Žalosni umiru prvi
Objavljeno: 03.09.2008

Ako se probudite i poželite umreti, ako na to pomislite i tokom dana i nastavite tako razmišljati mesecima, mogućnost da umrete od kardiovaskularnih bolesti povećava se za 50 posto. Pronađite svoj "ikigai" - radost.

Ljudi koji često pomisle da bi radije umrli, nego živeli imaju veće šanse da im se to i dogodi u sledećih nekoliko godina, nego njihovim vršnjacima koji imaju radosniji pogled na život, zaključak je japanskog istraživanja.

Povećani rizik od smrti uglavnom je posledica kardiovaskularnih bolesti i spoljašnjih uzročnika – najčešće samoubistva.

Cilj istraživanja bilo je pre svega videti kako "ikigai" ili "radost i osjećaj zadovoljstva zbog toga što ste živi", utiče na rizik od smrtnosti, objasnili su dr Toshimasa Sone i njegovi kolege sa Medicinskog Univerziteta Tohoku u Sendai.

Istraživači su sedam godina pratili stanje 43.391 muškarca i žene u dobi od 40 do 79 godina u regiji Ohsaki. U tom periodu umrlo ih je 3048. Svi su upitani: "Imate li ikigai u svom životu?" i 59 posto reklo je da, 36,4 nije bilo sigurno, a 4,6 reklo je ne.

Oni bez osećaja ikigai najčešće nisu bili u braku ili zaposleni, osim toga bili su uglavnom slabije obrazovani, lošijeg zdravlja, pod većim mentalnim stresom i vodili su život s više boli. No i nakon što su istraživači iskoristili statističke metode za izravnjavanje ovih grupa, ljudi bez ikigaija i dalje su imali veći rizik od smrti nego drugi.

Uopšteno uzevši, ljudi bez ikigaija imali su 50 posto više šansi da umru zbog bilo kojeg razloga u odnosu na one iz grupe koji su smatrali da je vredno živeti. Osim toga, imali su 60 posto veći rizik od smrti kao posledice kardiovaskularnih bolesti, uglavnom moždanog udara i 90 posto veće šanse da umru zbog "spoljašnjih faktora".

Od 186 smrtnih slučajeva izazvanih spoljašnjim faktorima, 90 posto se odnosilo na samoubistvo.

Izvor: Stetoskop

Zašto je jedna od najefikasnijih metod za lečenje teške depresije - elektrokonvulzivna terapija, na dnu liste režima koji se primenjuju u lečenju poremećaja raspoloženja

Napadi na ECT, o lekovima se ćuti

Kardif - Nijednu drugu medicinsku terapiju zemlje, regioni, bolnice i doktori ne tretiraju na toliko različitih načina kao elektrokonvulzivnu terapiju (ECT). Ova činjenica je iznenađujuća u eri kada bi delotvorne terapije trebalo da se navodno primenjuju na jedinstven način. Zapravo, uprkos saglasnosti da je ECT najefikasniji metod za lečenje teške depresije, on se nalazi na dnu liste većine terapijskih režima koji se primenjuju u lečenju poremećaja raspoloženja.

Neke od neverica u vezi sa ECT potiču iz mračne prošlosti psihijatrije, kada su u mnogim zemljama pacijenti imali manje zakonskih prava od robijaša. Ne tako davno, fizički tretmani poput lobotomije i ECT mogli su se primenjivati na pacijente bez njihovog pristanka, a ponekad i kao metode kažnjavanja.

Međutim, ne postoji sličan protest onom protiv upotrebe antipsihotika koji su na sličan način nametani ljudima, a čak su korišćeni i za mučenje zatvorenika. I dok se sada mali broj ljudi podvrgava ECT protiv volje, a za to se uvek traži dozvola, ogroman i sve veći broj njih uzima antipsihotike pod lažnim izgovorima, uključujući decu, ranjive odrasle ljude, obolele od Alchajmerove bolesti i ostale pacijente čiji se životi terapijom skraćuju, pri čemu se ne ulaže napor za dobijanje njihovog pristanka.

