evo jos haikua

Da lovis leptire
ala otrca daleko,daleko

(napisala majka na grobu svog malog sina)

O zašto

O zašto smo se, zašto smo se sreli
na mrtvoj tazi opora venjenja,
nad mutnim nebom madjijskog jasenja?
O, zašto smo se pogledali, je li?

O zašto se nismo mimoisli, draga,
ko do dve ladje na sred okeana,
sto crnih jedra, a s dva mrtva kana,
plove i minu u magli bez traga...

Veljko Petrovic

ON THE BROOM

Now it is the time of night
That the graves, all gapping wide,
Every one lets forth his sprite,
In the church - way paths to glide.
And we fairies, that to run
By the triple Hecate`s team
From the presence of the sun,
Following darkness like a dream,
Now are frolic; not a mouse
Shall disturb this hallowed house:
I am sent with broom, before,
To sweep the dust behind the door.

W. Shakespeare

LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi gresna misao.
Jutrom reka, a ti lugo gola.
Pa mišljah da je reka musko
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogo ribe klati.
Nisam verovao grmu, niti zenskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su cela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla trska je porasla
za dva kolenca.

Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteci
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao
da padnem na kolena.
Bio sam snažan junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka
zamagljena
zbog kojih kljuca krv
i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima igračice.
Osecao sam: iz mog cela
rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkacice.

Bio je to ludi galop,
od jutra pa do noći
Povaljali smo trave, izranili zita.
I gledali smo se na svetlu,
svojoj bledoci,
ja zdepast, debelog vrata,
ti bela - tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Cudno: rasle su sume
sa korenjem gore.
U vuka oci pune vucjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba,
jedno je u reci.
I svaka je grana imala
toplinu ruke.
Plovili su neki cudni, crni meseci,
s usnama da ljube,
s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi vece. Ti si lezala na paprati.
A ja sam bio mladic, slab,
bez ona dva roga vola.
Pa videh: ti bi se mogla
i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bicje reci riknuo
ti bi znala.
I nikad blize nozu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,
tvoja ili tvog vuka.

Uvijek nezaobilazni:
Branko V. Radicevic

"Stay, yet look back with me unto the Tower.
Pity, you ancient stones, those tender babes
Whom envy hath immured within your walls -
Rough cradle for such little pretty ones!
Rude ragged nurse, old sullen playfellow
For tender princes - use my babies well!
So foolish sorrows bids your stones farewell."

W. Shakespeare - Richard III (Act four/Scene 1)

Pred slikom tvojom zamišljen stojim

Pred slikom tvojom zamišljen stojim
I budan sanjam nestali san,
A srce dršće ko slabi listak
Kad jednom stigne jesenji dan.

Da l' ljubljah nekad plamene oči,
I kosu crnu, i usta ta?
O, kad to beše? Sećam se, sećam,
Od tada prođe vekova tma.

Al' onda dani vedrije sjaše,
I slađa beše sanjiva noć,
I ja sam onda drukčiji bio,
I ljubav moja, i vere moć.

I sve se sruši. Kroz život bludim
Podobno seni, hladan ko kam,
A uzdah ječi ko vetar burni
Kad jekne noću kroz srušen hram.

Il' zar da nade zasnivam nove
I hram da srušen obnavljam ja?
Prošlo je, prošlo! Svetinje nema,
A s njom nesta i vera sva.

Milorad Mitrović
(1867-1907)

Imagine

Imagine there's no heaven,
It's easy if you try,
No hell below us,
Above us only sky,
Imagine all the people
living for today...

Imagine there's no countries,
It isnt hard to do,
Nothing to kill or die for,
No religion too,
Imagine all the people
living life in peace...

Imagine no possesions,
I wonder if you can,
No need for greed or hunger,
A brotherhood of man,
Imagine all the people
Sharing all the world...

You may say Im a dreamer,
but Im not the only one,
I hope some day you'll join us,
And the world will live as one.   
Writen by: John Lennon

Noc skuplja vijeka

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika �edni pogled u dra�esti slatkoj bludi.
Nad njom zv�jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima za�i�u se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mu�ice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zami�ljen pred �atorom na �areni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova bo�a razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ni�tavno ljudsko stanje,
al� li�eno svoga trona bo�estvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
du�u mi je napojio � sve njen v�jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam goji� besmrtije,
te sa nebom du�a ljudska ima svoje sno�enije!
Sluh i du�a u nade�di plivajući tanko paze
na livadi dvi�enija � do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv�jetni ali kane rosa s struka �
sve to sluhu o�trom grmi, kod mene je stra�na huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat � moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bje�e svud � da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti �
zavid�te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada �eće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav� luno, b�jela kola, produ�i mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod �atorom k ispunjenju svetoj �elji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji du�a ka du�ici raskaljenoj
i cjelivi bo�estveni du�u s du�om dragom sliju.
Ah, cjelivi, bo�a mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
�to je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovr�enstvo tvorenija, tainstvene sile bo�e,
ni�ta ljep�e nit� je kada niti od nje stvorit mo�e!
Malena joj usta slatka, a angelski obra�čići �
od tisuće �to čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snje�ana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv�je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B�jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv�jetne gledim,
kroz mre�icu tanke magle veličinu kad joj sl�jedim.
Igram joj se s jabukama � dva svijeta srećna va�e,
k voshi�tenju besmrtnome li�enika sreće dra�e;
znoj lagani s njenom kosom s zane�ene tarem glave...
Druge sreće, malo va�ne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah � cjeliv jedan noći c�jele!
Jo�t se sitan ne naljubih vladalice vile b�jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bje�i s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!


Svaka mu je Njegoseva

Ne stižem da telo svladam ti o zveri
gde se ljudski gresi stièu, nit u kosi
neèistoj da dubim vir tužni s veèeri
pod samrtnom èamom što moj celov nosi

Tražim od tvog loga teški san bez snova
ploveæ pod neznanim zavesama griže
da okusiš mraène svojih laži snova

TI ŠTO SI OD SMRTI NIŠTAVILU BLIŽE

Jer Porok što moju rodnu krotkost dubi
neplodnošæu svojom oznaèi i mene
al' dok su ti kamne grudi ispunjene

srcem kog ne jedu nikakvog zla zubi
uklet plaštom svojim, ja bežim bled stravan
plašeæi se smrti uvek kad sam spavam

Zashto plachesh, draga, svu noc dan ceo:
Izgubljena sreca jos uvek je sreca!
I taj jad u dushi shto te na nju seca,
To je jedini njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreca nikad ne mre, ni onda kada mine.
Taj eho koga jedva chujesh iz daljine,
To je josh ona zbori u tebi duboko-
U samotne noci, kad zalosno sume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
no dusha je sluti, cuje i razume...