Дана 6. маја 1942, усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамвајској а уједно и жељезничкој прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршије и ‘‘Градске вијећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била је наиме постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамвајске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом од Башчаршије и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)
Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада је тада у возу певана, чак можда и спевана, тужна сарајевска песма Ћурђевдан је коју ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њој су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале, из Градског затвора иза Градске Вијећнице код Баш-чаршије, из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Војводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чији је назив обележавао дан уласка српске војске у Сарајево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто је кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композиције примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Године 1941, та је служила као сабиралиште за Јевреје и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш бојажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армије грубо је одбила. После 1945. то је, наиме, постала Пешадијска школа и Касарна Маршала Тита!)
Тако се у тој композицији теретних вагона 6. маја 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘војно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата, било је и угледних домаћина похапшених заједно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стојановића, Суботића, Рубинића, свих из сарајевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али било је и муслимана, затворених јер су се заузимали за Србе или изјаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић – сви из Беледије, ћелије број 4, истог броја као и моја у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, којим је 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватској. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.
На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет војника’‘ – колико, за нужду, може највише да стане у један вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у један! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима који су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стајала широм отворена.

Није било клупа, седело се на поду, али је по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певајући и ‘‘тамбурајући ногама’‘ док је ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знајући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославијама – мислећи да се растајемо од завичаја само привремено, сабијени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред још отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан је!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављају ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пјевајте колико вам је воља!’‘ Нађосмо се збијени, без ваздуха и у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави у затворској ћелији, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стојећи, јер смо били тако сабијени да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су најпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стајали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маја.

Ту је била прелазна станица: вагони нормалног колосека били су притерани напоредо уз наше, уског, те је требало прећи у њих. Чујемо како се отварају врата на вагонима наше композиције и вику: ‘‘Испадај, брзо!’‘ И, ударце! Отворише се, најзад, врата и на нашем вагону. И ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац. Искачемо, а иза нас и поред нас падају беживотна људска тела, као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали не могавши да падну, смождени, сломљени, удављени нама и једни другима! А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сарајевска вагона сабијали у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и од Сарајева до Брoда. Зато смо станицу Јасеновац, чекајући да се отворе врата на средини вагона, дочекали као крај мука и спас!

Али кад у станици отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. на Марков-дан. Питају: ‘‘Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?’‘ Јави се, једва жив, плачним гласом, један дечак од шеснаестак година. Усташа наређује, пре него је командовано излажење у строј: ‘‘Пустите га на врата!’‘ А онда оштро виче дечаку: ‘‘Зини!’‘, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да их хвата устима: ‘‘Ово ће вам бити четничка гибира!’‘ (следовање). Тако, док није наређено: ‘‘Испадај!’‘, и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (делу огромног система логора названих скупним именом ‘‘Јасеновац’‘), посрћемо трком, под ударцима кундака. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га – кундацима, или метком.

А пред пријемним логором изненађење које се дешавало ретко којем транспорту, али нама 8. маја 1942, на Марков-дан, ипак јесте. Чекају Немци! Организација Тот, радна служба Рајха. Прихватају ‘‘тотовци’‘ свеж транспорт – раније допремљени логораши будући већ исцрпљени и на самрти. У Јасеновцу се наиме умире од изнурености, глади, жеђи, болести, пошто људи кад уђу у логор не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом на киши и мразу, на земљи испод које вода ‘‘вришти’‘ под ногама. На тих неколико квадратних километара мочварне ледине поред логораши раде, док могу, искључиво ‘‘гробарске послове’‘. Додуше, у близини су и бараке, али само за занатлије – свеједно да ли су они Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Ти ‘‘повлашћеници’‘ живе и раде под кровом, редовно добијају храну, њихови производи и услуге будући неопходни усташком гарнизону и домобранима. Међу њима и стручњацима налази се и доктор Зец, па и неки сарајевски Јевреји, вешти мајстори.

