KLETVA

(Četvoroglavoj aždahi:
           Americi, Nemačkoj, Vatikanu i Austriji)

Šta se čuje, što no jadikuje
Širom naše zemlje Srbadije:
Je l' manastir bez svetih ikona
Il planine bez stada ovaca
Ili njiva bez pšeničnog vlata
Il pčelinjak bez medi matic
Ili kosti iz hladnih grobnica
Ili Srblji bez krsnog imena?

Kud ćeš išta strašnije no pređe
Kad se kletva sa soha prolama!

Klikće vila sa Lovćenskih strana
Grmi nebo prolom do Dunava.
Kletvu prima na Oplencu druga
A odatle Frušku potkatuje
I uz brda sve višlja odzvanja
Do Kozare srpske pokosnice
I Dinare srpske uzdanice
Sa Plitvica sležu joj se glasi.
Velebitom kliče bajna vila
nadjačva glas iz sviju jama!

Vila kune, svetinje potresa
I preklinje Srbe vitezove
Sa rabama, Srpkinje od uma:
Ko je Srbin i srpskoga roda
I od srpske krvi i poroda
nek' glas čuje sa svetih oltara
Zadužbne Petra Mrkonjića
I kapele Petra Petrovića
(a ti glasi nama razgovetni):
Bog veliki i njegova sila
naredio te se ispunilo
Ameriko, čuj glas ponositog!

Guba ti se na dom rasprtila
Obadva ti oka iscurila
Te vranama živa hrana bila
Što Sotonu na Srbe namičeš.
Od šta bežala od tog ne pobegla
Gde kretala nikud ne stizala
Sa psima se oko kosti klala
Iz pasjega korita lokala
Oko vrata verige nosila
S verigama uz kolac skakala
Kao mečka na vašaru letnjem.

Pseća meća tebi hrana bila
Dom ti crna koprena zavila
Ognjište ti kiša ugasila
Krv ti mrka za zverinje lokva
Na pseći se sugreb navrznula
Pa na njemu odmor učinila
Svrab nosila, dranje ne pomoglo.
Potkovice na taban skovala
A rogove volovske nosila.
Uskrsovo jaje ne šarala
Sama svoje u mengel stavila.

Višnja sila i Njezina volja,
Naredila te se ostvarilo.
Ameriko, čuj glas ponositog!
Vriskom išla na Časne Verige
vrat slomila na Vavedenije
Manita lajala na Voskresenije
Mesojeđem creva isparala
O Časnom se postu prevrtala
Mira nemala na TeodoTeodorovice
Tri Jerarha bile ti sudije
O Sretenju lipsala ti marva
Na Poklade žrvanj te samleo
Zadušnicom đavole prizvala
Sredopusom u vir uletala
U njivi ti seme skamenilo
Niti jela nit imala pića
Ni kandilo u kući palila
Kroz vilice jezik proturila.

Lihvarija moćna na vidiku
Senku vuče iz tajinskih sfera
Magijom se Istoku namiče
Gde no Vaga vremena je zabrana
Po vrh koca balkanskoga mita
Na Trorečje gde je oganj večni.
Vrtilištem genetskog Sorabja
Mračni vrazi Evropom se denu
Oputama da Srbina svežu
U "četnike", da li "partizane",
"demokrate" ili "boljševike"
Pa da bitka besmislena traje
Sred Evrope gde se ne ratuje.

Ameriko, ako ruku na Srbina digneš
Srpom žnjela nad zmijama trnje
Kosom strugla studeno kamenje
Užetom se konjskim podpasala
A prosjačkim štapom poštapala.
Kile vukla do zemljice crne
po kući ti zmije zimovale.
Smrcalo ti al ti ne svitalo
Plakalo ti al se ne tešilo
Veštice ti sreću odnosile
A sove ti hranu donosile
Po sred noći dok ljudi spavaju.

Ko Srbina gonio po svetu
Usta mu se za vrat okrenula
Obrnuo noge naopačke
Snaga mu se u dobu prelila
Do pasa ga živina kljucala
A od pasa guba razjedala.
S ježevima zime ziovao
Oštre bodlje kapke mu grebale
Tuđe oči zemljom ga vodile
Drven-noge u prošnju nosile
Na glavi mu stajalo kamenje
Oko vrata belutak nosio
I u bunar kosmički se vrgo.
Od kamenja koljivo kuvao
U rešetu vodu zahvatao
Pseće meso u pomami jeo
A na glavi mravinjak nosio.

Ko glaso za propast Soraba
Izabranog Božijeg naroda
I sve no što Srbina vređa
Anatema sustigla ga kletaČ
Bez očiju u vatru padali
Sve im živo vatrom izgorelo
Što ne mogla vatra učiniti
To im mutna voda preplavila
Moravom se morom prepokrili
Od kuće im ostali ugarci
Na krovu im zagraktao gavran
Svi im mrtvi u dvorištu stali
- ako oganj na Srblje izruče!

