Штета.

Ode i on u legendu  

Oce li i Hosni kod Mila, ko Sinavatra? 

Египат и управљање кризама од стране САД         
Пише: Драган Милосављевић   

Резултат двонедељног “догађања народа” у Египту, током којег је држава доведена у стање колапса, опустошена пљачком, са преко 3оо жртава и хиљадама рањених, је Мубараково предавање власти војсци и излазак из сенке првог човека египатске безбедности на место Мубараковог наследника, човека од поверења САД, Омара Сулејмана.

О томе, за сада стидљиво, наговештавају поједини западни медији позивајући се на Стефана Шолца, експерта који располаже сазнањима британске обавештајне службе о Сулејманију. РТ (руска телевизија) на енглеском језику прецизира да је Сулејмани “најзначајнији повереник CIА у Египту већ годинама, човек који је у САД још 2оо7. године спомињан као могући наследник Мубарака.” Никако његов син Гамал, кога је тата, доживотни председник, планирао у намери да иза себе остави династију. Тако бар тврди британска штампа.
 
“Упркос чињеници да је Сулејман високо образован и деликатних манира”, у промет је пуштена информација да је “лично учествовао у мучењу људи који су идентификовани као противници америчког утицаја на Блиском истоку, посебно у Египту”, јавља РТ цитирајући арапске аналитичаре.
 
По својој функцији, Сулејмани је чувар пребогатог досијеа о свим активностима CIA у региону које су већ у медијима помињане као плен кога Америка жели да се дочепа у египатским политичким смутњама, којима потајно координира. Иначе, нагло повећање службеника америчких амбасада у некој земљи редовно сведочи да се у региону припремају значајне промене. О томе говоре два бивша агента CIA и два новинара у својој књизи “Прљав посао у Африци”, објављеној 1980. године.
 
Тако је у Амбасади Либерије, према овим ауторима, уочи обарања режима Виљема Толберта 198о. године, до тада лидера про-америчке владе који се превише окренуо Организацији Афричког Јединства и несврстаности, било ни мање ни више него 3оо припадника CIА. Сви су стрељани.
 
Имена свих агената CIA се таксативно наводе у овој књизи. Најава изградње нове америчке амбасаде на Дедињу, која ће по капацитетима моћи да прими огроман број маринаца (преко хиљаду) и бити права тврђава Аламо на Балкану, може бити тумачено као знак да ће Београд бити на прилазима Средоземљу и Азији оно што и Каиро на Блиском истоку.
 
“Оно што се данас догађа у Египту је борба CIА да задржи своје пређашње позиције, са новим људима, а кроз илузију промена понуђених народу”, тврде арапски аналитичари. У међувремену, огласио се поново председник Обама који после стабилизације Сулејмана изјављује да “нико нема право споља да уређује судбину Египћана”. До јуче су од њега, а поготово од Хилари Клинтон, долазиле сасвим другачије поруке, у којима су се најчешће помињала речи: мора и најхитније.
 
Прем свим знацима, а поготово у овој фази расплета на египатској политичкој сцени, САД су у намери да предухитре за себе неповољан ток догађаја у Египту, који је због нараслих амбиција Муслиманске браће и социјалног незадовољства водио у револуционарни бунт, погодан заиста радикалним снагама да покрену суштинске промене у Египту.
 
У верзији САД фигурирају два решења кризе: једно, наметање на чело покренутих маса атомисте Ел Бардеја, про-америчког научника египатског порекла, иначе члана кризне групе од Олбрајтове и Абрамовица, а блиског Сорошу. Без обзира што је маневрима унутар несложног, вешто спинованог круга демонстраната извикан за лидера опозиције, која је у међувремену ушла у преговоре са Сулејманом, Барадеј није познат, нити популаран у Египту.
 
Мубарак је, хтео не хтео, суочен са дивљањем на улици и снажним ултиматумима Америке да оде, прихватио потпредседника Сулејманија, потајну америчку алтернативу, вероватно уз гаранције да ће, лагано, кроз истек мандата до јесени добити одступницу и гаранције да ће, за разлику од Чаушескуа, остати и живети у Египту.
 
