Sad, staro pravilo da devojka koja se svakom nudi na kraju ostane sama.

Sudeći po širini i broju partija koje nabrajaju kao sebi bliske, još uvek su "Dveri" daleko od željenog predizbornog koalicionog sporazuma sa listom koja garant prelazi cenzus i garant daje "Dverima" poslaničke mandate.

Svima onima koji su danas u Skupštini Srbije je jasno kako su prošli onomad sa DOSom i gomilom kombi-stranaka koje su bez ikakvog biračkog tela podobijali poslaničke mandate, i posle svima zavrtali uši. Vrlo "originalna" ideja o "patriotskom DOSu" sa pedeset kombi-stranaka i par jačih stranki koji realno povuku na izborima, kao i "patriotskom 5 oktobru" kao kada se prepisuje u školi, pa se nabaca bilo kako, samo da se ne dobije kec. U toj priči "Dveri" hvataju lepu i komotnu poziciju "patriotskog G17+" kao eksperti i moralne gromade.

"Pa dokle više, kada će ta opozicija da se ujedini!" a ima li tog okupljanja bez "Dveri"? Naravno bez njih to ne ide, dzaba Tomi što je jak na izborima kada nema mudrace oko sebe, da im pokloni poslaničke mandate. Svojevremeno je Koštunica bio na svom vrhuncu, ali se okružio mudracima i srozao rejting do izbornog cenzusa. Sad to treba da uradi i Toma, što da ne?!

Има ли негдје да се види листа свих парламентарних страна, сортираних по бирачком тијелу. Од најјаче до најслабије? 

sa sajta skupštine srbije

poslanički klubovi

mandati po strankama

Za ove cu da glasam

Ko finansira Dveri? 
Ajde što su Dveri postale politička stranka i sada jure upravne odbore, to smo već videli, nego što i oni hoće leba bez motike

auuhh! "dveri" uzgajile biljku-ljudoždera! biljka koja isisava ono malo pameti medju Srbima.

ali devojka u narodnoj nošnji i klasičnoj manekenskoj pozi je onako, svetsko a naše! 

Подржаваш Двери? Шта, постала си десничар?!

Одмах да кажем – ја немам неки нарочито развијен осећај националног идентитета. Нити (још увек) мислим да ми тако нешто треба.

Доживљавам себе у том смислу као грађанку Србије, и у крајњој линији - грађанку света (док сам још увек у њему).

Пуно је разлога за тако нешто, мада не знам која комбинација је пресудна. Можда зато што нисам шест колена уназад Српкиња, можда зато што сам видела из прве и по руке шта се ’90-их чинило од стране оних који су се бусали некаквим лажним српским патриотизмом па сам навукла аверзију, можда што као православна хришћанка не видим да је неопходан национални идентитет за живот у складу са Божијим заповестима, нити за спасење и остварење смисла живота.

Али – гласаћу, подржаваћу и допринећу колико год је до мене да Покрет за живот Србије успе!

Зашто, аман заман, зашто би један НВО активиста, модерни грађанин(-ка), едукатор разноврсних програма за промовисање толеранције разлика и борбу против предрасуда и дискриминације, тренер из области људских права, водитељ едукација на тему комуникацијских вештина базираних на ненасиљу и толеранцији различитости – гласао за „ове десничаре из Двери“?

Одговорићу вам у духу своје формално-образовне професије (психолог) – ево малог упитника.

Заокружите која од наведених одредница важи за вас (можете заокружити и више од једне опције):

