Hodnik broda nije izgledao onako kako bih ga ja zamislio. Uvek sam mislio da je unutrašnjost svemirske letelice nalik na skladišni prostor brodova koji su prevozili vojnike našeg puka teritorijalnih snaga preko mora do Ursusa: od sivog metala, sa zakivcima, izlizanim kapcima i šištavim cevima za paru. Ništa od toga nije se ovde moglo videti. Hodnik je bio gladak, ovalan i gotovo bez ičega, izuzev unutrašnjih pregrada prekrivenih bogatim drvetom, toplim i organskim poput ljudskog mesa. Ako je i postojala vazdušna komora, ja je nisam video. Skrivena svetla palila su se ispred mene dok sam išao napred, da bi se gasila posle mog prolaska, ostavljajući me u malom krugu svetlosti sa tamom ispred i iza mene. Znao sam da brod ne može da ima poprečni presek širi od deset metara, ali zbog blage zakrivljenosti ovog hodnika činilo se da je unutra širi nego spolja.
   Hodnik se okončao na mestu koje mora da je predstavljalo središte broda: kod otvorenog okna sa centralnim metalnim stepeništem koje se u spirali pružalo naviše i naniže u tamu. Spustih stopalo na prvi stepenik i svetla se upališe negde iznad. Nagađajući da se zanimljiviji deo broda nalazi gore, počeh da se penjem.
   Sledeća paluba ispunjavala je čitav krug broda i tu se nalazila antička holojama, od onih kakve sam viđao u starim knjigama, gomila stolica i stolova u stilu koji nisam mogao da prepoznam, kao i koncertni klavir. Sada bi trebalo da kažem da verovatno ni jedna jedina osoba među deset hiljada njih koje su rođene na Hiperionu ne bi mogla da prepozna klavir u tom predmetu - pogotovo ne koncertni klavir. I moja majka i Grandam strasno su se zanimale za muziku i jedan klavir ispunjavao je dosta prostora u našem električnom karavanu. Mnogo sam puta čuo kako se moji stričevi ili deda žale zbog težine i nezgodnog oblika tog instrumenta - zbog svih tih džula energije upotrebljenih za prenošenje tog teškog prehedžirskog aparata preko pustopoljina Akvile i zbog toga što je zdravom razumu bilo daleko bliže i efikasnije da se poseduje džepni sintisajzer koji može da stvori muziku bilo kog klavira... ili bilo kog drugog instrumenta. Ali majka i Grandam bile su uporne - ništa nije moglo da se meri sa zvukom pravog klavira, bez obzira na to koliko puta je morao da se štimuje posle prevoza. A ni deda ni stričevi nisu se žalili kada je Grandam svirala Rahmanjinova, Baha ili Mocarta uveče, kraj logorske vatre. Od te starice sam saznao za velike klavire i njihovu istoriju - uključujući i prehedžirske koncertne klavire. A sada sam gledao jedan od njih.
   Zanemarovši holojamu i nameštaj, zanemarivši ovalni panoramski zid kroz koji se video samo tamni kamen unutrašnjosti tornja, priđoh koncertnom klaviru. Zlatnim slovima iznad klavijature pisalo je STEJNVEJ. Tiho zviznuh i pomilovah dirke prstima, ne usuđujući se još da pritisnem neku od njih. Prema Grandam, ova firma prestala je da proizvodi klavire pre Velike Greške iz '08, a nijedan nije proizveden posle Hedžire. Dodirivao sam instrument star najmanje hiljadu godina. Stejnvej i Stradivarijus bili su mitovi među ljubiteljima muzike. Kako je to moguće? - pitao sam se, dok su mi prsti još prelazili preko dirki koje kao da su bile od legendarne slonovače - od kljova izumrlog stvorenja zvanog slon. Ljudska bića poput starog pesnika u tornju možda su i mogla da prežive iz prehedžirskih dana - Polsenovi tretmani i kriogensko skladištenje mogli su teorijski da se pobrinu za to - ali predmeti od drveta, žice i slonovače imali su malo izgleda da prevale to dugo rastojanje kroz vreme i prostor.
   Moji prsti odsviraše akord: C-E-G-H. A onda C-dur. Ton je bio besprekoran, akustika svemirskog broda savršena. Grandam je morala da štimuje naš stari pijanino posle svakog putovanja od nekoliko milja preko pustopoljina, ali ovaj instrument izgledao je savršeno naštimovan posle bezbroj svetlosnih godina i vekova putovanja.
   Izvukoh klupicu, sedoh i započeh da sviram Fur Elise. Bila je to sentimentalna, jednostavna melodija, ali činilo se da odgovara tišini i samotnosti ovog tamnog mesta. I zaista, svetla kao da su se prigušila oko mene dok su tonovi ispunjavali kružnu prostoriju i naizgled odjekivali duž tamnog okna sa stepeništem. Dok sam svirao, mislio sam na majku i Grandam, kao i na to kako one nikada ne bi mogle da pretpostave da će moji rani časovi klavira dovesti do ovog solo izvođenja u skrivenom svemirskom brodu. Tuga tih misli kao da je ispunila muziku koju sam svirao.
   Kada sam završio, povukao sam brzo prste sa klavijature, gotovo kao krivac, zgranut zbog toga što sam bio toliko bezobrazan da tako jadno odsviram jednu tako jednostavnu melodiju na ovom izvrsnom klaviru, na ovom daru iz prošlosti. Sedeo sam za trenutak u tišini i razmišljao o brodu, o starom pesniku i o sopstvenom mestu u ovom ludom poretku stvari.
   "Veoma lepo", reče tihi glas iza mene.
   Priznajem da sam poskočio. Nisam čuo da se neko popeo ili sišao niz stepenice, nisam osetio da je iko ušao u prostoriju. Naglo sam okrenuo glavu.
   U prostoriji nije bilo nikoga.
   "Odavno nisam čuo da neko svira tu melodiju", začu se glas ponovo. Kao da je dopirao iz središta prazne prostorije. "Moj prethodni putnik više je voleo Rahmanjinova."
   Spustih ruke na rub klupice kako bih se pribrao i pomislih na sva glupa pitanja čije bih postavljanje mogao da izbegnem.
   "Jesi li ti brod?" upitah, ne znajući je li to pitanje glupo ili nije, ali sa željom da dobijem odgovor.
   "Naravno", začu se odgovor. Glas je bio tih, ali neodređeno muški. Razume se, i ranije sam čuo mašine kako govore - takve stvari su tu od pamtiveka - ali nikada neku koja bi zaista mogla da bude inteligentna. Crkva i Paks zabranili su prave AI-je pre više od dva veka, a pošto je videla kako je TehnoSrž pomogla Proteranima da unište Hegemoniju, većina od onih triliona ljudi na hiljadama razorenih svetova od srca se složila sa tim. Shvatih da je i moje programiranje u tom pogledu imalo učinka: pomisao na to da razgovaram sa zaista razumnim uređajem stegla mi je grlo i ovlažila dlanove.
   "Ko je bio tvoj... ah... prethodni putnik?" rekoh.
   Nastade kratka pauza. "Taj gospodin bio je opšte poznat kao Konzul", reče brod konačno. "Najveći deo života proveo je kao diplomata Hegemonije."
   Sada je na mene došao red da oklevam pre nego što progovorim. Palo mi je na pamet da mi je možda 'pogubljenje' u Port Romensu samo zbrljalo neurone do te mere da sam mislio da živim u jednoj od Grandaminih epskih poema.
