Od klikera do dilbera

Brise vetar preko njiva
pokisose suncokreti.

Sta se ovo sa mnom zbiva
kuda ovo vreme leti?

Do juce sam jeo med i
dzambasio svoga ata

a danas mi jedan bledi
nevaljalko kaze - tata

Posmatram to lice, slicno
mom licu, i pege brojim

pa mi nesto neobicno
ko da sam pred sobom stojim.

Rekose mi: Rasti, rasti
od klikera do dilbera

A ko je sad taj vizljasti
klinac sto me gleda s cera?

Do juce sam skako s panja
u recicu brzotoku

a danas vec moj Sin sanja
vodenicu na potoku.

Druzimo se mi vec dugo
prikrivamo svoje tajne

i krademo jedan drugom
snove nezne i beskrajne.

Rekose mi: Rasti, rasti
da dohvatis divna cuda|

Ko je sad taj vragolasti
decak sto me gleda s duda?

Do juce sam igro uje
i bio lak kao lasta.

Danas moj Sin zadirkuje
devojcurke oko plasta.

Jedan drugog pogledamo
zavidljivi oba malo

kao da se ogledamo
nad vilinskim ogledalom.

Rekose mi: Rasti, rasti
docepaj se snage muske

Ko je sad taj crnpurasti
momcic sto me gleda s kruske?

Do juce sam bio momak
dizo kule u oblaku.

Danas moj Sin dize oblak
prasincine po sokaku.

Zar porastoh ovoliki
strah me vec pred sobom hvata

da bi me taj bledoliki
deran drsko zvao - tata

Koskamo se, mada znamo
reci nezne kao trave

i potajno potkradamo
jedan drugom snove plave.

Vasar u topoli

Baka na ringispilu
Zvece dukati
i susti svila
na poljancetu
kod ringispila.
Tu se od dece
ne moze prici.
Tu su devojke
i mladici.
Tu je sve sto
nije u ljuljci,
pa cak i zene
i coveculjci.
Svi sto ne drze
vinske zdravice
bruje oko te
cudne spravice.

Jedna baka
s torbom u krilu
sat je letela
na ringispilu.
Prvo je baku
bilo stah malo.
Sve se oko nje
uskovitlalo.
Bilo je bar
trista sunaca,
dvesta Topola,
sto Oplenaca.
Ali taj strah
brzo isceze.
Sad krug za krugom
veze li veze.
I sto se tocak
brze okrece,
baka sve vise
trepti od srece.
Leti i misli
da svi njoj klicu
pa zaboravlja
na svog cicu.

"Sto mi je lepo
kad zazmurim...
Reko je: Idi,
ali pozuri.
Uh, nece, valjda,
lancina puci
Pozuri, veli,
idemo kuci.
Kakvoj kuci,
neka, neka...
Kad mi je ovako
lepo, nek ceka.
Ceo mi zivot
prodje kod koza.
Neka mi se jednom
dusa navoza.
Letim isto
ko bubamara...
Necu da silazim
dok imam para"

Zvece dukati
i susti svila
Bruji svet oko
ringispila.
Plamte trobojke,
grme trubaci.
Klicu u zraku
srecni letaci.

Neki cicica
krakat ko roda
probi se kroz
obruc naroda.
Zakloni oci
od sunca kapom,
pa baku s torbom
raspali stapom:

- Ja te tri sata
cekam kod kola
a ti mi jases
tog djavola

Popucase
trube od pleha
i zaceni se
narod od smeha.
Baka se izbeci:

"Joj, stoj Moj Stevo
Spasavaj, sveta
Paraskevo"

Rasrdjen cicica
psuje i preti
i udara je
kad god proleti.

- Ozari, stari
- Al' cica cetka
- Zvizni ga torbom
po glavi, tetka

Popucase baki trpila:
"Zar sam te zato
prala, krpila."
Pa ciknu: - Stevo,
nesreco jedna
Baci tu motku,
narod te gleda
Onog mi sunca
i ovog zraka:
cim sidjem - idem
na razvod braka

- Ohooo Z'ustavi
- Teraj jos malo
- Raspali, cile
- Dosta, budalo

Sve zivo kao
da dobi krila
zgrte se oko
ringispila...

Prkosna pesma

 Ja
 rab Božji
 Srbin
 sa prosedom bradom
 izjavljujem dragovoljno
 kroz lance i žicu
 pred svedocima
 Silom, Mukom i Nepravdom
 da sam kriv i da priznajem krivicu!

 Kriv sam što sam neko
 a ne niko i netko
 Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
 idem u pravoslavnu crkvu
 doduše poretko
 i što se krstim ovako
 s tri prsta!

 Kriv sam što jesam
 a treba da nisam
 Kriv sam odavno
 što stojim uspravno
 i gledam u nebo, umesto u travu
 Kriv sam što se drznuh protiv krivde
 kriv sam
 što opet slavim svoju krsnu slavu!

 Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
 Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
 a ponekad i lajem
 Kriv sam i priznajem
 da ne znam što znam i da znam što ne znam

 Kriv sam, i da završim
 s najvećom krivicom
 (pre nego što se zacenem od smeha),
 kriv sam tvrdoglavac
 što sam Pravoslavac
 i Svetosavac i što ne verujem
 u sveti zločin i oproštaj greha!

