Djindjic - x godina posle :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Kuda ide Srbija
Zoran Đinđić – „najveći sin naše demokratije“

Vladislav B. Sotirović

Da se iz jednog totalitarističkog političkog sistema ipak ne može preći u demokratski (tj. antitotalitaristički) politički sistem bez klasične revolucije i građanskog rata, koji je prateća pojava svih pravih revolucija, upravo nam ovih dana, kao i svih godina do sada, na još jednu godišnjicu smrti dr Zorana Đinđića (1952−2003), tadašnjeg premijera Republike Srbije i predsednika tzv. „Demokratske“ stranke, potvrđuju njegovi stranački dijadosi i epigoni.
Da se u svim totalitarističko-jednoumnim političkim sistemima mora imati nepogrešivi Firer – „najveći sin svih naših naroda i narodnosti“ – kome se cijela nacija klanja, a koji je naravno pod „zaštitom lika i djela“, uverili smo se takođe ovih dana na promotivno-propagandnim ferijama Đinđićevih stranačkih naslednika o „našem najvećem sinu demokratije“ – naravno, pogodili ste o kome je reč. Međutim, u nekim slučajevima su se ove ferije pretvarale u tragikomične scene kada su npr. Đinđićevi omladinci, „DS - Jugend“, po Brozovoj tradiciji da svet na omladini ostaje, pokušali pre dve godine da izvedu čak i jedan recitalski performans citirajući (napamet) proročanske misli Velikog vođe demokratske revolucije, koja je stožer našeg evropskog puta. Za sada ostaje da iznajme nekog iskusnog Jovu Kapičića da ih stručno uvežba u recitovanju da ne bi pravili i dalje Smehotresnu olimpijadu pred TV kamerama i milionskim auditorijumom na YouTube-u.[1]

Za ovu sezonu, tj. za desetogodišnjicu od atentata na neprikosnovenog Vođu revolucije, Politbiro njegove stranke (koja je trenutno u totalnom raspadu sistema) je već lansirao predlog da se Vođi i „prvom demokratskom premijeru Republike Srbije“[2] podigne spomenik o državnom trošku u prirodnoj veličini (verovatno pozlaćen) koji bi se postavio na nekom vidno-prometnom mestu u glavnom gradu Ostataka Srbije. Povodom ovog predloga neko bi mogao da ima bar dve primedbe:

· u svim normalnim demokratskim zemljama postoji ili pisano ili nepisano pravilo da se spomenici, nazivi ulica, urbanih naselja, itd. mogu davati određenim osobama tek nakon 50 godina od njihove smrti, tj. kad prođe koliko-toliko dovoljno vremena da se hladne glave odredi njegova stvarna povesna uloga, i

· Verovatno bi se i sam Zoran Đinđić protivio zahtevu svog sopstvenog Politbiroa o postavljanju spomenika, bar dok ne prođe prvih 50 godina.

U međuvremenu, dok se jednopartijska i jednoumna mašinerija demonokratske postsloboumne Srbije ne uhoda do savršenstva Brozovog sistema, zarad očuvanja svijetlih demonokratskih petooktobarskih tradicija naše Narodno-oslobodilačke borbe za pretvaranje Srbije u Beogradski pašaluk i lihvarsku koloniju zapadnih finansijskih hohštaplera, predlažemo i nekoliko konkretnih i korisnih mera za očuvanje tekovina demonokratskog NOB-a, a zarad izdržavanja na pravoj europskoj džadi istinske demokratije koji je popločao naš najdemokratskiji sin za samo tri ljeta premijeršipovanja napaćenom Srbijom nakon „Balkanskog kasapina“ koga je uhapsio na kvarno u toku noći pljunuvši na svoju sopstvenu zadatu reč od 6. oktobra 2000. g. da to neće da radi (svedoci su bili general Perišić i Vojislav Koštunica)[3]:

· Da se dr. Zoran Đinđić od strane Doma Narodne skupštine Ostataka Republike Srbije proglasi za „Našeg najvećeg sina demokratije svih naših naroda i narodnosti“,

· Da se od strane iste skupštine izglasa „Zakon o zaštiti lika i djela dr. Zorana Đinđića“,

· Da se grad Užice preimenuje u Đinđićevo Užice, Kosovska Mitrovica u Đinđićevu Mitrovicu, a Vrbas u Đinđićev Vrbas. U sva ova tri Đinđograda bi se glavni gradski bulevari i skverovi (na švapskom „placevi“) preimenovali u Đinđo-placeve i Đinđo-avenije,

· Da se u svim državnim i javnim ustanovama u glavnim holovima postave Đinđo-poprsja, a u svim državnim kancelarijama i školsko-naobrazbenih institucija obese uramljeni portreti dr Zorana Đinđića (sve fabrike su već rasprodate strancima i domaćim tajkunima tako da nije ostala ni jedna državna da se ponosi portretom i poprsjem velikog Vođe),

· Da se dr Zoran Đinđić promoviše u počasnog maršala „Demokratske Vojske Srbije“ – DVS (to je ona vojska koja je svedena na nivo vatrogasnog društva uz ukinuće obaveznog služenja vojnog roka),

· Da se dan rođenja dr Zorana Đinđića neradno proslavlja kao državni praznik - „Dan demokratije“

Da se u rodnom mestu dr Zorana Đinđića, Bosanskom Šamcu, osnuje kadrovska partijska škola „Demokratie über alles“, a za počasnog direktora škole imenuje Joška Fišer – osobni Đinđićev frend iz Frankfurta iz knjižare „Karl Marks“ u koju je Zoran rado svraćao kao student, a u kojoj je radio Joška, a čije je iskreno prijateljstvo zacementirano za vreme demokratske NATO akcije „Milosrdni anđeo“ iz 1999. g.,

· Da se rodna kuća dr Zorana Đinđića u Bosanskom Šamcu rekonstruiše i pretvori u „Muzej demokratije“,

· Da se posmrtni ostaci „Našeg najvećeg sina demokratije svih naših naroda i narodnosti“ svečano prenesu u novoizgrađenu mauzolej - „Kuću demokratije“ negde na Dedinju (može i tik uz „Kuću cvijeća“)[4] i
· Da se uvede institucija „Demokratske štafetne palice“ koja bi se nakon obilaska čitavog Ostatka Republike Srbije svečano uručila na počasnoj bini Stadiona JNA Prijedsedniku Ostataka Republike Srbije.