Сценарио је наизглед сличан мирној транзицији коју су у Русији обавили, али рекло би се без америчког посредовања, заменивши про-америчког Јељцина Путином. Слична операција у којој је активну улогу имао некадашњи руски министар Иванов, у посредовању око избора у Београду да Милошевић остане умировљен на Дедињу а да је новог председника прихвати као победник избора, и тако “вођа” избегне Хаг а Србија наметање клијентелистичке елите америчких курсиста, пресечена је изазивањем “револуције” од 5. октобра. Тада је, подсетимо, запаљена Скупштина и створен “креативни” хаос који је омогућио да се дугим цевима запоседну банке и институције, а Србија уведе у процес транзиције у коме ће се до ЕУ, ако икада дође, довући унижена, гола и боса, без већег дела територије и суверенитета.
 
И у египатској варијанти револуције (која није ни мало ружичаста јер је провала социјалних тензија вешто усмеравана преко египатског „Отпора“ али и активиста Муслиманске браће, фундаменталиста који такође држе гвожђа у ватри египатских протеста, али су пажљиво надзирани са стране) демонстрира се сав чин западне тактике завади па владај. А та стратегија набоље се очитава кроз анегдоту о енглеском лорду који на питање: које ће грло победити на дербију, каже: “Нека трче сви коњи и нека победи најбољи. Јер, и овако су сви из моје штале”.
 
Египат показује, а то је опомена великим медијски подстрекиваним очекивањима од протеста у режији СНС у Београду и његових спин саветника, да су редовно добре процене и контролисане социјалне тензије само енергија бунтовног ветра кога чекају спремна једра нове клијентелистичке гарнитуре. Јер, у подели улога Великог брата треба постојеће, али истрошене, савезнике на истом послу заменити новим уз пробуђену илузију о некаквим променама. А те промене, уствари, доводе нове, још покорније и корумпираније политичке елите којима се управља помоћу досијеа набијених подацима о коруптивним и другим злоделима политичара-кандидата за нови талас “демократизација” и “либерализација”.
 
У Египту је преко 60.000 младих људи било ангажовано у интернет инфраструктуру буђења и руковођења немирима, којима се практично, како то тврде поједини западни медији, управљало из Лондона; као, уосталом, и догађајима у Београду из Будимпеште и још неких база преко којих је логистиком и новцем обезбеђено депортовање у ХАГ не само Милошевића, већ целе војне и дела полицијске елите.
 
Тиме је кроз, добрим делом исконструисане и сваком случају једностране, оптужнице о искључиво српској одговорности за ратове на тлу СФРЈ не само потврђена оправданост НАТО-бомбардовања, већ и забетонирана као оправдана и морална демонизација Срба као “геноцидног народа”.
 
Истовремено је кроз сарадњу, уствари провалу, безбедносног система Србије и сеобом документације служби у Хаг и Вашингтон обезбеђен синџир око врата свим припадницима бивше опозиције, од којих је један добар број припадника итекако играо дуплу улогу, истовремено сарађујући са режимом а јавно га ружећи. Неки, још од Титовог времена.
 
Таква сазнања о њима су онај “кратки ланац” који их чини немоћним да одбију било коју варијанту економске и политичке деструкције земље на чије их је чело довео талас индуковане револуције.
 
“Сви смо ми помало Срби по политичкој наивности”, могли би данас оправдано да кажу у Египту током расплета у коме трче сви амерички коњи, али у тој трци нема места за личност која би обећала потпуни преокрет у режиму који је под Мубараком био, а по свему ће остати и под Сулејманом, најачи фактор про-америчког утицаја и политике на Блиском истоку.
 
Комплетан перформанс револуције коју су преносиле бројне камере CNN, BBC и осталих западних телевизија, уз гласно навијање добро обучених новинара на истом послу на Балкану, Ираку или Афганистану, уз неизбежну Кристијан Аманпур, ускоро ће бити само једна од интернет Викиликс спектакала.
 
Та најновија достигнућа спиновања светске јавности (којој не остаје ништа друго пред тако добро организованим медијским притиском него да поверује у “догађање историје” како јој је предочено) су од почетка до краја режирана у корист неоимперијалних амбиција САД с амбицијом да њоме потпуно овлада и управља. То је била неостварена идеја савршеног тоталитаризма Лењинових бољшевика.
Америка, која себе сматра од Бога изабраном, вешто користи то наслеђе видно технолошки унапређено и комбиновано са најдрагоценијим искуствима Хитлерове пропаганде.