Iako protivnici ECT smatraju da ova terapija uzrokuje oštećenje mozga, to je teško dokazati. Kao i antipsihotici, antidepresivi i sredstva za umirenje, ECT ima trenutno organsko dejstvo. Međutim, dok ECT retko, ako i uopšte, izaziva jasne kliničke simptome oštećenja mozga, što su pokazala i istraživanja na životinjama, antipsihotici često daju takve rezultate u vidu tardivne diskinezije I drugih sindroma. Isto važi za antidepresive.

Nema diskusije da ECT može da izazove kratkoročni gubitak memorije. Međutim, kritičari imaju teškoća da dokažu postojanje poremećaja pamćenja ili drugih problema kognitivne prirode koji traju duže od tri meseca. Niti se zaboravljanje autobiografskih podataka i nesposobnost memorisanja lista može tek tako pripisati ECT, jer se ECT retko primenjuje samostalno.

U stvari, mali je broj pacijenata koji je podvrgnut ECT, a koji ne uzima i benzodiazepane, koji kada se daju samostalno prave značajne probleme u pamćenju autobiografskih podataka, i antipsihotike, koji uzrokuju teškoće u memorisanju lista imena i telefonskih brojeva, i druge slične probleme. Ipak, za kognitivne poremećaje nakon psihijatrijske terapije ovi lekovi se retko, gotovo nikada, smatraju odgovornim.

To što kritičari ECT ne uspevaju da dokažu ono što se njima čini očiglednim ukazuje na aktivnu zaveru koja ima za cilj minimiziranje problema uzrokovanih terapijom, i sprečavanje oštećenih da traže nadoknadu. Zapravo, na nedavnim seminarima o ECT u Britaniji bilo je malo psihijatrijskih stručnjaka, a dosta predstavnika grupa pacijenata. Ispostavlja se da stručnjaci nisu isuviše zainteresovani za ECT ili se boje da će ih advokati pacijenata kinjiti.

Kao rezultat toga, čak dokazi da se raspoloženje i kliničko stanje pacijenta značajno popravilo nakon ECT mogu biti preinačeni u dokaz da je došlo do oštećenja mozga. Kada se pacijenti ponude da kažu da im je ECT pomogla, ili kada lekarski karton pacijenta ukazuje na klinička poboljšanja zahvaljujući terapiji, očigledni boljici se tumače tako da ukazuju na disinhibiciju i retardiranost koja je posledica oštećenja mozga.

Ima boljih povoda za kritiku u mentalnom zdravlju od ECT. Gde je briga za milione onih koji postaju fizički zavisni od antidepresiva? Gde su protesti protiv tretiranja odojčadi antipsihoticima? Uzimajući u obzir činjenicu da ni jedna kompanija sa trenutno patentiranim lekovima ne sprovodi kampanju da pomogne lekarskom i medicinskom osoblju da prepozna simptome poremećaja u motorici koje pokazuje jedan od deset pacijenata podvrgnutih psihijatrijskoj jedinici, a koji se brzo mogu izlečiti benzodiazepanima ili ECT, kako je moguće da tih simptoma uopšte nema? Zašto je nemoguće naći na internetu bilo išta drugo osim osude ECT i reči hvale za terapije lekovima?

Čini se da kritičari ECT smatraju da ukoliko ne iskoriste svaku priliku da protestuju protiv primene ove terapije, njeni pobornici  će je nametati ljudima kojima nije potrebna. Međutim, marketinški sektori namenjeni maksimiziranju primene ECT ne postoje, što nije slučaj kada je rečo opijatima.

Ovo neracionalno sagledavanje ECT gotovo je sigurno dovelo do još većeg broja ljudi koji su završili na lekovima, što je rezultiralo još većim brojem problema u vezi s memorijom i oštećenjem mozga. Ponekad se čini da se kritičari ponašaju u skladu s romantičnom iluzijom da bi, ukoliko bi mogli da samo ukinu ECT, mentalna oboljenja nestala zajedno s njom. Sigmund Frojd bi bio fasciniran.


Autor članka Dejvid Hili je profesor psihijatrije na Univerzitetu u Kardifu; kao stručni svedok učestvovao je na suđenjima za ubistva i samoubistva počinjena pod dejstvom antidepresiva, a doprineo je i tome da američke i britanske vlasti obrate pažnju na ove probleme.

