Depresija u žena kroz životne cikluse

Autor: psihijatar Suzana  Tošič Golubović   

Depresivno raspoloženje predstavlja konglomerat niza neprijatnih emocionalnih doživljavanja, potištenosti, utučenosti, očajanja, tuge, zabrinutosti, beznadežnosti, bezpomoćnosti, koje je praćeno neprimereno niskim samopoštovanjem vlastite ličnosti, osećanjem manje vrednosti, krivice, potrebom za samokažnjavanjem.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 5-7% stanovništva boluje od pojedinih oblika depresije. Ova stopa iznosi oko 5% za muškarce, a 9% za žene, sa trendom povišenja iz godine u godinu. Medju somatski obolelim osobama ova stopa je od 2 do tri puta veća. Obzirom da oboljevanje od različitih formi depresije sve više poprima epidemijske razmere u savremenom svetu, socioekonomski i medicinski značaj depresije postaje sve veći, ne samo zbog izraženosti subjektivne patnje, već i zbog velikog rizika od suicida koji prati depresiju. Smatra se da od 50% onih koji pokušaju ili izvrše suicid boluju od neke vrste depresije.

Brz život kao uzrok depresije

Uslovi života savremenog čoveka, krupne socioekonomske promene, kakva je tranzicija na primer, imaju za posledicu izloženost velikom broju hroničnih i prolongiranih stresogenih situacija (ratna dešavanja, materijalni problemi, gubitak posla i socijalne pozicije) koje rezultiraju povišenjem anksioznih i depresivnih poremećaja. Usamljenost i potiskivanje emocionalnih doživljavanja, koje diktira savremeni način života, stvaraju podlogu za ovakve reakcije. Utvrdjeno je da su zadnjih godina u porastu reaktivne forme depresije uslovljene provokacionim faktorima iz socijalnog okruženja i maskirane forme depresije, kod kojih poremećaj raspoloženja ostaje u senci brojnih somatskih simptoma za koje se ne može utvrditi medicinski razlog. Ovi simptomi (glavobolje, vrtoglavice, gušenje i bol u grudima, hronični zamor, hronični bolovi u telu, sindrom nemirnih nogu, gastrointestinalne smetnje) često označavaju depresivne ekvivalente koji su klinički povezani sa fazama depresije. Depresija može predstavljati uvod u somatsku bolest (karcinom, parkinsonizam), može pratiti invazivne dijagnostičke ili terapijske procedure (kateterizacija srca, dijaliza, zračna terapija), primenu odredjenih lekova ili droga u terapijske ili u svrhe zloupotrebe (kortikosteroidi, kanabis), može koegzistirati sa brojnim somatskim bolestima, kao što su: poremećaji srčanog ritma, cerebrovaskularni poremećaji, infektivna mononukleoza, poremećaji rada štitne žlezde, reumatski artritis, dijabetes, alopecija, sistemski lupus, itd. Treba naglasiti da koegzistirajuća depresija bitno utiče na tok, pojavu recidiva i ishod somatske bolesti,   sve do povišenja rizika za smrtni ishod, kao što je to slučaj sa infarktom miokarda i cerebrovaskularnim inzultima, bolestima koje su u savremenom svetu u pandemiji.

Što obolevamo od depresije

Uzroci depresije su brojni i vezani su za genetske anomalije, bihemijske i endokrine poremećaje, situacione faktore, gde traumatsko iskustvo može biti uzrok ili precipitirajući faktor za pojavu depresivne reakcije u vulnerabilnih i predisponiranih osoba. Iz navedenog se čini razumljivim zašto žene za 50 do 100% više oboljevaju od depresije, obzirom da im se životni vek sastoji od generativnih ciklusa  dominantno uslovljenih endokrinim faktorima, koji za posledicu imaju brojne izmene u psihosocijalnom funkcionisanju žene. Prvi od njih je menstrualno ciklično krvarenje, koje otvara put ženi u generativnu fazu svog postojanja, t.j. stiče mogućnost radjanja i obnavljanja vrste. Početak, kao i prestanak menstruiranja nosi sa sobom brojne sociopsihološke implikacije, koje narušavaju emocionalnu i telesnu holeostazu žene. Jedna od njih je pojava predmenstrualnog sindroma, grupe somatskih, psihičkih i bihejvioralnih simptoma koji se po nekim autorima mogu smatrati i depresivnim ekvivalentom.

Menstruacija

Menstruacija kao pojava periodičnog krvarenja vezana je u iskonskom smislu za pitanje života. Simbolika u cikličnoj pojavi menstruacije odnosi se na to da žena ne umire, već se svakog meseca ponovo radja i dobija mogućnost da daruje život. Još je Hipokrat ukazao na postojanje promena raspoloženja vezanih za menstrualni ciklus i nazvao ih je "melanholijom menstruacije". Simptomi  koji se najčešće sreću u premenstrualnoj i menstrualnoj fazi su: vrtoglavice, glavobolje, bol u ledjima, grčevi u stomaku, otoci, nabreklost dojki i stomaka, povećanje telesne mase, pojava akni, pojačana žedj, apetit, prekomeran unos specifične vrste hrane za kojom se žudi. Od psihičkih i bihejvioralnih najčešći su: napetost, nervoza, osećanje skučenosti ili kao da se živi na ivici,  anksioznost, depresija, afektivna labilnost u smislu pojave iznenadnog osećanja tuge, plačljivosti, iritabilnost, značajno osećanje besa, porast interpersonalnih konflikata, povišena spremnost da se reaguje burno, smetnje spavanja, pad interesovanja za obavljanje uobičajenih aktivnosti (rad, škola, druženje sa prijateljima, hobiji), snižena efikasnost, smetnje koncentracije, pospanost, lako zamaranje ili značajan gubitak energije, subjektivni osećaj neuspeha (skrhanosti) ili gubitka kontrole. Svi navedeni simptomi mogu usloviti privremenu disfunkcionalnost žene, redukciju socijalnih kontakata, odsustvo s posla, vezanost za postelju i učestale posete lekaru. Za vreme menstrualnog perioda žene su hiperaktivne, agresivnije, češće su sklone da ulaze u konflikte sa drugim osobama, češće ispoljavaju promiskuitetno, nasilničko i kriminogeno ponašanje, pa sve do brojnih impulzivnih auto i heterodestruktivnih radnji. Psihoze se pogoršavaju u fazi menstruacije, imunitet slabi, histerični i epi napadi su češći u tom periodu. Teško je jasno označiti prevalencu problema menstrualnog ciklusa, obzirom da se u literaturi prevalenca za PMS u opštoj populaciji kreće od 25%, pa čak i do 90%. Predmenstrualni sindrom se nalazi u kontinumu gde oko 20% žena ne prezentuje nikakve predmenstrualne probleme, oko 75% prezentuje blage ili srednje emocionalne, bihejvioralne i fizičke predmenstrualne simptome i oko 5% žena kod kojih navedeni  simptomi uslovljavaju disfunkcionalnost.

