Onaj koga volim

rekao mi je da sam mu potrebna

zato se pazim

gledam kud idem

i bojim se da bi me svaka kap

mogla ubiti.

        Bertold Breht

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva.

Plač Afrodite nad Adonidom


O zvezde na visini, čujete l' moju tugu?
Ja plačem u tišini...
O Eho, po daljini, pokloni glasak drugu,
što bled i mrtav leži
u sumornoj dolini.

Ko kedar oboreni, ko cvetak mirišljavi,
on ćuti....Teško meni!
Njegove bujne kose nestašni vetri nose.
A ruke što su sretno s divljim se veprom bile,
bez moći i bez sile,
na tlo su pale cvetno.
Gde ste mi mile zore, i vi proletnji dani,
kad je božanskom nogom bludio po poljani-
i zvonkim svojim rogom
gonio snažna vapra, surovog, strašnog zvera,
i lava,
i pantera?
O, istočiče živi srebrne gorske struje!
U žarko podne tu je
tražio odmor blagi moj neljubljeni dragi.
Tu sam, u tavne noći mamila pesmom njega
i tužna, u samoći,
spustivši ruke svoje na svoja bela krila
u tvoje bistre vale biserne suze lila.

Ja ću, bez mile nade, i odsad njega zvati-
i s tugom spominjati
njegovo slatko ime.
Ja ću, u vedre dane, bludeti kroz poljane;
i u svom bonom sanku, u noći i uranku
doveka biću s njime.
Vi travne, vite staze, i vi pećine gorske
s prohladnim, blagim mirom,
i vi obale morske, čuvajte spomen druga.
Ti, Eho, nosi širom, s mirisom i zefirom
sa orošena luga
Adonidovo ime-
i svaki cvetni kutak, ispuni samo njime.

Veče se spušta blago
s mirisom i milinom.
I vetar bije s gora,
i čajka tromo kruži s obale sinjeg mora
nad ravnom površinom.
Zastani sunce sjajno, buktinju još ne gasi
da gledam čelo bajno, da gledam guste vlasi.
O Febe, bledi Febe,
ti svetli u samoći...
Suzama molim tebe:
Svetli nam, bledi Febe, u bračnoj našoj noći...

Vi zvezde na visini, vidite l' moju tugu?
Ja plačem u tišini...
O, Eho, po daljini, pokloi glasak drugu,
što bled i mrtavleži
u sumornoj dolini....

Nemoj da mi uputiš više
ni jedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
ni jedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis ni jednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate, onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis više
ni jednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju, na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto ne daj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana K.

Ništa mi nisi dala

Ništa mi dala nisi i zbog tebe ruže
Mog života gube listove beznađa,
Jer vidiš iste stvari koje gledam,
Zemlju, i nebo što se nad nama rađa,

Jer mreža tvojih nerava i vena
Što održava tebe i lepotu tvoju
Sigurno zadrhti od poljupca čistog,
Sunčevog što pada i na usnu moju.

Ženo, ništa mi dala nisi, pa ipak
Kroz tvoje biće osećam zemaljske stvari;
Radostan sam što mogu da gledam zemlju
Gde srce tvoje odmara i tuku mu damari.

Zalud mi moja osećanja brane
- cvetovi nežni što se vetru smeše-
Jer naslućujem pticu u letu
što čežnju tvoju plavetnilom posu.

Pa ipak, ništa mi nisi dala,
Tvoja mladost ne cveta za mene,
S osmeha tvog bakarnog vodopada
Neće se napojiti moja žedna stada.

Nafora koju ne okusiše tvoje usne,
Poklonik ljubljenog koji će te zvati
Izaći ću na put s ljubavlju mojom u ruci
Kao sa čašom meda za onog koga ćeš zavoleti.

Već vidiš, noć zvezdana, pesma i pehar
Iz kojeg ispijaš vodu koju pijem,
Živim u tvom životu i ti u mome živiš,
Ništa mi nisi dala a, ipak, sve ti dugujem....

Pablo N.

Noćas te tugujem

Noćas te tugujem, najdraže moje
s nekim osećajem daljine
Jer, nema nikoga ovde kraj mene,
i niko da mi skine
tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu
i iste brojimo minute.
Samo što usne ne ljube i ćute,
samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama,
nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam
Šta je tamo iza jutra,
iza zagrebačke zime.
Postoji li tamo još tvoje ime,
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše,
po narančama s juga
govori mi što je tuga.

Nisi daleko.

A čini mi se kao sto godina
svetlosti i tame,
kao da se ljubav tamo topi,
na plamenu sveće.

I tugujem te noćas…
I tugujem…
I tugujem…

Zeljko K.

Dušu mi pokloni

Dušu mi pokloni,
meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje,
dušu mi pokloni,
od iskoni u meni spava,
čežnja plamena za večnim
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo,
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada,
htela bih u zagrljaju
da doživim svetle snove,
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove .

Htela bih da se ne izgubi
ni jedan naš trenutak,
da svaka naša milosta se stvori,
u kakav život, pa malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni,
pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva, sećanja,
želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O, daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja,
drhti od iznenadnog zvuka,
moga koraka i glasa,
želi i ti u mom zagljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

D. Maksimovic

Majci

Jesi li živa starice moja
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje
Nek uveče nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sija i dalje

Pišu mi da viđaju te često
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu

U sutonu plavom da te često
Uvek isto priviđenje muči
Kako su u krčmi finski nož
U srce mi zaboli u tuči

Nema straha, umiri se, draga
Od utvare to ti srce zebe
Tako ipak propio se nisam
Da bih umro ne videvši tebe

Kao nekad i sada sam nežan
I srce mi živi samo snom
Da što pre pobegnem od jada
I vratim se u naš mali dom

Vratiću se kad u našem vrtu
Rašire se grane poput cveta
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me kao pre osam leta

Nemoj budit' odsanjane snove
Nek miruje ono čega ne bi
Vec odavno zamoren životom
Samo čemer osećam u sebi

I ne uči da se molim. Pusti
Nema više vraćanja ka starom
Ti jedina uteha si moja
Svetlo što mi sija istim žarom

Umiri se, nemoj da te često
Viđaju onako zabrinutu
I ne idi svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.

Jesenjin S.