Dveri: "Gej parade neće biti" :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Citat: Shone83 07. Okt 2012, 11:42:56

Parada ponosa normalne zemlje.

Мирослав Лазански: Шта је то понос
субота, 06. октобар 2012.

У оно време социјалистичке Југославије моја генерација знала је само за војну параду поводом Дана победе, 9. маја. Пред Савезном скупштином тутњали су тенкови, пролазиле ракете, марширали ешелони припадника оружаних снага СФРЈ. Оружје и опрема већином из домаћих фабрика, домет и приказ стања и нивоа сопствене, не само војне, индустрије. Понос државе и друштва. И сви смо били поносни. Или већина. Заправо, не дозвољавам никоме да сада тврди да је тада био поноснији од мене. Био сам напросто усхићен...

У оно време и припадници ЛГБТ популације, прецизније мушкарци, служили су војску, јер се нико није позивао на ту припадност да избегне служење војног рока. У мојој 41. пешадијској дивизији ЈНА, у којој сам служио војни рок 1977. године у Битољу, колико знам нико није откривен као ЛГБТ члан. Било је само чланова партије. Тек касније наступило је и вишепартијско доба...

Заправо, могу само да замислим фаце наших тадашњих официра ЈНА да им је неко од војника рекао да је ЛГБТ и да тражи „своја права”. У војсци. Али нико није тражио своја посебна права и нико није припадност ЛГБТ популацији искористио да би прекинуо служење војног рока. А могао је, јер да се представио својом правом сексуалном оријентацијом био би аутоматски отпуштен из ЈНА. Официри из те јединице, вероватно би прво чупали себи косу због тога „шта их снађе”, а после би данима били изложени колективном подсмеху. Баш као и војници. Да ли то говори о степену демократије у тадашњем друштву, о тадашњем вредносном систему, или о некој врсти морала? Вероватно, све то заједно.

Истина, скраћеница ЛГБТ тада није ни постојала, али и да јесте одмах би се то повезало са „спољним фактором”, са ЦИА, КГБ-ом и БНД-ом. Можда би неко добио на том открићу и генералски чин, можда и докторирао. Још ако уз то додате и Бжежинског, његов говор у Упсали, те људска права и потрошачко друштво, ето разлога зашто је пропала СФР Југославија.

А било је то лепо доба, замислите у Загребу, граду од 750.000 становника имали сте тада, у социјализму, само једног јавно етаблираног ЛГБТ члана, што најбоље сведочи о тотално недемократском карактеру социјализма. Био је то чувени „Чукица”, музичар предивне црне косе као женско, са собом је стално вукао некакву гитару у футроли облепљеној бројним налепницама-разгледницама. Био је легенда у свету градских уметника, једном је са летовања у Црној Гори дошао са „шљивама” испод очију. Играо је карте са локалним момцима, они нису ништа посумњали, мислили су да је „Чукица” онако „осебујан тип”, као сви уметници, све док испод стола нису осетили његове ручице. Било је то почетком осамдесетих година и био је то први међурепублички инцидент у процесу распада СФРЈ. Већ сам тада наслутио да ствари не иду у добром правцу, чим је „Чукица” попио батине у другој републици. После су хрватска и црногорска демократија изгладиле међусобне односе.

Но, све је то прохујало са вихором, срећом стигла су нека боља и демократичнија времена где нико више неће смети да бије „Чукице”. Јер данашње „Чукице” су наше инвестиције у слободу, у демократију, ми тиме показујемо и доказујемо нашу толеранцију, ширимо границе толеранције, ако већ неке друге границе не знамо да бранимо. Јесте да се на том племенитом задатку окупило повеће друштво похлепних, да се оформила цела једна индустрија, у успону, политичара, консултаната, посматрача, активиста, који сви лепо живе од промовисања права ЛГБТ популације.

Јер, мржња и технологија биће основе и овог века. Мржња крије агресију, а млада генерација мора бити упозорена на опасност коју представљају предрасуде према другима, по било ком основу. Млади који не добијају посао, неки од њих ће за своју маргинализацију потражити кривца са стране. При томе се установљава и апокалиптичан начин мишљења: добро против зла. Што наравно није добро, а етичка димензија револта против ЛГБТ популације захтева дубљу анализу.

При томе, управо у управљању етичком баштином Србије сведоци смо обрнутог феномена од оног који се јавља у економији. Оно што се некада везивало за индивидуалну савест, или групу појединаца истих убеђења, данас се делегира снази јавности. Паралелно са приватизацијом у економији Србије имамо национализацију етике. И све се то дешава као да се нека нова одговорност, коју не предвиђа наш Устав, намеће владиним представницима: да обезбеде етички комфор гласачима који су им и поверили власт. Премијер Ивица Дачић је управо тако и поступио поштедевши нас вероватно стравичних слика дивљања по београдским улицама. У суботу никаквих парада неће бити. Ни војних ни са балончићима. Иначе, подржавам ЛГБТ чланове, кажу да су то већином лепушкасти мушкарци. За нас мање лепе много већи животни и радни простор...

(Политика)