Psihičko stanje i PMS

U literaturi ne postoje jasni dokazi koji bi ukazali na povezanost pomenutih afektivnih promena i smanjene efikasnosti žena u smislu kognitivnog funkcionisanja, što je neobično važno, jer bi se ovo saznanje moglo koristiti u osporavanju žena  jednakih mogućnosti. Takodje, ne postoji odredjeni profil ili pormećaj ličnosti, koji bi bio specifičan za žene sa izraženim simptomima PMS-a, ali se navodi da se u ovoj populaciji registruje profil ličnosti sličan onom kojii se sreće kod obolelih od depresije. Tako na primer, postoji korelacija visokih skorova neuroticizma i pojedinih predmenstrualnih simptoma (iritabilnost, napetost, depresija). Pretpostavlja se da žene sa povišenim neuroticizmom mogu razviti anksioznost vezanu za menstruaciju, što bi rezultiralo intenziviranjem već postojećih  menstrualnih i premenstrualnih simptoma, kao i ispoljavanjem maladaptivnog reagovanja na dogadjaje u okruženju.
 
Ima i kritičkih stavova na tendenciju da se predmenstrualna dogadjanja identifikuju kao predmenstrualni sindrom, što daje dimenziju bolesnog, čak i za ona dogadjanja i simptome koji predstavljaju normalno iskustvo žene, postajući na taj način patološko. Postavljanje dijagnoze PMS po nekim autorima može doprineti formiranju negativnih očekivanja kod žena, obzirom da je doživljaj menstruacije i pratećih psihosomatskih manifestacija vezan  za očekivanja. Takodje, pojam PMS može biti zloupotrebljen od strane nekih žena sklonih da svoje psihosomatsko stanje, ili eventualne bolesti sagledavaju kroz prizmu predmenstrualnog sindroma.
 
Stavovi, verovanja i očekivanja vezana za menstrualni ciklus i sledstvenu problematiku, obrazovani su pod neposrednim uticajem porodičnog, socijalnog, religijskog i kulturološkog miljea u kome je individua odrasla i u kome aktuelno živi. Posebno su važni stavovi vezani za problem ženstvenosti, uloge žene i problem bolesti. Brojni autori ističu da žene sa izraženim predmenstrualnim problemima često sebe sagledavaju u negativnom svetlu, uz razvijanje specifične " uloge bolesnika " u odnosu na supruga, što sve dobija porodičnu fizionomiju bolesnog ponašanja tokom menstruacije. Na intenzitet simptoma, kao i na posledično ponašanje, mogu uticati socijalno okruženje sa svojim socijalnim i psihološkim faktorima, kulturološki faktori i do izvesnog stepena i interpersonalni kontekst doživljavanja simptoma. Neadekvatna priprema za prvu menstruaciju, nelagodnost ili anksioznost ispoljena od strane roditelja u vezi sa prvim menstruacijama, mogu predstavljati pokretački faktor za anksioznost u adolescentnom periodu žene, naglašavajući negativna iskustva doživljavanja menstrualnog bola.  Interesantno je i pitanje povezanosti odredjenih nepovoljnih životnih dogadjaja sa menstrualnom problematikom. Odredjena stresogena životna situacija može da naruši uspešne koping strategije, a posledično ponašanje vezano za mestrualnu problematiku postaje rezultat kompleksne interakcije izmedju unutrašnjih bioloških procesa i specifičnih dogadjaja iz porodičnog i socijalnog okruženja. Sugeriše se da one individue koje češće demonstriraju aktivne koping strategije, u smislu odredjenih aktivnosti koje zahtevaju puno energije, su adaptabilnije u situacijama pretećeg bola, u odnosu na one koje češće pribegavaju pasivnim strategijama, u smislu redukcije aktivnosti tokom menstruacije, uzimanja analgetika i ležanja u postelji. Nema sumnje da one žene koje menstuaciju vide kao bolest, češće ispoljavaju izraženu simptomatologiju.

Trudnoća i depresija

Još jedan, možda i najznačajniji životni ciklus u žena je trudnoća i period neposredno nakon porodjaja. I ovi životni ciklusi žene praćeni su burnim biološkim, pre svega hormonskim promenama, ali i krupnim psihosocijalnim promenama, što ženu čini vulnerabilnom za pojavu psihičkih poremećaja. U 10-20% trudnica javlja se depresija, a u posebnom riziku su one žene koje su imale psihički poremećaj pre trudnoće, postojanje bračnih ili partnerskih nesuglasica, nepovoljnih životnih dogadjaja, neželjena trudnoća, loša psihosocijalna podrška od osoba iz okruženja, kao i negativni stavovi o sebi. Poremećaj raspoloženja se nakon porodjaja može javiti u dva oblika: postpartalna “praznina” i postpartalna depresija, a oba oblika su posledica naglih hormonalnih, ali i krupnih psihosocijalnih izmena nakon porodjaja. Postpartalna “praznina” javlja se u preko 85% porodilja u periodu od 3 do 14 dana nakon porodjaja i prolaznog je karaktera. Postpartalna depresija se javlja u 10 do 20% slučajeva i to u periodu od mesec do 6 meseci nakon porodjaja. Depresija u ovom periodu života se odlikuje specifičnošću kliničke slike: dominira anksioznost, strepnja i zabrinutost za zdravlje bebe, opsesivne misli, često agresivne, iritabilnost, psihoemocionalna iscrpljenost, teškoće sa spavanjem, želja da se pobegne iz nepodnošljive situacije.  Faktori rizika su izražene afektivne izmene pred mestruaciju, ispoljavanje anksioznosti ili depresivnosti tokom trudnoće, depresija u porodici, postojanje postpartalne praznine, prisustvo stresogenih životnih dogadjaja.