Породична сте особа – у смислу да или већ имате породицу или желите да је оснујете.
Искрени сте верник – макар у оном смислу да сматрате да има нечег већег од нас што је по својој суштини добро те да је морал важна ствар која одређује квалитет живота и животну срећу.
Дотакла вас је песма Београдског синдиката „За све моје људе“ – препознали сте нешто у њој*
Предузетник сте или привредник (мали или средњи) који опет има главобољу како да плати све државне намете а да не ради на црно (и да му, понешто, остане и за живот).
Припадник сте старије генерације која има пријатна сећања на оне лепе радне акције где сте изграђивали своју земљу и стекли пријатеље преко којих сте можда упознали и будућу жену (а сада вас је помало стид да кажете како вам је тада тамо било лепо иако сте црнчили по цео дан)
Припадник си млађе екипе и кад изађеш у град приметиш како су сви некако затворени, изоловани или чудни, и питаш се – како упознати неког нормалног и шта се десило са људима данас па су оперисани од емоција?
Згадили су вам се политичари – буквално С.В.И.
Трудни сте и стрепите да ћете добити отказ или да вам газда неће предати на време папире за накнаде за породиљско боловање.
Имате клинце и питате се зашто су потребштине за децу код нас бар два пута скупље него у Немачкој.
 Сматрате да се треба културно и пристојно опходити према комшијама у згради или улици и да треба покупити папир који вам је испао да не бисте остављали ђубре свима.

Ако сте заокружили макар једну од ових ставки – ви сте се већ сврстали међу подржаваоце Двери.

Да подвучем суштину - гласаћу за Двери из истог патриотског разлога из ког не пљујем по лифту у мојој згради, иако ме нико не би видео.

Можда немам јако национално осећање али имам јак осећај поштовања за земљу у којој живим и у којој живе моја деца. И не могу да гледам како се та земља распродаје, уништава, трује и нестаје.

Како се десио овај преокрет?

Ето, сад се сви користе овим концептом преокрета покраденим од Двери, па и ја да будем сви. Шалу на страну, како се десило – не да престанем да пљујем по лифту, него да направим преумљење па да уместо за странку са само једним С  у скраћеници одлучим да подржим ове Дверјане?

Прво, немојте да се смејете – искључила сам телевизор (и пре више од годину дана иселила тв апарат из куће, са болом као кожу да одвајам са подлактице). После јаке апстиненцијалне кризе каква доликује овој јакој нехемијској зависности, почео је вид да ми се бистри. Новине никад нисам ни куповала, па је то било једно одвикавање мање.

Друго, почела сам да пратим информације преко интернета. Алтернативна гласила су закон.

До предузимања ових потеза сам мислила да су Двери отприлике исто што и Образ (томе је припомогло и исто презиме њихових истакнутих људи), али – отиђох на њихов сајт једном, двапут, стопут, и какво изненађење – то је тотално једна добра концепција (уз пар замерки).

Одатле произилази и један пријатељски коментар који сам написала на сајту Б92 поводом вести да су Двери ушле у политику али га, као и остале који сасвим одређено промовишу другачије мишљење, нису објавили :

Ако желите да разбистрите вид - престаните на годину дана да гледате тв и читате новине, информишите се само преко интернета.

У почетку је тешко, али - исплати се.

Коментар за Двери:
Хајде да нађемо неки начин да информација о вама доспе и до људи који не користе интернет.

Ево, јутрос дође мој отац (64-годишњи предузетник који спада у оне што се и даље свакодневно труде да свима боље буде) да мало види унуке, и ја му кажем показујући на сајт: „Види, Двери су основале политички покрет, иду на изборе!“

А он, потајни десничар (увек је шаљиво говорио да је на изборима гласао за „наше“, не желећи да ми деца откријемо да немамо исте „наше“) и који купује бар троје новина да би се, како верује, објективно информисао пита: „А ко су њихови истакнути људи?“
Ја: „Бошко Обрадовић, Бранимир Нешић, Владан Глишић, Радован Тврдишић“

Он : „Нисам чуо за њих. Нису ми познати. А шта они то причају?“.

Ако им ми не кажемо ко су Двери и за шта се залажете, сасвим сигурно знамо ко ће им детаљно објаснити да сте фашисти и (још увек недовољно познати) лопови.

И на крају, желим да се захвалим Б92, без чије дискриминације неистомишљеничких коментара овог текста не би ни било. А искрено сам раније мислила да претерују кад кажу да избегавате објективно информисање и да пружате селективне информације (да не кажем како се стварно у народу ово каже).

