bavite se sportom i ne gledajte depresivne filmove i serije, ne srecite se sa depresivnim ljudima i na kratko se odrecite bluza.

Svakodnevno smo suočeni s nizom situacija koje u nama proizvode različita osećanja i doživljaje. Ova stanja i izmenjene sutuacije umnogome mogu izmeniti dotadašnji kvalitet života svakog pojedinca. Oboleli od depresije najčešće ne shvataju njihovu bolest ili nemaju dovoljno potencijala da je prepoznaju i uhvate se s njom u koštac.

Kako, zapravo, shvatiti depresiju? Istraživanja su potvrdila činjenicu da je depresija jedan od najvećih paradoksa u medicini i društvu u celini.

Mada stotine miliona ljudi širom sveta trpe simptome depresije, samo trećina od tog broja potraži pomoć svog lekara. Odgovarajući tretman, po našim saznanjima, dobije samo 10-20 odsto. U velikom broju slučajeva depresija je izlečiva, ali samo saznanje da treba potražiti pomoć i suočiti se sa sobom i svojim problemom, posetiti psihijatra ili psihologa u većini slučajeva je "mission impossible".

Ako bismo želeli da ukratko naznačimo uzrok nastajanja depresije, onda je to najčešće kombinacija genetskog potencijala, nasleđe i uticaj spoljnih okolnosti.

Najčešće smetnje koje se uočavaju kod osoba obolelih od depresije jesu izmene u intelektualnom funkcionisanju, naročito pad koncentracije, konfuzija, dezorganizacija i dezorijentacija dotad drugačijeg funkcionisanja posmatrane jedinke, visok intenzitet neprijatnih osećanja, kakva su strah, bes, tuga, gnev, očaj, zatim odustajanje od mnogih aktivnosti koje je osoba dotad sprovodila, gubitak volje i energije, povlačenje iz društva i gubitak kontakata s okolinom, osamljivanje, poremećaji spavanja, izmene u apetitu...

Iskustvo u radu govori mi da osobe koje imaju ovakve i slične simptome često zbog iscrpljenosti i pada imuniteta obolevaju i od drugih bolesti, takozvanih psihosomatskih oboljenja, kao što su, na primer, glavobolja, visok krvni pritisak, poremećaji rada štitne žlezde, poremećaji rada srca...

Razvoj bilo kog od aspekata tih tegoba utiče na osobe koje osećaju tegobe, menjanjući im vlastiti doživljaj, te postaju nesigurne i stide se svog ponašanja, u nemogućnosti da to sve objasne svojoj okolini, koja istovremeno ima niz primera i zaključaka zbog kojih te osobe ne bi smele da budu depresivne. Često se dešava da gube poverenje u ljude, pogotovo one iz svog neposrednog okruženja, da postaju nesigurne, da se stide ili da pojačavaju neprijatne asocijacije.

Dilema zbog koje se osobe s ovim tegobama ne javljaju lekaru prvenstveno je strah da će ih okolina izložiti ruglu, podsmehu i ismejavanju ukoliko bilo ko sazna da su posetile psihijatra ili psihologa. Tome, naravno, umnogome doprinosi i neobaveštenost i neznanje o samoj proceduri terapeuta ili pak psihoterapiji.


Veoma bitan momenat u savlađivanju uticaja faktora, bilo spoljnih ili unutrašnjih, jeste sposobnost prilagođavanja. Stvarno prilagođeno ponašanje predstavlja vođenje računa o usklađenosti modela za život, uz preuzimanje odgovornosti za uspehe, neuspehe, greške ili pak gubitke.
Podrazumeva se, zapravo, sklad između zahteva sredine i vlastite samostalnosti i slobode. Naravno, nije lako ostvariti prilagođenost u ponašanju i prilagođenost uopšte. To se može samo ako se savladaju prepreke i teškoće na koje se nailazi, a povremeni neuspesi u ostvarivanju ciljeva podnose bez većih stradanja. Ukoliko se teškoće ne savladaju ili se neuspesi ponavljaju, mogu se javiti razni modeli neprilagođenog ponašanja.
Najčešći su sledeći oblici:

1. Agresivnost, kao jedna od najčešćih pojava u ponašanju, obično proizlazi iz neuspeha, nezadovoljstva, neslaganja, nesposobnosti da se određene situacije prevladaju, ili pak neuspeha u zadovoljenju određenih motiva, što za posledicu ima promenjeno ponašanje i izmene u psihičkom statusu. Kod mladih, a i kod starijih, agresivnost je najčešća reakcija na neuspeh. Ona izaziva ne samo ljutnju nego i bes. Umesto da pojedinac traži uzrok u sebi i svom ponašanju, on za neuspeh optužuje nekog iz okruženja, te na njemu iskaljuje bes, a ponekad se s njim i fizički obračunava. Agresija smanjuje psihičku napetost, ali nikada ne rešava problem i često dovodi do sukoba, najčešće - bespotrebnih. Ponovljeni neuspesi u ostvarivanju važnih ciljeva stvaraju osećanje nesigurnosti, sumnju u sopstvenu vrednost, nelagodu, te dovode do stanja teško podnošljive strepnje - anksioznosti.
Anksioznost se objašnjava kao stanje intenzivnog osećaja nespokojstva i zabrinutosti, koje može izazvati psihičke poremećaje, i one lakše i one koji zahtevaju intervencije psihijatra ili psihologa - psihoze i psihotične reakcije, fobije, brojna psihosomatska oboljenja...

