PROLAZNIK


Čim sam izašao na ulicu,

umnožio sam se,

i krenuo na razne strane.



Pevušio sam kroz nos,

i radosno okolo pogledao.



Niko me nigde nije čekao,

a u naručje sam nečije hrlio.



Na cipelama,

ogledalca sam imao.



U njima su se videli

vrhovi solitera

i modro nebo bez oblaka.

Novica Tadić

IZ STARUDIJE


Iz nekakve starudije

(grozne olupine)

ljudi proviruju



Tuku se šakama po glavama

blebeću, plaze jezike



Krive usta

u svim pravcima



Trepću, cvile

zvukove puštaju



Mrdaju ušima

uvelim listovima bršljana

Novica Tadić

ZLOSLOV NEKI


Zloslov neki

reče da sam najgori

čovek na svetu



Ne valjam ništa

ni lule duvana

ni koliko crno ispod nokta



A odakle meni

crno ispod nokta

i belo okolo zenica



Upitah ga i oči

naglo otvorih


Novica Tadić

POSLE BESANE NOĆI


Posle besane noći

priđoh ogledalu i videh

poražavajući rezultat.

Videh ubledelo lice stranca,

duboku tugu u očima njegovim.

«Stvorio sam novog čoveka»,

prošaptah, namigujući onom u ogledalu.

Vratih se, zatim, u krevet,

da se odmorim

od dobro obavljenog noćnog posla.


Novica Tadić

Život vina

Po nedeljnom ručku, dok propadamo u san,
vlasišta mokrih od varenja i od žege,
otac bi ušao u vinograd i tu se
bavio do mraka, okružen čokotima;
redio bi lišće, razgledao grozdove,
pucad krupniju od bibera,
i mislio o novom vinu.

Danas pretačem vino iz njegove misli;
dižem ga, žuto, svetlucavo, prema oknu:
da kroza nj promakne prašnjavo sunce. I znam
čim žmirnu zimska okca i suknu lastari,
zamutiće se ono, živo.
Kao da se nije ni prekidala veza
među peteljkom i kolencem,
biće opet u dosluhu ovoga leta
vino u podrumu, u plesnivim bocama,
i Sunčev korak gluhotom nebeskih kuća.

Vino, slično zvezdi, opisuje putanju
kojom bi se možda i otac otisnuo,
stojeći bez daha od kašlja, prazna oka
i tanak, kao u tuđoj košulji;
zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.

Borislav Radović

МЕД И МЛЕКО

Да нам је знати, теби и мени,
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.
Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.

Борислав Радовић

Suzama sjaja

Moja je noć tiha...
Zora je jos tiša...
A dusha mi plaha...
Pa joj prija hladna kiša...
Moji su dani poput papira...
Liče na redove drveća...
Srce im pjesmu svira...
Usred zime i proljeća...

(odlomak)

Odlazak

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jeftinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići

Vasko Popa