Аутор: Сања Станковић, психолог и едукатор комуникацијских вештина

http://projekt11.stagingserver2.de/sr-CS/glas-naroda/postala-si-desnicar.php
---------------------------------------------------
*

  Двери као странка
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Слободан Антонић   
петак, 18. март 2011.

Одлука „Двери“ да постану политичка странка изазвала је различите реакције у јавности. „Блиц“, „Време“ и „Е-новине“ објавили су чланке пуне неистина и предрасуда. „Блиц“ је дверјане стрпао у исти кош са „Националним стројем“ и назвао „екстремистима“ и „заклетим непријатељима демократије“[1]. „Себе сматрају јединим исправним православцима“, просто су за њих измислили новинари „Блица“, Ненад Јаћимовић и  Мома Илић. „Против су било какве комуникације са другим црквама и то сматрају нападом на православље“, маштовито су везли рингијеровци. Слично су поступиле и Е-новине. Њихов коментатор, Горан Нецин, назвао је дверјане „фашистима“ и „клерофашистичким удружењем“, упозоривши да регистровањем „Двери“ као странке „фашизам у Србији прети да буде институционализован“[2].

Нешто пажљивији је био Слободан Костић, новинар „Времена“. Он је дверјане назвао само „десничарском организацијом“, чије присталице „галаме против отцепљења Косова и Параде поноса уздижући, на љотићевском трагу, на пиједастал породицу (`само породичан човек посвећен је пожртвованом раду`), социјални патриотизам (повратак `мобама и задругарству`) и домаћинску економију“[3]. Чланак се завршава сликом данашње Србије у којој „националистички шљам парадира на државне празнике, док његов подмладак дели моткама правду по улицама и смућкава Младића и Хитлера, кукасте крстове и кокарде, брадурине и ћелаве главе, бирајући најрепрезентативније узорке са сметлишта историје“.

Много озбиљнију и тачнију критику страначког активирања „Двери“ дао је Небојша Бакарец (ДСС)[4]. Он је дверјане препознао као озбиљне конкуренте у национално-демократског делу политичког поља, али им је замерио да „не нуде ништа ново - само нову демагогију, нове фразе и нове пароле“[5].  Цео наступ дверјана, по Бакарецу, одликује једно непотребно претварање и пренемагање. „Изненађује посезање оснивача Двери за излизаном демагогијом - нећемо бити странка, него покрет“, каже Бакарец[6]. Двери ће се регистровати као странка, организоваће се као странка, изаћи ће на изборе као странка, али за себе ипак упорно тврде да неће бити странка, већ „широки надстраначки покрет"[7]. То је исти тип демагогије, упозорава Бакарец, као онај у случају „Српског покрета обнове“, Вука Драшковића, и „Покрета снага Србије“, Богољуба Карића.

    Не треба, наравно, искључити могућност да „Двери“ на крају и не израсту у један такав политички покрет. Али, прогласити себе „Покретом“ у иницијалној фази оснивања политичке странке, исто је што и назвати се „Освајачем медаље на Олимпијади“, већ после првог кондиционог тренинга.

И заиста, морам и сам да додам, свако ко елементарно познаје друштвене науке зна да политички покрет карактерише масовност чланства и мноштвеност различитих организација које тај покрет чине – од странака, преко синдиката, до политичких клубова и грађанских удружења. Не треба, наравно, искључити могућност да „Двери“ на крају и не израсту у један такав политички покрет. Али, прогласити себе „Покретом“ у иницијалној фази оснивања политичке странке, исто је што и назвати се „Освајачем медаље на Олимпијади“, већ после првог кондиционог тренинга.

Други пример демагошке неискрености, који наводи Бакарец, јесте тврдња дверјана да је „у изради нашег предлога новог народног договора учествовало, на разне начине, око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области"[8]. На основу квалитета понуђеног програма – који се ипак састоји највише од општих места, лепих жеља и позива на „ново одушевљење“[9] – Бакарец сумња да је у његовој изради учествовао икакав озбиљан „експертски тим“. „Јао нама ако `100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области` може да произведе овако нејак текст, тј. ако је то врхунац њихових умних способности“. Међутим, упозорава Бакарец, „Двери нису објавиле тих стотину имена `водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области`“, а „то је неопходно да би свако могао да се увери у ауторитет људи који стоје иза њиховог програма. Овако, остаје само празна тврдња на нивоу непоткрепљене хвалисавости“.