Klimaks i depresija

Termini menopauza i klimakterijum se često smatraju sinonimima, mada predstavljaju dva različita fiziološka procesa sa različitim psiho-socijalnim implikacijama. Menopauza  je fiziološki dogadjaj koji se karakteriše prestankom menstruacije, koji se za većinu žena u evropskom podneblju dešava oko 50 godine života, dok je klimakterijum dugotrajan fiziološki proces uzrokovan involucijom jajnika. Period klimaksa može trajati i do 10 godina pre i 10 godina nakon izostanka poslednje menstruacije. Od svih ginekoloških fenomena menopauza se najčešće povezuje sa psihološkim problemima, obzirom da je manopauza faktor broj jedan u psihološkom distresu žena srednjeg doba. U žena se u ovom periodu javljaju brojne psihosocijalne preturbacije, kojima se pripisuje glavna uloga u pojavi psihijatrijskih poremećaja, medju kojima je najčešća depresija. Ove preturbacije podrazumevaju prestanak važnih funkcija koje je žena do tada imala, njena atraktivnost u tom periodu je već prošla, mada želja za uživanjem ostaje i dalje u nepromenjenom intenzitetu, Osim ovih ekscitirajućih faktora, aktuelna telesna slabost, koja veoma često prati prestanak menstruacije, dovodi do povećanog  javljanja depresije, koja često može rezultirati i siucidom.
       
Posmatrano iz biološkog ugla menopauza se može shvatiti kao bolest uslovljena nedostatom estrogena, a klimakterijum period u kome se ovaj nedostatak sa protokom vremena više ispoljava. Ovakav pristup je redukcionistički, obuhvata samo anatomske i biohemijske promene u tom periodu, zaboravljajući na psihološku i socijalnu dimenziju klimakterijuma kao životnog ciklusa biopsihosocijalnog bića žene.

Menopauza rezultira brojnim patološkim promenama: gubitak pubične dlakavosti, redukciju sintetizovanog estrogena koja vodi do smanjenja vlažnosti i atrofičnih promena na zidovima vagine, smanjenja veličine cerviksa i uterusa, opšte pelvične involucije, koja može rezultirati inkontinencijom urina. Involutivne promene jajnika dovode do značajnih metaboličkih promena, a jedna od rezultanti je osteoporoza i posledične frakture kičme i karličnih kostiju, koje su u žena u dobi od 50 g. 6-10 puta češće nego u muškaraca iste dobi. Takodje, jedna od rezultanti metaboličkih promena uzrokovanih smanjenjem lučenja estrogena je i veća stopa javljanja koronarne tromboze. Serumski nivoi holesterola, triglicerida i lipoproteina rastu u drugoj polovini klimakterijuma, što se smatra odgovornim za porast stope javljanja infarkta miokarda u žena starijih od 50 godina.

Klimakterični simptomi se mogu grupisati na sledeći način: vazo-motorni simptomi (vrući talasi, preznojavanje, osećaj hladnoće, vlažni i ukočeni ekstremiteti); seksualni simptomi (dispareunija kao posledica atrofičnog vaginitisa, ili izostanka adekvatne vaginalne lubrikacije, kao i gubitak polne želje koji se registruje u 25% žena); muskulo-skeletalni (napetost i bol u ledjima, ramenima, laktu i drugim zglobovima, koji mogu biti posledica redukcije mišićne snage); psihološki simptomi (umor, iritabilnost, insomnija, depresija, napetost, gubitak energije). Menja se i fizički izgled žene, koža postaje manje elastična, dolazi do drugačijeg razmeštaja masnih naslaga, nabori kože postaju vidljivi, mlitavost mišića takodje, dojke gube na svežini i čvrstini, javljaju se atrofične promene na mišićima ekstremiteta, a tu je dodatak na telesnoj masi.
Socijalni život žene utiče na nastanak depresije
Nesumnjiva je uloga kulturoloških faktora s obzirom na to da poimanje devojaštva, menstruacije, začeća, seksualnosti, steriliteta, menopauze i staračkog doba, jesu različita u različitim kulturološkim miljeima. U našoj kulturi ženska seksualnost je dugo bila pod senkom dvostrukog stereotipa, u kome je ona bila svedena na “produžetak vrste” i “mlado i lepo telo” dok je mlada, da bi u kasnijim godinama patila zbog predstave o sebi kao nevoljenoj, odbačenoj i suvišnoj. Žena se zato povlačila, u strahu od odbacivanja, suzbijala svoje ljudske potrebe i prestajala bivati predmet dodira, naklonosti i ljubavi. Čak je i dugogodišnji partner ili suprug bio vremenom odbijen promenama na ženinom telu. I mada uloga radjanja prestaje sa menopauzom, njen seksualni sistem u globalu ostaje netaknut i spreman za odgovarajuće draži od interesantnog i zainteresovanog partnera. Istina, produžuje se vreme vlaženja vaginalnog kanala, i potrebno je duže vreme uzbudjivanja da bi se mogla obaviti imisija penisa, ali zato sposobnost  doživljavanja orgazma i zadovoljstva telesne seksualnosti i dalje postoje, i predstavljaju deo ponovnog potvrdjivanja u intimnoj vezi sa drugima.
Sterilitet i depresija
Gubitak sposobnosti radjanja smatra se još jednim činiocem u psihodinamici nastanka anksiozno-depresivnih stanja u menopauzi. Sposobnost radjanja neotudjivi je deo ženskog identiteta i važan faktor u održavanju normalnog psihičkog i psihoseksualnog funkcionisanja, pogotovu u žena koje nisu u stanju da razdvoje erotsku od reproduktivne komponente seksualnih odnosa. Iz tih razloga se menopauza može doživeti kao atak na seksualnost, ženstvenost, identitet. Tako žene u menopauzi mogu smatrati da su sa gubitkom sposobnosti radjanja doživele svoju parcijalnu smrt, završila se njihova ''misija'' u produženju vrste.

