SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA



Kako je teško biti slab,

kako je teško biti sam,

i biti star, a biti mlad!



I biti slab, i nemoćan,

i sam bez igdje ikoga,

i nemiran, i očajan.



I gaziti po cestama,

i biti gažen u blatu,

bez sjaja zvijezde na nebu.



Bez sjaja zvijezde udesa,

što sijase nad kolijevkom,

sa dugama i varkama.



- O Bože, Bože, sjeti se

svih obećanja blistavih

što si ih meni zadao.



O, Bože, Bože, sjeti se

i ljubav, i pobjede

i lovora, i darova.



I znaj da Sin tvoj putuje

dolinom svijeta turobnom

po trnju i po kamenju,



od nemila do nedraga,

i noge su mu krvave,

i srce mu je ranjeno.



I kosti su mu umorne,

i duša mu je žalosna

i on je sam i napušten.



I nema sestre ni brata,

i nema oca ni majke,

i nema drage ni druga.



I nema nigdje nikoga

do igle drača u srcu

i plamena na rukama.



I sam i samcat putuje

pod zatvorenom plaveti,

pred zamračenom pučinom,



i komu da se potuži?

Ta njega niko ne sluša,

ni braća koja lutaju.



O, Bože, žeže tvoja riječ

i tijesno joj je u grlu,

i željna je da zavapi.



Ta besjeda je lomača

i dužan sam je viknuti,

ili ću glavnjom planuti.



Pa nek sam krijes na brdima,

pa nek sam dah u plamenu,

kad nisam krik sa krovova!



O, Bože, tek da dovrši

pečalno ovo lutanje

pod svodom koji ne čuje.



Jer meni treba mocna rijec,

jer meni treba odgovor,

i ljubav, ili sveta smrt.



Gorak je vijenac pelina,

mračan je kalež otrova,

ja vapim žarki ilinstak.



Jer mi je mučno biti slab,

jer mi je mučno biti sam -

(kad bih mogao biti jak,



kad bih mogao biti drag) -

no mučno je, najmučnije

biti već star, a tako mlad!



Tin Ujevic

ČEZNEM


Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.



Čeznam da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.



Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.



Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.



Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

Tagore

GRADINAR 46


Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!


Tagore

..... Dotičem i tvoje suze i travu u noći..........

Pa zar si to ti smrtno veselje_
Hoćes li u mojim rukama
iz svetlosti nastati ilovača.
Da je oblikujem po uzoru na tebe
o ljubavi moja bez lika...
Ko će na snu doline splesti
vrbovinu koju deca ubraše
ko još može da umre
kao svetlost što hrli
kao spokoj što nestaje!

Žak Dipen

Kakva je noć samo! Ne mogu.
Ne spava mi se. Kakva je mesečina!
Još kao da čuvam u duši
mladost izgubljenu.

Drugo moja godina sleđenih
igru ne nazivaju ljubavlju
Neka se bolje mesečina ova
lije na uzglavlju mome

Neka unakažene crte
ona opertava smelo
Da prestaneš da voliš ti nećeš moći
kao što umela da voliš nisi

Voleti može se jednom samo
Eto zašto si mi tuđa
Lipe nas badava pozivaju
u paperje noge nam tonu

Jer znam ja i znaš to i ti
da u modroj mesečini ovoj
na lipama više cvetova nema
Na lipama tim je sneg i inje

Da voleli smo davno
ti nisi mene, a ja sam drugu
i nama je sve jedno
što igramo se ljubavi prozaične.


  Sergej Jesenjin

~~Barbara~~

Sećaš li se Barbara
padala je kiša neprestano
nad brestom toga dana
A ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana
Pod krupnim kapima kiše
Sećaš li se Barbara
Sretoh te u ulici sena
Smejala si se
I ja sam se smejao
Sećaš li se Barbara
nisam te ni poznavao
A nisi ni ti mene
sećaš li se,
sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek
ispod neke kapije zaklonjen
viknuo je tvoje ime Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
I bacila si mu se u zagrljaj
sećaš li se Barbara.
Ne ljuti se što ti kažem "ti",
jer ti kažem nekom koga volim,
Pa makar ga samo jednom vidio u životu.
jer ti kažem nekog koga volim
Pa, čak ako ga i ne poznajem.
Sećaš li se Barbara
i ne zaboravi nikad tu kišu
tako blagu i tako srećnu
Na tvom licu srećnom
Nad tim gradom srećnim
Tu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz sjećanja.