   "Šta se dogodilo sa Konzulom?" upitah.
   "Umro je", reče brod. Učinilo mi se da mu u glasu čujem jedva primetan prizvuk žaljenja.
   "Kako?" rekoh ja. Na kraju Speva starog pesnika, posle Pada Mreže Svetova, Konzul Hegemonije vratio se brodom u Mrežu. Ovim brodom? "Gde je umro?" dodadoh. Prema Spevu, brod kojim je Konzul Hegemonije napustio Hiperion nosio je u sebi ličnost drugog kibrida Džona Kitsa.
   "Ne mogu da se setim gde je Konzul umro", reče brod. "Sećam se samo da je umro i da sam se ja vratio ovde. Pretpostavljam da je takvo uputstvo bilo u to vreme programirano u mojoj komandnoj memoriji."
   "Imaš li ti ime?" upitah, sa blagom željom da saznam pričam li ja to sa AI ličnošću Džona Kitsa.
   "Ne", reče brod. "Samo brod." Ponovo nastade nešto više nalik na pauzu nego na običnu tišinu. "Mada, kao da se prisećam da sam u jednom trenutku imao ime."
   "Je li ono bilo Džon?" upitah ja. "Ili Džoni?"
   "Možda i jeste", odvrati brod. "Pojedinosti su nejasne."
   "Zbog čega je tako?" upitah ponovo ja. "Da li ti je memorija u kvaru?"
   "Ne, ni najmanje", reče brod. "Koliko mogu da zaključim, pre otprilike dve stotine standardnih godina došlo je do nekog traumatičnog događaja koji mi je izbrisao određene delove memorije, ali posle toga moja memorija i druga svojstva sasvim su besprekorni."
   "Ali ti se ne sećaš tog događaja? Traume?"
   "Ne", reče brod, sasvim veselo. "Verujem da se to dogodilo otprilike u isto vreme kada je Konzul umro, a ja se vratio na Hiperion, ali nisam siguran."
   "A posle toga?" rekoh ja. "Posle povratka, bio si skriven u ovom tornju?"
   "Da", reče brod. "Bio sam neko vreme u Gradu Pesnika, ali najveći deo protekla dva lokalna veka proveo sam ovde."
   "Ko te je doveo ovamo?"
   "Martin Silenus", reče brod. "Pesnik. Danas ste ga upoznali."
   "Znaš za to?" rekoh.
   "Oh, da", reče brod. "Ja sam dao Č. Silenusu podatke o vašem suđenju i pogubljenju. Ja sam mu pomogao da podmiti zvaničnike i da prenese vaše usnulo telo ovamo."
   "Kako si ti učinio?" upitah ja, pošto je slika ovog masivnog, arhaičnog broda koji razgovara telefonom bila previše besmislena.
   "Hiperion nema pravu datasferu", reče brod, "ali ja pratim sve slobodne mikrotalasne i satelitske komunikacije, kao i određene 'bezbedne' fiberoptičke i mejzerske veze na koje sam se priključio.
   "Dakle, ti si uhoda starog pesnika", rekoh ja.
   "Da", odvrati brod.
   "A šta znaš o planovima starog pesnika u vezi sa mnom?" upitah, okrenuvši se ponovo prema klavijaturi i započevši Bahov Vazduh na G-žici.
   "Č. Endimione", reče neki drugi glas iza mene.
   Prekinuh sa sviranjem i okrenuh se da bih ugledao A. Betika, androida, koji je stajao na vrhu kružnog stepeništa.
   "Moj gospodar se zabrinuo da ste se izgubili", reče A. Betik. "Došao sam da vam pokažem kako da se vratite u toranj. Imate taman toliko vremena da se obučete za večeru."
   Slegnuh ramenima i priđoh oknu sa stepeništem. Pre nego što sam pošao sa plavokošcem niz stepenice, okrenuh se i rekoh prostoriji u kojoj su se svetla gasila: "Bilo je lepo razgovarati sa tobom, Brode."
   "Bilo mi je zadovoljstvo što sam vas upoznao, Č. Endimione", reče brod. "Videćemo se ponovo, vrlo brzo."

7.
   Bakljobrodovi Baltazar, Melkior i Gaspar nalaze se na udaljenosti od čitave AJ od orbitalnih šuma u plamenu i još usporavaju oko bezimenog sunca kada Majka Zapovednik Stoun zvoni na portalu odaje Oca Kapetana De Soje kako bi ga obavestila da su kuriri vaskrsnuti.
   "U stvari, samo je jedan uspešno vaskrsnut", ispravlja se ona dok lebdi pred otvorenim vratima.
   Lice Oca Kapetana de Soje se trza. "Da li je... taj neuspešni... vraćen u komoru za vaskrsavanje?" pita.
   "Još nije", kaže Stounova. "Otac Sapjeha je sa preživelim."
   De Soja klima glavom. "Paks?" pita, u nadi da će biti tako. Vatikanski kuriri donose više nevolja nego vojni.
   Majka Zapovednik Stoun odmahuje glavom. "Obojica su iz Vatikana. Otac Gavronski i Otac Vandris. Obojica Hristovi Legionari."
   De Soja uspeva da ne uzdahne samo zahvaljujući naporu volje. Hristovi Legionari gotovo da su sasvim zamenili liberalnije Jezuite tokom vekova - njihova moć jačala je u Crkvi u veku pre Velike Greške - i nije nikakva tajna da ih Papa koristi kao udarne trupe za teške zadatke unutar hijerarhije Crkve. "Koji je preživeo?" pita on.
   "Otac Vandris." Stounova baca pogled na svoj komlog. "Do sada je trebalo da ga već ožive, ser."
   "Vrlo dobro", kaže De Soja. "Podesite unutrašnje polje na jedan-g u 06:45. Dopremite kapetane Herna i Bulezovu ovamo i prenesite im moje komplimente. Molim vas da ih otpratite napred, do sale za sastanke. Ja ću biti sa Vandrisom dok se ne okupimo."
   "Razumem", kaže Majka Zapovednik Stoun i odbacuje se.
   Soba za oživljavanje ispred komore za vaskrsavanje više liči na kapelu nego na ambulantu. Otac Kapetan De Soja klanja se pred oltarom, pa se pridružuje Ocu Sapjehi kraj bolničkog ležaja, gde kurir sedi uspravno. Sapjeha je stariji od većine članova posade Paksa - najmanje sedamdeset standardnih godina - i meki halogeni snopovi odbijaju se od njegovog golog skalpa. De Soja je oduvek smatrao da je brodski kapelan plahe naravi i da nije mnogo bistar, baš kao ni nekoliko parohijskih sveštenika koje je poznavao kao dečak.
   "Kapetane", pozdravlja ga kapelan.
   De Soja klima glavom i prilazi čoveku na ležaju. Otac Vandris je mlad - možda u svojim poznim standardnim dvadesetim - i njegova tamna kosa dugačka je i ukovrdžana po najnovijoj vatikanskoj modi. Ili bar po modi koja je nastupala kada je De Soja poslednji put video Pacem i Vatikan; vremenski dug od tri godine već se nakupio za dva meseca koliko su proveli na ovom zadatku.
   "Oče Vandris", kaže De Soja, "čujete li me?"
   Mladić na ležaju klima glavom i stenje. Teško je ovladati jezikom u prvih nekoliko minuta posle vaskrsenja. Ili je tako bar De Soja čuo.