Ameriko, Broz te usrećio!
Nek i tebe krvav ropac snađe
Što granice Brozove priznaješ:
Karolina postala država
Indijanski Manito vaskrso
To božanstvo staro iskočilo
Na Potomku hramove sazido
Na toj reci Vašington propano.
Na Jugu te spopalo besnilo
Te crnački gnevi umorili.

Sve se Švabe u so pretvorile
Što nam Srblje u geto sagone
Sebi tora golemijem čine
Jedinstvo su sebi prigrabili
A Srbljima lečno oduzeli.
Švaba Bečki izrodi se ledni
Kukavica carstvo mu osmudi
Ka gorama tirolskim ga sabi.

Papa ždrao Unijate svoje
Pauk sapet u mreži skončao
Ugaslo mu prokleto koleno
Gavrilov ga princip rasprtio
Principov mu  duh propast slavio
Tri Šesice njim se pečatile
po Jovanu Otkrovenje znano
Zver čoveka što po zemlji šeta
Vicarius fillii Dei lažan
Izneveri sve velike Pape
Pod zemlju ga satero Pupavac.
Cijankalom gasom je trgovao
U zlo doba Hitlerovske ere
Za logore uzduž sve Evrope
Sad na tronu propovedi drži.

Amin Bože i Svete Trojice!
Kletva moja sa nebeskih soha
neka bude Božija promiso
Neka snađe roda izdajice
I krvnike Srpske izjelice.
Njenog s dejstva niko ne otrgo
Dok Srbiju obeđenjem drže!
Dokle Srblje nabeđenim drže!
Ili mržnjom od brata se pati.

Oprosti im, Bože, hteli oni to ili ne!

2.

Silni vrazi kote se jurišno
Atlant im je krovno izvorište
Namiču se oko crkvi Serbov
Njima j strana sveta Liturgija
Pesma Božja sa visine neba
i sa vrata Angeoskog spleta.

Sva Srbija damar je Svevišnjeg
Čuva porod, Vaseljenu krsnu
od gubavih koji joj nasrću
I gnusnijeh sa gluvom pameću.

Smutni Klinton pgrezo u spermi
Zasrkućo u Ovalnoj sali
Na Srbiju šalje gamad-svitu
Olupine stelt-nevidime
Da zagade još nezagađeno
Da razgrabe što je sačuvano
I upregnu Srbina u letu
te da bude oputama sapet
Kao vila u gori bez krila.

No Srbin se pribira junački
Postom spasi spasenje pred Bogom
Dok junačkom vojskom po Kosovu
Tuče zverku - tropletu Šesticu.

Na istoku braća tek se bude
Beli Rusi, Rusi, Ukrajinci
Jasno im je šta se s nama zbiva
Od vampira atlantskih tirana
Koji no su na Srbe krenuli
Još u vreme stare Atlantide
Kad je Atlant sav svet pokorio
Sem Srbalja pravednih viteza
Kad su otpor dali termopilski
Na granici etrurskih Rašana
Duž etrurske obale se klali
Do pobede stigli potvrđene
To i Platon u "Kritiji" tvrdi.

Sad se opet zla kob Atlantova
Nad Srbina nadvila iznova
Satanino seme isklijalo
Vreže pruža po Evro-matrici
Našoj dragoj jedinoj majčici.

Podvalama i lažima spletenim
Od Kosova Srblje sad odgone
Šćipe - pleme sa Kavkaza slute
Usred srca Srbinove pesme
Prvim pragom Srbije vaznete
Manastira damara joj snenih
Vrh kupola krsta razapetih.

Sad Sotona troplete Šestice
Svija gnezdo nad vrtom svetinja:
Klijale mu smradne izrasline
U sutonu zvezde ne brojao
Već mu nebo srušeno pepelom
Te ne znao kojeg je poroda
Niti bio zapamćen od ljudi
Ni u jednom sećanju iskonskom.

Odptiveni izvor ga nosio
Nigde nemo svog stana subotna
U toj mori moravno nestao
U samoj se tmici utopio
Vir ga crni u ljusku zavio
U toj opni ostao vaveki
Kolko da se u jazu učvrsti.

Moja Kletva ne imala kraja
Sve dok oprost od Boga dobio.


4. aprila 1992 - 4. aprila 1999

Milic od Macve

FATALIZAM

Blago stablu, jer mu je život pritajen i siv,
još bolje je ne osjećati ništa poput tvrda stijenja,
jer nema veće boli što je bol biti živ
nit ima većeg tereta od svjesna življenja.

