Depeche Mode :: Biografije izvodjaca i bendova

Dobitnik Turner nagrade, Jeremy Deller govori o čudnom svetu Depeche Mode-a, njihovoj umetnosti, fanovima, religiji i roku.

Mislim da na svetu ne postoji pevač benda koji ima pristalice poput onih koje ima Dejv Gaan (Dave Gahan) u Rusiji. To je nešto poput dobroćudne sekte. Poslednjih šest meseci moj kolega Nick Abrahams i ja smo snimali film o Depeche fanovima i putovali smo po Evropi, Severnoj Americi, Meksiku... Primetili smo da su Rusi ubedljivo najstrastveniji od svih njih.

U Rusiji je devetog maja nacionalni praznik, Dan Pobede. Taj datum se, međutim, poklapa sa Dejvovim rođendanom, pa je u zemlji poznat i kao Dejvov Dan. Imamo neke neverovatne arhivske snimke Dejvovog Dana iz 1992. godine, sa hiljadama mladih Moskovljana koji zajedno pevaju pesme Depeche Mode-a. Mogućnost da se okupe i slave svoj omiljeni bend je bila neka vrsta emocionalnog oslobađanja posle tegobnog komunizma. Ruski tinejdžeri su uživali u kulturnoj emancipaciji uz Depeche Mode, na sličan način na koji su američka i britanska omladina to činile uz Elvisa i Bitlse (Evis Presley, The Beatles).

Depeche Mode nije ni približno slavan u Britaniji kao što je u drugim zemljama, a pritom mislim da fanovi drugih izvođača koji su slavniji od Depeche-a (a postoji samo mali broj takvih, poput Madone i U2) nisu ni približno tako posvećeni svom omiljenom bendu. Lično, uvek sam bio slab na Depeche Mode.

Što se tiče Rusije i bivšeg Istočnog bloka, jedan od razoga za uspeh Depeche Mode-a može biti u njihovoj briljantnoj produkciji koja je omogućila lakši prenos snimaka, umnožavanje bez štete po kvalitet zvuka i bolju distribuciju. Recimo, album Sex Pistols-a bi se od presnimavanja sa jedne trake na drugu, treću, četvrtu, na kraju pretvorio u pravu audio kašu, dok bi snimak Depeche Mode-a, ili Kraftwerk-a, još uvek dobro zvučao i posle šestog presnimavanja. To je pomoglo bendu u zemljama u kojima njihovi albumi nisu bili u redovnoj prodaji; navodno je trebalo čitavih godinu dana da se album iz 1990. godina, Violator, pronese po čitavoj Rusiji.

Još jedna olakšavajuća okolnost je ta što je rok muzika tamo važila za dekadentnu, dok elektronska nije imala sličnu reputaciju. Elektronska muzika je važila za muziku budućnosti, predstavljala je novi pogled na svet, a to je izgleda upravo ono za čim su ljudi iza Gvozdene zavese čeznuli pre pada komunizma. Jedan od fanova, Albert, poznata ličnost moskovske Depeche scene (sa tetovažom Dejva na leđima), nam je rekao da, pošto se ova nova muzika pojavila negde u isto vreme sa padom Sovjetskog Saveza, on na nju gleda kao na muziku oslobođenja. Takođe, postoji određena melanholija u toj muzici koja je, po mom mišljenju, bliska ruskom mentalitetu.

Prisvajanje je umetnički izraz. Zaista uživam kad vidim šta sve ljudi naprave od svoje omiljene grupe, umetnost koju stvaraju, bilo da je reč o pesmama koje pišu ili neobičnim natpisima koje prave, ili žurkama koje priređuju. Volim kada ljudi iskoriste omiljeni bend kao početnu inspiraciju za nešto drugo. Onda to nije samo pasivna potrošnja. I možda je to još jedan razlog zbog kojeg su Rusi toliko fascinantni, oni zapravo i nisu imali drugu mogućnost osim da sami prave svoje majice i fantastične priče u slikovnicama gde su članovi benda prikazani kao vile.