    Бакарец је осим ових прилично умесних критика изнео и једну озбиљну бојазан. Дверјани ће, каже Бакарец, као суверенистичка и конзервативна странка свакако узети један део бирача од ДСС.

Сам познајем доста људи у овом граду и сваког са списка „представника аутентичне српске елите који нису издали свој народ“ који су својевремено сами дверјани објавили[10].Не сећам се да сам ни од једног од њих чуо да је, било писањем, било сугестијама на текст, учествовао „у изради предлога новог народног договора“. Наравно, могуће је да познајем погрешних „100 водећих српских интелектуалаца“. Али, из самог текста Предлога – његовог језика, идеја и решења – може се закључити да су његови писци ипак били поглавито лидери ове организације. Такође, могуће је да израз „на разне начине“ треба тумачити не као рад „100 водећих српских интелектуалаца“ на конкретном тексту Предлога, већ као начелну подршку коју су поједини људи дали идеји политичког активирања дверјана. Али, онда је то заиста ипак више, како каже Бакарец, „непоткрепљена хвалисавост“ – која нацрт страначког програма хоће додатно да појача позивањем на анонимни спољни ауторитет – него што је доказ озбиљности и утемељености које би требало да одликују један друштвени покрет.

Бакарец је осим ових прилично умесних критика изнео и једну озбиљну бојазан. Дверјани ће, каже Бакарец, као суверенистичка и конзервативна странка свакако узети један део бирача од ДСС. Они могу привући нарочито гласаче којима је досадила тромост и слаба ефикасност Коштуничине странке и који желе да виде нова и млађа политичка лица. Међутим, упозорава Бакарец, Двери засада немају ни ресурсе, ни људе, нити идеје, који би могли јамчити да ће успешно прескочити ценсус и ући у скупштину. Њихови патриотски гласови ће, по Бакарецу, у том случају бити распоређени на остале парламентарне странке – првенствено на оне највеће. А обе од њих (ДС и СНС) у основи су еврореформистичке. Тако ће гласови суверениста и антиглобалиста припасти послушницима Брисела и Вашингтона. Штавише, у најгорем случају се може десити да Двери успеју да одвоје толико бирача од ДСС да Коштуницу потопе испод цензуса, а да ипак оне саме не успеју да се пласирају у парламент. То ће произвести огромну штету за цео патриотски корпус.

    Имена челника Двери далеко мање су позната у јавности, а њихова организациона мрежа је знатно тања, у поређењу са многима од набројаних лидера и партија. Зато је, при садашњем стању ствари, 100.000 гласова вероватно максимум на који дверјани могу рачунати.

Сама Бакарчева критика је, баш због ове примедбе, од дела коментатора, па и самих дверјана, дисквалификована као страначки мотивисана и пристрасна[11]. Ипак, иако је Бакарец првенствено исказао бојазни које постоје у ДСС-у, то не значи да оне немају смисла. Напротив, рационални посматрач не може а да не види многобројна искушења која страначко активирање дверјана носи са собом. Новајлије, али и старе странке, с тешком муком прескачу изборни ценз од 200.000 гласова (види табеле 1 и 2).

Табела 1

Нове странке/коалиције[12]

на скупштинским изборима у Србији (од 2000 [13] до данас)

Странка
   

Избори
   

Гласова

Г17
   

2003.
   

438.422

ЛДП
   

2007.
   

214.028

---------------------------------
   

---------
   

--------

Заједно за Толеранцију Расима Љајића, Јожефа Касе и Ненада Чанка
   

2003.
   

161.765

ПУПС/СДП
   

2007.
   

125.232

Покрет снага Србије, Богољуба Карића
   

2007.
   

70.621

Коалиција ССЈ Борислава Пелевића и НСС Маријана Ристићевића
   

2003.
   

68.537

Отпор
   

2003.
   