   "Pa", kaže kapelan, "bolje da vratim drugo telo u komoru." On se mršti na De Soju kao da je kapetan lično kriv za to neuspelo vaskrsenje. "Prava šteta, Oče Kapetane. Proći će nedelje - možda meseci - pre nego što budemo mogli uspešno da vaskrsnemo Oca Gavronskog. To će za njega biti veoma bolno."
   De Soja klima glavom.
   "Želite li da ga vidite, Oče Kapetane?" uporan je kapelan. "Telo se... pa... jedva može prepoznati kao ljudsko. Unutrašnji organi su sasvim vidljivi i potpuno..."
   "Obavljajte svoju dužnost, Oče", kaže De Soja tiho. "Voljno."
   Otac Sapjeha ponovo se mršti kao da namerava da odgovori, ali u tom trenutku oglašava se sirena gravitacije i oba muškarca moraju da se orijentišu tako da im stopala dodiruju pod kada se unutrašnje zaštitno polje ponovo ustroji. Onda gravitacija lagano raste do jedan-g, Otac Vandris tone dublje u jastuke na ležaju, a kapelan izlazi kroz vrata. I posle samo jednog dana pri nula-g, povratak gravitacije izgleda kao teret.
   "Oče Vandris", kaže De Soja tiho. "Čujete li me?"
   Mladić klima glavom. U očima mu se vidi koliki bol trpi. Čovekova koža presijava se kao da je mu upravo presađena - ili kao da je novorođenče. Njegova put De Soji izgleda ružičasto i odrano, gotovo opečeno, a kruciforma na kurirovim grudima modra je i dvostruko veća nego inače.
   "Znate li gde se nalazite?" šapuće De Soja. Ili ko ste? - dodaje u mislima. Postvaskrsna zbrkanost može da potraje nekoliko sati ili dana. De Soja zna da su kuriri obučavani da prevaziđu tu zbrkanost, ali zar se iko može obučiti za smrt i ponovno oživljavanje? De Sojin instruktor u semeništu jednom je to jasno rekao: "Ćelije pamte umiranje, to da su bile mrtve, čak i ako um to ne čini."
   "Sećam se", šapuće Otac Vandris i glas mu zvuči podjednako hrapavo kao što izgleda njegova koža. "Vi ste Kapetan De Soja?"
   "Otac Kapetan De Soja. Da."
   Vandris pokušava da se podupre laktom i ne uspeva. "Bliže", šapuće, preslab da bi podigao glavu sa jastuka.
   De Soja se naginje bliže. Drugi sveštenik blago miriše na formaldehid. Samo su određeni pripadnici klera upućeni u prave misterije vaskrsavanja, a De Soja je odabrao da ne bude među njima. On bi mogao da obavi krštenje, da pričest ili izvrši osvećenje - kao kapetan zvezdanog broda imao je više prilika za potonje nego za prvo - ali nikada nije prisustvovao Sakramentu Vaskrsenja. Nema pojma o procesu koji se tu odvija, izuzev čuda ovaploćenog u kruciformi, niti kako se čovekovo uništeno i sabijeno telo, njegovi neuroni u raspadanju i razbacana moždana masa, mogu ponovo pretvoriti u ljudsko obličje koje sada vidi pred sobom.
   Vandris počinje da šapuće i De Soja mora da se nagne još bliže, tako da usne vaskrsnutog sveštenika gotovo dodiruju De Sojino uho.
   "Moramo... razgovarati..." uspeva Vandris da izusti uz veliki napor.
   De Soja klima glavom. "Zakazao sam brifing za petnaest minuta. Moja druga dva brodska kapetana biće tamo. Vama ćemo obezbediti hoverstolicu i..."
   Vandris odmahuje glavom. "Bez... sastanka. Poruka... samo... za vas."
   De Sojino lice ostaje bezizražajno. "U redu. Želite li da sačekate dok ne budete..."
   Ponovo odmahivanje glave ispunjeno agonijom. Koža sveštenikovog lica vlažna je i nabrana, kao da se kroz nju naziru mišići. "Sada..." šapuće.
   De Soja se naginje bliže i čeka.
   "Morate... uzeti... kurirski brod... arhanđeo... smesta...", dahće Vandris. "Programiran je za odredište."
   De Sojino lice i dalje je bezizražajno, ali on razmišlja: Dakle, sleduje mi bolna smrt od ubrzanja. Dragi Isuse, zar nisi mogao da me lišiš ovog pehara?
   "Šta da kažem ostalima?"
   Otac Vandris odmahuje glavom. "Ne govorite im ništa. Poverite komandu nad... Baltazarom... svom izvršnom oficiru. Zapovedništvo nad udarnom jedinicom prenesite Majci Kapetanu Bulez. Udarna jedinica MAGI imaće... druga... naređenja."
   "Hoću li ja biti obavešten o tim drugim naređenjima?" pita De Soja. Vilica ga boli od napora da zvuči smireno. Do pre trideset sekundi, opstanak i uspeh ovog broda, ove udarne jedinice, bili su kljulni razlog njegovog postojanja.
   "Ne", kaže Vandris. "Ta... naređenja... se... vas... ne tiču."
   Vaskrsnuti sveštenik bled je od bola i iscrpljenosti. De Soja shvata da oseća izvesno zadovoljstvo zbog toga i odmah izgovara kratku molitvu za oproštaj.
   "Moram smesta da krenem", ponavlja De Soja. "Mogu li poneti nešto svojih ličnih stvari?" Misli na malu porcelansku figuru koju mu je sestra dala neposredno pre svoje smrti na Renesansi Vektor. Taj krhki komad, zaključan u kocki stazisa za vreme manevara pod visokim g, sa njim je tokom svih godina koje je proveo u svemiru.
   "Ne", kaže Otac Vandris. "Krenite... smesta. Ne nosite ništa."
   "To je po naređenju..." zanima se De Soja.
   Vandris se mršti u grimasi bola. "To je po direktnom naređenju Njegove Svetosti, Pape Julija XIV", kaže kurir. "Ovo je... prioritet Omega... i poništava sva naređenja vojne komande Paksa ili Komande Flote. Da... li... razumete... Oče... Kapetane... de... Soja?"
   "Razumem", kaže Jezuit, poslušno pognuvši glavu.
   
   Kurirski brod klase arhanđeo nema ime. De Soja nikada nije smatrao da su bakljobrodovi lepi - u obliku tikve, sa komandnim i naoružanim modulom patuljastim spram ogromnog Hokingovog pogona i sfere za fuzioni potisak unutar sistema - ali u poređenju sa njima arhanđeo je baš ružan. Kurirski brod je masa asimetričnih sfera, dodehadrona, prikačenih delova, strukturnih kablova i nadograđenih Hokingovih pogona, sa putničkom kabinom koja kao da je u poslednju tren strpana usred svih tih gluposti.
   De Soja se nakratko sastao sa Hernom, Bulezovom i Stounovom, objasnio im samo da ga zovu i preneo komandu novim - i zapanjenim - kapetanima udarne jedinice i Baltazara, a onda uzeo mahunu-jednosed za prevoz do arhanđela. De Soja je pokušao da se ne osvrće za svojim voljenim Baltazarom, ali u poslednjem trenutku pre spajanja sa kurirom, okrenuo se i sa čežnjom pogledao ka bakljobrodu, čiji je ovalni bok sunčeva svetlost obojila u srpasti osvit iznad nekog ljupkog sveta, a onda se odlučno okrenuo.