Prevela: Marija Kojčić

Izvor: Danas

Poverenje je ključ za sreću

U vremenima kakva su danas, kada niko nije imun na depresiju, Danci su najsrećniji ljudi na svetu zahvaljujući međusobnom poverenju koje, nažalost, u svetu nije u velikoj ponudi.

Bez obzira ko i gde radi "merenja sreće", 5,5 miliona ove skandinavske zemlje nalazi se na vrhu grupe najsrećnijih poslednjih 20 godina.

Ekonomisti, dok isprobavaju nove metode kako bi što bolje izmerili sreću, kažu da Danci, koji su i među najimućnijima u svetu, imaju tradiciju jednakosti i poverenja koju ne kopiraju mnogi.

Možda je jedan od najboljih dokaza poverenja slika danske berze. Ona nije izbegla globalne potrese i od početka ove godine je izgubila 37 odsto, ali već pet godina ima najbolje performanse među razvijenim tržištima, bolje i od naftom bogate Norveške.

Ekonomista OECD Justina Fišer sreću Danaca pripusuje činjenici da ljudi "konzumiraju" relativno jednake delove bogatstva i veruju jedni drugima.

"Danska je jedna od zemalja sa najvećim nivoom poverenja među ljudima", istakla je Justina Fišer za Rojters, dodajući da su u drugim državama ljudi mnogo ciničniji kada je reč o institucijama, od vlade do biznisa, kao i u međusobnim odnosima.

Danska je, inače, jedna od prvih zemalja koja je u uslovima tekućih potresa na finansijskim tržištima obećala neograničene garancije depozita.

"Poverenje u druge, kao i institucionalno poverenje, ali posebno u druge, značajan je i odlučujući faktor za dobar subjektivni osećaj", naglašava Justina Fišer.

Diplomata Klavs Holm navodi da mnogi Dansku slikaju kao nekada Hans Kristijan Andersen - kao zemlju malih sirena, dok istovremeno ne vide "jedinstvene danske vrednosti".

"Danci su 'srećni ljudi'. Zašto?", pita se Holm i odgovara da Danci uživaju u običnim zadovoljstvima poput plivanja u luci koje bi se na nekom drugom mestu smatralo suviše rizičnim.

Jedna od srećnih, dekoraterka Mete Elevang Petersen, 26-godišnjakinja koja na biciklu krstari Kopenhagenom, sreću objašanjva time što se oseća bezbednom i što može da se osloni na druge.

Zašto Danci imaju toliko poverenja jedni u druge nije baš sasvim jasno, ali se čini da je poverenje nešto što se prenosi generacijama, kaže profesor sa Univerziteta Arhus Kristijan Bjornskov.

"Verujemo da poreklo tog poverenja treba tražiti daleko u prošlosti. Verovatno u nekim vikinškim normama".

U prilog tome govore istraživanja koja pokazuju da su Skandinavci koji su emigrirali u SAD u XIX veku danas Amerikanci sa najviše poverenja.

Justina Fišer iz OECD pak ukazuje na vezu poverenja i ekonomskog rasta. Profesor Bjornskov se slaže da je dansko poverenje povezano sa boljom ekonomijom i boljom konkurentskom pozicijom.

"To znači da pravni sistem funkcioniše bolje u Danskoj, obrazovni sistem radi bolje nego u većini drugih zemalja. Poverenje doprinosi sreći, ali i konkretnim ekonomskim rezultatima", kaže ovaj profesor.

Bjornskov očekuje da u uslovima globalne krize i Dancima životi budu turobniji, ali prognozira i da će oni ostati na čelu liste najsrećnijih ljudi u svetu.

Beta.

Izvor: B92

Depresija najčešća u 48. godini života
Autor: Tanjug | 20.01.2009. - 08:26

Mnogi ljudi se osećaju depresivno u srednjim godinama i istraživanja pokazuju da to zaista jeste životno doba velikih emotivnih nestabilnosti, a dobra vest je da posle ovog životnog perioda, u zlatnim godinama, nivo raspoloženja raste.



