Говори ми    Светислав Голић - Стив

Говори ми лепе речи.
Говори ми ружне речи.
Говори ми...
Еј, говори.
Не ћути.
Не мируј.
Говори ми све
што ти на памет падне.
Глупости.
Лудости.
Истину
или лаж.
Све што ти се допада.
Све што осећаш.
Говори ми.
Не остављај ме на миру.
Ломи ме.
Ломи се.
На комаде се кидај.
Душу ми раздирај.
Ослобађај се страха.
Обавеза.
Стида и
одеће.
Ослобађај део по део себе,
дај се.
Не дај се.
Бежи.
Не бежи.
Лудуј.
Изгуби се.
Тони.
Буди река понорница
која све са собом носи.
Еј, све.
И што може
и што хоће.
Теци.
Нестани.
И опет се јави
да ме поплавиш
да те осетим.
Да уживам...
Буди вулкан
који ми прети
који се отвара,
који ће ме прогутати.
Буди најслађа
кад си најлуђа.
Буди највећа
кад си најмања.
Буди ватра
која нас спаја и раздваја.
И кад грешиш,
и кад се кајеш,
и кад узимаш,
и кад дајеш.
Буди разиграна,
разуздана,
разуђена,
растављена од живота.
Цвет свој отвори.
Нек замирише.
Нек полуди од жеље,
од страсти,
од праскозорја
и од мене.

Jutro  S.G. Stiv

Jutro je.
Tvoje oči me traže sa prozora.
Zora oblači tvoju spavaćicu.
Boji oblak
tvojim mirisom
i tvojom kožom,
a ti
sa tugom
deliš večeru.
Ja se budim
u cvetu
kraj tvoga prozora
sa koga me tvoje oči traže.

Сневај, да увидиш да пролазни снови
Још најближе стоје постојаној срећи;
Да не питаш никад, зашто јади ови,
А не који други, а не који трећи.
Љуби, љуби силно, увек истоветан,
У љубави само ти ћеш јасно знати;
Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати.
И умри, да спасеш веровање чисто,
Да си кад год стао пред истином голом;
И да у животу ниси једно исто
Једном звао срећом, а други пут болом.

Дучић

Немир  --- Стив

На моје успомене личи
на лудо детињство и реку
на моју тугу и испаштање
на луде дане
у седлу младости изгубљене
на непрочитани осмех
месеца личи
сличан ноћној трави
полеглим ветровима сличан.
На звезду луталицу личи
овај немир.

Путује са мном.
Уходи ме.
Ручава са мном.
Дежура на послу уместо мене.
Иде под руку са мојом женом.
Спава са њом.
Изазива ме.
Збуњује ме пред пријатељима.
Црвени уместо мене.
Прогони ме -
овај немир.

Зато живим изван
оквира свог живота.
Морам бити
између рђе времена
и нејасних златотисака
вечности.
Битисати
у жижи струјања мисли
и праха обичаја.
Морам остати свој.
Сличан плавом океану мира.
Камену крај кога седим.
Сличан
Орлу без крила.
Одјеку сличан.

Све због овог немира
морам...

Постепено се подајем немиру.
Нисам више свој...

То што хоћу да кажем реч
Коју нисам могао изговорити
Оне ноћи
И што хоћу да ми за тренутак
Вратиш онај мир
И оно време
Богато лудоријама
И што волим да те посећујем
Тамо где све је у твојој власти
И где све има мирис твога тела
Тамо где све је твоја свакодневница
И разбибрига
И где све очекује твој зов и твој миг
Твој ход и твој глас.
И то што хоћу да знам ко си
Шта си, зашто се зовеш тако,
А не некако другачије
Није то што сам хтео да ти кажем
Овом песмом.
Јер још је простора
Остало за њу.
Ако боравиш полусвесна и хоћеш
Границе дозвољеног да прекорачиш
И свет цео да стегнеш у своју
Сићушну шаку
Мораш да пожуриш кроз
Моја надвечерја.
Тамо се покушавам срести са
Самим собом
Да се сетим свега онога што би личило
На препознавање твоје личности...

Fino.
To haiku?