62.545

ДХСС
   

2003.
   

45.211

Демократска социјалистичка партија Милорада Вучелића
   

2000.
   

31.758

Српска социјалдемократска партија Зорана Лилића
   

2000.
   

29.383

Социјалистичка народна странка Бранислава Ивковића и Народни блок генерала Небојше Павковића
   

2003.
   

27.596

Либерали Србије Душана Михаиловића
   

2003.
   

22.852

Одбрана и правда Вука Обрадовића (СД) и Боривоја Боровића
   

2003.
   

18.423

Иницијатива за нормалну Србију Бранка Павловића
   

2007.
   

15.709

ЈУЛ
   

2000.
   

14.317

Привредна снага Србије Бранка Драгаша
   

2003.
   

14.113

Покрет Моја Србија Бранислава Лечића
   

2008.
   

8.879

Демократска заједница Србије Обрена Јоксимовића
   

2007.
   

5.438

Лабуристи Драгана Миловановића
   

2003.
   

4.666

Народни покрет за Србију Милана Парошког
   

2008.
   

3.795

Савез Срба Војводине
   

2003.
   

3.015

Реформистичка странка
   

2007.
   

1.879

Табела 2

Старе странке које нису прошле цензус

на скупштинским изборима у Србији (од 2000. до данас)

 

Странка
   

Избори
   

Гласова

СПО
   

2007.
   

134.023

СПО
   

2000.
   

114.296

Демократска алтернатива, Небојше Човића[14]
   

2003.
   

84.463

Покрет снага Србије, Богољуба Карића
   

2008.
   

70.727

Реформисти Војводине Милета Исакова
   

2003.
   

19.464

НСС Маријана Ристичевића
   

2008.
   

12.001

Реформистичка странка
   

2008.
   

10.563

Социјалдемократија
   

2007.
   

4.903

ЈУЛ
   

2003.
   

3.771

Дакле, у последња четири изборна такмичења, само су двоје новајлија – Г17 и ЛДП успели да прескоче цензус, док су сви остали освајали највише пар десетина хиљада гласова и остајали ван парламента. Треба имати у виду да су успеху Г17 и ЛДП обилато припомогле различите богате фондације Брисела и Вашингтона, као и изразита наклоност свих овдашњих еврореформских и проатлантских медија. Ни на један од ових ресурса дверјани не могу да рачунају. Такође, ценз од 200.000 гласова био је несавладива препрека за многе искусне политичаре и њихове странке – од Вука Драшковића и Небојше Човића, до коалиције Љајића, Касе и Чанка, са свим њиховим финансијским, медијским и организационим ресурсима. Имена челника Двери далеко мање су позната у јавности, а њихова организациона мрежа је знатно тања, у поређењу са многима од набројаних лидера и партија. Зато је, при садашњем стању ствари, 100.000 гласова вероватно максимум на који дверјани могу рачунати.

    Управо су људи и идеје можда главни проблем дверјана. Да, вођство Двери чине млади, поштени и искрени патриоти и хришћани. И да, они су, узев појединачно, вероватно бољи од већине садашњих посланика у Скупштини Србије. Али, то није довољно.

Ипак, оно што дверјанима даје наду да могу прескочити ценз јесте уверење да се „садашње стање ствари“ може брзо променити. И заиста, постоји огромно, потмуло незадовољство у народу, које лако може да експлодира. Такође, захваљујући успаваности и инертности ДСС, „бриселизацији“ и опортунизму СНС, као и хибернираности и аутизму СРС, постоји и широки, неиспуњени простор на национално-демократском делу бирачког спектра. Али, све су то могућности, не стварности које ће се нужно десити. Да би се капацитети искористили и покренули, осим воље и енергије, потребно је још нешто. То „нешто“ – ако немате новац и медије – могу бити само људи и идеје.