Oh, Barbara
Velika je svinjarija ovaj rat
i šta li je sada sa tobom
Pod kišom od gvožđa
vatre, čelika, krvi,
a onaj što te je stezao
u zagrljaju zaljubljeno
da li je umro, nestao
Il je možda još živ
Oh, Barbara
Još uvek kiša pada
nad brestom
kao što je padala nekad
Ali nije to isto
Jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše
Užasne i očajne
A nije ni onaj potop kiše
gvožđa, čelika, krvi
Već prosto kiša od oblaka
Koje odnosi velika struja iz bresta
da istrune negdje daleko
Vrlo daleko od bresta
od koga nije ostalo ništa.


JACK PREVER

TVOJA NARANDŽASTA KOSA U PRAZNINI SVETA



Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta,
U praznini teških stakala tišine
I od sene gde moje gole ruke traže sva tvoja lica,
Oblik tvoga srca je varljiv
I tvoja ljubav nalik mojoj izgubljenoj želji
O uzdasi od ambre, sanje i pogledi.
Ali ti nisi vazda bila uza me. Moje sećanje
Još uvek u tami jer vide gde dolaziš
I odlaziš. Vreme se služi rečima kao ljubav.

[elijar]


SVITANJE



Ljubavi moja, u dimovima jednog bara
u svitanje, ljubavi moja, kakva duga
zima i kakvi srsi čekali te. Ovdje,
gdje je mramor u krvi led, a svježinom
čak i oko miriše, sada u usamljenom
šumu preko inja ja koji to tramvaj
čujem, što otvara i zatvara u vječnost
pusta svoja vrata?… Ljubavi, meni se ustavilo
bilo: pa ako čašica kroz buku
jedva čujnu ima drhtavicu među zubima, to je možda
tih točkova jeka. Ali ti, ljubavi,
ne reci mi, sada, kad umjesto tebe već izlazi
sunce, ne reci mi, da iz onih vrata,
tu, s tvojim korakom, ja čekam smrt.

[caproni]


KRATKA ELEGIJA

Sada i u času smrti naše, ljubavi, sada i uvijek
po zapovijedi patnje i u sjeni sna,
čekam te, čekamo te, golube nostalgije, blaga ševo.

Sada je biser koji se raspada dok leti.
Patnja je tajna zadržana u svojoj smrti.
Reći golub, znači vidjeti kako nam nada
kap po kap odlazi.
Evo me u tvojoj smrti, evo me u tvom životu.
Pod tvojom jasnom sjenom, podno agonije.
Malo sam stablo koje ne suši svog plača,
sjena sam sebe samoga, alkohol izmučeni.

Loman sam, muškarac, nostalgija sam zlostavljana.
Sjena sam tvoje smrti, profil tvog života,
čaša tvoje krvi, ruža tvog pepela,
kip tvoga praha, žestina tvoje svile.
Tvoj sam jecaj i rana tvoga leta.

Sada i u času naše smrti, ljubavi,
ja sam mramor u tvom krevetu, karanfil u tvojoj zemlji,
zlato na tvom lijesu, čempres na tvom grobu.

Sad sam čovjek s crninom na ramenima.
Tvoja sam crnina, tvoj crnac, slijep i promukao,
ići i dolaziti, umrijeti, roditi se i umirati.
Ti si bila golub najsavršenijeg leta.
Ja izmišljam tugu i izmišljam agoniju.
Stojim uz tvoju smrt koja je moj vlastiti otrov.
Stojiš uz moju smrt i ja sam tvoja elegija.

[Efrain Huerta]