Извор:Видовдан Форум

Nikako ovi da se dogovore o tim dogadjajima u Egiptu, jel je CIA iza toga ili vanzemaljci, cas ovo cas ono 

Курта сјахао ... а Мурте још нема ... 

Kukavac Baradej se trpa odma al izgleda da ga bas ne primjecuju puno.

Тако нешто 

jaoj turciii... sad kad vam dodje demokratijaaa...

Ko su Muslimanska braća       
IVAN KOSTIĆ      
07.02.2011.
Povodom nemira u Egiptu često se pominje termin politički islam i organizacija Muslimanska braća. Izražava se bojazan šta će se dogoditi sa Egiptom u slučaju da nakon svrgavanja Hosnija Mubaraka na vlast dođe neka od organizacija koja se rukovodi islamskim principima. Stiče se utisak da se, naročito u Srbiji, malo zna o političkom islamu i organizaciji Muslimanska braća.

Politički islam je termin koji se koristi kako bi se predstavio široki spektar pojedinaca i organizacija koje se zalažu za kreiranje države i društva prema islamskim principima. On predstavlja najupadljiviji i najkontroverzniji fenomen savremenog muslimanskog sveta. Do pojave političkog islama došlo je nakon Prvog svetskog rata, kada se javila potreba za organizovanim pokretima koji će dopreti do širokih narodnih masa, nasuprot ideji islamskog preporoda koja je ostajala izolovana u krugovima muslimanskih intelektualaca i učenjaka. U tom periodu dolazi do nastanka pokreta Muslimanska braća (Ĝama’at al-ihwan al-muslimin) koji je osnovao Hasan al-Bana.

To je možda najvažniji muslimanski pokret 20. veka. Nastao je pod jakim uticajem velike trojke reformističko-salafističkog (izvornog) pokreta: al-Afganija, Muhameda Abduha i Rašida Ride. Bana je posedovao veliku harizmu, ali i organizacione sposobnosti. Da bismo shvatili učenje Hasana al-Bane, treba da osvetlimo tadašnje okolnosti u Egiptu. Bana je bio svedok velike neravnopravnosti unutar egipatskog društva, u kojem su Britanci živeli u blagostanju, a Egipćani u potlačenom položaju, poniženi i zavisni od britanske kolonijalne vlasti. Iako je 1922. Egipat postao nezavisna država, Britanci su i dalje zadržali pravo da se mešaju u unutrašnju politiku zemlje, ukoliko bi bili ugroženi njihovi ekonomski interesi. U to vreme, najžešća opozicija britanskoj kolonijalnoj vlasti bila je Vafd partija koja se do 1922. oštro suprotstavljala britanskoj dominaciji. Međutim, nakon dobijanja nominalne nezavisnosti, Vafd partija postaje previše bliska britanskim kolonijalnim vlastima. Dolazi do političkog vakuuma i potrebe za stvaranjem organizacije koja će se suprotstaviti koruptivnom kulturnom uticaju zapadne civilizacije i povesti računa o pravima običnih građana. Tako je Hasan al-Bana 1928. osnovao organizaciju Muslimanska braća, koja za Baninog života nije prerasla u političku partiju.

Bana je smatrao da muslimanima nisu potrebne političke partije i različiti ciljevi, već da treba ostvariti jedan zajednički cilj: oporavak umme (muslimanske zajednice, nacije) i osnivanje jedinstvenog islamskog halifata. Iako je bio protiv političkih partija, Bana je islam smatrao delom političkog života. Na sastanku koji je održan 1933. u Kairu definisani su ciljevi Muslimanske braće. Prvenstveni cilj za koji se organizacija zalagala je bilo ponovno oživljavanje umme, a to je moglo da se postigne pozivom (da wa) muslimanima da se vrate svojoj veri. Nakon što se muslimani vrate istinskoj veri islama, biće moguće uspostavljanje islamske države. Bana je na ovom sastanku definisao i šest osnovnih tačaka na kojima bi trebalo da se temelji buduća islamska država: 1. interpretacija Kurana u duhu vremena, 2. jedinstvo muslimanskih nacija, 3. podizanje životnog standarda i uspostavljanje socijalne pravde, 4. borba protiv nepismenosti i siromaštva, 5. oslobođenje muslimanskih zemalja od strane dominacije, i 6. promocija islamskog mira i bratstva širom zemaljske kugle.

