nebesa behu mutna i razdrta
studen u nemoj polutami
i dopirase iz samotnog vrta
muzika kise
mi bili smo sami

hujase negdje vetar oko vile
pesmu o tuzi
na njenom celu i licu od svile
gde mutno vece umire
polako

mi besmo nemi
ali mi se cini
to vece da smo u cutanju dugom
sami i tuzni u hladnoj tisini
svu povest srce rekli jedno drugom

i tajne misli bolne i zlosutne
i strah od patnja kojih nema vise
slusajuc tako te veceri mutne
vetrova pesmu i muziku kise

Сутра је дан обележавања стогодишњице примирја у Првом светском рату, а пре 2 дана је била стотинуипрва годишњица од смрти Милутина Бојића, који је написао једну од најузвишенијих родољубивих песама, која је изворно објављена у збирци Песме бола и поноса, и која је симбол страдања српских војника, Плава гробница.....


       

Милутин Бојић (19. мај 1892 — 8. новембар 1917)

                                                                         Наши дани


                                                        Развило се црно време опадања,
                                                        Набујао шљам и разврат и пороци,
                                                        Подигао се трули задах пропадања,
                                                        Умрли су сви хероји и пророци.
                                                        Развило се црно време опадања.

                                                        Прогледале све јазбине и канали,
                                                        На високо подигли се сутерени,
                                                        Сви подмукли, сви проклети и сви мали
                                                        Постали су данас наши суверени,
                                                        Прогледале све јазбине и канали.

                                                        Покрадени сви храмови и ћивоти,
                                                        Исмејане све врлине и поштење,
                                                        Понижени сви гробови и животи,
                                                        Упрљано и опело и крштење.
                                                        Покрадени сви храмови и ћивоти.

                                                        Закована петвековна звона буне,
                                                        Побегао дух јединства и бог рата;
                                                        Обесимо све празнике и трибуне,
                                                        Гојимо се од грехова и од блата.
                                                        Закована петвековна звона буне.

                                                        Од пандура створили смо великаше,
                                                        Достојанства поделише идиоти,
                                                        Лопови нам израђују богаташе,
                                                        Мрачне душе назваше се патриоти,
                                                        Од пандура створили смо великаше.

                                                        Своју мудрост расточисмо на изборе,
                                                        Своју храброст на поделе и обеде,
                                                        Будућности затворисмо све изворе,
                                                        А поразе прогласисмо за победе,
                                                        Своју мудрост расточисмо на изборе.

                                                        Место светле историје и гробова,
                                                        Васкрсли смо све пигмеје и репове,
                                                        Од несреће наше браће, од робова
                                                        Затворисмо своје очи и џепове,
                                                         Место светле историје и гробова.

                                                        Остала нам још прашина на хартији
                                                        К'о једина успомена на џинове;
                                                        Сад сву славу пронађосмо у партији,
                                                        Пир поруге дохватио све синове.
                                                        Остала нам још прашина на хартији.

                                                        Под срамотом живи наше поколење,
                                                        Не чују се ни протести ни јауци;
                                                        Под срамотом живи наше јавно мнење,
                                                        Нараштаји који сишу к'о пауци,
                                                        Под срамотом живи наше поколење.

                                                        Помрачина притиснула наше дане,
                                                        Не види се јадна наша земља худа;
                                                        Ал' кад пожар подухвати на све стране,
                                                        Куда ћемо од светлости и од суда!
                                                        Помрачина притиснула наше дане.

Написано: 1910., Владислав Петковић Дис (Заблаће, 10. март 1880 — Јонско море, 17/30. мај 1917)



У песми се може пронаћи опис данашње Србије, иако ју је аутор написао 1910 године       

BITI SRETAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.


Herman Hesse

Of the dark past
A child is born;
With joy and grief
My heart is torn.

Calm in his cradle
The living lies.
May love and mercy
Unclose his eyes!

Young life is breathed
On the glass;
The world that was not
Comes to pass.

A child is sleeping:
An old man gone.
O, father forsaken,
Forgive your son!

<3

Чу­пе­рак ко­се обич­но но­се
не­ко на оку,
не­ко до но­са,
ал има је­дан чу­пе­рак пла­ви
за­ми­сли­те где?
– У мо­јој гла­ви.
Ка­ко у гла­ви да бу­де ко­са?
Ле­по.
У гла­ви.
То ни­је мој чу­пе­рак пла­ви,
већ јед­не Са­ње из ше­стог "а"

Па шта?

Ви­де­ћеш шта – кад јед­ног да­на
чу­пе­рак не­чи­је ко­се ту­ђе
ма­ло у тво­ју гла­ву уђе,
па се уму­дриш,
удр­ве­ниш,
па ма­ло – ма­ло… па по­цр­ве­ниш,
па гриц­каш нок­те
и кри­јеш ли­це
па ша­љеш тај­не це­ду­љи­це,
па не­што ку­њаш,
па се му­чиш,
па учиш – а све ко­је­шта учиш.

Из­ме­шаш рот­кве и ром­бо­и­де.
Из­ме­шаш но­те и пи­ра­ми­де.
Из­ме­шаш леп­ти­ре и гра­до­ве.
И спор­то­ве и руч­не ра­до­ве.
И троп­ско би­ље.
И ста­ре Гр­ке.
И ле­по не знаш шта ћеш од му­ке.

Сад ви­диш шта је чу­пе­рак пла­ви
кад ти се да­ни­ма мо­та по гла­ви,
па од де­ча­ка – пра­вог ју­на­ка
на­пра­ви ту­њав­ка и не­спрет­ња­ка.

When I look into your eyes
I can see a love restrained
But darlin' when I hold you
Don't you know I feel the same
Nothin' lasts forever
And we both know hearts can change
And it's hard to hold a candle
In the cold November rain
We've been through this such a long long time
Just tryin' to kill the pain, oo yeah
But love is always coming and love is always going
And no one's really sure who's lettin' go today
Walking away
If we could take the time
To lay it on the line
I could rest my head
Just knowin' that you were mine
All mine
So if you want to love me
Then darlin' don't refrain
Or I'll just end up walkin'
In the cold November rain

Među dlanovima
Grejao sam ulicu
Kojom si se vratila

Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu

Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica

 

Vasko Popa