2. Alijenacija je termin koji se pominje u humanističkoj filozofiji i psihologiji. To je stanje koje obeležava period nakon psihičkog stradanja, a koje ne mora označavati razvoj psihijatrijskog poremećaja, već samo podrazumeva osećaj nezadovoljstva životom, gubitak smisla i radosti za događaje što su dotad bili propraćeni užitkom, zatim prestanak ili bitno umanjenje želje za stvaranjem, potvrđivanjem, dokazivanjem, razvijanjem sposobnosti... U ovom periodu preovlađuje osećaj usamljenosti, nemoći, otuđenosti od okoline, pa i od samog sebe, te nezainteresovanost i otuđenost od zbivanja u okruženju.

3. Poseban oblik pomenutog neprilagođenog ponašanja jeste anomija, kao jedan od oblika alijenacije. Ona podrazumeva neprihvatanje važećih društvenih normi i propisa (naziv je dobila po grčkoj reči "nomos", koja označava "zakon"). Osoba postaje nezainteresovana i za tekuća društvena pitanja, propise, zakone i njihove moguće izmene. Danas se anomija, kao oblik raspoloženja, javlja i među starijim ljudima i među omladinom. Naročito je izražena kod ljudi koji su preživeli razne društvene katastrofe i lične tragedije.
Veoma je upečatljiva tokom društvenih kriza. Osobe u tom periodu zauzimaju prepoznatljivo razmišljanje: "Pošto ništa ne mogu izmeniti i od mene ništa ne zavisi, nema razloga da zauzimam bilo kakav stav prema bilo čemu, ili da bilo šta preduzimam..."

Psihoterapija je prvenstveno važna zato što ima zadatak da osobi osvesti situaciju kako bi je mogla shvatiti. Da shvati i stekne uvid u svoje psihofizičko stanje i što pre se angažuje na realizaciji ugroženih aspekata i razrešenjem svojih životnih problema što pre ostvari cilj, tj. ozdravi.

Naravno, bitan momenat sadrži procenu toga kad je pravi trenutak za terapiju i na nju treba gledati kao na sredstvo realizacije sebe i svog cilja, a ne sve to posmatrati kao tajnovitost i misteriju kroz koju, kako se obično kaže, nije niko prošao.

Vrlo brzo u kontaktu s terapeutom saznaje se za osobe iz okoline, koje su takođe u istom ili sličnom problemu. Veoma je važno uveriti se da niste jedini koji imate depresivne smetnje, da niste "unikat".

Nažalost, ordinacije su pune pacijenata s tegobama koje smo naveli, ali naša sredina još ne prihvata potrebu za povremenim savetovanjem s psihologom ili psihijatrom kao našu potrebu i neophodnost kojom je jedino moguće održavati, popraviti, stabilizovati ili pak korigovati, po potrebi, vlastiti mentalni status.

Kao što smo vrlo pojednostavljeno već rekli, ako organizam pretrpi bilo kakvu stresnu situaciju, u njemu nastaje niz biohemijskih reakcija u kojima se kao produkti metabolizma luče stresni hormoni, štetne materije. Ove, novonastale supstance imaju štetno dejstvo na naše sisteme organa i pogotovo utiču na razvoj bolesti centralnog i perifernog nervnog sistema, srca i krvnih sudova, s tim što izazivaju nezaobilazne psihičke poremećaje. Kod otpornijih na stres se radi o prisustvu boljeg mehanizma samoodbrane u stresnim situacijama i štetne materije o kojima smo govorili se luče ređe, kraće i nemaju toliko jako dejstvo. S druge strane, kod onih slabijeg psihičkog statusa i slabijih odbrambenih mehanizama, ove materije mnogo više utiču na organe i njihove funkcije.
Uprošceno, dakle, u mozgu se tokom dejstva stresnih hormona blokiraju funkcije hormona raspoloženja i na taj način uništavaju mnoštvo moždanih celija i njihovih funkcija. Ukoliko preovladava oštecenje, recimo, centra za raspoloženje, ta osoba će imati klinički više naznaka pada raspoloženja, nezadovoljstva...
Stresne okolnosti koje najčešće dovode i inicraju depresivna raspoloženja su mnogobrojne i skoro se ne mogu odvojiti od svakodnevnih uobičajenih događaja. One mogu biti uzrok i depresije i problema koje život nosi. Zato i jeste važno naučiti prepoznati situaciju, pravilno je doživeti ili proći kroz nju na što bezbedniji način po vlastiti organizam. Ali, u svemu je najvažnije upoznati sebe i svoje reakcije dovesti do savršenstva kontrole kako ne bi došli u situaciju da morate pomagati sebi nego jednostavno umeti vladati sobom.
Iz tih razloga je veoma važno blagovremeno, kako kažemo popularno, raditi na sebi, da ne bismo stradali u situacijama koje su u najvećoj meri nepredvidljive.