Struktura organizacije je bila postavljena po ugledu na vojnu hijerarhiju. Čitava organizacija je bila podeljena na “bataljone”, dok se na njenom čelu nalazila suverena i autokratska figura – Hasan al-Bana. On se u svojim govorima često pozivao na neophodnost džihada i to ne u njegovom bukvalnom značenju, već u smislu "svetog rata", dok se s druge strane deklarativno zalagao za nenasilje. Bio je užasnut kada je 1948, nakon poraza Egipta od strane izraelske armije, ubijen tadašnji premijer Egipta al-Nukraši. Uprkos Baninom zgražavanju nad tim događajem, smatra se da su odgovornost za taj atentat snosila Muslimanska braća, to jest, militantno krilo (koje danas više ne postoji) ove organizacije. Zbog toga je novi premijer Egipta al-Hadi bio odlučan da se obračuna sa Muslimanskom braćom. Pod njegovom vlašću organizacija je bila proglašena ilegalnom, a mnogi njeni članovi ubijeni, zatvoreni i mučeni. U februaru 1949. Hasan al-Bana je ubijen u atentatu, za koji se direktno odgovornim smatra vrh tadašnje egipatske vlade.

Banin najveći doprinos razvitku salafističko-reformističkog pokreta je u tome što je on uspeo da mu udahne život, to jest uspeo da uspostavi vezu između uskih intelektualnih krugova u kojima su delovali Afgani, Abduh i Rida i širokih narodnih masa. Od jedne eksluzivističke reformističke platforme, on je stvorio organizaciju koja je bila u stanju da se aktivno bori i progovori o potrebama i željama islamske umme.

Od svoga osnivanja 1928. odnos Muslimanske braće i egipatskog režima je stalno varirao, od tolerisanja i savezništva do zabranjivanja i otvorene konfrontacije. Tokom vladavine kralja Faruka Muslimanska braća su bila “prilagođena” (1942-1947), dok su nakon 1947. bili pod udarom represije kralja i tadašnje egipatske vlade, sve do 1952. kada je došlo do revolucije slobodnih oficira na čelu sa Abdul Naserom. Naser ih je jedno kratko vreme tolerisao i već od 1954, pa sve do 1970, vršio snažnu represiju nad njima. Pod vladavinom Nasera je došlo i do smaknuća Sajida Kutuba, možda najsnažije ličnosti u ideološkom smislu unutar organizacije, uprkos tome što nikada nije bio na njenom čelu. Nakon Nasera, Sadat je takođe imao svoju eru “prijateljstva” sa Muslimanskom braćom, od 1970-1978, nakon čega je i on stupio u sukob sa njima, koji je trajao do 1981, kada je Sadat ubijen u atentatu. Uvek se ponavljala ista matrica: nakon kompromisa i obostranih ustupaka, između režima i Muslimanske braće uvek je dolazilo do nepomirljivih sukoba.