   Po ulasku on vidi da arhanđeo poseduje samo najgrublje moguće taktičke komande, manuelne kontrole i most. Unutrašnjost komandne mahune nije mnogo veća od De Sojine skučene odaje na Baltazaru, mada je ovaj prostor pretrpan kablovima, vodovima od optičkih vlakana, tehničkim disključevima, a tu su i dva ležaja za ubrzanje. Jedini preostali prostor jeste majušna navigaciona prostorija koja ujedno služi kao garderoba.
   Ne, vidi De Soja odmah, ležajevi za ubrzanje nisu standardni. To su netapacirane čelične tacne ljudskog oblika, više nalik na stolove za obdukciju nego na ležajeve. Tacne imaju izdignuti rub - da se fluid ne bi prelio pod visokim-g, siguran je - i on shvata da će se jedino kompenzujuće zaštitno polje u brodu nalaziti oko ovih ležajeva - da bi sprečilo lebdenje smrvljenog mesa, kostiju i moždane materije u intervalima pri nula-g posle konačnog usporavanja. De Soja vidi brizgalice tamo gde je ubačena voda ili neki rastvor za čišćenje kako bi pri velikoj brzini očistio čelik. Rastvor nije bio sasvim uspešan u tome.
   "Ubrzanje za dva minuta", kaže metalni glas. "Sada se vežite."
   Nema ljubaznosti, misli De Soja. Čak ni obično 'molim'.
   "Brode?" kaže on. Zna da nijednoj pravoj AI nije dopušten pristup na brodove Paksa - štaviše, AI su zabranjeni svuda u ljudskom svemiru koji je pod kontrolom Paksa - ali on smatra da je Vatikan možda mogao da napravi izuzetak na jednom svom kurirskom brodu klase arhanđeo.
   "Jedan minut i trideset sekundi do početnog ubrzanja", čuje se metalni glas i De Soja shvata da razgovara sa mašinom-idiotom. Žuri da se veže. Remenje je široko, debelo i gotovo sasvim sigurno služi više za ukras. Zaštitno polje će ga sačuvati - ili, bolje rečeno, sačuvaće njegove ostatke - na jednom mestu.
   "Trideset sekundi", kaže idiotski glas. "Stavljam vam do znanja da će C-plus prelazak biti smrtonosan."
   "Hvala", kaže Otac Kapetan Federiko de Soja. Srce mu lupa toliko snažno da može da ga čuje u ušima. Svetla trepere u raznim instrumentima. Ništa ovde nije predviđeno za preuzimanje kontrole od strane ljudi, pa ih De Soja prenebregava.
   "Petnaest sekundi", kaže brod. "Sada biste mogli da se pomolite."
   "Jebi se", kaže De Soja. Molio se otkad je napustio prostoriju u kojoj se oporavljao kurir. Sada dodaje i poslednju molitvu za oproštaj zbog prostakluka.
   "Pet sekundi", čuje se glas. "Više neće biti nikakve komunikacije. Neka vas Bog blagoslovi i ubrza vaše vaskrsenje, u ime Hristovo."
   "Amin", kaže Otac Kapetan De Soja. Zatvara oči dok brod počinje da ubrzava.
   

8.
   Veče se brzo spustilo u razrušenom gradu Endimionu. Posmatrao sam kako se poslednje jesenje svetlo muti i zamire, sa svoje osmatračnice u tornju, gde sam se probudio početkom ovog beskrajnog dana. A. Betik me je poveo natrag, otpratio me do sobe, gde je otmena, ali jednostavna večernja odeća - mrke pamučne pantalone koje su se sužavale odmah ispod kolena, bela lanena bluza sa malo nabranim rukavima, crni kožni prsluk, crne čarape, meke crne kožne čizme i zlatna narukvica - još ležala na krevetu. Android mi je takođe pokazao toalet i kupatilo sprat niže i rekao mi da mogu da koristim debeli pamučni ogrtač koji je visio na vratima. Zahvalio sam mu, okupao se, osušio kosu, odenuo sve što se tamo nalazilo sa izuzetkom zlatne narukvice i sačekao kraj prozora dok je večernja svetlost sve više poprimala boju zlata i postajala sve vodoravnija, a senke se prikradale sa brda iznad univerziteta. Kada je svetlost zamrla toliko da su se senke razbežale, a najsjajnije zvezde Labuda postale vidljive iznad planina na istoku, A. Betik se vratio.
   "Je li vreme?" upitah ja.
   "Ne još, ser", odgovori android. "Ranije ste zahtevali da se vratim kako bismo mogli da razgovaramo."
   "Aaa, da", rekoh i mahnuh ka krevetu, koji je bio jedini komad nameštaja u sobi. "Sedi."
   Plavokožac nastavi da stoji kraj vrata. "Odgovara mi da stojim, ser."
   Prekrstih ruke i naslonih se na prozorski prag. Vazduh koji je ulazio kroz otvoreni prozor bio je svež i mirisao je na čalmu. "Ne moraš da mi se obraćaš sa 'ser'", rekoh. "Dovoljno je Rol." Zastao sam. "Osim ako nisi programiran da govoriš sa... ah..." Nameravao sam da kažem sa 'ljudskim bićima', ali nisam želeo da se A. Betiku učini kako mislim da on nije ljudsko biće. "...da tako govoriš sa drugima", završih traljavo.
   A. Betik se osmehnu. "Ne, ser. Ja uopšte nisam programiran... ne kao mašina. Izuzev nekoliko sintetičkih poboljšanja - na primer, zbog povećanja snage ili otpornosti na zračenje - ja nemam veštačkih delova. Samo su me naučili poštovanju drugih kako bih mogao da ispunim svoju ulogu. Mogao bih da vas zovem Č. Endimion, ako vam se tako više dopada."
   Slegnuh ramenima. "Nije važno. Izvini. Nemam pojma o androidima."
   Osmeh se ponovo vrati na tanke usne A. Betika. "Nema potrebe za izvinjavanjem, Č. Endimione. Danas je u životu vrlo malo ljudi koji su videli nekog pripadnika moje rase."
   Moje rase. Zanimljivo. "Pričaj mi malo o svojoj rasi", rekoh ja. "Zar biofakturisanje androida nije bilo nezakonito na Hiperionu?"
   "Jeste, ser", reče on. Primetio sam da stoji u paradnom stavu na mestu voljno i zapitao se dokono da li je ikada služio u nekoj vojnoj formaciji. "Biofakturisanje androida bilo je nezakonito na Staroj Zemlji i mnogim svetovima-kolevkama u Hegemoniji, ali Svestvar je dopuštala biofakturisanje određenog broja androida radi korišćenja u Zabačenosti. Hiperion je u to doba bio deo Zabačenosti."
   "I dalje je", rekoh ja.
   "Jeste, ser."
   "Kada si ti biofakturisan? Na kojim si svetovima živeo? Kakve su bile tvoje dužnosti?" pitao sam. "Ako ti ne smeta što pitam."
   "Nimalo, Č. Endimione", reče on tiho. Androidov glas imao je u sebi prizvuk dijalekta koji je za mene bio nov. Sa drugog sveta. Drevan. "Stvoren sam u godini 26. A.D.C. po vašem kalendaru."
   "U dvadeset petom veku nove ere.", rekoh ja. "Pre šest stotina devedeset četiri godine."