Najčešće opisivani faktori i sutuacije koje dovode do simptoma depresije su smrt bračnog druga, bliske osobe ili člana porodice, kućnog ljubimca, selidbe i velike promene načina života, siromaštvo, gubitak posla i nezaposlenost (u odredenim okolnostima), pretrpljena katastrofa, razbojništvo, silovanje, sudski procesi, beskućništvo... i još mnogo toga.
Ovo su situacije koje su potpuno opravdane u nastajanju simptoma, ali postoji čitav niz faktora koji su proizvod nezadovoljstva ili pak nesnalaženja, ili nedovoljno dobre procene situacije u kojoj se neko nalazi. Danas je prisutno i to da se do materijalnih bogatstava dolazi na one načine koji će u narednom vremenskom periodu dovesti do niza psihičkih poremećaja, kao proizvod neznanja i neobrazovanosti u sticanju imetka, te se iz ove kategorije vrlo često registruju pacijenti.

Kada sumiramo ono što laik treba da zna o depresiji, dolazimo do sledećeg:

- radi se o biohemijskom poremećaju u mozgu, u delovima zaduženim za raspoloženje,
- postoji genetska predispozicija u obolevanju od depresije,
- depresija nije ludilo niti sumanutost i ne može se "dobiti" snagom volje ili svesnim naporom,
- ona nije stil života, niti posledica načina razmišljanja,
- od depresije može oboleti osoba bilo kog životnog doba,
- blagovremeno treba prepoznati depresiju i krenuti sa psihoterapijom pre nego što lekovi budu neophodni i neizbežni,
- što depresivno stanje traje duže, klinička slika je teža, a lečenje sve dugotrajnije i napornije.
Zbog svega ovog potražite pomoć kada primetite da ste promenili raspoloženje, da vam je koncentracija bitno smanjena, da ste nezainteresovani za posao, za okolinu pa i sebe. Jasno, pomoć potzražite od stručnjaka, a uzrok obavezno tražite u svom dosadašnjem modelu reagovanja, načinu života i navikama. Ne očekujte od lekara da ima čarobni štapić, već lečenje najpore i u najvećoj meri zavisi od vaše želje da upoznate i promenite sebe, pa tek onda od terapeuta.

Mr sc. med. dr Dragana Daruši,

Нови начини борбе против депресије (1)

Лидија Новаковић

Опустите се читајући књиге

Предах од свакодневних проблема можда се налази између корица добре књиге.

У Великој Британији, неки доктори препоручују пацијентима читање књига самопомоћи. Појединим пацијентима који пате од депресије или анксиозности, то може више користити него класична психотерапија. Наравно, не препоручују се било какве књиге, већ само оне које доктор одобри (јер из области самопомоћи има доста некорисних, лаички написаних, па самим тим и штетних књига). Овај облик терапије већ добија и име - библиотерапија. Није предвиђен за сваког пацијента, већ само за поједине који сами покажу жељу и вољу за оваквом терапијом.

То нису уопштене и сувопарне књиге, већ штива у којима се нуде конкретне технике за превазилажење неких психолошких проблема.

Ова техника је многим Британцима помогла, па се надамо да ће слични покушаји бити учињени и код нас.

Терапија шетњом

Може ли разговор са психотерапеутом бити делотворнији ако се дешава на отвореном простору?

Није ништа ново да кретање и физичка активност побољшава расположење. Неки психотерапеути су то сазнање искористили у својој пракси: подстичу пацијенте да шетају, трче или дижу тегове и при том причају о својим проблемима. Резултат може бити двострука добробит за пацијента.

Један од заступника оваквог лечења тврди: "Физичка активност убрзава терапију. На тај начин се емоције боље ослобађају него док пацијент седи у столици. Зачетник ове врсте терапије је К. Џонсгард, професор Универзитета у Сан Хозеу. Он је ове технике почео да користи још 1970. године. Његова главна област интересовања су поремећаји расположења. Он тврди да физичка активност може бити ефикасна попут пилуле, само без нежељених ефеката. Вежбе ослобађају телесне хемикалије задужене за добро расположење (сетите се само какво задовољство осећате после напорног вежбања). Такође, вежбе изазивају позитивне хормонске промене у организму, а то може бити основа за трајно ослобађање од депресије. Ако депресивном пацијенту вежбање постане свакодневна рутина, то је велики корак ка излечењу. Такође - боља форма, циркулација и физички изглед - све то доприноси да пацијент поправи мишљење о самом себи, што додатно појачава позитивне ефекте психотерапије.

И раније се знало да су телесне вежбе добре за расположење, а корисна је свакако и психотерапија. К. Џонсгард и његови сарадници били су први психолози који су спојили ова два у једно, тврдећи да је комбинација делотворнија од одвојених дејстава. Једна од заступница ове технике каже: "Код неких људи, физичка активност подстиче рад десне стране мозга, што доводи до ослобађања интуитивног мишљења. На тај начин, ови људи успешније могу да сагледају сопствени проблем и да дођу до решења."

Ова психотерапеуткиња свој посао обавља тако што иде са клијентима у дуге шетње поред реке, и уз то с њима разговара. Она још каже: "Шетња по свежем ваздуху асоцира клијента на здрав приступ животу, а лежање на психијатријском каучу може да изазове супротне мисли - лежећи положај заузимамо кад смо болесни."

Има и научних доказа за овакве тврдње. Године 1982. у медицинском часопису "Жене и терапија" објављена је студија о следећем истраживању: испитанице из прве групе су непосредно пре психотерапијске сеансе трчале или ходале пола сата до сат. Друга група жена је одлазила на психотерапију на уобичајени начин. Студија је доказала да су жене из прве групе приступале сеанси на позитивнији начин, са више снаге, енергије и постигнућа.