Управо су људи и идеје можда главни проблем дверјана. Да, вођство Двери чине млади, поштени и искрени патриоти и хришћани. И да, они су, узев појединачно, вероватно бољи од већине садашњих посланика у Скупштини Србије. Али, то није довољно. Ни да се привуку гласачи, ни да се осмисли програм друштвеног и националног преокрета, а још мање да се такав преокрет направи. Зато је она Бакарчева примедба у вези „100 водећих српских интелектуалаца“ тако тачна и болна. Дверјани нису погрешили што им „100 водећих српских интелектуалаца“ није радило програм. Они су погрешили што су се њима хвалили, а да још никакав механизам стварног окупљања „наше памети“ нису предложили, а камоли остварили. Они су једну начелну благонаклоност, коју су Двери као патриотска НВО уживале у националној интелигенцији, протумачили као „карт бланш“ за све што ће од сада политички и страначки да раде. Они су кренули у политику, узвикујући да их прати „100 водећих српских интелектуалаца“, а да се нису чак ни осврнули да погледају да ли ико иде за њима. Они су викали „Ми смо покрет, ми нисмо странка!“. Али им је први политички корак био заправо страначки, не онакав какав одликује стварни друштвени или политички покрет. И то није могло проћи непримећено.

И друго, већина дверјанских идеја је сасвим на месту. Али, те идеје су некако одвећ неразвијене и млаке. Ни једно, ни друго, наравно, није трагично. Али, сама та комбинација може бити политички готово погубна. Наиме, да би идеје привукле бираче оне треба или да својом разрађеношћу и компетенцијом апелују на разум и интерес, или да својом ватреношћу и енергичношћу апелују на машту и емоције. Бојим да се мало од свега тога може наћи у дверјанском Програму од 10 тачака. Зато он делује помало бледо и неуверљиво. Зато Бакарец и сме за њега да каже да „не нуди ништа ново - само нову демагогију, нове фразе и нове пароле“.

    Партијско активирање Двери има и своје потенцијално добре стране. Оно може размрдати учмалост ДСС-а, опортунизам СНС-а и аутизам СРС-а. Оно може донети освежење на патриотском делу политичког спектра, оно може да допринесе да се боље искристалишу наше унутрашње идејне позиције и наши међусобни односи. Уосталом, избори још увек нису на видику.

Ипак, партијско активирање Двери има и своје потенцијално добре стране. Оно може размрдати учмалост ДСС-а, опортунизам СНС-а и аутизам СРС-а. Оно може донети освежење на патриотском делу политичког спектра, оно може да допринесе да се боље искристалишу наше унутрашње идејне позиције и наши међусобни односи. Уосталом, избори још увек нису на видику. Ако не успеју да се до избора развију у респектабилнију снагу која има шансе да прескочи цензус – а свако објективно предизборно истраживање јавног мнења то ће лако показати – Двери се увек могу прикључити некој од поменутих странака. Тако гласови дати за ову листу не би морали пропасти.

Оно што желим на крају да кажем из личног угла, као и из угла НСПМ, јесте да су дверјани били једна од бољих и најорганизованијих патриотских НВО. Због тога смо их уважавали и са њима радо сарађивали. Лично сам, писањем, присуством и именом, подржавао многе њихове акције. НСПМ је, заједно с Дверима, уприличио и једну запажену акцију – „Нема шале“: против конфедералистичког Статута АПВ. Но, и мени се чинило, као и многим пријатељима са којима сам разговарао, да су дверјани, као НВО, дошли у извесно идејно и организационо засићење. А онда су помало неспретно и брзоплето ушли у политику и просто успели сами себе да зафарбају у ћошак.

Жао ми је што су Двери у овом тренутку само једна од мноштва патриотских ванпарламентарних странака, која ће се на следећим изборима борити за цензус. И заиста бих волео да постану покрет, или макар део покрета различитих националних снага, удружења и иницијатива, које заједно корачају ка истом циљу: ка промени садашњег погубног политичког, економског и културног стања у коме се наш народ нашао. Али, тај национални покрет за промену сувише је крупна ствар да би ико смео да преко њега истакне само своју фирму.