   A. Betik ćutke klimnu glavom.
   "Dakle, ti si rođen... biofakturisan... posle uništenja Stare Zemlje", rekoh više sebi nego androidu.
   "Da, ser."
   "A da li je Hiperion bio tvoje prvo... ah... radno odredište?"
   "Ne, ser", reče A. Betik. "Prvih pola veka postojanja, radio sam na Askvitu u službi Njegovog Kraljevskog Veličanstva Kralja Artura Osmog, suverena i gospodara kraljevstva Vindzor-u-egzilu. Kada je Kralj Artur umro, zaveštao me je svom sinu, Njegovom Kraljevskom Visočanstvu, Kralju Vilijamu Dvadeset Trećem."
   "Tužnom Kralju Biliju", rekoh ja.
   "Da, ser."
   "A jesi li došao na Hiperion kada je Tužni Kralj Bili umakao od pobune Horasa Glenon-Hajta?"
   "Jesam", reče A. Betik. "U stvari, moja androidska braća i ja stigli smo na Hiperion nekih trideset dve godine pre nego što su nam se pridružili Njegovo Visočanstvo i drugi kolonisti. Ovde su nas poslali kada je general Glenon-Hajt dobio bitku za Fomalho. Njegovo Visočanstvo smatralo je da je pametno da pripremi alternativno mesto za svoje kraljevstvo u egzilu."
   "I tada si sreo Martina Silenusa", podstakoh ga, pokazavši ka tavanici; zamišljao sam starog pesnika tamo gore, u mreži pupčanih vrpci za održavanje života.
   "Ne", reče android. "Dužnost me nije dovodila u vezu sa Č. Silenusom u godinama kada je Grad Pesnika bio nastanjen. Imao sam to zadovoljstvo da upoznam Č. Silenusa kasnije, za vreme hodočašća u Dolinu Vremenskih Grobnica dva i po veka posle smrti Njegovog Visočanstva."
   "I od tada si stalno na Hiperionu", rekoh ja. "Više od pet stotina godina na ovom svetu."
   "Da, Č. Endimione."
   "Jesi li besmrtan?" upitah; znao sam da je to pitanje bezobrazno, ali želeo sam odgovor.
   A. Betik se blago osmehnu. "Nipošto, ser. Umreću od nesreće ili povrede isuviše ozbiljne da bih bio popravljen. Stvar je samo u tome da su, kada sam biofakturisan, moje ćelije bile nanopodešene na neku vrstu neprestanog Polsenovog tretmana, tako da sam praktično otporan na starenje i bolest."
   "Da li su androidi zbog toga plavi?" upitah.
   "Ne, ser", reče A. Betik. "Plavi smo zato što nijedna poznata ljudska rasa u vreme mog biofakturisanja nije bila plave boje, a moji tvorci smatrali su obaveznim da se mi vidno razlikujemo od ljudskih bića."
   "Ti sebe ne smatraš ljudskim bićem?" upitah.
   "Ne, ser", reče A. Betik. "Smatram sebe androidom."
   Osmehnuh se sopstvenoj naivnosti. "Još se ponašaš kao da služiš", rekoh. "Ali upotreba robovske androidske radne snage stavljena je van zakona širom Hegemonije pre više vekova."
   A. Betik oćuta.
   "Zar ne želiš da budeš slobodan?" rekoh konačno. "Da budeš nezavisna osoba, da budeš samo svoj?"
   A. Betik priđe krevetu. Pomislih da će sesti, ali on samo presavi i složi košulju i pantalone koje sam ranije nosio. "Č. Endimione", reče on, "trebalo bi da napomenem da, iako su zakoni Hegemonije umrli sa Hegemonijom, smatram sebe slobodnom osobom već više vekova."
   "A opet, ti i ostali radite ovde za Č. Silenusa, u potaji", bio sam uporan.
   "Da, ser, ali ja sam tako učinio zato što sam slobodno izabrao taj poziv. Stvoren sam da bih služio čovečanstvu. To umem dobro da radim. Uživam u svom radu."
   "Znači, ostao si dobrovoljno ovde?" ustrajavao sam ja.
   A. Betik klimnu glavom i osmehnu se načas. "Da, onoliko koliko je bilo ko od nas u mogućnosti da postupa po svojoj volji."
   Uzdahnuh i odgurnuh se od prozora. Napolju je sada bilo sasvim mračno. Pretpostavljao sam da će me ubrzo pozvati na večeru kod starog pesnika. "I ostaćeš i dalje ovde kako bi se brinuo za starca sve dok on konačno ne umre", rekoh.
   "Ne, ser", reče A. Betik. "Ne, ako me neko bude pozvao."
   Zastadoh, podignutih obrva. "Zaista?" rekoh. "A gde ćeš poći, ako te neko bude pozvao?"
   "Ako odlučite da prihvatite ovu misiju koju vam je Č. Silenus poverio, ser", reče plavokožac, "rado bih krenuo sa vama."
   

Kada su me odveli gore, ustanovio sam da sprat na vrhu više nije bolesnička soba; pretvorili su ga u trpezariju. Hoverležaj od meke pene nestao je, medicinskih monitora nije bilo, komunikacione konzole bile su odsutne, a tavanica je bila otvorena prema nebu. Bacio sam pogled naviše i locirao sazvežđa Labuda i Bliznakinja iskusnim okom bivšeg pastira. Mangali na visokim tronošcima nalazili su se ispred svakog prozora od vitražnog stakla i njihovi plamenovi davali su prostoriji i svetlost i toplotu. U središtu prostorije, komunikacione konzole zamenio je trpezarijski sto dužine tri metra. Porcelan, srebro i kristal svetlucali su pri svetlu sveća koje su treperile u dva ukrašena kandelabra. Sto je bio pripremljen za obed na oba kraja. Na suprotnom kraju, Martin Silenus je čekao, već smešten u stolicu sa visokim naslonom.
   Jedva sam prepoznao starog pesnika. Kao da je stresao sa sebe vekove u satima koji su prošli otkad sam ga poslednji put video. Mumija sa pergamentnom kožom i upalim očima pretvorila se u običnog starca za trpezarijskim stolom - u gladnog starca, ako je suditi po njegovom pogledu. Kada sam prišao stolu, primetio sam tanušne cevi infuzije i vlakna monitora koja su vijugala ispod stola, ali opsena da je taj čovek vraćen iz smrti u život bila je inače savršena.
   Silenus se zakikota zbog izraza mog lica. "Danas po podne zatekao si me u najgorem izdanju, Role Endimione", zastruga on. Glas mu je još bio grub od starosti, ali mnogo snažniji nego ranije. "Još sam se oporavljao od svog hladnog sna." On mi pokaza da zauzmem svoje mesto na drugom kraju stola.
   "Kriogenska fuga?" rekoh ja glupavo, dok sam razmotavao platnenu salvetu i spuštao je u krilo. Prošle su godine otkad sam jeo za ovako otmeno nameštenim stolom - onog dana kada sam demobilisan iz teritorijalnih snaga, otišao sam pravo u najbolji restoran u lučkom gradu Gran Čako, na poluostrvu Južna Kandža, i naručio najbolji obrok iz jelovnika, potrošivši pri tom svoju poslednju mesečnu platu. Vredelo je.
   "Naravno da je to bila jebena kriogenska fuga", reče stari pesnik. "Šta misliš, kako inače provodim decenije?" On se ponovo zakikota. "Samo mi treba nekoliko dana da uhvatim ponovo brzinu posle odmrzavanja. Nisam više mlad kao nekada."