Т. Хенгеш, брачни и породични психотерапеут, прича о следећем случају: "Дуго сам радио са једним депресивним клијентом. Антидепресиви нису били од помоћи. Стално смо понављали исте приче и вртели се око истих тема без икаквог напретка. Онда сам открио клијентову љубав према биљкама, био је прави уметник у баштованству. Изашли смо напоље и уз рад у башти обављали психотерапијске разговоре. Коначно сам имао приступ његовој целокупној особи, почео је да се потпуно отвара и открива своје емоције без задршке. Терапија напољу водила је брзом напретку."

Наравно, ова врста терапије није погодна за сваког пацијента и за сваку ситуацију. Неке теме су исувише болне да би се откривале на улици. Па ипак, за већину депресивних пацијената - ово је добра шанса.

Двоминутне стратегије против стреса и депресије

Није вам потребно читаво поподне у спа-центру да бисте се ослободили негативних осећања. Да видимо шта се може учинити за неколико минута:

      - После дуготрајног седења, нежно измасирајте стопала. Можете их потопити и у миришљаву купку.
      - Уместо да осуђујете туђе мане, нађите нешто хумористично у њима и насмејте се.

      Свакодневни објекти који нас окружују могу деловати опуштајуће: збирка књига може вас подсетити на време када сте их читали, CD може призвати тренутак када сте први пут чули ту песму, миришљаве свеће могу за трен направити опуштајућу атмосферу.

Извор: Крстарица

Liječenje depresije – svjetlo na kraju tunela
Autor Davor Bodor, dr.med. specijalizant psihijatrije
      
      
Iako su i danas prisutne brojne nepoznanice o nastanku depresivnog poremećaja, suvremena psihijatrija raspolaže brojnim, djelotvornim i raznovrsnim biološkim (psihofarmakoterapija, terapija svijetlom, deprivacija spavanja i kronoterapija te elektrokonvulzivna terapija), psihoterapijskim (kognitivno-emocionalna-bihevioralna terapija) i socioterapijskim metodama liječenja (interpersonalna terapija). Upravo ovakav kombinirani pristup u liječenju ovakvih bolesnika daje najbolje rezultate. No, koliko je važno učinkovito liječenje depresivne epizode, jednako toliko je važno i što osoba čini nakon depresivne epizode.

PSIHOFARMAKOTERAPIJA DEPRESIJE

Zahvaljujući dostupnosti relativno velikog broja djelotvornih, sigurnih i dobro podnošljivih antidepresiva, ali i drugih psihofarmaka s antidepresivnim učinkom, možemo reći da je psihofarmakoterapija temelj uspješnog liječenje depresivnih poremećaja. Ovdje je, odmah na početku, važno za naglasiti da svaki depresivni bolesnik treba dobiti individualno određeni i njemu prilagođeni oblik liječenja, pri čemu valja voditi računa o nuspojavama kako bi prihvatljivost lijeka od strane bolesnika bila optimalna. Osim u liječenju depresivnih simptoma, uloga je psihofarmakoterapije i u smanjivanju opasnosti od ponovne bolesti.

Antidepresivi


Antidepresivi su skupina lijekova različite kemijske strukture, različitog mehanizma djelovanja i kliničkog učinka, koji otklanjaju simptome depresije. Da bi neki lijek svrstali u ovu skupinu potrebno je da djeluje barem na depresivnu epizodu umjerenog stupnja izraženosti, a po nekima i na teške depresivne epizode. Oni predstavljaju temelje uspješnog liječenja depresivnog poremećaja.
Antidepresivni učinak ovih lijekova sastoji se u poboljšanju raspoloženja, motivacije, psihomotornih i voljnih funkcija, te u povećanju životne energije i regulaciji vitalnih funkcija kao što su uzimanje hrane, spavanje i budnost te seksualne funkcije.
Mehanizam djelovanja antidepresiva nije još u potpunosti razjašnjen, no postoji više teorija, mi ćemo ovdje navesti samo onu najvažniju. Prema toj teoriji najvažnijih učinak antidepresiva sastoji se u povećanju koncentracije molekula odnosno neurotransmitera zadovoljstva u mozgu koje skupnim imenom zovemo monoamini a u njih ubrajamo serotonin, noradrenalin, dopamin. Antidepresivi bi njihovu koncentraciju povećavali blokadom enzima koji sudjeluje u razgradnji monoamina, takozvani MAO (monoaminooksidaza) ili blokiranjem ponovne pohrane monoamina u presinaptičke završetke. Prema opisanom teoriji, razlikujemo i sljedeće skupine antidepresiva:

neselektivni inhibitori ponovne pohrane monoamina:

    * klomipramin - Anafranil
    * amitriptilin - Amyzol
    * maprotilin - Ladiomil

neselektivni inhibitori ponovne pohrane serotonina (tzv. SIPPS):

    * fluoksetin - Prozac, Portal, Fluval
    * fluvoksamin - Fevarin
    * paroksetin - Deprozel, Seroxat
    * sertralin - Zoloft, Luxeta, Halea, Asentra
    * escitalopram - Cipralex
    * citalopram - Starcitin, Citalon


inhibitori monoaminooksidaze tipa A:

    * moklobemid - Aurorix


Ostali antidepresivi:

    * tianeptin - Coaxil
    * reboksetin - Edronax
    * venlafaksin - Efectin, Efectin ER, Velafax
    * mirtazapin - Calixta, Mirzaten, Remeron
    * hipericin - Aktivin H, Hyperici Aktiv



Od navedenih lijekova valja posebno istaknuti tzv. SIPPS-e obzirom na njihovu manju toksičnost i bolju podnošljivost te sigurniji profil u odnosu na nuspojave u odnosu na ostale lijekove. Zovemo ih još i antidepresivima prve linije ili prvog izbora, tako da ih mogu propisivati i liječnici primarne zdravstvene zaštite. Budući imaju slabo izraženu antikolinergičku aktivnost mogu se primjenjivati i kod bolesnika s glaukomom i hipertrofijom prostate, a budući imaju neznatne kardiovaskularne nuspojave mogu ih koristiti i srčani bolesnici.

KOGNITIVNO-EMOCIONALNO-BIHEVIORALNA TERAPIJA ( KEBT)

KEBT predstavlja strukturirane, konkretne i na problem orijentirane psihološke postupke s ciljem identifikacije problema, ispitivanja alternativa, stvaranja terapijskog odnosa, prepoznavanja povezanosti raspoloženja (emocija), mišljenja i djelovanja, poticanja aktiviteta i poboljšanja socijalne kompetentnosti, te promjene kognitivnih i ponašajnih obrazaca. Bolesniku se pristupa kao pogrešivom ljudskom biću koje može shvatiti pogrešnost svojega ponašanja i promijeniti ga. Bolesnici često imaju izraženu potrebu za ljubavlju, prihvaćanjem i odobravanjem i kada su prihvaćeni njihovo se stanje popravlja. No napredak je moguć samo ako se promijeni njihova iracionalna filozofija. Ona je važna u osposobljavanju bolesnika da se samostalno nosi s mogućim budućim depresivnim teškoćama, krizama i mogućim recidivima, odnosno da ih prevenira.

INTERPERSONALNA PSIHOTERAPIJA (IPT)

Interpersonalna psihoterapija polazi od pretpostavke da se ranija interpersonalna iskustva ogledaju u sadašnjem socijalnom ponašanju i usmjerava bolesnika na ovdje i sada, na odnose prisutne u sadašnjosti. Cilj je terapije postizanje uspješnog ispunjavanja socijalnih uloga i prilagodba bolesnika na problematične interpersonalne interakcije.

I za kraj nabrojmo nekoliko, u prvi mah jednostavnih savjeta, za bolje danas ali i bolje sutra:


1. Izaberite zdrav život, jer zbilja je «u zdravom tijelu zdrav duh» a to znači dobar san, zdrava prehrana i umjerena fizička aktivnost;
2. Budite ono što jeste, ne igrajte uloge, to iscrpljuje i prazni čovjeka;
3. Učite biti sretni;
4. Duhovno jačajte;
5. Budite proaktivno usmjereni na svoje ciljeve i ostvarenje želja, vizualizirajte cilj i time povećajte šanse za uspjeh;
6. Gledajte na problem kao na mogućnost da naučite nešto novo;
7. Ne budite žrtva i mučenik;
8. Uvijek imajte par igrača na klupi za rezerve, ako ne ide na jednom polju u životu, možda ćete biti bolji u nečem drugom;
9. Vježbajte pozitivno mišljenje;
10. Umjesto da kritizirate druge pohvalite ih;
11. Naučite oprostiti;
12. Slobodno izrazite svoje osjećaje, oni zato i služe, biće Vam lakše nakon toga;
13. Ispunite si dan ljubavlju;
14. činite dobra djela;
15. Pjevajte dok radite;
16. Izrazite svoju zahvalnost;
17. Veselite se tuđem uspjehu;
18. Budite radije ljubazni nego u pravu;
19. Volite ono što radite;
20. NIKAKO ne propuštajte priliku za smijeh!!!
21. Otvorite se životu i ljudima;

Znam da većina ovih savjeta zvuči dosta jednostavno, ali ponekad ih je tako teško primijeniti, zar ne? Ovom kolumnom bi završili naše druženje s depresivnim poremećajem, i od idućeg puta bi se počeli upoznavati s širokim spektrom poremećaja ličnosti.

Vecernji list

Moja mama ima depresiju


U slovenačkom časopisu za decu „Ciciban”, pored tema namenjenih mališanima, navode se i uputstva kako da se najmlađi na vreme pripreme da prepoznaju probleme svojih roditelja, među kojima i depresiju.

Neraspoloženje kao jedan od simptoma depresije

Ne sluteći nevolje, majka osmogodišnjaka, učenika trećeg razreda jedne od ljubljanskih osnovnih škola, prelistava sa sinom štivo koje je doneo iz škole – dečju reviju „Ciciban” (za decu od 6 do 8 godina), koja u nedostatku drugih dečjih novina u Sloveniji predstavlja jedinu razbibrigu te vrste za mališane. Štaviše, reč je o „obaveznoj razbibrizi”, jer je izdavač „Mladinska knjiga” lobirao učiteljice škola širom države da navedenu reviju nametnu roditeljima kao „prigodno pa prema tome i obavezno nastavno gradivo”, uz „skromnu” pretplatu od četrdesetak evra, za jednu školsku godinu.

