Miroslav Mika Antić

Vojvodina

I
 
Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.
 
 
II
 
Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je branili i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaća, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
 
 
III
 
Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rđaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo!
 
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče nas u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.
 
 
IV
 
I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku; čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred četama
K. u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
 
 
V
 
Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!
 
 
VI
 
Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Trazim pomilovanje     Desanka Maksimović


Za neshvacene

Trazim pomilovanje
Za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljine
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama sto ih drze u narucju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao kosulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duse tamnicare,
za radosti svojih trovace,
za one sto vicu kad im se place,
kad u neznost greznu,
sto uhode sebe kao tudjina,
za puskarnice srca njina,
za svaciju dusu zatvorenu
i opreznu.