NE PRIZNAJEM RASTANKE


Ne priznajem rastanke
i nikad neću.

Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče;

kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane,
baš kada bleda,
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti;

i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato neću,
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke,
u žute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato neću.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato ću uvek biti sa tobom,
u dašku misli ili u snu.

Još uvek naš cvet negde niče,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.

Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

MOJA ZEMLJA

Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

Dragana Konstantinović
.

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina 
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

Dragana Konstantinović

VEČERA
Uči

Na sred stola žuta treperava sveća 
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

Dragana Konstantinović

ŠETNJA GRADOM

Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

Dragana Konstantinović

NAŠA DECA

- ¨Katrina, you are still talking!¨
- ¨Anna, you need this to know...¨
- ¨Next time! Will you stop stalking?!
Oh, my God, you are so slow...¨

- ¨Nick and I went to the Playland
and had a wonderful ride!¨
- ¨I have already heard that,
now let's go and play outside!¨

- ¨Is Sandra with Lana and Joe?¨
- ¨I've told you that! Don't you hear?¨
- ¨Okay, I'm ready to go...
Mom, listen, I'm out of here!¨ *)

Posmatram decu kroz prozor. Tu su i Sandra i Ana,
i mali komšija Nidža uvek pun novih ideja,
i Katarina, i Jova, i sestra njegova Lana...
Svi dični potomci slavnog Vuka i Dositeja.

Dragana Konstantinović
.
 
 

*) Prevod engleskog dela:

- ¨Katarina, ti još pričaš!¨
- ¨Ana, ovo moraš znati...¨
- ¨Drugi put ćeš. Šta foliraš?!
Al' si spora, Bože shvati...¨

- ¨S Nidžom se u luna parku
provedoh da nikad bolje!¨
- ¨Već sam čula celu stavku,
možemo li sad napolje?¨

- ¨Sandra je s Jovom i Lanom?¨
- ¨Rekoh jeste. Čujes li ti?¨
- ¨Sad sam spremna... Mama, s Anom
i ostalima ću biti!¨.
.

VESTI

Čitam neke vesti, sve pisano jasno,
sve je tol'ko dobro da boljega nije,
pa se pitam ako je sve tako krasno,
zašto mi drug piše iz Australije?

Čitam neke vesti, sve je tako fino,
kako sunce sija, kako cveće cveta,
pa se pitam što mi brat ode sa sinom
čak na Novi Zeland, s one strane sveta?

Čitam neke vesti, sve pisano lepo,
kako neki ljudi bolji život grade,
pa se pitam kom sam verovala slepo
i što ja sad pišem pesme iz Kanade?

Dragana Konstantinović
.

IMA JEDNA ZEMLJA

Ima jedna zemlja al' joj ne znam ime,
ni na jednoj karti ne može se naći,
odvojena od svih plaši se i zime
i još mnogo čega što je može snaći.

Ljudi već navikli na previše toga
tapkaju u krugu vise k'o aveti,
napušteni i od sveta i od Boga,
sami s' svojom mukom i svojom pameti.

Nekad mi se čini da svi tamo sniju
k'o u nekoj bajci stogodišnje snove,
pa da zatvorenih očiju, ušiju
ne vide da sviću neke zore nove.

Princ na belom konju kao da se čeka
da čarobnim mačem dotakne sve ljude,
kao da im treba čarolija neka
da otvore oči i da se probude.

Ali, princa nema niti će im doći
makar ga čekali milenijumima.
Ah, kad bi probali da otvore oči,
videli bi da je sva snaga u njima.

Dragana Konstantinović

BESNA PESMA

Besna sam,
danas sam strašno besna!
I nema mi pomoći niti leka,
tol'ko sam besna!
Besna sam na sve moje u kući,
i na sav posao što me čeka,
i na komšinicu što nije svesna
da je bolje da dođe sutra,
i na sve one što mi zvrče
telefonom od ranog jutra,
i na sve one sa interneta.
Dan kako ide - sve mi je ljući:
sad bih glat mogla s onima sto krče
one sirote kedrove šume,
k'o da su one prava meta!
Tol'ko sam danas opako besna
da bih se sada mogla potući
onako kako samo ja umem
sa pola sveta,
i pobediti sve od reda
ovakva kakva sam, puna jeda,
za sve ostalo nepodesna
kol'ko sam besna!