Kada se govori o Muslimanskoj braći, često se pominje samo ime njenog osnivača, Hasana al-Bane, ali tokom njihovog skoro stogodišnjeg postojanja, bilo je još nekoliko važnih figura koje su oblikovale i širile ideologiju organizacije po čitavom Bliskom istoku. Pre svih tu je Sajid Kutub, koji je izvršio možda najpresudniji uticaj radikalnih trendova na organizaciju. Kao što su Kutubova kapitalna dela Znakovi pored puta (Ma’alim fi al-tariq) i U senci Kurana (Fi dilal al-Qur’an) alfa i omega današnjih ekstremističkih i fundamentalističkih organizacija, tako je i njegova egzekucija od strane Nasera 1966. nepresušno vrelo na kojem se napajaju ekstremističke ideologije zasnovane na slavljenju mučeništva na Alahovom putu. Pored Kutuba, druge dve značajne figure Braće su Hasan el-Hudejbi i Omer et-Telemsani. Hasan el-Hudejbi, koji stoji na potpuno suprotnom polu od Kutuba, bio je dvadeset tri godine na čelu Muslimanske braće, kao neposredni naslednik Hasana al-Bane. On je zaslužan za umerenije ideje unutar organizacije. Zbog toga je bio kritikovan od strane radikalnog krila Muslimanske braće, koji su ga optuživali za koketiranje sa vlastima. Važno je naglasiti da se naučna i akademska literatura malo bavila životom i delom Hasana el-Hudejba, a samim time i umerenim strujama u organizaciji, koje su opstale i posle smrti el-Hudejba. Srećom, danas mnogi islamolozi pokazuju aktivnije zanimanje za Hasana el-Hudejbu i njegovu zaostavštinu. Postoje mnogobrojni razlozi za zanemarivanje el-Hudejba od strane islamologa i stručnjaka za Bliski istok, koje istaknuti američki islamolog Džon Espozito naziva “sekularnim fundamentalistima” ili “neo-orijentalistima”. Oni za cilj imaju izjednačavanje organizacije tipa Muslimanske braće sa Al-Kaidom i sličnim fundamentalističkim terorističkim organizacijama i islamskim džihadistima. Postoji ogromna razlika između umerenih islamističkih organizacija (najbolji primer je Partija pravde i razvoja u Turskoj) i radikalnih fundamentalističko-terorističkih pokreta.

U protestima protiv Mubarakovog režima, organizacija Muslimanske braće je, nakon kratkog nećkanja, uzela aktivno učešće podržavši Muhameda el-Baradeja i verovatno najviše doprinela omasovljenju protesta. Oni su dali značajnu logističku podršku protestima u danima isključenih mobilnih telefona i interneta, svojom decenijama razrađivanom mrežom verskih propovedi tokom molitvi u džamijama širom Egipta. Danas se Muslimanska braća više ne mogu ignorisati, ako se želi istinska demokratija na Bliskom istoku. Pokret je rasprostranjen po celom Bliskom istoku: u Kuvajtu deluje pod nazivom Ustavni pokret (Al-Haraka al-Dusturiyya), u Jordanu kao Islamski akcioni front (Al-‘Amal al-Islamiyya), u Palestini kao Hamas, u Jemenu kao Reformski pokret (Harakat al-Islah), a u Alžiru kao Mirovni pokret (Harakat al-Silm). Sve ove organizacije su spremne za učestvovanje na demokratskim izborima, uz poštovanje svih demokratskih principa. Ako dođe do slobodnih i fer izbora u Egiptu, post-izborna matematika će jasno pokazati da će pobednik morati da sarađuje sa Muslimanskom braćom. Zato je od esencijalnog značaja za dalji razvoj demokratije na Bliskom istoku da Zapad, a prvenstveno SAD, prestanu da sputavaju potencijalne demokratske promene i da na tendenciozan način dezavuišu svakoga ko može da ugrozi njihove strateške i ekonomske interese.

Na kraju možemo da citiramo Muhameda el-Baradeja koji je na dan svog povratka u Egipat, u svom Manifestu za promene u Egiptu, tačno konstatovao: “Vi na Zapadu ste prodali ideju da su jedine opcije u arapskom svetu ili autoritarni režimi ili islamski džihadisti. To je očigledna laž!”

Autor je zavrsio master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, Odsek za orijentalistiku, arapski jezik i književnost, na studijskog grupi Islam i civilizacija. Jedan je od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok

Peščanik.net, 07.02.2011.
http://www.pescanik.net/content/view/6362/1402/
--------------------
Igračka u rukama zapada       
HAARETZ      
07.02.2011.
U Izraelu postoji konsenzus povodom nužnosti demokratije, koji se provlači od pristalica Azmi Bašara do prijatelja Jakova Kaca. Drugim rečima, među njima vlada široko neslaganje po pitanju raznih tema, ali se niko ne protivi postojanju izbora, političkih kampanja i uspavanih posmatrača izbora. Čak i kada postoje zamerke na ishode demokratskih procedura i izbora, jasno je da niko nema ništa protiv same ideje demokratije.
 