То је значајан чинилац чувеног ‘‘Пробоја’‘, априла 1945, о којем, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас, па ни на РТВ Београд, званични ‘‘историчари’‘ не откривају пуну и праву истину. Јер Пробој из Јасеновца извршили су занатлије, пошто су само они имали снаге да га предузму. Схватали су да им је то једини спас, сазнавши преко свога тајно монтираног и скривеног радија за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца. (Делове за тај радио набавили су кад су под стражом слати у Загреб по материјал за свој посао.) Они су били спремни да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу, те су истражне комисије чекале све до данас, ваљда да сви сведоци поумиру.

Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (срачунато на основу броја вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао, као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци ‘‘тотовци’‘ нас постројавају у неколико редова на великом ‘‘зборишту’‘ испред улаза у главни, пријемни логор, у строј дуг око двеста метара. Стојимо у ставу ‘‘мирно’‘ (’‘позор!’‘ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли ‘‘тотовци’‘ и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане. Ко остане на ногама, мора трком на другу страну – међу одабране, снажне, способне за тешке радове у Немачкој (а заправо Норвешкој, северно од Поларног круга). Они који су поклекнули и седе на земљи, иду у логор, осуђени на лагано али сигурно умирање – осим ако баш тих дана не буде ‘‘наступ’‘, када ће их усташе поубијати маљем или ножем.
 
Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали ‘‘тотовску’‘ пробу и преглед, нас неколико стотина, издвојени смо у посебан угао логора, под управом тотоваца-Немаца који с времена на време долазе и узимају радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако су и нас сместили у њих, одвојене жицом од осталог логорског комплекса дуж насипа Саве – огромне, непрегледне ледине велике као простор од Славије до Калемегдана, па доле до Дунава. Између нашег, ‘‘тотовског’‘ логора и главног – самртничког, мученичког, ограђеног посебном бодљикавом жицом у два реда – брисани је простор, са тридесет метара размака од њихове до наше жице. По тој ширини шетају или претрчавају, као да нешто ‘‘вежбају’‘, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора провукао у наш. Јер, три пута дневно ми од Немаца добијамо по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша гладна, осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају како ми једемо, стигли истим транспортом с њима. Међу њима и понеки рођак, брат, отац, стриц. Немци им допуштају да се довикују с нама па се ни усташе не противе; распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, поручују: ‘‘Ако икад видиш моје…’‘ Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек.
А то знамо и ми: кад добијемо порцију окрећемо им леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде – или, можда, да не бисмо ми њих гледали? Шта да им кажемо, једући? Ми чекамо спас: пут за Немачку на који ћемо 17. маја 1942, у недељу, кренути из Јасеновца, и то у купеима путничког воза. Стижемо до Земуна, па трком до ‘‘Сајмишта’‘* на Сави, а одатле – почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/logorska-istorija-srba-sveti-vukasin-jasenovacki-i-sarajevski-djurdjevdanski-teferic-1942

Мислим да је сваком јасно ЧИЈИ је ЛОГОР био Јасеновац и Стар Градишка.
Како су са Србима поступали Швабе,а како Усташе!

И ваљда је сваком јасно да један од циљева Срба као народа мора бити свођењ усташа у њихове границе, и територијалне и бројчане!!!

Ko si bre ti da određuješ ko je izdajnik a ko patriota?

Budaletine tvog kalibra su mi dobro poznate. Samo patetišu, kukumavču a nisu dupetom mrdnuli da bilo šta promene u svom nesređenom životu. I onda traže izdajnike, Srbuju po internetu i drže svima patriotske lekcije. 

Šta si ti učinio za bilo kog Srbina osim što se ovako proseravaš po internetu? Smešan si kao bioskop.

Nacisticki, ciji bi bio, sigurno nije bio kineski 

Srbin nije koji velica NATO sistem i zemlje zapada i ubice Srba 91-99.
Vidis kako se menja perspektiva... Ali ne vredi sa tebi slicnima razgovarati argumentovano... Vi ste trolovi koji skacu sa teme na temu i izbegavaju da odgovore na cinjenice...