Danas samo tako strašno besna
na sve i svakog oko mene!
Tako mi nekad sve kontra krene
pa besnim u sebi -
jer drugde gde bi',
na sve i svakog u okolini!
Razbesnela sam se svom strahotom
al' stvarno, nije da mi se čini.
Besnim na poštara što ne donosi
ono što treba u paketu,
besnim na gužvu na ulici,
i na crveno na raskrsnici;
i na onog što na ćošku prosi,
i na onog što pamflete nosi
i deli svetu;
na nasmejane prodavačice
i zamajane vaspitačice;
na one što nit' dišu nit' mirišu,
ali i na ptice u letu
i na kišu...
I na to sto sam na levu nogu stala
kad sam ustala -
što mi je zakazala noga desna!
I na ceo grad i sve u njemu ljude
pa šta bude,
tol'ko sam besna!

Besna sam,
danas sam tako besna
na sve geografske širine,
i na sve od Vankuvera do Beograda
pa opet nazad preko Kine,
na sve i svakog ko se tu nađe
i na sve njihove u laži zavijene suštine!
I na one što dan im je oivičen lepotom
pa ne znaju ni za šta ružno
il' tužno,
i na one one što žive mirnim životom
verujući da su čisti
svi na listi,
i na one što ih nikad ništa loše ne snađe
pa ne znaju za beznađe,
što ne gledaju bedu
i što imaju šta da jedu,
što imaju svoje streje
a ne tamo neke katakombe,
što ih radijator greje
i što ne znaju šta su bombe!

Besna sam,
tol'ko sam besno besna
da me prosto iznutra grebe!
Besna sam na sve širom sveta
a najviše na samu sebe!
Što sada jurcam kao kometa
beskrajnim svemirom interneta,
što tražim da li ću igde da vidim
išta što može da razbije mrak,
makar i mali, najmanji zrak...
Ali - bas ništa...
A da l' se sprema?
Ne znam al' za sad ničeg nema...
Za sad to svetlo k'o da se stidi
i svi su dani jednako dugi...
A ja sam besna,
ocajno besna...

A najviše od svega sam besna
što sam se bila sama sputala,
ja kao i mnogi drugi
ogrezli u istom sivom talogu,
i što sam do sad samo ćutala!
Znam da sam kriva
dokle sam živa
al' šta sad mogu,
šta sada mogu?
Sad razaznajem i drvo i šumu
al' jednog sam postala vrlo svesna:
Iako sad sve jasnije vidim,
ja previše odmakoh na svom drumu...
Koža mi je moja postala tesna
al' ja samo još mogu da budem besna...

Zato sam besna!

OBLACI RATA
Sonji

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

Prvo se mazi, pa mi se smeši,
pa hoće nešto 'još malo samo'.
Zatim se nešto sledeće reši,
sada je ovde - za tren već tamo.

Onda su došli oblaci rata
i sakrili je u svoje krilo...
Svakog trenutka svakoga sata
u meni vapaj: Šta joj je bilo?

Prošlo je vreme dugo k'o svemir,
oblaci crni postaše sivi...
U njenom glasu osećam nemir
dok priča: ¨Tu smo, svi smo još živi...¨

Slušam je pomno dok mi pred okom
treperi obris poznatog lika.
Olujom lik bi zbrisan žestokom,
na istom mestu sad - druga slika.

Gde je sad ono nestašno mače?
Gde su sad iskre očima njenim?
U meni nešto poče da plače
za tim detinjstvom već ubijenim.

I sad ja pitam sve naše ljude
i one druge širom planete:
Šta će od svih nas ikad da bude
kad joj nedasmo da bude dete?

Dragana Konstantinović