SAMOPOSLUGA

Kao poljubac, kao voćka između zgrada,
kao poslastičarnica, sladoled u dan vreo,
takva je bila kad je kroz centar grada
prolazila, kao Beograd ceo.

Išla je Terazijama blago njišući ulice
svojim zastavama od kojih se vid muti,
išla je radosno, kao sa utakmice
kad krenu pobednici, a buka se tek sluti.

Video sam je! Vatra oko njenog struka
obavijala joj je bedra, pela se uz strme grudi,
vrtela se ko obruč u pasu, oko kuka,
pravila nežni požar između ljudi.

Podmlađivalo se sve. Žar proleća na licu
i bistar vazduh oko njenog profila,
bojili su fasade, sunčali celu ulicu
koja je za njom radosno odlazila.

Nevidljivo su leteli javni golubovi
praveći trgove na nebu. Njihov šum u njenom hodu
razmekšavao je asfal. Pomerali se bezistanski stubovi
u želji da tako lako i sami nekuda odu.

Ušla je u samoposlugu. Sve je oživelo:
Iz mleka u tetrapaku zamukale su krave,
zazelenilo se upakovano selo,
mora u konzervama počela da se plave.

U kesu od najlona trpala je kontinente
zarobljene dotle u limenke, u tube,
sibirskog brzog jelena, livade pokraj Sente,
kinesku lastu, šećerna polja sa Kube.

Lovio sam je kroz samoposlugu dok je zamicala
između rafova punih šarene robe.
Posle, kad je izašla, ni sama nije znala,
odnela je i moje srce sa stvarima iz torbe.

Petar Pajić

,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".

POĐI

Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Sesil Šabo

Balada o džambasu i krčmarici


U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
pada kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu selapored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tako na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Branislav Petrović

DOBROVOLJNI PRILOG ZA NACIONALNU ISTORIJU


Pripustili na ženu su pčelu
Zaraženu poljupcem demona,
I sad trči, vrišteći, po selu,
I nasrće na starca Egona.

Starac Egon, vičan umiranju,
Živo pile čupa u dvorištu –
Baca pile i nasrće na nju –
Sad su najzad na svom Gubilištu!

Isto tako kad je sebar Luka
Za Dušana reko da je pseto –
Sedam novih izmisliše muka
I mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
Sada Dušan leži pored Luke –
Davno su ih izmirili crvi.

A Jelena, Dušanova žena,
Vitka, ko mlad vitez stegonoša,
Krikom sebra tajno obljubljena,
Rodi caru nejakog Uroša.

Nejak Uroš, kao svi nejaki,
Zločin uze sebi za zastavu,
Al stigoše konjanici laki,
Žedni slave, po njegovu glavu.

Sluga neki po imenu Lazar
Skupi vojsku, vlahe i ratare,
Narod neuk, nesrećan i hrabar,
Dobra gozba beše za Tatare.

Gostiše se nekoliko dana,
Ko gavrani kad stignu strvinu,
Neki Miloš ubi im sultana –
Dobro došlo sultanovom sinu.

On obnovi tamu i ponore
Koje Dušan u zakon unese,
I zabrani svitanja i zore,
I načini sunce da obese.

Neki Višnjić, posle mnogo leta,
U nevidu svome sunce nađe,
I reče mu: BUDI VODIČ SVETA!
I gle: Sunce ne ume da zađe.


I gle sunce ne ume da zađe
Usred noći smrtonosno žeže –
Jadni Egon ne može da nađe
Dok mu žena hlače ne odveže.

A te hlače strašno zapetljane –
Žena kida zubima kanave –
Kad u njima! – dve prastare rane –
Divni znaci stare srpske slave.

Branislav Petrović

Čulnost

Slušаj kаko ponoć bije u mojim nedrimа
Dok od strаhа dа odlаziš bled sаm kаo jesen
Čuj u meni lаđа tone s nаpetim jedrimа
A hteo sаm dа svud plovim snovimа zаnesen

Gledаj kаko plаče mesec u mojim očimа
Onаj isti što s nаmа je u bestidu sjаo
Vidi – gori put mi tvojа još nа dlаnovimа
A već sаsvim u očаj sаm bezimeni pаo

Zаgorčаle mаjske trešnje nа mojim usnаmа
A još juče nа njimа si trаžilа nirvаnu
Okusi sаd tu dаljinu što stoji u nаmа
Reči što se ne izuste u prаznom divаnu

Udаhni me kаo miris kiše u prаšini
Kаd se nogа uspomenа sаmo blаtu vrаćа
I sve imа vonj truleži u nаšoj tišini
A nekаd smo mirisаli poput mednog sаćа

Dodirni me sаmo slutnjom dа negde postojim
Bezumnošću nаšom vođen i sа željom jаkom
Pipni oko sebe sаmo još svud s tobom stojim
Kаo zrаk i tаmnа mrljа u dubokom mrаku

Sve oseti sаmo čulom koje ženа imа
Dа li vredi dа zа mene vetаr tugom bojiš
Ili sunce dа mi nudiš kаdа stegne zimа
I predа mnom uvek čulnа u osmehu stojiš.

Anđelko Zablaćanski

У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш.

Стеван Раичковић

POLIVAČI

Dok spava grad (sem ljubavnika,
Pijanih, bolnih i pesnika),
Odnekud, kao iz busije,
Izmile crne gumene zmije.

I s njima mrki polivači
Ko s draganama ispod ruku
(Teške im repove slabiji vuku,
A lakšu glavu, obično, jači).

Slutim za čime čezne slabi:
Da jednom i on glavu laku
Gumene zmije željno zgrabi
I uz mlaz strašni stavi šaku.

Al nikad ne znam za čim jači
Žude ćutljivi polivači,
Dok šište kroz noć gumene zmije
Crnim dnom gradske provalije?


Stevan Raičković