Nadamo se da će ovi konstruktivni prijedlozi nekako stići i do Politbiroa „Demokratske“ stranke i da će se uzeti u razmatranje na prvom redovnom zasijedanju CK.

Dotle,

„I pošlje Đinđe – Đinđa!“[5]

Napomene:

[1] Video zapis sa ovog performansa se može pogledati ovde: https://vimeo.com/21223338.

[2] Tako stoji u podnaslovu zvanične internet prezentacije lika i djela Dr. Zorana Đinđića, a koju neguje Demokratska stranka uz sponzorsku podršku ambasade Savezne Republike Nemačke u Beogradu (jasno piše na sajtu), a pod reklamom „Virtuelni muzej Zorana Đinđića“ (http://www.zorandjindjic.org). Što se tiče izbora jezika na kome možete uživati u ovom virtuelnom muzeju to su srpski, engleski i nemački. Srpski jezik se na ovoj internet stranici čita isključivo latiničnim grafemama obzirom da nepostoji ćirilična opcija. Ovo stoga, vrlo verovatno, a u skladu sa ideološko-programskim ciljevima Đinđićeve politike, jer se u „Europu“ ne ulazi sa primitivno-zaostalom ćirilicom. Inače, za razliku od Josipa Broza Tita, sa kojim Dr. Zoran Đinđić deli muzej (Titov od betona, Đinđićev za sada ipak samo virtuelni), Zoran je zaslužio i fondaciju („Fondacija dr. Zoran Đinđić“: http://www.fond-djindjic.org/). Sajt ove fondacije je isključivo na latinici, a glavni delilac stipendija je „nemačka privreda“ (kako to stoji na naslovnici).

[3] Ovde se može povući još jedna paralela između Jozefa Broza Tita i Dr. Zorana Đinđića: Kao što đeneral Mihailović nije uhapsio ili likvidirao Broza u Struganiku i Brajićima 1941. g., a to je od njega čak i zahtevano od njegovih potčinjenih, ni Milošević nije nikada niti uhapsio niti likvidirao Đinđića dok je bio na vlasti, a imao je više od deset godina vremena. Međutim, Broz je uhapsio i likvidirao Mihailovića nakon samo godinu dana bivstvovanja na vlasti (1946. g.) što je i Đinđić isto uradio sa Miloševićem (2001. g.). U Đinđić-Miloševićevom slučaju se može povući i paralela sa slučajem Kodža Miloš-Vožd Karađorđe iz 1817. g. Ipak, za razliku od Velikog Miloša, Đinđić nije podigao nikakvu crkvu Pokajnicu već je naprotiv prekinuo sudski proces NATO agresorima i ubicama na Saveznu Republiku Jugoslaviju iz 1999. g. koji je Milošević pokrenuo. Poznato je da se veličina jedne političke ličnosti, a vlastodržaca naročito, ogleda u javnom pokajanju za svoje pogrešne korake pogotovo prema svojim najljućim protivnicima. Stoga je Miloš i zaslužio narodni epitet „Veliki“ za razliku od Zorana koji će zauvek ostati samo Dr.

[4] Na ovaj način bi se dva prekodrinska zemljaka našla jedan pored drugog.

[5] Ovde je najbitnije skrenuti pažnju na verovatno krucijalnu političku paralelu između Jozefa Broza Tita i Dr. Zorana Đinđića. Naime, i jedan i drugi su koristili potpuno isti metod preuzimanja vlasti u Beogradu. Broz je 1944. g. tražio od Londona da se bombarduje Srbija što su Britanci i delom Amerikanci i uradili iste godine (vidi: Miloslav Samardžić, Krvavi Vaskrs 1944. Saveznička bombardovanja srpskih gradova, Beograd: UNA PRESS, 2011) i tako omogućili Brozu da uz pomoć sovjetskih tenkova i teške artiljerije sa svojim prekodrinskim partizanima osvoji Beograd i Srbiju u oktobru iste godine. Slično Brozu, i Đinđić je, ali javno, jasno i glasno u intervjuu izraelskom listu „Harec“ tražio da NATO nastavi sa bombardovanjem Srbije i Crne Gore, tj. sa ubijanjem njenih građana i masovnim rušenjem infrastrukture zemalja koje mu nisu bile Otadžbine obzirom da je on rođen u susednoj Bosni i Hercegovini i to u komunističkoj obitelji – otac mu je bio oficir Brozove JNA (rodom iz sela Prekopuce u opštini Prokuplje). Činjenica je da se na studijama u Nemačkoj Zoran izjašnjavao kao „levi anarhista“ što je u suštini i Broz bio za vreme revolucionarnog preotimanja vlasti u Drugom svetskom ratu. Tako je ispalo da su se dva prekodrinca našla na istom zadatku sprovođenja politike svojih mecena sa zapada u susednoj Srbiji koju su svesno izbombardovali da bi se domogli vlasti u njoj. Ostaje još samo da i leže jedan pored drugog. Za sada samo počivaju u istom gradu.

извор: нспм

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

цар Smile