Londonski naučnici su nacrtali krivulju koja predstavlja raspoloženje tokom života, pri čemu je istraživanje obuhvatilo ispitanike širom sveta, od Albanije do Zimbabvea.
Ta krivulja liči na latinično slovo U, jer je raspoloženje na visokom nivou u mladosti, u srednjem dobu na niskom, da bi se u starosti linija opet vinula nagore, što označava dobro raspoloženje.
Naučnici su analizirali podatke o depresiji, anksioznosti, mentalnom i telesnom zdravlju na ogromnom uzorku od dva miliona ljudi iz raznih područja sveta.
Prosečno, godina u kojoj se čovek najlošije oseća ako se posmatraju sve nacije jeste 48. godina života, s tim što ima razlika medju regionima - prosečan Britanac se najlošije oseća u 36. godini, a Portugalac u 66. godini.
Jedno od objašnjenja zašto je osoba u srednjim godinama sklona depresiji jeste da shvata da neće uspeti da ostvari sve svoje težnje i da uradi sve što je tokom života planirala i želela.
Drugi razlog bi mogao biti to što, kako godine prolaze, sve više ljudi koje znamo umire, što nas neminovno navodi na razmišljanja o sopstvenoj prolaznosti i smrti.
Naučnici smatraju da je oko šezdesete godine čovek razrešio sa samim sobom ta pitanja i tada nastupa miran period.
Najbolja vest, tvrde stručnjaci, jeste da ako doživite 70. godinu relativno dobrog zdravlja, osećaćete se srećno poput dvadesetogodišnjaka.


Izvor: Blic

    Mislim da je depresija u pitanju (mozda teska) kod moje supruge, ali zasto povecana sklonost prema religiji ? Ili je nekakav drugi poremecaj?

Depresivni ljudi cesto negde traze utehu, izlaz, nadu, i religija je za to veoma podobna.

Nije poremecaj samo po sebi, osim ako ne zalazi u neke bizarnosti; a depresija kao poremecaj treba da se leci strucnom intervencijom.

 Hvala na prethodnom odgovoru.  I ako tada nisam nista poznavao iz te oblasti (depresija i tako nesto),pokusavao sam da suprugu nagovorim da trazi lekarsku pomoc,ona je to odbijala,govoreci da ona nije "luda".  U pocetku je vise verovala u magiju ili tako nesto, cemu sam seprotivio. Tada me je pocela drugacije da gleda,kao da gubi poverenje u mene i ako ga je ranije imala(do tada smo u braku ziveli 20 god).  Oseco sam tada da mnogo sta krije od mene.  Sve me je to cudilo.  Primecivao sam da izbegava poznate ljude,a kasnije i mene sto je pravdala da je umorna.  Pomislio sam da je tako,jer je radila samostalni posao krojenja i sivenja za poznatog kupca. Kasnije sam i ja postao agresivniji,mislim verbalno sto je pogorsavalo situaciju.  Na kraju nisam zahtevao nista od nje sem vodjenja ljubavi,ali ito joj je tesko padalo. Moglo bi se toga jos navesti,ali. . . Posle toga ostavila je sve,nas porodicu,kucu,posao,sto nas je jako iznenadilo. Dosla je kod brata i njegove porodice,ali ni sa njima ne moze da bude vec joj je brat dao zaseban stan,jer zeli da bude izolovana. U kasnijim razgovorima telefonom sa njom, shvatio sam da je jos teze razumeti je i voditi razgovor sa njom.  Mnogo sta umislja i dalje misli d a joj je neko "nesto uradio"mislim na magijui da bi umrla kad bi dosla ovde u kucu itd. . . itd. Da kazem da su njeni brat i roditellji poverovali njenim umisljotinama dok ioni nisu shvatil. Preko ovih foruma naucio sam i ja nestoi iz da kazem psihologije.  Video sam da su oni simptomi vezani za depresiju skoro svi bili zastuoljeni kod moje supruge,ali ti drugi depresivni ljudi ne beze od kuce kao da ih nesto tera.  Jos da kazem da odbija moju pomoc,a i zivimo u razlicitim gradovima.  Preko sina koji zivi samnom,saznajem da i dalje nije u boljem stanju,mada je proslo vise od 2 god kako nismo zajedno.  Ko je poznaje tesko moze da je sretne,jer je uglavnom u kuci spava,gleda TV ili pomalo se bavi sivanjem da kazem ida je loseg imuniteta,vecinom je i prehladjena.            