Pa ja kazem da si ti slina od coveka koja izvrce cinjenice i zmuri na neke druge... Sta god rekao tebi normalna zdravorazumska osoba moze da zapusi usta suvim cinjenicama... Toliko si jadan i argumentacija ti je na nivou osnovca...

Ali onda vredjas, vrdas, bezis od teme, kenjas... Drugacije ne umes...   Iskreno mi je zao tebe i drugara... Tesko je ziveti sa takvim odrazom u ogledalu...  

sad sledi ono cuveno "Iiiih,kad je to bilo... pre "cak" 12 godina..."

Ko je spominjao NATO i Pol Pota 

Pa standardno... Samo hop, preskoce i idu dalje...
Nekad je 2 svetski rat kao da je juce bio, a nekad je to davna sredina 20. veka...


HKJ, vidi skolski primer... Carski! 

„Kрадљивци туђих гласова“ или нешто сасвим друго
Аутор: БРАНИМИР НЕШИЋ

Када су Двери решиле да се појаве на изборима, нису се узнемирили само стари продавци магле, евроунијати свих боја и величина, маскирани у заштитнике сексуалних мањина и натоинтегративце; то узнемирење захватило је и тзв. „национални фронт“ - тобож, циљ нам је да преотмемо гласаче националних партија, и да тиме објективно онемогућимо успех државотворно мислећих снага, којима је Косово прече од ЕУ, а судбина Србије на срцу више но било шта друго.
Када су Двери решиле да се појаве на изборима, нису се узнемирили само стари продавци магле, евроунијати свих боја и величина, маскирани у заштитнике сексуалних мањина и натоинтегративце; то узнемирење захватило је и тзв. „национални фронт“ - тобож, циљ нам је да преотмемо гласаче националних партија, и да тиме објективно онемогућимо успех државотворно мислећих снага, којима је Косово прече од ЕУ, а судбина Србије на срцу више но било шта друго.