   Udahnuh duboko. "Ako vam ne smeta što pitam, ser", rekoh, "koliko ste stari?"
   Pesnik me je prenebregao i mahnuo je androidu - nije to bio A. Betik - koji je čekao njegov znak, da bi zatim klimnuo glavom prema stepeništu. Drugi androidi počeše da unose hranu u tišini. Napunili su mi čašu vodom. Posmatrao sam kako A. Betik pokazuje pesniku bocu vina, čeka da mu starac klimne glavom, a onda prolazi kroz ritual, nudi mu čep i uzorak na probu. Martin Silenus je promućkao dobro vino u ustima, progutao i zagroktao. A. Betik je to shvatio kao pristanak i nasuo nam obojici po čašu.
   Stigla su predjela, po dva za svakoga od nas. Prepoznao sam jakitori-pile na žaru i meku govedinu karpačo-arugule koju gaje u prostranstvima Grive. Pored toga, Silenus se poslužio prženom guščijom džigericom umotanom u lišće mandragore, postavljenom na njegovom kraju stola. Podigao sam ukrašeni ražanj i probao jakitori. Bilo je izvrsno.
   Martin Silenus je možda imao osam ili devet stotina godina, možda je bio najstariji živi čovek, ali ne da je imao apetit! Video sam sjaj savršeno belih zuba kada je navalio na karpačo i upitao se da li je taj novi dodatak zubna proteza ili zamena 'Arnovani'. Verovatno ovo potonje.
   Shvatio sam da sam gladan kao vuk. Očito da je apetit u meni bio izazvan ili mojim pseudovaskrsenjem ili veranjem do broda. Nekoliko minuta niko nije progovarao i čuli su se samo tihi koraci uslužnih androida po kamenu, pucketanje vatre u mangalima, povremeni nagoveštaj noćnog lahora iznad naših glava i zvuci našeg žvakanja.
   Kada su androidi sklonili tanjire za predjelo i uneli zdele sa vrelom čorbom od mušula, pesnik reče: "Koliko shvatam, danas ste se upoznali sa našim brodom."
   "Jesam", rekoh ja. "To je bio Konzulov privatni brod?"
   "Naravno." Silenus mahnu jednom androidu i ovaj donese hleb, još vruć, iz pećnice. Njegov miris mešao se sa isparavanjem čorbe i nagoveštajem mirisa jesenjeg rastinja u lahoru.
   "I to je brod koji treba da upotrebim kako bih izbavio devojčicu?" rekoh ja. Očekivao sam da me pesnik tada upita šta sam odlučio.
   Umesto toga, on reče: "Šta misliš o Paksu, Č. Endimione?"
   Trepnuh, sa kašikom punom čorbe na pola puta do usana. "O Paksu?"
   Silenus sačeka.
   Spustih kašiku natrag i slegnuh ramenima. "Ne mirišem ga mnogo, rekao bih."
   "Čak ni pošto te je jedan od njegovih sudova osudio na smrt?"
   Umesto da mu poverim ono o čemu sam ranije razmišljao - o tome da me nije osudio uticaj Paksa, već Hiperionovo shvatanje graničarske pravde - rekoh: "Ne. Paks je u mom životu uglavnom bio nevažan."
   Stari pesnik klimnu glavom i srknu malo čorbe. "A Crkva?"
   "Šta sa njom, ser?"
   "Da li je ona bila uglavnom važna u tvom životu?"
   "Valjda jeste." Shvatio sam da zvučim kao ušeprtljani pubertetlija, ali ova pitanja izgledala su mi manje važno od pitanja koje je trebalo da mi postavi i od odluke koju je trebalo da mu dam.
   "Sećam se kada smo prvi put čuli za Paks", reče on. "Bilo je to samo nekoliko meseci posle Aneinog nestanka. Brodovi crkve ušli su na orbitu i trupe su zauzele Kits, Port Romens, Endimion, univerzitet, sve svemirske luke i važnije gradove. Onda su uzleteli borbenim letačima i shvatili smo da su došli po kruciforme sa visoravni Pinion."
   Klimnuh glavom. Ništa od svega toga za mene nije predstavljalo nove informacije. Zauzimanje visoravni Pinion i potraga za kruciformama bila je poslednje veliko kockanje Crkve na umoru i začetak Paksa. Prošlo je gotovo vek i po pre nego što su prave trupe Paksa pristigle da okupiraju čitav Hiperion i narede evakuaciju Endimiona i drugih gradova blizu visoravni.
   "Ali brodovi koji su stigli ovamo u vreme širenja Paksa", nastavi pesnik, "kakve su samo priče donosili! O širenju Crkve sa Pacema po starim svetovima Mreže, zatim po kolonijama u Zabačenosti..."
   Androidi skloniše zdele za čorbu i vratiše se sa tanjirima nasečenog živinskog mesa u sosu od jabuka i senfa, mlevene mante sa reke Kans i kavijara.
   "Pačetina?" rekoh ja.
   Pesnik pokaza svoje obnovljene zube. "Činilo mi se prikladno posle tvoje prošlonedeljne... ah... nezgode."
   Uzdahnuo sam i dodirnuo narezak živinskog mesa viljuškom. Vlažna para digla mi se do obraza i očiju. Pomislio sam na Izinu žudnju dok su se patke približavale vodi. Kao da je čitav život prošao od tada. Pogledao sam Martina Silenusa i pokušao da zamislim kako to izgleda kada čovek mora da se nosi sa vekovima ispunjenim sećanjima. Kako bi iko mogao da sačuva razum sa pričama o čitavim životnim vekovima uskladištenim u umu? Stari pesnik mi se cerio na svoj mahniti način i ja se ponovo upitah da li je on sačuvao razum.
   "Tako smo čuli za Paks i zapitali se na šta će to ličiti kada zaista stigne", nastavi on uz žvakanje. "Teokratija... nezamisliva u vekovima Hegemonije. Religija je tada bila, naravno, stvar čisto ličnog izbora - ja sam pripadao desetinama religija, a i začeo sam ih nekoliko dok sam bio slavan književnik." On me pogleda bistrim očima. "Ali, naravno, ti to znaš, Role Endimione. Ti poznaješ Spev."
   Okusih mantu i oćutah.
   "Ljudi koje sam poznavao bili su mahom zen hrišćani", nastavi on. "Više zen, nego hrišćani, naravno, ali, u stvari, ne previše ni jedno ni drugo. Lična hodočašća bila su zabavna. Mesta moći, pronalaženje sopstvene bedeker-tačke, sva ta sranja..." On se zakikota. "Hegemonija, naravno, ne bi ni u snu pristala da se upetlja sa religijom. Sama pomisao na mešanje vlasti i religijskog mišljenja bila je varvarska... nešto što se moglo naći na Kom-Rijadu ili nekom sličnom pustinjskom svetu u Zabačenosti. A onda je došao Paks, sa svojom baršunastom rukavicom i svojom kruciformom nade..."
   "Paks ne vlada", rekoh ja. "On savetuje."
   "Baš tako", saglasi se starac, uperivši viljušku u mene dok mu je A. Betik ponovo punio vinsku čašu. "Paks savetuje. On ne vlada. Na stotinama svetova, Crkva upravlja vernicima, a Paks savetuje. Ali, naravno, ako si hrišćanin koji želi da bude ponovo rođen, nećeš prenebreći savet Paksa ili šapat Crkve, zar ne?"