 OTVORENO PISMO DVERI SRPSKIH BORISU TADIĆU: PREDSEDNIČE, UPOZORAVAMO VAS!
petak, 18 mart 2011 13:14
dveri18031articleSuviše dobro poznajemo slobodarske, antifašističke i demokratske tradicije Srbije da bi ostali mirni na režim koji počinje da se zasniva na policijskoj, tužilačkoj i medijskoj represiji



Predsedniče Republike Srbije, 

Dveri - Pokret za život Srbije želi da Vam postavi nekoliko pitanja:

Kako se zove režim u kome mladiće na ulici policija privodi zbog nošenja politički nekorektnih poruka na majicama?

Kako se zove poredak u kome Mladen Obradović već mesecima trune u zatvoru samo zato što je pre nereda od 10. oktobra prošle godine bio preventivno uhapšen na ulici?

Na šta liči grad u kome su zabranjeni mirni protesti protiv uređivačke politike medijske kuće B92?

Kako se zove zatvor u zemlji u kome polomljenih rebara leži Ivan Ivanović, uhapšen zbog mirnog protesta pred medijskom kućom B92?

Kako smo zvali RTS kada je o opozicionim liderima i aktivistima izveštavao onako kako danas to čini B92?

Kako smo nazivali glavne i odgovorne urednike medija koji su činili ono što danas čini Veran Mastić?

Predsedniče Tadiću, 

Upućujemo Vas da se raspitate o Srđanu Kruniću, čoveku koji je uhapšen i danas je u tamnici zato što je mirno protestovao protiv uređivačke politike Verana Matića -  utvrdićete da je Srđan Krunić ugledan, čestiti i pristojan građanin, a ne nekakav huligan i nasilnik. Kako se zove zemlja u kojoj Veranova B92 ima nacionalnu frekvenciju, a Srđan Krunić je u zatvoru?

Gospodine Predsedniče, 

Kako se zvao predsednik republike u kojoj je prof. dr Kosta Čavoški morao da istupa u ime Odbora za odbranu slobode misli i suprotstavljao se medijskom linču i tužilačkim progonima koji su sprovođeni protiv dr Vojislava Koštunice?

Gospodine Tadiću, 

Ako niste obavešteni, molimo Vas da pitate svoga oca o tome kako se zvao režim u kome su on, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Milovan Danojlić i mnogi drugi morali da se okupljaju u Odbore za zaštitu slobode misli i da brane pravo Vojislava Koštunice da bude opozicioni lider koji neće da se prikloni vladajućoj politici bez alternative?

Gospodine Tadiću, 

Šta ste učinili da bi se drugi opozicioni lider dr Vojislav Šešelj najzad vratio u Srbiju pošto je haška optužnica protiv njega potpuno obesmišljena? Zatvor u kome njega drže takođe je deo poretka koji vi predstavljate u Srbiji.

Gospodine Predsedniče, 

Kako se zovu mediji i državni tužioci kojima aplaudiraju samo strani ambasadori dok građani Srbije od njih s gađenjem okreću glavu? 

Gospodine Tadiću, predsedniče Republike Srbije, 

Želimo na vreme da Vas upozorimo i podsetimo kako se naš narod obračunavao sa režimima koji su ovoliko ličili na diktaturu!

Što se nas tiče, predsedniče Republike, Dveri - Pokret za život Srbije poznat je po tome što nismo kršili pozitivne propise i poredak države tokom svojih 12 godina postojanja. Međutim, suviše dobro poznajemo slobodarske, antifašističke i demokratske tradicije Srbije i srpskog naroda da bi ostali mirni na režim koji počinje da se zasniva na policijskoj, tužilačkoj i medijskoj represiji - režim koji svoje jedino uporište ima u stranim ambasadama i bankama.

Dveri se spremaju za naredne izbore. Najbolje je za Srbiju da se vlast menja na izborima, što će zavisiti isključivo od Vas. Ako Vaš režim nastavi sa represijom, u koju je već neko vreme potonuo, narod će svoje mišljenje o Vašem režimu morati da kaže pre izbora, i to na ulici - gde su pali i svi prethodni Vama slični represivni režimi. 

Mislite o tome, gospodine Tadiću!


U Beogradu, 16. marta 2011.

Informativna služba Dveri - Pokreta za život Srbije