Мора да нас плаћају „жути“, а самим тим и њихови „спонзори“ с оне стране океана, зар не? Пре но што крене да се захуктава ова прича, тако карактеристична за наш менталитет, одговорићемо, кратко и јасно: не, не плаћају нас ни жути, ни црвени, ни плави, и нисмо никаква опасност за национално оријентисане политичке партије… А зашто? Разлози су многи, и разнолики, али ево неких.
Двери нису партија; то је покрет који жели да буде нешто сасвим друго и другачије, чега на нашој политичкој сцени нема, а што нам је неопходно као свеж дах политичког ваздуха. Јер, у Србији се, од почетка политичког плурализма, све дефинише кроз глас ове или оне партије, а наш циљ је да омогућимо да се преко нас огласе ПОЛИТИЧКЕ ПАРИЈЕ. У кастинском систему Индије парије су људи ван касти, тзв.„недодирљиви“, који се сматрају нижим бићима чак и од појединих светих животиња. Брахмани, кшатрије, вајшије и шудре обављају задатке какве налаже кастински поредак, а парије су с оне стране друштвене маргине, безгласно трпећи своју „карму“ и чекајући нову инкарнацију да би боље живели. УСрбији су „парије“ они који не учествују на изборима јер немају за кога да гласају. То је тиха већина нормалних, обичних људи, који желе да живе од свога рада, да имају право да буду то што јесу, да им се омогући да децу рађају и васпитавају у нормалном окружењу, и да не стрепе од одузимања будућности. Ови нормални људи знају како треба да изгледа спољна политика Србије: активна неутралност, и неприпадање било ком агресивном војном савезу, поготову не ономе који нас је деведесетих година 20. века завио у црно, бацивши на нас 30.000 тона бомби са осиромашеним уранијумом; пријатељство са онима који желе да им будемо пријатељи, а не робље; незаборављање оних који су нам браћа по вери и пореклу. Они такође знају како треба да изгледа привреда: непотчињавање Мефистофелесовом монетарном фонду, ослонац на развој сопствених снага, строго чување ресурса, домаћинско газдовање оним што нам је Бог дао. Србин воли да живи од свог рада, и да живи пристојно, али скромно. Један енглески путописац назвао је Србију у 19. веку „рајем сиромашног човека“, управо зато што није било социјалних разлога које би људе лишавале достојанства (јер, како рече Достојевски, достојанство се може сачувати у сиромаштву, али не и у беди.) Српске парије знају да живе у земљи у којој им ниједна партија не нуди заштиту биолошког опстанка, јер су од почетка партијског плурализма гледали и слушали различите партијске програме, али нико им није објаснио зашто у Србији умре 30.000 људи више него што их се роди – сваке године, и зашто је само док је на власти коалиција „За европску Србију“, 250.000 људи остало без посла, и зашто су наши градови пуни таксиста са дипломама свих школа (јер, људи морају да једу хлеб, а озбиљне привреде више нема.) Парије Србије се питају – ко се усудио да у гладној земљи, у којој је сиромашно 400.000 деце, а 14 хиљада малишана се храни у народним кухињама, даје 1,5 милиона евра за параду хомосекусалаца, које предводи холандски педофил. Парије хоће да знају зашто се у Србији за образовање издваја мање од 3,5 %, док је у жуђеној Европи најмање 6% таквих издвајања, јер се тамо школство не сматра за издатак, него за инвестицију, улагање у будућност. Паријама није јасно откуд толико урушавање здравства, које све више подсећа на „Болницу без наде“ из „Алана Форда“, у којој људима секу желудац јер их боли нога. Парије не желе да се туђину прода „Телеком“, не желе да туђини господаре Електропривредом, не желе да се продају наше шуме и извори воде. Али, парије нико ништа не пита. Уместо парија, одлучују партије, које праве своје дилове и договоре без обзира на вољу гласача. Јер, ко је од гласача СПС-а 2008. желео да његова партија уђе у жутокраку коалицију, која ће, између осталог, гласати за једну „насерорићевску“ декларацију о Сребреници у парламенту, и чији ће лидер бранити параду хомосекусалаца вођену холандским педофилом као да је у питању београдска спасовданска литија? Па ипак, та и таква коалиција влада и даље, захваљујући, између осталог, и Динкићевој лажи да ће грађани, гласајући за жутокраку дружину, добити по 1000 евра некаквих акција. Парије остају ван система, а сви знају (то је јавна тајна) да се у градовима не можеш запослити ни као чистач улице ако се учланиш у неку партију. Зато су „Двери“ решиле да изађу на изборе, јер су и саме осетиле кастинску природу српске квазидемократије, у којој можеш да будеш НВО са највише озбиљних пројеката од националног значаја, али ће ЛБГТ власт подржати НВО од три представника „нестандардно секусално оријентисаних“.

МИ СМО ГЛАС ПАРИЈА-НИСМО ПОЛИТИЧКА ПАРТИЈА! Нашим партијама сиротиња углавном треба само као декор на митинзима, а после је нигде не виде.

Пошто смо и сами сиротиња која не жели да нас коначно свале у каљугу духовне и материјалне беде, решили смо да са својом сиромашном браћом запевамо нову песму на политичкој сцени Србије. Јер, како рече Миљковић:„Ко не слуша песму, слушаће олују“. Боља је песма од олује - зато певамо скупа са онима које је систем на силу учинио безгласнима. Не желимо да се „правимо мутави“ кад нам парије постављају питање: а ко ће рећи нешто у наше име? Ми нисмо следбеници индуизма, и не можемо да чекамо следећу инкарнацију да би нам било боље.