Biti i ne znati ništa, ići bez sigurna cilja,
bez straha za ono što bi i budućeg udesa zlog,
bez bojazni da te jutro neće zateći živa,
bez uzdisanja zbog života, zbog sjene i zbog

onog što ne znamo i u što tek sumnjamo,
i zbog svježeg grožđa, kojim nas kuša put,
zbog groba što nas čeka sa svojim posmrtnim granama
i ne znati odakle smo
ni kud nam je određen put.



Dario Ruben

MARIJA



Sve sam znao što je bilo oko Marije

Najtanji hlad u podne,

Njen vrt i šum vratnica

Znao sam u koji sat će doći

I koja je i kada na

Grani zapevala ptica.

I kad je tužna po koraku sam poznao

I kad je tužna i kad je najveselija

I srca sve zaljubljena

Da nekog voli Marija.

Sve sam znao šta je bilo oko Marije

I plakao sam jednom kad je ona plakala

I dugo bih posle

Kad bi ona otišla.

Stajao sam na mestu na kome je ona stajala.

Ko zna gde je sada moja Marija?

Ima jedna livada zelena i potok,

U potoku se možda ogleda.

Ko zna gde je Marija?

Raskršće seosko, noć šumi leska,

Stoji bela od meseca i zvezda

Marija kad bi znala noć moju bez zvezda

Da li bi bar jednu suzu pustila

Bar jednu suzu Marija?

Branko V. Radicevic

KAD BIH ZNAO DA

Kad bih znao da bih se ponosno drzao
Na robijama i pred sudovima:
Zario bih, palio, i sve izdrzao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam cusnuo i sam omcu namakao:
Vecnosti bi se moja dusa dokopala
A moj dzelat bi za mnom zaplakao!


Al bojim se da bih poceo da molim
Da placem, klecim i sve da izdajem,
Da bih sacuvao samo zivot goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Matija Beckovic

LAZNE MI PUTEVE

Lazne mi puteve pod noge poturaju.
Lazne mi reci u usta guraju.
Pun mi je zivot lazi pune usi.
Do grla u strasnoj lazi sto me gusi.

Sve sto je moje lazni prizvuk ima.
Sve sto je moje ko da je od dima.
Laz je podrzana laznim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laz iz tog sto disem.
Kako da ne lazem u tome sto disem.
Kad me lazima kao pticu pune:
Ko i druge lazi moja glava trune.

Matija Beckovic

KROZ KAKVU OLUJU

Kroz kakvu oluju samo moram proći,
Sreća, ne, nije bila sklona meni,
Ona sipa na me sniježak zaleđeni,
Da kasnije mogu svojoj želji doći.
Ispod ljuta neba jaću isto poći,
Strah me neće biti ni vjetra ni studeni,
Jer se u mom srcu igra val ognjeni,
Pa mi zbog njeg zima neće ništa moći.
Uz ljubav se nježno stislo biće moje,
Aona mi kaže putove, kroz koje
Moja čežnja ravno samo k njojzi stiže.
Sada bijela ruža, a sad bijelo cvijeće,
Pričinja se meni snijeg što s neba lijeće,
Dok mislim na Sunce, kome sam sve bliže.

Matteo Maria Bojardo

UVELO LIŠĆE



Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

PISMO JEDNE ŽENE



Koračam bosa tvojim tragom

Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu

U tvom odelu tražim odlutalu toplotu

Pogledom dotičem sve što si ti gledao

Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho



Blagosiljam dane kad čuvaš svoje zdravlje

Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli

Sećam se zaveta tvojih očiju



Tvoj se poslednji dodir još ne odvaja od mene

Sa svakim danom se suočavam umorna srca

Tromih nogu



To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage

A ostatak mi treba da bih te sačekala.


Karolin Ris

AMOROVA STRIJELA



O trenutku kad su ti s jedne strane
ponuđene ugodnosti, sigurnost, udobnost
užitak, posao, materijalna ravnoteža,
a s druge strane čista gola ljubav,
ti moraš odabrati ljubav.

Radi sebe moraš odabrati ljubav
jer to je struja koja te nosi
to je patnja koja raskida organe
esencija kozmosa, srce Boga,
ljubav je jedini smisao tvog života.
Ti uvijek moraš odabrati ljubav.

Sve one stvari i predmeti
koji ti rukama prolaze, koje koristiš
i ispuštaš kad se istroše,
sve one ljude s kojima se rukuješ
i sve poslove koje sklopiš i zaradiš,
svi automobili kojima se voziš
i svi stanovi, kuće koje obitavaš,
svaki materijalni napredak
let i putovanje na egzotični otok,
sva dostignuća kojima u životu stremiš
samo su sitnice, manje važni objekti prolaznosti.
Ti uvijek moraš odabrati ljubav.

Ti znaš da nema jače struje
dublje i istinitije energije
stvarnijeg vjetra, moćnijeg vala,
od ljubavi.

Moraš odabrati ljubav
i odreći se svega, baš svega
kad te pogodi Amorova strijela.

R. Saraj.