Menopauza

Klimakterijum kao razvojni ciklus u životu svake žene, obiluje dubokim fizičkim, psihičkim i socijalnim promenama koje mogu dovesti do remećenja već uspostavljene bio-psiho-socijalne ravnoteže. Socijalne promene u klimaksu predstavljaju promene u životnom prostoru sa trajnim efektima, jer se dešavaju u relativno kratkom vremenskom periodu i  pogadjaju sve aspekte dotadašnjeg života. Smatra se da su psihološki poremećaji u periodu klimaksa u većoj meri rezultat dubokih socijalnih promena, u odnosu na biološke promene.U literaturi,  pogotovu  šezdesetih godina,  dosta  se  spekulisalo  sa  pojmom “ prazno gnezdo”, koji se odnosio na period kada poslednje dete napušta roditeljski dom zbog školovanja, zaposlenja ili osnivanja sopstvene porodice. Ovom krupnom dogadjaju pripisivan je ogroman krizogeni značaj, te je nastao pojam “ sindrom praznog gnezda”, koji u sebi sadrži mnoštvo psiholoških i somatskih simptoma nastalih u tom periodu. U krizogene faktore klimakterijuma takodje spada i smrt supruga ili jednog od roditelja. Gubitak roditelja može biti i simbolički, kao u slučaju kada ostareli roditelji, od lica koja su nekada pružala razne vidove pomoći i podrške, sada postaju lica kojima je neophodna briga, materijalna i emocionalna pomoć i podrška. Nadalje, krizogeni faktor ovog životnog cilkusa je i promena uloge, od majke, žena postaje baba. Nova uloga joj donosi puno gratifikacija, ali i podseća na nemilosrdan proces starenja. Postoje podaci da  su žene iz niže socijalne klase, koje su od rane mladosti postale domaćice, brinule o kući i potomstvu, u klimakterijumu ispoljavale više subjektivnih tegoba, u odnosu na žene koje su bile zaposlene i imale više uloga.

U periodu klimakterijuma, po važećim medicinskim klasifikacijama, pojavljuju se sledeći krizogeni faktori: bračni, roditeljski, interpersonalni, radni, finansijski, razvojni, zdravstveni, koji mogu predstavljati pretnju ili dovoditi do ugrožavanja telesnog, psihičkog i/ili socijalnog integriteta, do gubitka značajnih osoba, društvenog i socijalnog statusa, kao i do gubitka, za zdravlje žene, značajnih pozitivnih stimulusa. Po sociogenetskim teorijama gubitak društvenog statusa (u ovom slučaju odlazak u penziju), ili nemogućnost ostvarivanja osnovnih egzistencijalnih potreba u okviru odredjenih socijalnih prilika, može dovesti do javljanja depresije. U literaturi se navode sledećih 4 životnih dogadjaja koji utiču na pojačanu vulnerabilnost žena: gubitak majke pre navršene 11 godine starosti (reaktivacija rano doživljene traume može izazvati veću vulnerabilnost na dejstvo krizogenih faktora, doprinoseći većem riziku za razvoj depresije; nezaposlenost (žena uglavnom ima jedino ulogu domaćice i angažovana je oko podizanja dece); troje ili više dece nižih starosnih grupacija koja žive sa majkom; nedostatak odnosa poverenja i bliskosti sa osobama iz socijalnog okruženja. Žene koje imaju velike obaveze oko podizanja i vaspitavanja dece veoma su prijemčive za razvoj depresije u klimakterijumu. Nedostatak osobe od poverenja u kombinaciji sa dejstvom krizogenog faktora, ali i nezavisno od njega, dovodi do pojačavanja psiholoških i somatskih simptoma.

Pojava klimakteričnih tegoba se može neprijatno doživljavati, zahtevajući biološku, socijalnu i psihološku, kako pasivnu, tako i aktivnu adaptaciju na novonastale uslove, a zavisno od strukture ličnosti žene. Navode se 4 koping mehanizma u klimakterijumu u zavisnosti od strukture ličnosti:
-Introspektivne žene su u stanju da sagledaju šta se sa njima dogadja, nalaze zadovoljstvo u harmoničnom bračnom životu, dobroj integraciji sa okolinom, zadovoljavajućom poslovnom karijerom ili u snažnoj religioznosti.
-Lične koping strategije, svojstvene su ženama niže inteligencije, poreklom iz nižih socio-ekonomskih kategorija, iz seoske sredine, koje prihvataju somatske neprijatnosti kao klimakterične, ali nisu preokupirane tim tegobama. 
-Neurotični koping, javlja se kod 8-15% žena koje su i ranije imale neurotična ispoljavanja. One su često kupirane dogadjajima na svom telu, teško prihvataju prestanak menstruacije kao simbola “ženstvenosti ” i seksualnosti.
-Hiperaktivnost kao koping stil, javlja se u 5-10% žena, koje ne iznose nikakve žalbe vezane za klimakterični period. Ovakav pristup je možda najefikasniji.

Problem depresije u različitim životnim ciklusima žene zahteva multidisciplinarni pristup, i pronalaženje adekvatnog mesta za psiho-socijalne faktore u nastanku i terapiji ovog sve češćeg psihičkog poremećaja.

Izvor: Stetoskop

Joj, ljudi, moram vam reci da sam ja vrlo, vrlo cesto depresivna,
sklanjam se od ljudi (bliskih prijatelja), svi mi smetaju, zelim da budem sama,
da setam non stop ili slusam bedak muziku, ne zelim ni da izlazim ni da se druzim...
samo da budem sama i da se setam i da budem tuzna.

Ono sto je naj apsurdnije od svega je to sto se meni to osecanje dopada.
Kad god osetim da nilazi taj period ja sam u neku ruku i srecna sto je tako.

To i nije bas normalno, je l' da?


A inace sam vrlo vesela i druzeljubiva!

Šta učiniti kada prijatelj tone u depresiju

Lidija Novaković 07.05.2008.

Stranice svetske štampe doskora su punili tekstovi o ponašanju Britni Spirs. Nekadašnja slatka devojka, idol tinejdžerki, počela je da pravi sve više ekscesa - obrijala je glavu, pokazivala golu zadnjicu paparacima i divljala po holivudskim zabavama. To problematično ponašanje nije ostalo bez posledica: sud joj je oduzeo starateljstvo nad dvoje male dece.

Nije svejedno ni kada posmatramo svetske zvezde kada se čudno ponašaju, a kamoli kada se nama draga osoba ponaša problematično i depresivno.

Šta tada možemo učiniti?

Prvo i najvažnije: ne treba da stojimo sa strane i da čekamo da se mentalno zdravlje drage osobe sredi samo od sebe. Nije lako razgovarati s depresivnom osobom i možda se zato ustručavamo da to učinimo, ali neaktivnost i ignorisanje problema mogu samo otežati situaciju.

Ljudi koji se dugo bore s psihičkim problemima, poput depresije, anksioznosti, poremećaja u ishrani, mogu dospeti u još teže situacije: njihove emotivne veze mogu biti razorene, mogu izgubiti starateljstvo nad decom, izgubiti posao i, u najtežim slučajevima, čak nauditi samom sebi.

Međutim, u prvim nedeljama depresije depresivne osobe možda još nisu svesne problema koji imaju.

Kako da znamo da je neko zaista u nevolji?