   Ponovo slegnuh ramenima. Uticaj Crkve bio je za mene životna konstanta od rođenja. U tome nisam video ničeg čudnog.
   "Ali ti nisi hrišćanin koji želi da se ponovo rodi, zar ne, Č. Endimione?"
   Tada ponovo pogledah starog pesnika i strašno podozrenje javi mi se negde pozadi, u zaumlju. On je nekako priredio moje lažno pogubljenje i prebacio me ovamo umesto da me vlasti sahrane u moru. On je bio u dosluhu sa vlastima u Port Romensu. Da li je mogao da naloži i da me okrive i osude? Je li sve ovo samo nekakav test?
   "Pitanje je", nastavi on, prešavši preko mog pogleda koji bi ga okamenio da je mogao, "zašto ti nisi hrišćanin? Zašto ne želiš da se ponovo rodiš? Zar ne uživaš u životu, Role Endimione?"
   "Uživam u životu", rekoh ja kratko.
   "Ali nisi prihvatio krst", nastavi on. "Nisi prihvatio dar produženog života."
   Spustio sam viljušku. Jedan sluga-android to je protumačio kao znak da sam završio i sklonio je tanjir sa nedirnutom pačetinom. "Nisam prihvatio kruciformu", odbrusih. Kako da mu objasnim podozrenje negovano pokolenjima u mom nomadskom klanu izgnanika, autsajdera, nenaseljenih domorodaca? Kako da mu objasnim žestoku nezavisnost ljudi poput Grandam i moje majke? Kako da mu objasnim nasleđe filosofske neumoljivosti i urođene skepse koje sam stekao zahvaljujući svom obrazovanju i vaspitanju? Nisam ni pokušao.
   Martin Silenus klimnu glavom, kao da sam mu objasnio. "I vi u kruciformi ne vidite čudo ponuđeno vernima zahvaljujući čudesnom posredovanju Katoličke Crkve?"
   "U kruciformi ja vidim parazita", rekoh, iznenadivši samog sebe žestinom koja mi se čula u glasu.
   "Možda se plašiš gubitka... ah... svoje muškosti", zastruga pesnik.
   Androidi uneše dva labuda izvajana od moka-čokolade i puna brdskih gomoljica, pa ih smestiše pred nas. Prenebregao sam svoju porciju. U Spevu hodočasnik-sveštenik - Pol Dire - pripoveda svoju priču o pronalasku izgubljenog plemena, Bikura, i o svom saznanju kako su oni preživeli vekove zahvaljujući simbiotu-kruciformi koji im je ponudio legendarni Šrajk. Kruciforma ih je vaskrsavala baš kao što to čini i danas, u doba Paksa, samo što su u sveštenikovoj priči postojali sporedni efekti: nenadoknadiva moždana oštećenja posle nekoliko vaskrsavanja i nestanak svih polnih organa i poriva. Bikure su bile retardirani evnusi - svi do jednog.
   "Ne", rekoh. "Znam da je Crkva nekako rešila taj problem."
   Silenus se osmehnu. Kada je to činio, ličio je na mumificiranog satira. "Ako se čovek pričesti i ako vaskrsne pod pokroviteljstvom Crkve", zastruga on. "Inače, čak i kada bi nekako ukrao kruciformu, doživeo bi istu sudbinu kao Bikure."
   Klimnuh glavom. Pokolenja su pokušavala da ukradu besmrtnost. Pre nego što je Paks odsekao visoravan od sveta, pustolovi su krijumčarili kruciforme. Druge simbiote krali su od same Crkve. Ishod je uvek bio isti - idiotizam i bespolnost. Samo je Crkva čuvala tajnu uspešnog vaskrsenja.
   "I?" rekoh ja.
   "I zašto su onda vernost Crkvi i harač u vidu služenja svake desete godine Crkvi bili previsoka cena za tebe, momče? Milijarde njih odlučile su se za život."
   Sedeo sam jedan trenutak u tišini. Konačno rekoh: "Milijarde njih mogu da rade šta god hoće. Meni je važan moj život. Želim da i dalje ostane... moj."
   To čak ni meni nije bilo jasno, ali pesnik ponovo klimnu glavom kao da ga je zadovoljilo moje objašnjenje. Jeo je svog čokoladnog labuda dok sam ja posmatrao. Androidi nam skloniše tanjire i napuniše nam šoljice kafom.
   "Dobro", reče pesnik, "jesi li razmislio o mom predlogu?"
   Pitanje je bilo toliko besmisleno da sam morao da se uzdržim od poriva da se nasmejem. "Jesam", rekoh najzad. "Razmislio sam o njemu."
   "I?"
   "I imam nekoliko pitanja."
   Martin Silenus je čekao.
   "Šta ja dobijam time?" upitah. "Govorite o poteškoćama da se vratim životu ovde, na Hiperionu - nedostatak papira i sve to - ali znate da mi prija život u divljini. Bilo bi mi znatno lakše da zapucam u ritove i izbegavam vlasti Paksa nego da jurcam po svemiru sa vašom malom prijateljicom na vratu. Osim toga, za Paks sam ja mrtav. Mogao bih da se vratim kući, na pustopoljine i bez problema da ostanem sa svojim klanom."
   Martin Silenus klimnu glavom.
   Posle trenutka tišine, rekoh: "Dakle, zašto bi uopšte trebalo da razmatram takvu besmislicu?"
   Starac se osmehnu. "Ti želiš da budeš heroj, Role Endimione."
   Ispustih vazduh bučno i podrugljivo, pa spustih šake na stolnjak. Prsti su mi tamo izgledali tupo i nezgrapno, u neskladu sa finim platnom.
   "Ti želiš da budeš heroj", ponovi on. "Želiš da budeš jedno od onih retkih ljudskih bića koja prave istoriju, umesto da samo posmatraju kako ona protiče oko njih kao voda oko stene."
   "Uopšte ne znam o čemu vi to pričate." Naravno, znao sam, ali on nikako nije bio u stanju da me tako dobro poznaje.
   "Ja te poznajem tako dobro", reče Martin Silenus, kao da odgovara na moju misao, a ne na moju poslednju tvrdnju.
   Ovde bi trebalo da kažem da ni na sekund nisam pomislio da je starac telepata. Najpre, ja uopšte ne verujem u telepatiju - ili, bolje, u to vreme nisam verovao - a zatim, više me je intrigirao potencijal ljudskog bića koje je živelo gotovo hiljadu standardnih godina. Pa čak i da je lud, mislio sam, moguće je da je naučio da čita izraze lica i fizičke nijanse do te mere da se taj efekat gotovo ne može razlikovati od telepatije!
   Ili je možda samo dobro nagađao.
   "Ja ne želim da budem heroj", rekoh glatko. "Video sam šta se dešava sa herojima kada su moju brigadu poslali da se bori sa pobunjenicima na južnom kontinentu."
   "Aaa, Ursus", promrmlja on. "Južni polarni medved. Hiperionova najbeskorisnija masa leda i blata. Sećam se da su kolale glasine o nekim nemirima tamo."
   Rat je tamo trajao osam Hiperionovih godina i u njemu su izginule hiljade nas, lokalnih momaka, koji smo bili dovoljno glupi da se prijavimo u teritorijalne snage da bismo se tamo borili. Možda stari pesnik i nije bio toliko oštrouman koliko sam mislio.