Ljudi mogu iz raznih razloga verovati u magiju. Iako se to svakako moze povezati i sa nekim drugim poremecajima, to bi vodilo u patologijzaciju mozda tamo gde je nema. Ukoliko je u pitanju zaista depresija, onda mora potraziti pomoc, i to svakako ne znaci da je luda. To je jedna od predrasuda prema pomoci koju ljudima pruzaju psiholozi ili psihijatri.
Depresija je oboljenje, koje cesto moze biti i cisto organsko.

Sto se opet magije tice... Ljudi sebi ponekad teze da objasne neke stvari. Kada to nisu u stanju svojim postojecim znanjima i iskustvima, oni pribegavaju iracionalnom, magijskom objasnjenju. Medjutim, ukoliko to dobije razmere sumatnutosti, i ukoliko se ceo zivot osobe vrti oko toga, plasim se da dijagnoza moze biti teza od depresije.  Naravno, ovo su samo ciste pretpostavke, jer je za bilo koju dijagnozu potrebno daleko vise informacija.

Ne zelim da te osudjujem, ali je ovo jako pogresno i sebicno. Osoba u depresivnoj epizodi nema volju ni za cim, a kamoli za seksom. No, rekoh, necu da osudjujem, jer od toga niko nece imati koristi.

Mislim da bi bilo jako vazno da probas da dopres do nje (uz pomoc rodjaka, prijatelja, odnosno nekoga kome veruje) jer nelecena depresija (pod pretpostavkom da je depresija) moze imati prilicno gadne komplikacije, od kojih je najgori suicid. Nemam nameru ni da te plasim, vec samo da ti predocim ozbiljnost problema.

Ako magijska uverenja prihvatimo kao sumanutosti, onda po sredi moze biti neki shizoafektivni poremecaj, sto je jos teze i gore od depresije, i sto i te kako zahteva strucnu intervenciju. Pomozi joj dok ne bude jos gore.

Hvala na savetu.Prihvatam da je to bilo pogresno sa moje strane ali posto se to udaljavanje od mene pocelo nekako odjednom desavati,sto me je jako zbunjivalo,naravno zbog moga tadasnjeg neznanja iz oblasti u koji spada taj problem(iako imam odredjeno obrazovanje iz drugih oblasti). Mislim da bi dobro bilo da se u svim skolama uvede predmet koji bi obradjivao ovakve teme(u moje vreme to nije bilo u tehnickim skolama).Mislim da se jako stidela,pa je zelela da sakrije i od mene sto je vise mogla, takodjei od ljudi oko nas. Iz tih razloga obratila se svome bratu za pomoc. Dalje mislim da joj i brat njen "ne sme" predloziti lecenje kod ljudi strucnih za to, ali smatram da koristi lekove, sto je mozda  cinila dok je bila samnom. Naravno to bez lekarskog nadzora moze da bude nekorisno.Ja svakako pokusavam da joj pridjem u pomoc kao i preko sina, ali ona svaki pokusaj pogresno protumaci. Prihvata samo bratovu pomoc i to tako sto joj brat,kako se to kaze "ide niz dlaku",plaseci se da joj da bilo kakav predlog.Zato sam idosao na ovaj forum zeleci da nekakav savet.

Koriscenje lekova na svoju ruku ne samo da moze biti nekorisno, nego moze biti opasno.

Ukoliko jedino prihvata bratove sugestije, onda bi mozda bilo najbolje da sa njim razgovaras, i predocis mu ozbiljnost situacije, kako bi (nadajmo se) on mogao uticati na nju.

To ponasanje ''niz dlaku'' joj ne moze biti od koristi, dok god se nesto konkretno ne ucini po pitanju njenog stanja.
Uostalom, moze joj predloziti odlazak kod lekara opste prakse (ne mora to uopšte biti strucnjak iz oblasti mentalnog zdravlja), pa ce lekar znati kuda dalje da je uputi i, sto je mozda i vaznije, ispravno da je informise o znacaju odlaska po pomoc.