Tu su pesmice i vežbice za prve korake u čitanju, većinom žalosne rime u kojima mesar odseče nekom živom biću glavu ili odabrane pripovetke u kojima oči bode naravoučenijdepresijae da „na svetu nema pravde” a „sila boga ne moli”… Na 51. strani te skromne zbirke (taze pesništva i stvaralaštva savremenih domaćih autora), koja svetlost dana ugleda jednom mesečno, pojavljuje se novost. Strip! Naslov: „Upoznaj me”. I još: „Moja mama ima depresiju”.

Prva sličica: Posle škole, mala Lara veselo pozdravi mamu: – Mama, kod kuće sam! Mama iz kreveta, okrenuta leđima, odbrusi: – Pusti me na miru, umorna sam.

Lara odskakuta u kuhinju, pa upita: – Tatice, šta je mami? Glava porodice, opasana keceljom, kuva ručak i odgovara: – Pusti je, loše se oseća.

– Ali zašto mama neće da priča sa mnom? – uporna je Lara.
– Biće bolje – skrušeno će tata, i zamišljen sedi na ivici Larinog kreveta.

Na tom mestu sledi objašnjenje: „Larina mama je veoma, veoma tužna. Ništa ne može da radi. Ne ide joj se na posao, ne ume da se obraduje, ne priča joj se… ima probleme s duševnim zdravljem”.

I slede još tri sličice. Uveče, dijalog između roditelja: – Kako se osećaš? – pita tata.

– Ne živi mi se više! – vrišti mama razrogačenih očiju.
– Duška, moraš lekaru – pospano će tata. Ali ne spava dugo, jer je sledeća scena „usred noći”.
Mama izbezumljena, kuka: – Strah me je! Ne mogu više da izdržim!

– Potražićemo pomoć – odvrati otac porodice, skine pidžamu i saopšti Lari (ujutro) da vodi mamu lekaru, uz napomenu: „Znaš, Laro, ti i ja tu nismo ništa krivi što je mama ovoliko žalosna”…

Napad depresije

Ovaj kratki kurs „depre” za mlađane početnike iz prve trijade osnovnog obrazovanja dopunjen je fusnotom u kojoj piše da je „depresija takav poremećaj raspoloženja koji se manifestuje kroz bolesnu preteranu tugu i nedostatak energije. Depresivna osoba ne pokazuje interesovanje za aktivnosti koje su je do tada radovale, a pati i od nesanice i poremećaja apetita. Ponekad počinje još u doba puberteta i voli da se ponavlja – više o tome u prilogu „Revija za roditelje”.

I stvarno, uz svaki „Ciciban” priložen je „bilten” u boji namenjen roditeljima, u kome uredništvo dečje revijalne literature „matorcima” nudi populistička, narodska objašnjenja za sadržaj koji su namenili deci, kako bi se lakše snašli u materiji koja ih je udarila kao grom iz vedra neba. Temu je, jašta, teško objasniti i tinejdžerima, a kamoli „cicibanima” kako ovde nazivaju decu mlađu od 10 godina, pa izdavač ovaj društveni vrući krompir mirne duše prebacuje na pleća zbunjenih roditelja uz priloženo „uputstvo” koje je kao „tezgu” odradio socijalni radnik, umesto mnogo pozvanijih psihologa ili pedagoga. Razlog?
Socijalni radnik je i inače angažovan u društvu koje volonterski pomaže osobama sa duševnim tegobama, među kojima je depresija najčešća u savremenom, brzom, beskompromisnom kapitalističkom okruženju, pa školski sistem dopušta da on „obradi” temu koja postaje aktuelna čim deca iskorače iz obdaništa.

Prema podacima Evropske komisije, čak 27 odsto Evropljana tokom života oboli od nekog oblika duševne bolesti, a depresija je u razvijenom svetu tu najčešći uzrok. Umesto da, proporcionalno porastu ovog problema, raste i interesovanje stručnjaka, odnosno zajednice da uzroke otkrije i pokuša da ublaži, da o bolesti otvoreno progovori u cilju njenog suzbijanja, pošto je utvrđeno da je uzrok socijalni a ne u psihi pojedinca, dešava se obrnut proces. Slovenački stručnjaci tvrde da je Slovenija primer kako se ta tema izbegava i tabuizira. Potencijalni pacijenti kao i, posledično, depresijom „napadnute” porodice, o svojoj muci teško progovaraju i traže lek, jer se boje stigme, prezira okoline koja u obolelom pojedincu vidi opasnost a ne žrtvu otuđenog društva.

Jasno je da je razgovor o svakom obliku duševne bolesti, a posebno o depresiji, obojen dozom sramote, osećajem nemoći i strahom od nepoznatog koju oboleli i njegovi bližnji teško savladavaju. To je motiv da se u Sloveniji po pitanju otkrivanja i lečenja „depre” koja kosi roditelje, a naročito populaciju žena i majki koje su pod ogromnim pritiskom karijere i očuvanja porodice – uključe i dečje slikovnice, do sada pošteđene teških, traumatičnih tema.

„Deca ionako više nisu imuna na tegobe koje su ranije pogađale isključivo odrasle”, otkriva Bogdan Dobnik, autor priloga o „depri za pionire”, između ostalog i zato što su „pod teškim pritiskom škole koja u skladu sa novim društvenim poretkom zatire solidarnost, a stimuliše animalnu kompetitivnost još od vrtića pa nadalje, kroz ceo sistem”. Tako u opštoj populaciji čak 10 odsto slovenačke dece danas ima psihosocijalne poremećaje zbog kojih su podvrgnuta „specijalnom tretmanu stručnjaka”.