Такође, ми немамо партијску логику, и не сматрамо себе војском која ће, кад победи, да дели плен. Циљ нам је да Србији дугорочно помогнемо да изађе из стања очајања, и да коначно схвати да има наде. Зато не можемо бити конкуренција ниједној партији, која већ има своје гласаче, људе који знају шта да очекују од изабраника. Певамо сасвим другу песму: као што „Београдски синдикат“ није конкуренција ниједној турбо-фолк звезди, тако ни ми нисмо конкуренција политичким партијама какве данас постоје. Размишљамо у другачијим категоријама.

А сад, да будемо до краја поштени: могу ли „Двери“ бити против партије чији је челник часно показао да се бори за Косово у саставу Србије, и који је, због тога, био спреман да напусти власт како би сачувао принципе? Или против партије чији се оснивач налази у Хагу борећи се за истину о рату против Срба у последњој деценији 20. века? Или против било које политичке партије која не сматра да морамо бити денацификоване слуге НАТО-а и Брисела да бисмо остали у игри? Хоћемо ли бити незахвални свакој оној политичкој организацији која нас је, од 1999. године наовамо, разумела и подржала у свему што је битно за наш заједнички дом, Србију? Хоћемо ли заборавити да у свакој од тих странака (па чак и у најевроунијатскијима) има часних, честитих и озбиљних људи, од којих су многи и наши пријатељи? „Двери“ неће ићи ни у какву прљаву борбу против оних политичких снага које желе добро овом народу и овој држави.

И још нешто, али веома важно. Пошто је демократија у нас „шојићевског” типа ми њеној трагикомичности не желимо нимало да доприносимо. Зато партијама у игри немамо намеру да преотимамо не само гласаче, него ни тајкуне који их финансирају. Нећемо да будемо ни Солдатовићеви, ни Аламуњини људи, као што нисмо партијски војници ни Шојића, ни Хаџи-Здравковића. Ако то икад будемо, пљуните нас, браћо, право у лице – на улици, у градском превозу, где нас видите! Јер, знамо да вам је мука од „шојићевског“ доживљаја политике као брлога у коме се ваљају прасићи. Ви хоћете политику као служење народу и држави (уосталом, и сама реч „министар“ изворно значи „онај који служи“).

Наравно да Двери немају илузија о својој политичкој суперменској будућности. Доста нам је предизборних обећања и кампања које личе на гламурозне рекламе за очајно лоше производе. За разлику од политичких партија „шојићевско-хаџиздравковићевског“ типа, ми вам не обећавамо печене шеве са плавог ЕУ неба попрсканог жутим ЕУ звездама. Нудимо вам само заједничку борбу да нам буде боље - а биће нам боље ако будемо бољи. Јер, како рече блаженопочивши патријарх Павле, Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне.

За крај, још једном: на изборе идемо у име оних који су желели да бирају, али нису имали кога и шта. Ником не отимамо гласаче. Спремни смо на сарадњу са свим нормалним, поштеним, родољубивим људима, који не продају маглу тврдећи да је неон. Ако неко то не жели да разуме, нема никаквих проблема: почните да нас клевећете, и трудите се да докажете како смо ми највећа опасност за „националну опцију“. Ми ћемо се трудити да на псовке не одговарамо псовкама, него аргумнентима, и да на лажи одговарамо истином. Што рече Момчило Настасијевић:„Удрите, нисам крив!“

Бранимир Нешић

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876706

E mizerijo jedna iskompleksirana. Sad si smislio i formulu po kojoj određuješ ko je Srbin..

Isti si kao onaj zatuceni deo Hrvata i Šiptara koji prebraja krvna zrnca sunarodnicima po tome koliko se uklapaju u njihovu ograničenu vizuru nacije. A to su obično ljudi sa osnovnom školom, eventualno treći stepen stručne spreme, neostvarena fukara koja sva svoja nezadovoljstva transponduje u nekakav patetični nacionalizam i živi u ratnim vremenima jer nema pametnija posla.

Odgovori na postavljeno pitanje - šta si ti učinio za bilo kog Srbina u životu do sada? Nemaš ti pojma ni šta je Srbin ni srpstvo.

а шта си ти учинио?