Da li znaš, i ja sam nekada imao grad, ulice…
draga lica u dvorištu… pod kestenom stol…
nekada…
prašnjava slika i cesta od sna… curice…
drugova pjesma… u duši se budi djetinjstvo…
zamisli… miriše lipa… i ljeto je tu…
kasnije snijegovi…
pramen sam magle pod neonskim svijetlom u zimu…
pričam ti… imao sam druga ko brata ja…
sada pustinja…
čežnjiva pisma… Pacifik od tuge i sjećanja…
kažu sudbina…
ta kurva bol ime mora imati… i razlozi…
milion priča, al' svaka vodi samo do pustoši…
pitam da li znaš…
a znam da ne znaš niti ćeš ikada shvatiti…
a i zašto bi…
oprosti, to gorka tečnost iz mene gluposti govori…
nije nostalgija…
ta je romantično, nevino čedo, spram ovih stanja…
neću da spominjem, rat i užase,
politiku, i slična sranja…
neću da ponavljam… pravda ne postoji…
ta to je jasno bar…
hoću da dopustim suzu ljubavi,
sa njom sam divan par.
kasno je, znam… curi noć…
svaka je mala vječnost za mene.
da, znam, moraš poć,
o kako nervira kad zadnji autobusi se izgube…
pitam, da li znaš i ja sam nekada imao grad, ulice…
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol…
ah, već sam ti pričao to.

Rade Šerbedžija

U carstvu jednom pre mnogo leta
gde cudno more sne svoje sni
zivese deva zanosnog cveta
ime joj bese Anabeli

ANABEL LI

U carstvu na žalu sinjega mora
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li; -
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smi bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li -
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.

I zato, u carstvu na morskom žalu,
pradavno ovo se zbi:
dunu silni vetar sa neba,
sledi mi Anabel Li;
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskom je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Anđele je zavist morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! Zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
dunu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Ali mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su svi podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li: -

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevest svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.

Edgar Alan Po

Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.

Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da noćas dišu nekim čudnšm bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda…

Što srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.

Jovan Ducic.

BUKET SRCOLIKIH LISTOVA

Topla letnja kiša:
Kad padne krupna kišna kap
Zatreperi ceo list.
Tako i moje srce svaki put zatreperi
Kad tvoje ime na njega padne.

Erih Frid

Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji ceste,
Livada svaka lepa je mlada,
I sve reke nepoznate,
Svi vrhovi što se suncem zlate,
Sve i gde nije i gde jeste
Pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
I sa koga smo cedili vina,
Zemlja koju smo pili i jeli,
Cija na ognju palili drveta,
Gde smo sahranili oca i sina,
Kao da je sva grob pradedovska,
Krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
U taj kraj gde biljka svaka,
Gde bubica svaka bolno me dira
Kao žbun sto na bratovom grobu cveta,
Kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
Koja nam je kao srce rođeno jasna
I tajanstvenija od svemira,
Hteo bih da mi grobom bude.

Desanka Maksimovic

ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje, dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
posle se drukčije i lepše sanja.

I kada si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i opet letiš.
Još lepše letiš!

Svaki put moraš ponovo znati
da voliš belje,
da voliš jače,
ne da se vadiš,
ne da se tešiš,
već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede.
Dva ista utorka.
Dva ista petka.

Sve nove ljubavi novije vrede.
Živi se sve življe: iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvome srcu već sada
sto zlatnih srca unapred čuje.

Miroslav Antić

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
Po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

Da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg sacca?

[autor nepoznat, tj ne mogu se setim.]

ONA IDE

Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote;
Svetlog, tamnog - njene oči daju,
Sve nežnosti, i divote s njima,
što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, niti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il' u skladu loknica, il; prama
što se spušta preko njenog lica,
Preko čela gde čedne, spokojne
Misli - su svog mesta dostojne.

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav - mirna, nevina, večita.

Lord Byron

U OBRANU ŽENE

O vi ljudi nerazumni, što ženu optužujete,
a ne želite vidjeti da ste uzrok njena grijeha.
Vi što žarko nastojite da steknete njezin prezir,
želite da bude dobra, a na zlo je navodite?

Vi njen otpor svladavate, a onda ste sasvim strogi
i lakoćom nazivate ono što ste s mukom stekli.
Nijednu ne poštivate, pa ma kako da je skromna,
primi li vas, tad je laka, odbije li vas, nemila je.

I tako ste vazda glupi te slijepo osuđujete
jednu da je nečovječna, drugu da je laka roba.
Pa kakva žena da bude da zasluži ljubav vašu,
kad vas vrijeða nezahvalna a laka vas samo ljuti

No u ljutnji i u patnji za koje ste sami krivi
dobro čini koja neće da vas voli i poštiva.
Ljubeći ih nastojite da slobodna krila steknu
i kad zlu ih naučite hoćete da budu dobre

Ta tko li je veći krivac u djelima grešne strasti
taj što klone pred molbama il' tko moli da se klone?
Koga više da krivimo pa ma kakvo zlo činio,
onog što za novac griješi, il' onog što grijeh plača?

Kad je tako, zašto li ste svi toliko uplašeni
zbog slabosti i zbog grijeha za koje ste sami krivi?
Volite ih dakle takve kakve ste ih učinili,
il' nastojte neka budu kakve biste sami htjeli.

Prestanite s opsjedanjem i tad ćete s više prava
napadati onu, koja prva dođe da vas moli.
U borbi se gordost vaša oružjima mnogim služi,
jer spajate s udvaranjem krv i svijet i samog vraga.

Sor Juana Ines de la Kruz (Cruz)