 Kriv sam i grešan
 dakle
 što postojim
 i kad već postojim i još drsko stojim
 što bar ne priznam da ne postojim!

 Ako to priznam
 da sačuvam glavu
 izgubiću časni krst i krsnu slavu
 Ako ne priznam
 crno mi se piše
 ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

 Rulje bivših ljudi
 lopova i golja
 čopori robota i drugih monstruma
 kidisaće na moje voćnjake i polja
 i na moju belu kuću pored druma
 oko koje kao najlepše odive
 cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

 Pa evo
 priznajem i to
 za spas roda
 Ja više ne postojim
 skinite me s liste
 Ja sam od sad samo
 vazduh, svetlost i voda
 tri elementa koja vam koriste
 A ovo što pred vama govori i hoda
 to je ono što vi od mene stvoriste!

 Moja ružna slika
 ozverena lika
 koju umnožavate u večeri i jutra
 to je slika vaše svesti i podsvesti
 to nisam ja, spolja
 to ste vi - iznutra!

 Moj dušmanine sa hiljadu ruku
 s hiljadu slugu i sluškinja laži
 ubrao si mi sunce ko jabuku
 i radost čistu ko bulka u raži
 Moji će potomci piti jed i čemer
 a tvoji već piju gorku medovinu
 za krvav novac kojim puniš ćemer
 rasprodajući moju đedovinu
 Usud će ti ludačku košulju obući
 i tada će se malo razdaniti
 ili će planeta od sramote pući
 i sve nas u isti ambis sahraniti!

 Mnogo ste važne
 Zemljo moja mila
 Ti i Tvoje sestre
 Istina i Pravda
 čim se na vas digla ovolika sila
 čim su na vas zinule
 krivda i nepravda.

 Rulje bivših ljudi
 ubica i golja
 čopori robota i drugih monstruma
 palacaju na tvoje voćnjake i polja
 i na moju belu kuću pored druma
 oko koje kao najlepše odive
 cvetaju lipe, jabuke i šljive.

 Šta će ovde džihadlije
 krstaši, farmeri
 koji Ti čereče sinove i kćeri
 Mora da su čule belosvetske bande
 da imaju zlatna srca
 pa ih vade
 da ih presade u sopstvene grudi
 ne bi li i oni tako bili ljudi.

 Gospodo tužioci
 suci i dželati
 ispisali ste mi svoje zapovesti
 po zenicama
 najfinijem staklu
 što teže živim, lakše ću umreti
 Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
 ali uzalud ćete linčovati
 najgostoljubiviji narod na planeti
 (zbog čega ćete goreti u paklu)
 jer Ljudsko Srce
 čudo nad čudima
 neće da se primi u vašim grudima!

 Mi se ne plašimo smrti
 crne vuge
 već ropskog života i bolesti duge
 Smrt je česta pojava međ nama Srbima
 kao što su proleće, leto, jesen, zima
 I nije strašnija
 pogotovu danju
 od suše, poplave, zemljotresa, mraza
 kad je čovek sretne na svome imanju
 okađene duše i svetla obraza.

 Zlonamernici
 siti i maniti
 sve mi zabraniste u rođenoj kući
 al ne može mi niko zabraniti
 da pevam i da se smejem umirući
 a to se vama više ne događa
 ni kad svadbujete
 ni kad vam se rađa!

 Poštedite me koca i konopca
 i razapnite me na vrhu planina
 ko vaši praoci što su mog Praoca
 Isusa Hrista Nazarećanina.

 Ja ću da gledam
 a vi zažmurite
 inače će vam se oči rasprsnuti
 od sjaja mog lica
 Samo, požurite
 što pre me razapnete
 pre ću vaskrsnuti!

                                                       (1993)

Spiteful Verses

                                     By Dobrica Eric

I
divine daughter
Serbia
hereby freely state
with shackles and through the wire
before my witnesses
Force, Suffering and Injustice
that I am guilty and that I confess!

I am guilty of being someone
instead of no one or niemand
I am guilty of going
to the Orthodox church
in times of general Serb-hunt
and guilty of crossing myself
not too often though
thus, with three fingers!

I am guilty of existing
instead of being unreal.
I have a long standing guilt
of standing upright
and looking up to the sky
instead of down at the grass
I am guilty of daring
and challenging injustice
I am guilty of celebrating again
my family patron saint!

I am to blame for reading and writing
in Cyrillic

I am guilty of singing,
laughing and cursing
(and sometimes barking)

I am guilty, and I confess
that I do not know what I do,
and that I know why I don't know

I am guilty and to name
my greatest guilt
(before I die laughing)
I'm guilty - pig-headed as I am
of being Orthodox
devoted to St. Sava
and of not believing in
the Holy crime and the absolution!

My sin and my guilt is that I exist
and with all that I stand spitefully
refusing to confess I am not real!