Moguće izlečenje

Istraživanja otkrivaju da se jedna trećina dece roditelja koji imaju mentalne probleme takođe razboli, pre ili kasnije. Kod druge trećine dece utvrđene su „umerene psihičke teškoće”, koje su prolaznog tipa i koje prođu uz „odgovarajuću stručnu pomoć”. Ta deca su na meti onih koji se brinu za duševno zdravlje naroda, jer spadaju u „rizičnu grupu” koja bi morala da dobije posebnu podršku u užem (porodica) i širem (vrtić, škola…) socijalnom okruženju.

Kako bi društvo postiglo klimu za hvatanje u koštac sa ovom vrstom fenomena, pošlo se u preventivnu akciju koja bi trebalo da „smanji uticaj negativnih faktora koji utiču na razvoj duševnih poremećaja”. Tako je Slovenija prionula na osmišljavanje programa koji „moraju da neutrališu uticaj negativnih faktora i da podstiču uspostavljanje mehanizama zaštite, kako kod jedinke, tako i u društvu, u celini”.

„Da bismo deci pomogli u kritičnom stanju u kome može da se nađe njihova psiha”, upozorava Dobnik, „roditelji moraju da im na odgovarajući način objasne šta se u porodici dešava”. Tu roditelje dopunjavaju učitelji, vaspitači, psiholozi, pedopsihijatri i socijalni radnici. Sve da bi mlađarija shvatila da su depresija, ali i ostale duševne patnje plod modernih vremena i da je „depru”, isto kao telesne bolesti – moguće lečiti Antidepresivima.

Svetlana Vasović-Mekina


Izvor: Politika

Depresija - kako ozdraviti bez lijekova
15.4.2008

Kako možete sami i bez medicinske pomoći savladati depresiju

Teško je naći osobu koja bar jednom u životu nije osjetila simptome depresije.
Već i sama šetnja gradom i zagledanje u lica zaokupljena sobom i svojim brigama u osjetljivoj osobi može izazvati turobno ili isto stanje. Koliko samotnika pokraj vas ulaže krajnji napor, pogleda uprtog u prazno, užurbanim kretanjem želeći sebe održati u ravnoteži mogućeg opstanka u životnoj kolotečini u kojoj krajnjim snagama traže smisao. Bore se sami sa sobom kako bi tim kretanjem u gomili dokazali sebi svoju svrhu, nadvladali neki nejasan unutarnji osjećaj tuge i izgubljenosti. I sve se to odigrava u svijetu kojeg već toliko prokleto dobro poznaju da im to okruženje kao i osobno stanje postaje neizdrživo.

Njihov hod je nastojanje i pokušaj da sami sebe uvjere da posjeduju tu neku unutrašnju snagu i volju koja će im vratiti optimizam i veselje. Zavidno kriomice u licima i gestama drugih koji kraj njih promiču nastoje proniknuti tajnu drugačijega sebe koje himbeno ili pravo, vide kako promiče kraj njih.

To je stanje njima samima neobjašnjivo. Stanje u kojem su svjesni samo svoje unutrašnje boli, neprepoznate i neutješne samoće. Stisnuta grla prepoznaju da to stanje nema nikakvih vanjskih razloga. Svjesni su osobne ranjivosti.  Želje im je da sebe učine čvrstima i na takve sebe same otpornima. No ta željena snaga neobjašnjivo izmiče. Tek kada stignu u svoj intimni prostor svlada ih umor pretjeranog nastojanja da sami sebi dokažu svoju, drugima jednaku čvrstoću i opstojnost. Dobro zatvaraju za sobom vrata svoje sobe. Sukob sa samim sobom tada ponovno postaje neminovan, u svoj svojoj beznadežnosti, očaju i unutrašnjem vapaju za nečim u sebi bolno nedostajućim.

Ovim pokušajem prisjećanja mojih dvadesetih želio sam tek prizvati i potaknuti prepoznavanje vaših osobnih stanja depresije.
Kasnijih godina kada sam se već bavio terapijskim radom, sjećam se suza olakšanja koje su nezaustavljivo u tišini silazile niz lica dok su moje ruke bile položene na sljepoočice mojih pacijentica.

Nije moja namjera ovdje zalaziti u kompetencije psihoterapije i psihijatrije već predstaviti analitičke i terapijske spoznaje o uzrocima depresije kao i o tome kako ih možete same otkloniti.

Prvo mjesto na listi uzroka zauzimaju memorije koje majka prenosi na plod u svojoj utrobi.
Neželjeno dijete često nosi izraženu slabost srčanog mišića, slabost lijevog plućnog krila. Tijekom razvoja takvo dijete pati od slabosti srčanog mišića, slabijeg dotoka krvi u glavu, od nedostatka plinova iz zraka u krvi uslijed smanjenog kapaciteta pluća. Ovakva situacija dovodi do upale moždane mase – tipičnog metaboličkog nedostatka koji uzrokuje depresivno stanje.
Nedostatak očeve ili majčine ljubavi u periodu odrastanja kao i grubost roditelja i njihov loš međusobni odnos te u najgorem slučaju napuštanje djeteta od strane jednog od roditelja ostaju trajno zabilježeni u stanicama srca, pluća i centralnog živčanog sustava. Ti organi kao postaju osjetljivi. Gomilaju u svom staničju nove memorije trauma koje su suprotstavljene iskonskoj volji za punim dahom pluća kao i za ljubavlju koja će srcu dati snagu tijekom odrastanja. Kao posljedica proživljenog i u tijelu upamćenog stresa nastaju i konceptualna oštećenja dimenzije uma. Osobe traumatizirane tijekom djetinstva, često u odrasloj dobi ponavljanju obrasce ponašanja potaknute iskustvima sa roditeljima, produbljujući krize na fizičkom, doživljajnom i duševnom planu. Traume doživljene sa ocem odražavaju se najčešće na zdravlje i funkcionalnost desnog plućnog krila i njegovih ovojnica sa sličnim posljedicama na desnoj polutki moždane mase.

