Dobrodošlica gostima iz Srbije u Makarskoj: Da imam nož, sad bih te zaklao!

Логор на острву Паг
Из Википедије, слободне енциклопедије
Логор на острву Паг
1941
Место:    Острво Паг, НДХ (касније Италија која је расформирала усташки логор)
Под контролом:    Усташа

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.
[уреди] Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ[1]:

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".
Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Uzvor: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80_%D0%BD%D0%B0_%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B2%D1%83_%D0%9F%D0%B0%D0%B3

Ustaški koncentracijski logori
Ustaški koncentracijski logori
   Ovaj članak ili dio članka zahtijeva stilsku doradu. (Rasprava)
Članci na Wikipediji moraju biti pisani enciklopedijskim stilom.

Slijedi popis koncentracijskih logora koje su vodili ustaše u NDH od 1941. do 1945., tijekom Drugog svjetskog rata:[1]

Danica kraj Koprivnice
logor Đakovo
logor Gospić
u samom Gospiću
logor Jadovno
logor Jasenovac I-IV
Koncentracijski logor Stara Gradiška (Jasenovac V)
koncentracijski logor Jastrebarsko
logor Kerestinec
Koncentracijski logor u Krušćici kraj Viteza
logor Lepoglava
logor Loborgrad u Zagorju
logor Pag
logor Tenja kraj Osijeka

http://hr.wikipedia.org/wiki/Usta%C5%A1ki_koncentracijski_logori

Borislav Ostojić, Mihael Sobolevski:

Ustaški koncentracioni logor Slana na Pagu – 1941.

Pakao u kamenoj pustinji (5)

SLANA – KOPIJA NJEMAČKIH LOGORA

Mobilizacija ljudi i brodova
Slana – to je surovi i goli kamen – uvijek oštar kao nož, a ljeti i usijan kao žar

O prevoženju pijeska za gradnju zgrade u logoru Slana, te prevoženju interniraca iz Karlobaga u Slanu kao i o njihovu mogućem broju svoje iskaze – pred Okružnom komisijom za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača za Liku – dali su 26. siječnja 1946. godine u Barić Dragi ŠIME BARIĆ, pokojnog Filipa, i NIKOLA BARIĆ, pokojnog Grge.

ŠIME BARIĆ:

– Meni je u ljeto 1941. godine poručio IVAN DEVČIĆ, zvani „Pivac“, da svojim brodom odmah dođem u Karlobag. Čim sam dobio tu poruku, otišao sam svojim brodom-jedrenjakom „Gospa Rozarija“ od kuće u Karlobag. S nekoliko ustaša na brodu pošli smo za Metajnu. Tu sam ostao pet dana i svaki dan prevezao po jedan brod pijeska za Slanu. Pijesak su krcali i iskrcavali logoraši.

– Koliko je meni poznato internirce su prevozili iz Karlobaga u Slanu brodovi „Galeb“ i „Sokol“, oba iz Barić Drage, dok je treći brod bio vlasništvo MARŽIĆA iz Paga.

NIKOLA BARIĆ:

– K meni u Barić Dragu došli su u ljeto 1941. godine, četiri ustaše, naoružani puškama. Uhapsili su me, odveli na moj brod „Mariju“ i naredili da plovimo u Metajnu. Tu smo vozili pijesak za Slanu. Nakon šest dana pušten sam na slobodu. Rješenje o tome stiglo je iz Zagreba jer su za mene intervenirali moji prijatelji. Logor u Slani nisam vidio, jer su me ustaše zatvorili unutar broda.

Uvala Baška Slana – pristup Slani sa sjevera – od karlobaške strane. U pozadini se vide obronci Velebita – nešto južnije od Karlobaga.