Svi imamo dane kada nam ništa ne ide i kada se osećamo slomljeno i jadno. Neki od nas imaju takve nedelje. Život je težak. Pred nama su novi izazovi svakoga dana. To je normalno. Ali, kada nas brige i tuge onemogućavaju da normalno funkcionišemo, onda je reč o psihičkom problemu.

Evo znakova pomoću kojih ćete prepoznati da je depresivnoj osobi potrebna stručna pomoć:

- mnogo više ili manje spavanja nego što je uobičajeno za tu osobu,

- pojačana osećanja tuge i besa,

- konstantno kašnjenje na posao,

- osoba ne uspeva da savlada uobičajene izazove na poslu, a zanemaruje i kućne poslove,

- problemi u međuljudskim odnosima,

- konsumacija alkoholnih pića ili droga.

Šta možete učiniti da pomognete?

Naravno, treba razgovarati s depresivnom osobom. Pažljivo treba predložiti medicinsku pomoć i očekivati otpor - jer time ugrožavate autonomnost osobe i njenu sposobnost da upravlja svojim životom.

Budite pažljivi, ali direktni, recite da ste zabrinuti i da vam je stalo.

Izbegavajte da sudite ili da budete snishodljivi. Nemojte reći da će sve biti u redu.

Budite uporni. Očekujte otpor.

Za svoje "saučesnike" u ovoj stvari možete angažovati prijatelje i porodicu.

Ponekad je potrebno da se ceo svet sruši da bi neko došao do ispravnih zaključaka o sebi. Posle depresije može se početi od nule, od početka - to je njena dobra strana.

Izvor: Krstarica

Hagioterapija

U zadnje vrijeme sve se češće spominje pojam hagioterapije, kao metode liječenja od depresija i potištenosti.

Hagioterapija ima svoje korijenje u logoterapiji, čiji je začetnik Frankl tvrdio kako je najveća bolest današnjeg društva besmisao. Prema njegovim tvrdnjama, blagostanje je postiglo da su u društvu uglavnom egzistencijalne potrebe ispunjene.

Prema njemu, naša egzistencija počinje se svoditi na to samo jedemo i spavamo, čime padamo na psihofizičku  razinu na kojoj smo ranjivi i lako se s nama manipulira, te putem raznorazne propagande i marketinga postajemo robovi strasti.

Takav život bez cilja i smisla osmišljen reklamama potiče isključivo na bezglavo jurenje za užitkom, a rezultira time da novac trošimo isključivo na stvari koje nas ne mogu ispuniti.

Hagioterapija se razvija sedamdesetih godina, a u njenim temeljima stoji kako postoji bol duhovne naravi, što znači da kao što psihoterapija liječi bolesti psihe, tako hagioterapija liječi prema zakonitostima duhovnosti.

Znanstveno je utvrđeno kako negativne misli i odluke razarajuće djeluju na moždane stanice, ali i suprotno kako pozitivne odluke i misli naprosto obnavljaju i na neki način preobražuju naš mozak, a time popravljaju mentalno zdravlje.

Na temelju toga tvrdi se kako se hagioterapijom može liječiti svaki čovjek neovisno o njegovom religioznom, socijalnom ili psihološkom profilu.

Iako je hagioterapija nastala iz katoličke crkve ona nije molitvena ni kršćanska terapija, nego prirodna terapija koja se temelji na prirodnom moralnom zakonu. Duhovno zdrav čovjek, neovisno o svojim religioznim uvjerenjima je pošten, hrabar, strpljiv, ne podnosi zlo, prašta drugome, voli prirodu, velikodušan je, radostan, pun je nade, te se izdizanju na tu razinu teži u hagioterapiji.

Smisao hagioterapije je u tome da našem razumu ponudi dovoljno znanstvenih dokaza pomoću kojih se aktivira naša volja i motiviranost za pronalaženje izlaza iz svake situacije, pa i iz onih koje su s ljudskog stajališta posve bezizlazne i tragične. Prema tome hagioterapija nije isključivo liječenje, nego i prevencija, odnosno poticaj za gledanje naprijed gdje je smisao i svrha.

Jačanje duhovne snage omogućava izlazak iz depresija i beznađa, ovisnosti i frustracija. Hagioterapija zapravo čovjeka usmjerava prema smislu.

Osobe se izdižu iznad vlastitih misli, briga i okupacija. To se može učiniti npr. tako da se osobi usmjeri pogled na začuđujuće misli  ili pitanja o jednostavnim stvarima kao što su „kako iz svijeta naraste plod jabuke“, ili „kako to da je svemir beskonačan“. Takvim pitanjima potiče se rast povjerenja i duhovne snage, te se besmisao i praznina povlače.

Izvor: Covermagazin

Depresija u oblaku parfema

Ljudi koji pretjeruju s parfemima možda imaju dobar medicinski razlog zbog kojeg to čine. Mnogi depresivni gube osjet mirisa i unatoč litrama miomirisa oni osjećaju tek djelić ove ljepote.

Nanošenje previše parfema može biti znak depresije, zaključak je Yehuda Shoenfelda istraživača sa Sveučilišta u Tel Avivu koji je proučavao autoantitijela – molekule koje napadaju vlastite stanice kod ljudi s autoimunim poremećajem poput lupusa.

Ubrizgavanjem ovih autoantitijela u miševe, životinje su izgubile osjet mirisa i pokazivale znakove depresije. Poremećaj imuniteta poput ovog mogao bi biti jedan od temelja za razvoj depresije.

Po njegovom mišljenju gubitak osjeta njuha depresivni kompenziraju prevelikim dozama parfema. Srećom pronalaženje pravog mirisa mogao bi im pomoći jer mirisi poput limuna, naranče i lavande podižu raspoloženje.

U budućnosti bi standardizirani test njuha mogao pomoći u dijagnosticiranju depresije i autoimunih bolesti, a aromaterapija bi mogla poslužiti kao antidepresiv.


Izvor: NetPortal

"- mnogo više ili manje spavanja nego što je uobičajeno za tu osobu,

- pojačana osećanja tuge i besa,

- konstantno kašnjenje na posao,

- osoba ne uspeva da savlada uobičajene izazove na poslu, a zanemaruje i kućne poslove,

- problemi u međuljudskim odnosima,

- konsumacija alkoholnih pića ili droga (cigare u mom slucaju)."

au, po ovome sam ja bila vrlo depresivna zadnjih 4 meseca  cudno sto ja nisam osecala neprijatnost niti tugu, meni je bilo sasvim ok

Depresija i kognitivno-bihevioralna terapija

Lidija Novaković 04.06.2008.