U drugim zemljama fanovi slave svoj omiljeni bend na različite načine. U Meksiku su više zainteresovani za religiozne aspekte njihovog rada. Martin Gor (Martin L. Gore) je imao religiozno vaspitanje i još uvek piše o svojoj veri. 1993. godine, verovatno pukom slučajnošću, bend je je koristio sliku Device Gvadalupe u programu za Devotional turneju. Fanovi su to videli kao znak: ''To je to! To je za nas!''. Naravno, patnja i posvećenost koju iziskuje čekanje da bend konačno zasvira tamo, sve se to podrazumeva. Ovaj bend kao da u svakoj zemlji predstavlja ogledalo u kome se ogledaju različite želje i opsesije.

U našoj zemlji, crkva Svetog kralja Edvarda i velikomučenika u Kembridžu tokom službe pušta muziku Depeche Mode-a. Sveštenik Fraser Watts, sa kojim smo razgovarali, kaže da je rok muzika mnogo naučila od crkve u pogledu prikazivanja natprirodnog doživljaja kroz upotrebu gromova, dima, rituala sudelovanja i obožavanja.

Bend mog detinjstva je bio Slide. To je za mene bio glam rok i neverovatno vizuelna muzika, pa sam se kao šetstogodišnjak navukao na njih. Uvek sam bio podjednako zainteresovan i za to kako muzika izgleda i kako zvuči. Mislim da me je Top of the Pops naučio mnogo o umetnosti, kao i o muzici. Ne može se potceniti uticaj koji na dete ostavlja gledanje Sparks-a ili The Sweet-a u toj emisiji. Bio je to beg od stvarnosti koji me je paralisao svake nedelje.

Naravno da to nije samo moj utisak, uvek je postojala živahna veza između umetnosti i popa, ali mene su uvek me privlačili bendovi koji su poklanjali pažnju svom izgledu podjednako kao i svojoj muzici (da pomenem nekoliko: Roxy Music, Devo i KLF). Do skoro, moja posvećenost nije bila potčinjena samo jednom bendu, međutim u devedesetim, zaista kasno u mom životu, postao sam opsednut bendom koji se zove Earl Brutus. U njihovim nastupima je primetan glam uticaj, i to je verovatno učinilo da se ponovo osetim kao šestogodišnjak.

Da li bi ste želeli da budete rok zvezda? To je tako čudan svet. Bio sam u blizini nekoliko poznatih muzičara i zaista izgleda kao prava gnjavaža biti poznat. Naravno, bilo bi super na nedelju dana, ali ceo život? Članovi Depeche Mode-a izgledaju kao prilično normalni ljudi, za razliku od na primer Princa ili Bonoa (Prince, Bono). Očigledno je da su imali sasvim uobičajeno odrastanje u jednom veoma normalnom gradu, Basildonu.

Mislim da su i oni sami šokirani prirodom svoje slave. Martin Gor izgleda kao uplašeni zec pod reflektorima kad god daje intervjue, i ja još uvek nisam siguran da on može da poveruje u efekat koji bend ima na druge. Po mom mišljenju, to ih čini još interesantnijim. Film koji smo snimili jeste film o Depeche Mode-u, međutim oni nisu direktno umešani. Nismo se upoznali sa njima, i tako je verovatno i najbolje.

Mnogi savremeni umetnici su zainteresovani za pop muziku i za snimaje spotova u kojima drugi ljudi otvaraju usta uz neku pesmu. Mene međutim više interesuju oni kućni snimci koji se pojavljuju na YouTube. To je novi oblik narodne umetnosti (a niko od tih ljudi ne naziva to umetnošću, iako je dostojno tog imena), i to je upravo ono što će uvek podsticati popularnu umetnost.

* Pomenuti film Džeremija Delera (Jeremy Deller) i Nika Abrahamsa (Nick Abraham) posvećen Depeche Mode-u će se pojaviti 2007. u produkciji Brownowl Films.

Preuzeto sa sajta http://observer.guardian.co.uk/
Publikovano 16. oktobra 2006. u časopisu The Observer