MOJA LJUBAVI

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

Matija Beckovic

Prelijepo stvarno, dobro ce mi doci za jednu osobu. Necu ga ja slati, samo cu ga proslijediti njemu da on to uradi...

Sve ce to, o mila moja,
prekriti ruzmarin, snjegovi i sas
i dvije ce pokisle ptice
sa tvoga oka prhnuti na jug.
Ni jedna suza, ni malo volje
ni jedna slutnja, ni glas,
a moglo je bolje

Reci ces malo je tuzno
on je bio kopile i jad
i stacemo goli i sami
pod ovo ledeno nebo i mrak.
Mirise pelin i pusto polje
procvale ruze i med,
a moglo je bolje

Gdje? Pokazi mi!
Gdje? Kad tuzne sudba ne voli.
I cime od svijeta da se branis?
Kao ruza?
Sa dva smijesna trna? Ili snom?
Uzalud, uzalud,
sve je protiv nas.

Pismo učiteljici

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe
poslije kojih smo, zbog svake praćke
i kamička, klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam - daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljivakve žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja
učiti nekog ljubavi
uz huku jednog strašnog rata,
jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.     

Vitomir Nikolić

Sve sto zelim da znas

Pustila sam te u život.

Nisam birala, a nisam se ni pitala da li će tako da bude.

I sada više ne mogu da te pustim od sebe.

A i zašto bih te puštala…

Ne znam šta si u mojim očima pokušavao da vidiš,

šta si vidio,

i šta bi želio da vidiš.

Ali znam da sam ti dopustila da vidiš mnogo više nego bilo ko drugi.

Možda sam i ja mogla da vidim i znam mnogo više o tebi,

ali me je sputavalo to što sam svaki put u tvojim očima tražila samo jedno – svoj odraz.

I znaš, ponekad sam ga i pronalazila.

Ali čim bih pomislila na … ljubav, sebe više ne bih vidjela.

Jer, zabranjuješ mi da se nadam, a sve dublje me uvlačiš u san.

Ti budiš nemir i daješ sebi za pravo da nikada ne prestaneš da činiš moje snove i većim i daljim.

Ipak, budiš radost i znaš kako da oživiš život u meni.

Naučio si me…

Da želim, ali da se ne nadam.

Da zajedno možemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima.

Da sada možemo mnogo, ali da ćemo jednom moći mnogo više.

Da neke stvari čekaju pravo vrijeme, a da pravo vrijeme čeka nas.

Naučio si me da između riječi i ćutanja odaberem riječ

i da onda kad govorim, govorim ono što želim.

Ti si birao da slušaš ono što kažem,

a ja sam birala da kažem ono što želim da čuješ.

Želim da čuješ da uspijevaš svu vječnost pretvoriti u jedan trenutak – onda kad si tu.

I da je taj trenutak sve što mi nedostaje u životu....



Danica Radovic

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

ODAKLE MENI TI

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?



M. Marinovic

Secaj me se

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...


Alfred De Mise

Odatle te poznajem

Volio bih znati kako se
drvece u tvom dvoristu
ponasalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sekla
i pravila male svirale,
mozda si od mog lisca
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Pero Zubac