Should I confess
to save my life
I will loose the sacred cross
and the patron saint.
Should I refuse
dire future awaits
the entire world will raid my land
Swarms of former men
Thieves and paupers
Packs of robots and other monsters yet
will pounce on my orchards and fields
and my little white houses along the roads
adorned by green goddesses
cherry, apple and plum trees (...)

My ugly image
With monstrous features
That you multiply morning and evening
It's the image
of your conscience and subconscience
That's not me on the outside
That's you - on the inside!
We are very important,
I and my sisters
Truth and Justice
for such mighty forces have rallied against us
and Wrong and Injustice are sneering at us.

Why are Jihad warriors
Crusaders or
Yanks
to quarter my sons and daughters
I suppose that foreign hordes have heard
that we have hearts of gold
and they are ripping them out
to replace their own
hoping to become human. (...)

I fear not death - the black conclusion
but slavery and endless sickness
Death is a common thing among us Serbs
Just like Spring
Summer
Fall
Winter
and it is not so fearsome
especially in daylight
no more than the drought
flood
earthquake
frost
if one meets with it on his farm
his soul cleansed with incense
his honor untarnished.

Fiends
well-fed and deranged,
you've banned all in my own home,
but no one can stop me
from singing and laughing as I am dying!
For you no longer laugh or sing
neither on weddings
nor when a child is born!

Spare me the rope and the spear
and crucify me on a mountain top
as your forefathers did my forefather
Jesus Christ of Nazareth.

I will look on
and you close your eyes
for they might shatter
in the brightness of my face
hurry now,
 crucify me this day
 and I shall be resurrected sooner!


                                                     Translated by - Boro Andric

Cry, the beloved country

                       By Dobrica Eric


Cry, the Beloved Country*, and light with your tears' powers
the thought smoldering in the desire that can never
rest.                                                           
Of all the tears that are shed now on this Planet of ours,                   
it's the tears of My Country's children that are the saddest.

       Who shall, and what with, for all those Children's Tears pay,                               
for fear, no sleep and happiness which into the unknown soar?
Who shall give back the children everything taken from them away,
by this evel, containd within one single and short word - war?

Cry Beloved Country, lonely and stigmatized unfairly.                       
Your tears have long entered the Collections of Poems true.                                                               
You have lifted all your Children's bones from the pits barely,
When your Children are being thrown into bottomless pits anew.

You who are destroying Churches, huts and palaces all,
you fanatic warriors, man-haters, sun-eaters wild,
who are you making now this New Life and New Word for,
when children from you in the forest, among the beasts hide?

Cry, Beloved Country, the tears of the   bereaved Mother
of children who in wolves' and fox' lairs underground school.
Whith their fathers and mothers pointing guns at one another,
while their uncles the knives at them and at one anather pull.

Let the looks and the guns pointed now at all  Children's hearts
and at the White Birds above all the trenches turn to stone.
What kind of life can there be when a Child from this Life parts?
From whom shall the dawn break above Children's Graves, all alone?

There is not a Flag in this rotten world, and there should not be,
no matter what it's made of, pure silk or the velvet soft,
deserving the wind fluttering it for the world to see,
if with drops of Children's blood it's sprinkled so very oft.

Cry, Beloved Country, in the jaws of the dragon mean,
(and let there be more of You, at least in the Tears you shed),
until All Three Gods take pity on You, till they have seen,
and cease the death thrown among men and dogs, among the dead.

Take a look at youy Children, at those old faces of theirs,
youngsters with crutches, learning to walk now, like their fathers,
helpless and withered Infants all sitting in their wheelchairs,
graves with no names, with no tombstones,
and the grief Crazed Mothers,
and homeless Old Men, in plum, orchads, alone or in pairs,
burnt out sticks, staring into the sky, like many others.

Cry, Beloved Country, and light with your tear's powers
your heart beating within the desire that can never rest.
Of all the tears that are shed now on this Planet of ours,
it's the tears of My Country's children that are the saltiest.

(1992)

*I borrowed the title from an old book,
the words from the People 
and the Tears from the Children:
the Anguish is all mine.

(Translated by Mladen Jovanovic)

Nije ona jedina na svetu

(za dečake)

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

 Pesnik i mesec

        Dan kad sjaše
        sa žarkog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
        pesnik i mesec,
        dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
        Bleda lica
        i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
        To su čobani
        što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

        Pesnik ubere
        bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
        tada se kucnu
        i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
        u voću
recituju svoju samoću...

Dobrica Erić

Teče reka kriva Drina

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene - ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

Princeza

Lepa princeza
Cica iz Grivca
srete na balu
mladoga princa.

I zaljubi se
Cica u princa.
I zaljubi se
princ u Cicu.

I onda njena
majka - carica
donese prekrasnu
venčanicu...

I reče Cici
s rosom u oku:
- Ustani, kćeri,
da pustiš stoku!

Ćilim polje


Poljski potočić

To je končić vode
što žubori nemo,

Mali mu je izvor
a ušće golemo.

Popiće ga popci
i žednice trave,

Razneće mu mravi
kamenčiće plave.

Taj mlaz koji hoda
iz čiste pobude

Mogao bi, možda,
primer da nam bude.

Krtice ga riju,
zmija mu put seče,

Svi redom ga piju
al' on ipak - teče.