Koji je najbolji način borbe protiv depresije i anksioznosti? Onaj koji ova neprijatna stanja eliminiše brzo i definitivno. Depresija i anksioznost izazvane su pogrešnim načinom razmišljanja, one obično idu zajedno.

Istraživanja su pokazala da 60-70% ljudi obolelih od kliničke depresije ima i osećaj anksioznosti. I obrnuto, 50% pacijenata čiji je glavni simptom anksioznost pati i od depresije. Reakcija na stres je preterana kod oba poremećaja.

U stresnim situacijama, depresivna osoba ne može da reaguje na adekvatan način. Ona neprestano žali zbog svojih teškoća i razočarenja, stalno ih iznova "premotava" u glavi, tako da nije u stanju da se fokusira na bilo šta drugo.

Naučnici objašnjavaju da neki ljudi prolaze kroz čitav život sa osećajem anksioznosti. Njima se čini da opasnost od neuspeha i razočarenja vreba sa svih strana - kada apliciraju za posao, kada traže od nekoga uslugu, kada zakazuju sastanak sa osobom koja im se sviđa. Ta stalna anksioznost preti da jednom pređe u depresiju.

Ljudi kod kojih se javlja depresija precenjuju svoje probleme, a potcenjuju sopstvene sposobnosti da se sa problemima bore. Oni izbegavaju situacije koje su za njih kritične, umesto da uče veštine pomoću kojih bi se izborili sa kritičnim situacijama. Veoma često, koren problema predstavlja nedostatak socijalnih veština. Neki tipovi anksioznih poremećaja, poput opsesivno-kompulzivnog poremećaja, napada panike ili socijalne fobije, povezani su sa depresijom.

Činjenica da je anksioznost uslov za razvoj depresije danas nam pruža velike mogućnosti u prevenciji depresije. Kod mladih anksioznih ljudi, malo je verovatno da će se oni sami uspešno suprotstaviti ovom problemu. Potrebno im je pomoći da razviju specifične mentalne veštine koje bi umanjile i sprečile anksioznost.

Kognitivno-bihevioralna terapija predstavlja dobar način borbe protiv depresije i anksioznosti. Takođe, ima i efikasnih lekova koji se uz terapiju koriste. Ova terapija je najefikasnija kada je preventivna. Pacijenti se pozitivno izražavaju o ovoj vrsti psihološke terapije, jer posle nje imaju osećaj da su sami uspeli da se izleče, sopstvenom snagom, uz asistenciju terapeuta. Takođe, tokom terapije pacijent usvaja obrasce ponašanja i razmišljanja koji postaju stalni deo njegovog pogleda na svet, i to mu pomaže kada se ponovo nađe u nekoj kritičnoj situaciji.

Ova terapija je kratka - traje od 12 do 15 nedelja i značajna poboljšanja uočavaju se posle šest nedelja.

Izvor: Krstarica

Depresija mora da se izleči
Autor: E. B. | 10.06.2008 - 06:00

Depresija je često oboljenje koje može da bude veoma ozbiljno. Kod obolelog uzrokuje značajan psihološki distres, smanjuje kvalitet života, doprinosi poremećenim odnosima u braku i porodici, smanjuje produktivnost i radnu sposobnost obolelog.

- Međutim, ovo stanje se često ne prepoznaje i ne shvata se ozbiljno. Ne perepoznaju je ljudi koji od nje pate, njihove porodice, pa čak ni lekari - kaže mr sc. med. dr Gorica Đokić. spec. neurologije, čija je uža oblast bavljenja neuropsihifarmakologijom, i dodaje:
- Mnogo naših ljudi svaki psihijatrijski poremećaj, pa i šizofreniju naziva depresijom. Svega jedna četvrtina ljudi misli da depresija mora da se leči antidepresivima, a i od toga veliki broj misli da antidepresivi stvaraju zavisnost. Ipak, najalarmantnije je to što većina ljudi i dalje misli da osoba može sama da se izbori sa svojom bolešću, da to može da se reši razgovorom sa bliskim osobama ili psihoterapijom (što jeste bitan, ali ne i jedini način lečenja depresije), što, naravno, nije moguće. Jedan deo lekara takođe misli da pacijente koji imaju objektivne razloge za depresivnost ne treba lečiti, ili da lečenje ne mora da se nastavi ako je pacijentu bolje.

Zbog čega nastaje
Sklonost ka obolevanju od depresije zavisi od mnogih faktora: od genetskih, preko tipa ličnosti do socijalnog okruženja. Ali, najvažniju ulogu ima poremećaj u funkcionisanju neurotransmiterskih sistema u mozgu, prevashodno serotonina, norepinefrina i dopamina.
Prema podacima iz Velike Britanije, na 2.500 pacijenata koji se jave lekaru u primarnoj zdravstvenoj zaštiti godišnje, 400 ih ima nedijagnostifikovanu i nelečenu depresiju, 100 ima dijagnostifikovanu i lečenu depresiju, svega 10 ih se javi psihijatru, troje ima tešku epizodu samopovređivanja, a jedan izvrši samoubistvo.

Simptomi
Depresivni poremećaj se karakteriše sniženim, iritabilnim ili apatičnim raspoloženjem, nedostatkom životne energije, gubitkom interesovanja i nemogućnošću uživanja. Drugi česti simptomi su: loša koncentracija, nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, osećanje krivice i bezvrednosti, pesimizam ili crne misli, ideje samopovređivanja, misli ili radnje, poremećaj spavanja i apetita. Težina epizode depresivnog poremećaja zavisi od dužine trajanja, težine, tipa i brojnosti simptoma, radne sposobnosti, sposobnosti obavljanja svakodnevnih obaveza i sposobnosti održavanja ličnih kontakata i porodičnih odnosa.

Lečenje
Lečenje depresivne epizode, osim ako je prema mišljenju stručnjaka izuzetno blaga i kratkotrajna, mora da podrazumeva farmakoterapiju, a idealni koncept lečenja jeste kombinacija farmakoterapije i psihoterapije, posebno kognitivno-bihevioralne terapije koja je u svetu najprihvaćeniji metod u lečenju depresije.
Što se lekova tiče, podrazumeva se davanje individualno biranih antidepresiva u najmanjem trajanju od tri do šest meseci, u zavisnosti od osobina svakog pacijenta ponaosob i kliničke slike njihove bolesti.
Antidepresivi koji su najčešće u upotrebi deluju putem serotoninergičkog sistema, kao što je npr. „Coaxil“ ili serotoninskih receptora (SSRI), npr. „Cipralex“, „Seroxat“, „Zoloft, „Flunisan“; ili putem serotonina i norepinefrina, npr. „Anafr-anil“, „Calixta“, „Amyzol“; ili putem norepinefrina i dopamina, npr. „Zyban“.

