko mene podrška i sve to, ali svaki put kad priđem njegovom kavezu i gledam ga, osećam da će srce da mi iskoči. Da ću verovatno za par dana doći tu i videti ga kako se ne miče i moraću da ga odvedem da ga uspavaju, ako priroda u međuvremenu već ne odradi svoje. ''Najgore'' od svega je što se naš odnos u poslednje vreme promenio, što mi daje da ga mazim, a nikad ranije nije. Umiri se i žmirka i uživa dok ga mazim po ono malo preostalog krzna i po tim groznim tumorima koji će uskoro postati veći od njega samog.

Užasno bi mi bilo da znam da sam ga ostavila u životu samo zbog sebe, zbog sopstvene nespremnosti da prihvatim da je bolestan i da će uskoro umreti. Zato ga sad stalno držim na oku, gledam da li jede i da li se kreće. Za sada je dobar, ali sam svesna da uskoro neće biti. Da je pitanje dana.

I sad, kad vidim šta sam pisala još davno na prethodnoj strani kad je imao godinu i po, uviđam koliko sam grešila, u smislu da više nikada neću imati ljubimca nakon što Zdele umre. To nije tačno. Jer, kad se setim svih lepoih trenutaka koje smo imali, moje sreće kad ugledam njegovu lepu njuškicu i bistre velike crne oke, vredni su svake suze koju sam prolila i koju ću tek proliti za tom malom krznenom gombocom. Smrt je teška i bolna, grozna je, posebno po ovakvim okolnostima, ali je isto tako i prirodan deo života. Naravno da boli i da je bolno gledati ga ovakvog, ali smatram da vredi, jer su sve radosti koje mi je doneo ipak veće od tuge koju osećam i koju ću osećati onog dana kad se približim kavezu i vidim da više nema mog malog hrčkonje.

Eto, ostavila sam neki pisani trag i verovatno neću više nikada biti u stanju da napišem sve ovo, kamoli da pročitam. Ali neka stoji, neka me podseti. Ujedno i mrzim da delim svoje emocije ovako javno, ali mislim da u tome nema ničeg lošeg, naprotiv. Ali, nije mi bolje. Nimalo. Ništa ne mogu da učinim osim da čekam i da se nadam da će ga boleti što je moguće manje. Da sedim i čekam.

Razumem te i žao mi je tvog ljubmca.Ipak će poslednje dane provesti mažen i pažen,okružen ljubavlju, što mnogi od nas neće doživeti.

Hvala ti, Brano. 

ne volim životinje tog tipa,ali moja drugarica je imala hrčka i postao mi je gotivan vremenom,jednog sam vidjela u prodavnici hrane za ljubimce,slatka mala krznena lopta
da sad ne prosipamo sažaljenje jer ništa ne mijenja,ali stvarno su me ovi redovi rastužili,žao mi je B.
ja nikad nisam imala svog ljubimca ,ali dok sam živjela na selu,skupljali smo pse kojih su se vlasnici odrekli.uglavnom mješanci. stalno sam se igrala sa njima,pratili su me do škole,dolazili kad ogladne,bili dobri i mirni kad treba. bio je jedan ker,užasno ružan i antipatičan na prvu loptu. ali me taj mali stvor čekao kad sam u školi,stalno skakutao okolo i bio je prava dobrica. mnogo sam se vezala za njega vremenom i onda mu se nešto desilo životinju,koju god,je dovoljno samo malo pustiti u svoj svijet i gotovi ste,padate na njen šarm jednom se na mišolovku uhvatila ptica ,ne znam koji joj je djavo bio,ali sam je posle sahranila. užasan mi je bio osjećaj da na dlanu imam njeno još toplo tijelo i da posle kopam rupu za nju.
imamo u porodici,pa kao da je moj,psa koji je malešan,pufnast. star je već 2 godine i sve mu udovoljavamo,volimo ga(je) kao člana porodice. u početku joj ništa nisam dala,posle sam je malo mazila i sada mi sarma ne legne tako dobro  ako je ne podijelim sa njom. ili topli sendvič,crna čokolada...budalica jedna i redovno odem kod njih,počne da me ljubi,mazimo se,igramo...i onda satima čistim njene dlake sa odjeće. ne želim ni da mislim o tome kako ćemo se osjećati kada joj se nešto desi.
moja sestra često kaže -ja stvarno ne znam kakav je meni bio život bez nje veza..

Nisam znao da neko moze tolko da se veze za hrcka.

Da, jeste malo weird, verovatno. Ali imam taj materinski instinkt izuzetno izražen i neodoljivu potrebu da volim i zaštitim sve što je malo, slatko, mekano, umiljato. Shoot me. 

Čovek može da se veže za svako živo biće, pa i za hrčka.

I moj papagaj je divljak mali koji voli da se mazi samo kad je prehladjen... 

Zao mi je, Bambi... A bolje da ga veterinari uspavaju, nego da trpi bolove... 

Ma neće ostati samo pisani trag, taj hrčak ima toliko opičeno ime (Zdenko? ... ne Zdeslav?  ) da ćemo ga pamtiti i mi koji nismo bili toliko bliski s njim. 

Šalim se malo naravno, sorry zbog hrčka. 
Normalno je i to, taj mali čupavi gremlin ti je pravio društvo svakodnevno i sa svojom malenkošću popunjavao prostor vrlo široko i obimno kako se može učiniti čoveku. 
Al' eto, iako je bio anarhista (pitam se na koga li je) i živeo za slobodu a ne te srceparajuće fore maženje i slične gluposti, ko ostali, obični hrščci... verovatno kad bi mogao da priča, rekao bi na samom kraju da mu je drago što je imao tebe za gazdaricu. 
I to je lepa stvar u ovoj tužnoj ali sasvim prirodnoj okolnosti. 

Khm...

U pravu si..moja prijateljica je rekla da moj mačak garant misli da je umro i da se nalazi u mačijem raju.
Pružiti ljubav, makar jdnom malenom stvoru, velika je stvar u životu.