Заволе бела и мирисна ружа
црни бодљикави трн.
ти мени не верујеш, је ли, драги,
да је ружа заволела трн?

А кад му једне бисерне зоре
рече да га воли
трн се је презриво насмејао.
ти не верујеш мени,је ли, драги,
да се је трн презриво насмејао?

а кад је једног дана неко покушао
да узбере ружу трн му је избо руке.
ти не верујеш мени, је ли, драги,
да му је трн избо руке?

Десанка Максимовић

Nešto se divno dešava s nama,
osjecaš li to i sama?
U nama se pomicu neke granice
što su nas stezale godinama.


I naša ljubav,
ko ptica u kavezu
kad joj otvoriš vrata,
ustreptala gleda u beskrajnu plavet,
i od ljepote strah je hvata.


Vec sama pomisao da je slobodna,
da moze zaparati visine modre,
kavez joj cini vecim od svemira,
vecim od njene slobode.


Enes Kisevic

Hesse
Ljubavna pesma

Nemam reci da ti kazem
sta si ucinio da mnom.
Trazim noc da se sklonim,
od sunca da pobegnem.

Noc je za mene sjajnija
od svakog subcanog dana
jer samo u njoj sanjam
decka crne kose.

Sanjam ona slatka blazenstva
koja si mi pogledom obecao
i cujem neznu pesmu
ie nekog dalekog raja.

Vidim oblake kako se sustizu
i dugo gledam u noc
nemam reci da ti kazem
sta si ucinio sa mnom.

Црни Ђорђе

Глава ме већ с коца гледа
Ионако ме нема и нема вас
Појмите ли

По души их по жижи слаткој
По рогатом месецу на челу
По шарци у оку
Не би ли нас било

За цветним кључем постојања
На дно мора пасје крви
Без освртања безбудућни за мном
Можете ли

На нож земаљско им и небеско
Смрт је нас одавно сита
На нож курјаци моји мезимци непребола

Главе вам се већ са коца кезе
Ионако вас нема и нема мене
Хоћете ли

Васко Попа

San bez snivača

Iza mene neće ostati
čak ni tuga.
Osmeh će ko duga
nadvit se iznad plača.
Iza mene će ostati
samo san
koji se neće moći setiti
Ni svog snivača.

Enes Kišević

                     Срце-Јован Дучић

Срешћемо се опет,ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени-
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор,ни хвала;нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине,ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће то је његов део-
Увек нови део од нове минуте.


           

Milutin Bojić
Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Bilo, nije bilo.. ne znam     

Reci mi sad, kada već prošlo sve je
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja sreća bolela,
nekad,kad sam te mnogo,
mnogo volela?
...
...I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.