Ima dosta stranica u ovu temu, možda je već bilo ovo što ću da postavim, i jednu i drugu pjesmu znam izrecitovat naizust, a ovu Jesenjinovu bi zna izrecitovat u pola noći da me probude. Još je ljepša u original na ruski (naravno ko zna ruski, ja znam i to odlično) dok se u prevodu na naš jezik možda izgubilo malo na čari ali je i dalje sjajna dok sam neđe čita i prevod na englesi- to je katasrofa, oni nemaju take riječi u svoj jezik da bi mogli dočarat što je Jesenjin htio da poruči i na kakav je to divan i poetski način učinjeo.

PISMO MAJCI

Jesi l živa, staričice moja?

Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.

Nek uvečer nad kolibom tvojom

Ona čudna svjetlost sja i dalje.



Pišu mi da viđaju te često

zbog mene veoma zabrinutu

i da ideš svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.



U sutonu plavom da te često

uvijek isto priviđenje muči:

kako su u krčmi finski nož

u srce mi zaboli u tuči.



Nemaj straha! Umiri se, draga!

Od utvare to ti srce zebe.

Tako ipak propio se nisam

da bih umro ne vidjevši tebe.



Kao nekad, i sada sam nježan,

i srce mi živi samo snom,

da što prije pobjegnem od jada

i vratim se u naš niski dom.


Vratit ću se kad u našem vrtu

rašire se grane pune cvijeta.

Samo nemoj da u ranu zoru

budiš me ko prije osam ljeta.



Nemoj budit odsanjane snove,

nek miruje ono čega ne bi:

odveć rano zamoren životom,

samo čemer osjećam u sebi.



I ne uči da se molim. Pusti!

Nema više vraćanja ka starom.

Ti jedina utjeha si moja,

svjetlo što mi sija istim žarom.


Umiri se! Nemoj da te često

viđaju onako zabrinutu,

i ne idi svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.



M A J K A

Много ми недостају твоје ријечи
чак и заповјед да урадим нешто
вријеме не може ране да изљечи
сузе те научи да сакриваш вјешто.

Твога гласа нема, све остало ту је
чак још зором чујем: хајде, узми слатко
лагани ти корак кућом одјекује
као да си негдје изишла на кратко.

А можда си отишла звијезде да ми скинеш
јер све друго ти си мени дала
никад ниси престала да стријепиш и бринеш
а ја никад нисам рекао ти хвала.

Празнина притиска и није ми лако
али кад год погледам у небо високо
знам да си ту негдје, и осетим како
на ме будно пази твоје брижно око.

Знам да ме гледаш негдје из прикрајка
а кад навру сјећања и тренуци сјете
слутим да се пита моја стара мајка:
„Гдје ли је, шта ради, њено мало дијете“.

Одговор ти шаљем, сада ми не смета
то питање због кога осјећах се јадно:
твој син мали од шездесет љета
добро је обучен и није му хладно.

ODLAZIŠ

Kažes zauvijek.
Uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti,
i rukavice izemđu ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople…
Ljubavi…

Ova godina mora da je loše počela…

Ima u tome nešto
što nećemo nikada razumijeti…
Ima tako nekih tuga
koje ne osjetiš
i koje te zateknu pri buđenju…

I sad ti odlaziš…

Nervozno pališ cigaretu.
Okreni se još jednom
i pogledaj me u oči,
pogledaj u budućnost
koja gori negdje daleko
i reci,
pošteno od srca…

Znaš i sama da takvih ljubavi
nema na svijetu…

I sad kada odlaziš
izađi tiho na prstima,
pređi tih par koraka
iz sadašnjosti…

Zaustavi vjetar…

Poneku sitnicu namjerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prođu godine
i kad srce zbroji sve dobro i loše…

Odlaziš…

Čak i to činis na svoj profinjen način:
u sobi tišina
samo neka pjesma na radiju,
dopola izgorjela svijeća
vani prve pahulje snijega…

Kraj kakav sam već negdje čitao u romanima-
blesav i nepotreban!!!
Ubitačan…
Kraj koji ostavlja tragove.

Godina ce biti loša...

Svi smo mi zrtve vremena. Nase su sudbine oznacene nebeskim bacanjem kocki,vetrovima zvezda,lahorima kobi sto ih dizu vetrenjace bogova. . . .

- Ne bira se ljubav-

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima...
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih, kao mora, srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunšdja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja
državni udar. Coup d'etat.
Državni dar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljko je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti
mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba kopati noktima.

ОТКИДЕ СЕ

Једна мисо, као муња,
тако брза, тако сјајна,
откиде ми с'  изсред душе
и постаде души тајна.

Хоћеш ли се икад вратит
да те боље чувам таде,
мисли моја, или жељо,
ил' спомене - шта л' бијаде?

А она ми канда шапће
кроз тишину благе ноћи:
"Нећу ти се никад вратит,
ти ћеш мени доћи..."

Ј.Ј.Змај - Змајова

KAD BI COVJEK

Kad bi covjek mogao reci ono sto voli,
kad bi covjek mogao uzdici svoju ljubav do neba,
kao sto je oblak uzdignut u svjetlosti,
kad bi poput zidova sto se ruse
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u sredistu,
kad bi covjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajuci samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreca ili ambicija,
nego ljubav ili zelja,
ja bih konacno bio onaj, kako sam se zamisljao,
onaj sto svojim jezikom, svojim ocima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
cije ime ne mogu cuti bez uzbudenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i nocu ono sto zeli,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje sto ga more dize ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushicuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavas moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih zivio,
da umirem neznajuci te, ne bih umro, jer nisam zivio.


Luis Kernuda

          Сусрет-Јован Дучић

Чекасмо се дуго,а кад смо се срели,
дала си ми руку и пошла си са мном.
И идући стазом нејасном и тамном,
искали смо сунца и среће смо хтели.

Обоје смо страсно веровали тада
да се бесмо нашли.И ми нисмо знали
колико смо били уморни и пали
од сумња и давно преживљених јада...

И за навек кад се растасмо,и тако
стежућ своје срце рукама обема
отишла си плачна,замрзла и нема
ко што беше дошла,тужно и полако.