Budan san


Ako pomaknes usne umirice se more.
Rasklopice se skoljke
I zauvek pevati ribama.
Sidji u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nesto kao secanje.
Trazio sam u srpskom govoru rec koja lici na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smesan kao pre sto godina.
Rec je u pocetku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okrenes:
U jedne prazne grudi uselice se zvono.
(Da li si cula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kisu?)
Malo sam slab.
Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesecine.
Ako pomaknes usne:
Skoljke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeleziti srce
U dubini.
Ako zatvoris oci ugasice se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

Jovan Ducic- Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
 i sjajna moja rec u sumu
 i samo si lepota koliko si tajna
 i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
 jer je san o sreci vise nego sreca.
 Budi bespovratna, kao mladost.
 Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
 u velikom bolu ljubav svoju metu.
 Istina je samo sto dusa prosneva.
 Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
 tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
 Ti bese misao moja ocarana,
 simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
 Rodjena u mojoj tisini i cami,
 na Suncu mog srca ti si samo sjala
 jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Pjesma za nas dvoje

 Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Miroslav Antic

NA JEDNOJ FRA ANGELIKOVOJ SLICI

Na jednoj Fra Angelicovoj slici dva muškarca
iz nekih otvorenih sudova presipaju žito,
upravo se vide otvori vreća sa zrnevljem.
Ta me slika, posebno ta scena, ponese mnogo
više od mnogih njegovih otvoreno svetačkih.
Uvijek kada vidim zrna, mnogo zrna na jednom
mjestu, uskliknem, vidi koliko dragojevića.
To znači da svako od tih zrna može rasti,
može biti ono što može biti, a sada je
zatvoreno u svoju okruglinu i čeka, s bezbroj
stvari koje također čekaju, čeka strpljivo,
bez straha da će ga mljeti, ptice zobati,
jer zar je to važno kada je upravo sada živo
i čeka budućnost koja je, naime, u svakom
času ostvarena. Dakle, to uvijek pomislim
kada vidim Fra Angelica, kada vidim žito,
ali ne ustrajavam, usporedba mi na samom
početku ispada iz ruku, ne dižem je,
ne provjeravam, ne sumnjičim.
Ako je pogrešna, pogreška je stvorila
malu vezu, bio sam časak u svakom zrnu,
u svakoj od njegovih mogućnosti,
očekivao sam sunce, zemlju, vlagu, zrak,
više prostora, više vremena, intenzivniji
život (to je kao da sam imao dušu),
bio sam zatvorio oči, oponašao sam zrna
koja su to činila mnogo potpunije,
bez varanja.

Danijel Dragojević

Ti si moje sve

Ti si moje sve.
Moje raščupano ‘Dobro jutro’,
moja prva jutarnja kafa,
moj partner u zločinu,
moja briga,
moja jača polovina.

Ti si moje ‘Volim te’.
Moje ‘Do kraja života’,
moje ‘Bolje sutra’ u koje se kunem,
moja budućnost,moj oslonac,
neko bez koga ne umem.

Ti si moje ‘Nerviraš me’.
Moj večiti krivac,
moje ‘To bi ti trebao da umeš’,
moje ‘Zar to ne umeš?’
moje ‘Pusti me,ja ću,smotani stvore’.

Ti si moje,ipak samo moje.
I volim sve tvoje.
Tvoje ‘Lako ćemo’,
tvoje ‘Ne brini’,
tvoje ‘Na mene osloni se’,
tvoje ‘Hajde,ne slini,ne histeriši’,
tvoje ‘Meni prepusti se’.

Ti si moje,kakvo god da si.
Moje ‘Uvek tu si’,
moje ‘Zauvek’,
moje ‘I u dobru i zlu’,
moj prijatelj,moj drug,
moj ljubavnik,moj muž.

Marija Mihajlović

NAŠ DAN JE RASPOLUĆENA JABUKA

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo

Vasko Popa

JUTRO POD LIPAMA

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce
gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,

po podrumima
mrtvačnicama
i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipá, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama.

Postati spomenik na trgu – o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!

Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju
pomokri
na tvojoj
humci.

Branislav Petrović

RAVNICA

ravnica mi prilazi odasvud
ili ne prilazi
nalazim je

stojim penjem se silazim
ona me gleda
kaže: tu smo

šetam gradom ona pogledom ruši nebodere
kaže koraku: more ne može skočiti u vodu
zato nam rastu brodovi

ravnica stanuje u meni putuje
gdje ja stignem ona se
odmori

dok je još u slikovnicama mrak
ravnica ustane odjene se
i čeka

ono što s njom dijelim
sva mi je imovina
tu smo

široko smo

Krešimir Bagić

Cini mi se

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

Ne treba mi niko...

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

Ne treba mi niko...

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

Ne treba mi niko...

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

Ne treba mi niko...

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

Ne treba mi niko...

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

Ne treba mi niko...

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

Ne treba mi niko...
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

Ne treba mi niko...

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Ne treba mi niko...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


Nina Živančević

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.