Tuga ili depresija?
Neraspoloženje, nesreća, tuga normalne su ljudske reakcije na određene životne situacije, ali se mogu javiti i iznenada i bez očiglednog razloga. Depresivno ili sniženo raspoloženje kao simptom predstavlja neraspoloženje ili tugu koja traje duže od očekivanog, koje prevazilazi razmere očekivanog ili izgleda nekontrolisano. Depresivno raspoloženje može biti pratilac brojnih telesnih bolesti kao što su malignitet, endokrinološke bolesti, hronične bolesti, ili se može javiti u sklopu različitih psihijatrijskih sindroma.

Češća kod žena
Oko 15 odsto opšte populacije ima depresiju kao ozbiljan simptom, a prosečno oko 10 odsto depresiju kao psihijatrijski poremećaj. Major depresija je češća kod žena, ali je kod oba pola najčešća u periodu od 35. do 44. godine života. Prosečno 10 odsto žena ima tešku depresivnu epizodu u nekoliko meseci po rođenju deteta. Prosečno 0,5-2,5 odsto dece ima major depresiju, a procenat u doba adolescencije raste do osam odsto. Oko 16 odsto pacijenata u okviru od godinu dana nakon prvog pokušaja samoubistva ponovo pokuša da se ubije, u čemu uspe jedan do dva odsto.

Izvor: Blic

Depresija i samoubistvo

Autor: dr Snežana Anakijev, psihijatar    Postavljeno: 10.08.2008



Život  je  teško objasniti, treba ga živeti. Konstatacija sa kojom bi se većina složila. Neki bi rekli da  je život već time što je počeo objasnio i opravdao sebe samog. Većini ljudi je ipak, u svim vremenima, pitanje suštine života  tražilo više od jednog odgovora. Život se, međutim, ne može shvatiti niti sagledati kao izolovani fenomen i u uslovljenoj je povezanosti sa smrću. Prihvatajući da je nagon za samoodržanjem najjači, a strah od smrti imanentan  ljudskom biću, pitanje samoubistva dobija kompleksno značenje.

Šta je suicid?
Dilema ja ostala, ali su ponuđeni različiti i mnogobrojni odgovori. Samoubistvo kao izraz hrabrosti ili suprotno, bekstvo od  neizdržive realnosti. Čin usmeren protiv Boga i obaveza prema društvu, ili najviši izraz slobode čoveka koji odlučuje o tome hoće li i kako živeti. Nekada i kao deo rituala – harakiri i društveno određenih pravila da sluga ne može da nadživi gospodara, a žena umrlog muža.

Razvoj nauke rasvetljava druge aspekte ovog fenomena. Francuski sociolog  Dirkam, osnivač suicidologije, tumači suicid kao nesposobnost pojedinca da se integriše u socijalnu zajednicu.

Da li je stvarnost zaista toliko nepodnošljiva?
Prema jednoj od definicija, samoubistvo podrazumeva postupke kojima čovek sebi oduzima život, vođen težnjom da se ubije, pri čemu je svestan posledica svoje odluke. Podrazumeva, dakle, da je počinilac bio zdrave psihe, uračunljiv prema pravnom pojmu uračunljivosti, odnosno, razume značaj svog čina i vlada svojim postupcima.
Statistika, međutim, ukazuje da je najveći procenat samoubistava (70-98%) učine ljudi sa nekim težim psihičkim poremećajem, osobe u terminalnim fazama bolesti i zavisnisici-naročito alkoholičari. Brojke pokazuju i sledeće - u SAD je samoubistvo 8. po redu uzročnika smrti sa 31000 smrti godišnje. Muškarci tri puta češće izvršavaju samoubistvo od žena.
Pokušaj suicida češći je kod mlađih žena, ali su u realizaciji uspešniji stariji muškarci. U ratu broj samoubistava opada, a u vreme unutrašnjih kriza raste. Češće je među osobama koje potiču iz razorenih porodica.

U mladalačkoj anamnezi i među osamljenima, suicidu su skloniji ljudi koji su već bili počinioci nekog krivičnog dela, posebno homicida. Broj samoubistava u gradu je dva puta češći nego u seoskim područjima, a maksimalan broj samoubistava se dogodi u decembru. Noćna i jutarnja samoubistva češća su od dnevnih. Velika je verovatnoća da će oni koji su već jednom pokušali samoubistvo pokušati ponovo.

Da li je samoubistvo patološki fenomen ako dominira nad nagonom somoodržanja?
Iz svega navedenog na zaključak da samoubica ima jake unutrašnje i spoljašnje razloge - genetsku dispoziciju i opterećujuće realne životne oklnosti: gubitak objekta za koji je bio vezan, loša materijalna i profesionalna situacija, razoreni dom, odsustvo obaveza i životnog cilja, usamljenost.
Iako svaka autodestruktivnost nije znak depresije, svaka depresija sadrži agresiju koja nije upućena prema spolja već prema unutra. Tako je depresija  bolest najčešće udružena sa samoubistvom.

Da li je svaka tuga depresija?
Problem je, međutim, dijagnostikovati oblike blago ispoljenih simptoma ili one koji su izaženi hroničnim umorom, gubitkom energije, ili  maskirani telesnim tegobama. Od ukupnog broja pacijenata koji se jave lekru opšte prakse 1/3 ima psihičke probleme, od toga je polovina depresivnih.

Od ukupnog broja ljudi koji pokušaju suicid 45% ljudi u toku poslednja dva meseca pre tog čine posete lekara opšte prakse, 1/2 njih to učini u polsednjih nedelju dana, 2/3 slučajnih samoubistava u anamnezi ima pokušaj ili druge oblike suicidalnih misli.

Put od simptoma depresije i samoubistva nije uvek tih i neprimetan, niti svaka depresija  završava  suicidom. Napetost, nervoza, neraspoloženje  neretko pozivaju u pomoć najdostupniji  antidepresiv - alkohol. Vremenom, lek postaje uzrok novih epizoda neraspoloženja, te viđena slika u ordinacijama lekara navodi na pitanje da li je osoba prvo bila depresivna ili je prvo počela da pije. I kao uzrok i kao posledica, alkohol pomaže samoubistvu.