Oslabljeno tijelo, um i duh teško se odupiru mnogim izazovima tijekom života. Njihova je osjetljivost naglašena bilo u odnosu prema partneru, socijalnom okruženju, egzistencijalnim pitanjima, radnoj okolini, prema ambijentalnim uvjetima kao i prema utjecaju hrane.

Postoji li izlaz iz te situacije? Kako sami i bez medicinske pomoći možete savladati to stanje?

Kao svaka bol na tjelesnom tako i ova na umnom-psihičkom planu treba biti shvaćena kao poziv tijela ili uma na spoznaju prvih uzroka bolesnih stanja. Moguće je osloboditi se tog neshvačenog i dosada sebi neprotumačenog tereta, bez obzira da li je su uzroci dostupni ili nisu dostupni našem sječanju. Samoliječenje započinje spoznajom stanja i njegovih prvih stvarnih uzroka. Tek nakon toga moguće je svjesno i samostalno pristupiti čišćenju traunatskog i stresnog obilježja doživljenog, iu tijelu kao i umu upamćenog. Nakon toga ostaje samo svijest o doživljaju kao činjenici oslobođenoj emocionalnog tereta. Ostaje samo znanje o doživljenom kao neminovnom obilježju naše prošlosti koja nam je data kako bismo sami sebe u traženju odgovora oplemenili, oslobodili svoje tijelo i um  i tako im omogučili slobodu, zdravlje i daljnji napredak.


Boris Cyprýn
Zena

Nikako ne kontam to sa depresijom.

ma nek ide dodjavola i ko je izmisli. i stari grci su se isto osecali kao mi danas, pa to nisu zvali depresija, ovi danas ljudi razmazeni, odmah su lekici tu kad imaju problem...

Bezrazložno ste tužni?!

Potištenost se može javiti bez ikakvog objektivnog razloga. Tada je i vraćanje optimizma najteže jer ne znamo konkretno u kojem smjeru bi trebalo djelovati. Sumnjate li na depresiju, u svakom slučaju trebali bi se obratiti liječniku, ali kod privremene potištenosti ili istovremeno s liječničkim tretmanom mogli biste se koristiti nekim tehnikama samopomoći koje su se pokazale djelotvornima.

   1. TJELOVJEŽBA – Nije samo važna kod liječenja depresivnog raspoloženja, ona će i smanjiti mogućnost nastanka simptoma depresije.

   2. PSIHIČKA AKTIVNOST – Važno je baviti se aktivnostima koje zaokupljaju mozak. Može se raditi o šahu, kartanju, čitanju, učenju, ali i najobičnijem rješavanju križaljki.

   3. POTPORA PRIJATELJA – Što više se krećite u društvu. Najbolje bi bilo spojiti, ukoliko je moguće, fizičku aktivnost s druženjem. Bavite se nekim društvenim sportom, upišite grupne tečajeve aktivnosti u kojoj se niste okušali.

   4. PLEŠITE – Može se raditi o tečaju klasičnog, društvenog ili o običnom plesu u discu prilikom večernjeg izlaska, sve je djelotvorno.

   5. DOBAR SAN – Nastojte dobro spavati. Kako to postići možete pročitati ovdje.

   6. PRIRODA – Što više boravite u prirodi ili na otvorenom, a ukoliko to nije moguće osvijetlite i redovito prozračujte svoje prostorije.

   7. MEDITACIJA – Svaka vrsta opuštanja ili autogenog treninga je više nego dobrodošla.

   8. PRAKTICIRAJTE VJERU – Odlazak u crkvu, razgovor sa svećenikom ili drugi oblik prakticiranja vjere dosta pomaže kod potištenosti.

   9. SELFHELP LITERATURA – Dobro je čitati knjige koje će vam pomoći izgraditi samopouzdanje, hrabrost,  pronaći smisao u životu i sl. prema vlastitom izboru.

Možda biste mogli pokušati i s biljnim pripravcima. Oni nekad mogu djelovati kao dobar poticaj za povratak energije i volje.
Vrlo brzo možete pripremiti biljni napitak s vinom:

Pomiješajte bosiljak, majčinu dušicu i ružmarin (te biljke možete kupiti  u svakoj većoj ljekarni). Dvije žlice mješavine tih biljaka poparite s pola litre zavrela razrijeđena vina. Ostavite da odstoji jedan sat.
Pije se po pola čaše prije i poslije jela.

Ne povećavajte količinu vina jer alkohol ima suprotan učinak i doprinosi lošem osjećaju potičući depresiju.

Izvor: Covermagazin