PO UZORU NA FAŠISTIČKE LOGORE

JOSIP DATKOVIĆ iz Barbata (Metajne, primjedba autora) bio je ustaški stražar u logoru Slana. Svoj iskaz dao je u kancelariji Mjesnog NO Pag – 10. siječnja 1946. godine. On je izjavio:

– Ustaški logornik ZUBOVIĆ prisilno me je mobilizirao i otpremio u Karlobag. Rekao mi je da ću ići tamo gdje želim. Dakako, želio sam biti blizu kuće – ne računajući na zlo. Rasporedili su me u Slanu, na stražu, gdje sam bio od 16. lipnja pa do poslije Velike Gospe (15. kolovoza) 1941. godine.

Poznato je da su zločinci za logore odabirali najstrašnija mjesta, odnosno ona područja u kojima je zbog prirodnih uvjeta život bio težak, često gotovo nemoguć. Obično su birali malarična područja, s mnogo močvara, vlage i komaraca, puste predjele bez vegetacije, kontinentalne dijelove gdje su vrlo oštre zime ili južnija područja s vrlo toplim ljetom.

Uz gotovo nemoguće životne uvjete u surovoj prirodi zlikovci su za genocid odabirali i takva mjesta gdje se moglo brzo i bez teškoća uklanjati žrtve. Stoga su odabirana mjesta uz rijeke ili ogromne pustare.

Područje Slane na otoku Pagu odgovaralo je svim općim uvjetima za organiziranje koncentracionog logora. Ono što su njemački nacisti primjenjivali prilikom podizanja koncentracionih logora u Njemačkoj ili porobljenoj Evropi, to su ustaški krvnici jednostavno „prekopirali“ u Slani na Pagu.

Predio Slane zaista je izuzetno surov dio prirode. Na čitavom tom području od nekoliko hektara nema ni jedne veće biljke koja bi pružala bilo kakav hlad. Čak nema ni šake zemlje. Sami goli kamen, uvijek oštar kao nož a ljeti i usijan kao žar.

Već sam boravak u vrijeme lipnja, srpnja i kolovoza – u toj kamenoj pustinji predstavlja mučenje. Ako se isključi voda i hrana – u tom kamenom paklu – čovjek je osuđen na smrt.

Predvojre kamenog pakla – Uvala Sušac – pristup Slani s južne, paške strane. U pozadini se vidi velebitski masiv.

SUROVA KAMENA PUSTINJA

Ustaše su vrlo dobro znali kakve prirodne prilike vladaju ljeti na Pagu i koliko je surov kamenjar Slane. Plan da se tu organizira koncentracioni logor bio je dobro smišljen – već sam po sebi predstavljao je ubijanje s predumišljajem.

Ustaški logor Slana nalazio se na sjeveroistočnom dijelu otoka Paga na udaljenosti 6 kilometara od mjesta Paga. Tu se nalazio glavni dio logora, dok je u zaseoku Metajna (Barbat) što je udaljen od Slane – kopnom prema zapadu – oko tri kilometra – postojao sporedni logor za žene.

Predio Slana, gdje se nalazio glavni dio logora, predstavlja kamenitu visoravan, koja je ujedno i kotlina. S mora ima dva pristupa. Prvi je na karlobaškoj strani, iz Uvale Baška Slana (narod još zove Gornja Slana), a drugi je na paškoj strani, iz uvale zvane Sušac (narod kaže Donja Slana).

Na tom krševitom predjelu nema ni traga kakvom stablu. Tu vlada najveća vrućina i najjača bura na otoku Pagu. Žiteljima Paga dobro je poznato da čovjek ne može izdržati životne uvjete surove Slane, pa nije ni naseljena. Surovosti prirode na Slani pridonosi i činjenica da tu nema vode, osim nekoliko manjih izvora uz samu obalu. Međutim, ta je voda – zbog blizine mora i miješanja s njim redovito slankasta i uglavnom nepitka.

Izvor http://www.jadovno.com/html/pakao-u-kamenoj-pustinji.htm

Mnogo više ima ali ne mogu sve da prenesem jer je oftopik i zatrpava temu. Samo kad me Maradiću drugi put proglasiš za lažova i paranoika koji trabunja gluposti budi siguran da si u pravu.