Međutim, kada govorimo o Egiptu, Izraelci su uznemireni. Reči „Muslimanska braća“ izazivaju kod komentatora razjapljenje vilice, iako mislim da niko od njih ne bi imao ništa protiv da Izrael ima jasno definisanu granicu ili da postigne mirovni sporazum sa Saudijskom Arabijom, najmuslimanskijom zemljom na svetu. Ehud Olmert je bezuspešno pokušavao da postigne mir sa Saudijcima, ali uzrok ovom neuspehu nije bio šerijatski zakon.

Egipat će biti demokratska zemlja, čak i ako se Muslimanska braća priključe koaliciji, kao Šas kod nas, i sasvim je izvesno da se pravila islama neće nametati tako striktno kao u Saudijskoj Arabiji. Sve dok se manje-više poštuje princip demokratije, stvari imaju sopstvenu dinamiku. Egipat ima i komunističku tradiciju, tako da stvari mogu da krenu da se razvijaju u svetovnjačkom pravcu. Jerusalim je imao haredskog gradonačelnika, a ne čini mi se da je stanje u pogledu ljudskih prava bilo gore od perioda kada je na čelu bio Olmert ili sada Nir Barakat.

Nisam nailazio na članke koji su pozivali na ukidanje izbora u Jerusalimu zbog haredske religiozne većine koja vlada u gradu. Iako postoji veliki bes zbog izraelskih akcija na teritorijama, u Egiptu vlada konsenzus u pogledu prestanka ratovanja sa Izraelom sa kojim se slažu i Muhamed El-Baradej i Muslimanska braća, i naravno vojska, koja zavisi od spoljašnje pomoći. Isto kao što se u Izraelu retko mogu čuti pozivi da se prekine mirovni sporazum sa Egiptom ili da se Ofira (izraelsko naselje u zoni Šarm el Šeika) podigne iz ruševina.

Činjenica da podržavam demokratiju u Egiptu ne mora da znači da se slažem sa svakom njenom posledicom. Čak suprotno. Prednost demokratije leži u tome da nam daje mogućnost da se žalimo. Francuska revolucija je važan istorijski trenutak, ali zbog toga ne moramo da se složimo sa giljotiniranjem ljudi ili Napoleonovim ambicijama. Čak se ne moramo složiti sa Nikolom Sarkozijem i proterivanjem Roma. Možemo podržavati demokratiju u Sjedinjenim državama a i dalje misliti da se Bušu mlađem mora suditi u Hagu zbog zločina učinjenih prilikom napada na Irak, ili biti uplašen zbog neznanja, rasizma i religioznosti koji vladaju tamo.

Demokratija je samo početak. Ona je dovela Avigdora Libermana na vlast, ali zahvaljujući njoj ja mogu da ga kritikujem i kažem da je loš, a da mi on to ne može zabraniti. Ovako nešto nije moguće sa liderima kao što su Hosni Mubarak, Bašar Asad, u Sudanu ili Jemenu gde mogu da muče svakog čoveka koji ih kritikuje.

Ono što se dešava oko nas je kao san. Domino efekat koji je oborio komunističke režime i diktatorske režime u južnoj Americi danas deluje u arapskim diktaturama; u narednoj dekadi se može dogoditi da se nađemo u potpuno drugom okruženju. Nasuprot ratu u Iraku koji je imao masovnu podršku Izraelaca, i koji je opisan kao donošenje slobode iračkom narodu, iako je u stvari bio pljačkaški i osvajački i doveo do stvaranja marionetskog režima – građani na trgu Tahrir žele slobodu, bore se za nju i svaka kap slobode i društvene pravde im pripada. Nije mi jasno zašto se bojimo i osećamo pretnju, odakle dolazi stav da je demokratska igra prikladna samo građanima zapadnih zemalja. Ovaj momenat samo što nije stigao. Ne treba da budemo uplašeni ili iznenađeni, jedino možda začuđeni kako da se to nije ranije dogodilo.

Roi Arad, Haaretz, 06.02.2011.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 07.02.2011.
http://www.pescanik.net/content/view/6360/1323/