Alkohol i suicid
Tradicionalni stav i novija ispitivanja saglasna su u tome da alkohol nije povezan sa planiranjem suicida, ali je u tesnoj sprezi sa suicidalnim mislima i neplaniranim pokušajima. Iznenadna autoagresija može biti otkočena pićem, čak i u onim dozvoljenim–umerenim količinama kod osoba koje su impulsivne. Zaključak da se patnja može brzo okončati  podizanjem ruke na sebe donosi se naglo, pre nego je  posledica odluke koja je unapred planirana. Udružena depresija i alkohol sreću  se kod ličnosti koje  mišljenje o sebi zasnivaju na stavu okoline prema njima. Samopoštovanje je izuzetno podložno  uticaju sredine. Podrška i pažnja ili njhov nedostatak, interpretira se kao pokazatelj vrednosti osobe zavisne od tuđeg mišljenja. Sa niskim samopoštovanjem  i depresivnim raspoloženjem, mišljenja da nisu prihvaćeni od drugih, postaju potencijalni kandidati za suicid. Samoubistvo dakle, nije izolovan čin. Ringel kaže da je to kraj drame koja traje godinama. Opisuje fenomene koji  signaliziraju samoubistvo i fine presuicidalni sindrommeptom:

    * progresivno opadanje interesovanja, aktivnosti i gubitak motiva;
    * pojačana agresivnost koje se ne prazni, već je retroflektirana;
    * fantazmi o samoubistvu.

Kada su biološki i socijalni motivi u padu i gube prevlast nad autodestrukcijom, u jednom trenutku dovode se u istu ravan. To je period kada osoba pokušava  suicid. Apel-fenomen  koji je po svojoj prirodi protivrečan nosi  poruku „ja ne želim da živim ovako, pomozite mi da bih mogao da nastavim život u drugim okolnostima!“. Ovaj fenomen najmanje je izražen kod realizovanih samoubistava.

Sva depresivna stanja, bez obzira na način nastanka, karakterišu se autodestruktivnošću.

Upravo iz tog razloga se depresivnost smatra najznačajnijim faktorom suicidalnog rizika. U okviru toga endogene depresije su od posebnog značaja. Depresivna simptomatologija je najizraženija ujutro, kada je psihička tenzija najniža, a prati je porast fizičke snage. Suočen sa novim danom koji donosi ponovnu patnju, prati osećanje krivice i beznađa i negativna interpretacija bolesnika da je vinovnik tuđe nesreće, fizička snaga omogući će realizacju suicidalnih misli. To objašnjava i potvrđuje statistički podatak da su samoubistva najčešća u ranim jutarnjim satima.
Rizičan je početak i kraj depresivne epizode. U samoj bolesti, kada su simptomi izraženi u punoj snazi, ophrvani crnim mislima, bez energije i volje za bilo kojim  delanjem, čin samoubistva nije očekivan. Na početku i  kraju, međutim, kada snage ima, a moguć je i uvid, krizni su trenuci za saoubilački akt. Potrebna je maksimalna opreznost okoline zbog izrazite spremnosti kojom depresivni bolesnici teže samoubistvu. Iz tih razloga suicide u psihijatrijskim ustanovama nije moguće izbeći, mogu  se samo menjati brojke  kao statistički parametri učestalosti.
Svaki apel, svaki pokušaj samoubistva je stanje koje zahteva bolničko lečenje i adekvatni medikamentozni i psihoterapijski pristup. Uprkos ni malo lepoj statistici i predviđanjima navedenim ranije, psihijatrija i farmakologija ostavljaju više prostora i mogućnosti za lečenje stanja i bolesti koje prethode suicidu, prema tome i  preveniraju samoubistva.

Depresija ima leka.

Izvor: Stetoskop

Šetnjom protiv depresije
Objavljeno: 10.08.2008

Studija enegleskih naučnika ističe da bi "ekoterapiju" trebalo smatrati punopravnim lečenjem zato što šetnja prirodom omogućava ublažavanje depresije i vraćanje samopouzdanja.

Za istraživanje naslovljeno "Ekoterapija: zeleni priručnik za mentalno zdravlje", istraživači univerziteta Eseks na istoku Engleske, uporedili su dobrobit od polučasovne šetnje prirodom ili šetnje trgovačkim centrom za osobe koje pate od depresije.

Prema britanskom udruženju Majnd, specijalizovanoj za probleme mentalnog zdravlja, studija je proizvela iznenađujuće rezultate - nivo depresije kod 71 odsto šetača prirodom je pala, a kod 90 odsto šetača je dovela do porasta samopouzdanja.

Posle šetnje trgovačkim centrom 45 odsto osoba pokazalo je smanjen nivo depresije dok ih je 22 odsto bilo depresivnije, dok je 50 odsto osoba bilo napetije, a kod 44 odsto njih došlo je do smanjenja samopouzdanja.

Prirodni ambijent takođe se pokazao pozitivnim za osobe koje pate od različitih problema s mentalnim zdravljem - za 94 odsto učesnika aktivnosti u prirodi dovele su do poboljšanja njihovog stanja, a 90 odsto ih je kazalo da udruživanje prirode i telesne vežbe imaju najbolji učinak.

Pol Farmer, glavni direktor Majnda je ocenio da je ekoterapija verodostojan način lečenja, klinički opravdan koji bi trebalo da propisiju lekari, posebno kada se uzme u obzir da je brojnim osobama pristup antidepresivima izuzetno ograničen.

Inače, depresija može više otežati svakodnevno funkcioniranje pojedinca nego angina pektoris, artritis, astma ili dijabetes, tvrde stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije, koji su rezultate istraživanja objavili u britanskom stručnom časopisu "The Lancet".

Istraživanje u okviru koga su oboleli od depresije trebali da ocene kvalitet življenja brojkama na lestvici od 1 do 100, ispitanici koji su patili od depresije imali su rezultat 72,1, a ostali pacijenti koji su patili od angine pektoris, artritisa, dijabetesa ili astme imali su rezultat koji se kretao oko brojke 80.

Studija je pokazala i da je depresija odgovorna za smanjenje dužine životnog veka pojedinca i da utiče na pogoršanje neke druge bolesti od koje osoba boluje.
Zbog toga naučnici pozivaju lekare da budu oprezniji pri dijagnostifikovanju i lečenju depresije, jer je reč o bolesti koju nije teško lečiti i zalečiti ili izlečiti.

Izvor: Stetoskop