Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako..........

"Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi. "
                        Desanka Maksimovic

tvoje su oci za me
lisnata, topla streha
nasla sam biser - kamen
u skoljci tvog osmjeha

u grlu mi je srce
u srcu mi je ptica
sva sam zvucno zrnce
bistra vecernjica

    PUT U VECNOST

POD ZASTAVOM I ORDENJEM
GLEDAJ ZIVOT SA PREZRENJEM.

ZAR DA CUVAS ZIVU GLAVU
AKO MOZES STECI SLAVU?

KAD ZA RATNU SLAVU BRINES
ZIVOT SLUZI DA POGINES.

NIKO NE SME DA ZALUTA
KAD JE GROBLJE PORED PUTA.

ISTORIJA CELA NASA
OD KAMENA KRAJPUTASA.

LAKO NAM JE NA TOJ STAZI
KRAJPUTASI PUTOKAZI.

DA DUSA U VECNOST KROCI-
NADJI SE NA SPOMEN PLOCI!

STA JE BEDA OD ZIVOTA
PREMA SPISKU PATRIOTA?!

Pijanstvo
Ne marim da pijem, al' sam pijan često
u graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
zaboravim zemlju, zaboravim mesto
na kome se jadi i poroci zbraše.
 
Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
svet mojih radosti, umoran, i moli
za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o
ja se svemu smejem pa me sve i boli.
 
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
ceo jedan život, i njime se kreće;
uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
 
I ja žalim sebe. Meni nije dano
da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
oči plave, tople kao leto rano,
život u svetlosti bez mraka i studi.
 
I želeći da se zaklonim od srama
pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

u ovoj boci prepunoj tjeskobe
moje ruke na tvom ramenu,
ova muzika tvojih prstiju,
sve je to sadasnjost,
u kojoj tutnje proslosti
nekih drugih ljudi,
koje smo voljeli,
koje smo voljeli,
i nikad ih nismo razumjeli,
a njihovi snovi,
isto tako i nasi leze negdje
pod slapovima zutog lisca

nismo nikad izdrzali
napade podmuklih jeseni

i zato ove veceri
skriven od svih,
umotan u agnus dei
malog mozarta,
osjecam bol praznine u mojim zjenicama,
nepodnosljivu bol za tobom

sve ovo,
ove stanice koje su ostale
u dubokim snjegovima
bogatih zima,
nasih nevjera,
usana priljepljenih uz zamrznuta stakla,
veceri u kojima smo se lomili dusama
i pozivali prijatelje
oprastali neprijateljima

ljubavi moja
u cemu smo gresili,
koga smo tjesili
kad je i nama bilo tesko

kazem ti
sve ovo sto nam se nakupilo u srcu,
kao gorka pica
u zadimljenim kaficima,
kao stihovi koji su se topili
na plamenu svjeca

sve je to moja bol vecerasnja,
sve su to usne koje sam ljubio
i koje sapucu i danas
slatke primamljive tajne

sve sam to ljubavi ubio
krstareci sjeverom
gubeci sve vredno i dobro,
gubeci i tebe 

Ратар


Жуљаве руке одмара на плугу.
Дубоко дише, и као да дремље.
А ветар, чухом пробуђене земље
Надојен, тресе седу влас му дугу.
Пред ногама му полегле, спокојне,
Богате бразде, и како их гледа,
Ко своја добра и марљива чеда,
Безмерна нежност облева му знојне
Боре, у мрачној борби узоране.
Он воли земљу ту, на којој стоји,
Напорним радом, знојем што је гноји,
На којој своје он тавори дане.
Он са ње кликће, с ње га сета мори…
И када семе нечујно пуцкета,
Ил’ класје шушти, гиба се сред лета:
Он то разуме, то му земља збори.
И кад је тако милује, у груди
Несвесно му се тиха песма јави:
Проста ко земља, ко различак плави,
Суморна, блага, без големих жуди…

Elegija
Hladna je jesen; i sumorno veče
nad pustim poljem razastire mrak;
a studen vetar sa uvelim lisćem
talasa seče magloviti zrak.
 
I nigde zraka od života nema,
proletnji davno izumro je klas;
kišica sipi... A iz sela malog
večernjeg zvona razleže se glas...
 
I strahom srce u čas se pritaji
gledajuć mutno na jesenji dan -
ah, šta su snovi i beskrajne želje,
kad život pada kao tih san!...
 

dosao sam tebi
kao sto rijeka ide moru

zrtvovao sam jednim potezom
i svoj tok i svoje planine

napustio sam zbog tebe
svoje prijatelje
i svoje djetinjstvo

svaka kap vode moga zivota
upila je so
tvoje neizmjernosti

tvoje sunce
unistilo je moju
proslost pretke

ti vladas nad mojom krvlju
nad mojim snovima
nad mojim ludilom

dao sam ti sve svoje sjecanje
kao jednu kovrdzu moje kose

spavam samo u tvojim snjegovima

razvalio sam svoju postelju

rastjerao svoje dobre vile

odrekao sam se vec davno svojih legendi
u kojima su rembo kras i dikas
i valmor koja place u ponoci
konopac nervalov prekinuo se
i metak koji je ubio ljermontova
prosao je kroz moje srce
podijeljeno tvojim koracima
razvejano tvojim pokretima

ko zaljubljeni vjetar neke sume
ja idem za prasinom
koja se jutrom goni iz kuce
i koja se strpljivo vraca
neprimjetno u toku citavog dana

brsljan koji raste
a da niko ne primjecuje
dok ga ne sakate
u njegovoj vjernosti

ja sam izlizani kamen
silom tvoga stalnog setanja

stolica koja te ceka
na tvome uobicajenom mjestu

okno sa koga tvoje cijelo
gori gledajuci u prazno

petparacki roman
koji govori samo o tebi

otvoreno pismo
zaboravljeno
prije no sto je procitano

prekinuta recenica
na koju vracati se nema znacaja

trepatanje soba kroz koje se proslo

parfem koji ostavljas za sobom

a kad izadjes nesrecan sam
kao i tvoje ogledalo

Подсети ме један један лик на једној теми. (Веома одређено) 

---