   "Kada kažem heroj, ne mislim na budale koji se bacaju na ručne bombe sa plazmom", nastavi on, oblizujući tanke usne brzo kao gušter. "Kada kažem heroj, mislim na nekoga čiji su hrabrost i dobročinstva toliko legendarni da počnu da ga slave kao božanstvo. Mislim na heroja u bukvalnom smislu, na središnjeg aktera sklonog delotvornoj akciji. Mislim na heroja koga mogu da upropaste samo njegove tragične mane." Pesnik zastade i pogleda me sa iščekivanjem, ali ja sam samo zurio u tišini.
   "Nemaš tragičnih mana?" reče on konačno. "Ili nisi sklon delotvornoj akciji?"
   "Ne želim da budem heroj", rekoh ja ponovo.
   Starac se zgrbi nad svojom kafom. Kada je digao pogled, u očima je imao nestašni sjaj. "Gde se šišaš, momče?"
   "Molim?"
   On ponovo obliznu usne. "Čuo si me. Kosa ti je dugačka, ali ne i zapuštena. Gde se šišaš?"
   Uzdahnuh i rekoh: "Povremeno, kada provodim duže vreme u ritovima, šišam se sam, ali kada sam u Port Romensu, idem u jednu malu berbernicu u ulici Datu."
   "Aaaaa", reče Silenus i zavali se u svoju stolicu sa visokim naslonom. "Znam gde je ulica Datu. U Noćnom Kvartu. Više sokak nego ulica. Tamo su na pijaci prodavali lasice u pozlaćenim kavezima. Bilo je tamo i uličnih berberina, ali najbolja berbernica pripadala je tamo starcu po imenu Palani Vu. On je imao šest sinova, i kako bi koji stasao, u radnji bi dodali novu stolicu." Stare oči digoše se da bi me pogledale, i mene ponovo opčini snaga ličnosti koja je iz njih izbijala. "To je bilo pre jednog veka", reče on.
   "Šišam se kod Vua", rekoh ja. "Vlasnik radnje sada je praunuk Palanija Vua, Kalakaua. I dalje imaju šest stolica."
   "Da", reče pesnik, klimajući sebi glavom. "Naš dragi Hiperion ne menja se mnogo, zar ne, Role Endimione?"
   "Da li ste to hteli da kažete?"
   "Da kažem?" reče on, raširivši ruke kako bi pokazao da ne krije ništa tako zlokobno kao nešto specijalno što bi želeo da kaže. "Ne želim ništa da kažem time. Laki razgovor, momče. Zabavlja me pomisao na to da Svetske Istorijske Figure, a kamoli heroji iz budućih mitova, plaćaju za šišanje. Uzgred, razmišljao sam o tome pre više vekova... o toj čudnoj nepovezanosti mita i života. Znaš li šta znači 'Datu'?"
   Trepnuh zbog iznenadne promene teme. "Ne."
   "To je vetar sa Gibraltara. Nosio je divan miris. Neki od umetnika i pesnika koji su osnovali Port Romens mora da su pomislili kako šume čalme i vrše na brdima iznad tamošnje močvare mirišu bajno. Znaš li šta je to Gibraltar, momče?"
   "Ne."
   "Velika stena na Zemlji", zastruga starac. Ponovo mi pokaza zube. "Primećuješ da nisam rekao 'na Staroj Zemlji.'"
   Primetio sam.
   "Zemlja je Zemlja, momče. Živeo sam tamo pre nego što je nestala, pa valjda znam."
   I dalje mi se vrtelo u glavi od pomisli na to.
   "Želim da je pronađeš", reče pesnik, sa sjajem u očima.
   "Da je... pronađem?" ponovih ja. "Staru Zemlju? Mislio sam da želite da putujem sa tom devojčicom... Aneom."
   Njegove koščate šake mahnuše kao da žele da se otarase te moje rečenice. "Kreni sa njom i pronaći ćeš Zemlju, Role Endimione."
   Klimao sam glavom i sve vreme razmišljao ima li smisla da mu objašnjavam kako je Staru Zemlju progutala crna rupa ispuštena u njenu utrobu u vreme Velike Greške '08. godine. Ali, opet, ovo drevno biće umaklo je sa tog razorenog sveta. Nije nimalo vredelo da se suprotstavljam njegovim zabludama. Njegov Spev pomenuo je nekakvu zaveru zaraćenih AI TehnoSrži kako bi se ukrala Stara Zemlja - i prebacila ili u Herkulov Grozd, ili u Magelanove Oblake, Spev nije bio konzistentan - ali to je bila fantazija. Magelanov Oblak bio je zasebna galaksija... više od 160.000 svetlosnih godina od Mlečnog Puta, ako sam dobro upamtio... a nijedan brod, pripadao on Paksu ili Hegemoniji, nikada se nije upustio dalje od naše male sfere u jednom spiralnom kraku naše Galaksije - i čak ni sa Hokingovim pogonom, koji je isključivao Ajnštajnovu relativnost, putovanje do Velikog Magelanovog Oblaka potrajalo bi mnogo vekova brodskog vremena, uz desetine hiljada godina vremenskog duga. Čak ni Proterani, koji su voleli mračna mesta među zvezdama, ne bi se uputili na takvo putovanje.
   Osim toga, planete se ne kidnapuju.
   "Želim da pronađeš Zemlju i da je vratiš natrag", nastavi stari pesnik. "Želim da je ponovo vidim pre nego što umrem. Hoćeš li mi učiniti to, Role Endimione?"
   Pogledao sam starca pravo u oči. "Naravno", rekoh. "Spašću tu devojčicu od Švajcarske Garde i Paksa, čuvaću je dok ne postane Ona Koja Podučava, naći ću Staru Zemlju i vratiću je natrag kako biste vi mogli ponovo da je vidite. Ništa lakše. Ima li još štogod?"
   "Da", reče Martin Silenus tonom potpune ozbiljnosti koja sleduje uz demenciju. "Hoću da saznaš šta to koji moj TehnoSrž smera i da je sprečiš."
   Ponovo klimnuh glavom. "Pronaći ću nestalu TehnoSrž i sprečiću da kombinovana snaga od više hiljada božanskih AI-ja ostvari svoj naum", rekoh, dok mi je sarkazam kapao sa jezika. "Važi. Nema frke. Još nešto?"
   "Da. Treba da razgovaraš sa Proteranima i da saznaš mogu li mi oni ponuditi besmrtnost... pravu besmrtnost, a ne ovo hrišćansko sranje sa ponovnim rađenjem."
   Pravio sam se da sve to beležim u nevidljivoj beležnici. "Proterani... besmrtnost... ne hrišćansko sranje. U redu. Važi. Još nešto?"
   "Da, Role Endimione. Hoću da Paks bude uništen i da Crkva bude svrgnuta sa vlasti."
   Klimnuh glavom. Dve ili tri stotine znanih svetova dobrovoljno se pridružilo Paksu. Bilioni ljudi dobrovoljno su se pokrstili u Crkvi. Paksova vojska bila je snažnija od svega o čemu je SILA Hegemonije mogla samo da sanja na vrhuncu moći. "Važi se", rekoh ja. "Postaraću se za to. Još nešto?"
   "Da. Hoću da ne dozvoliš Šrajku da naudi Anei i zbriše čovečanstvo."
   Tu sam oklevao. Prema epskoj poemi samog starca, Šrajka je uništio vojnik Fedman Kasad u nekom budućem dobu. Iako sam znao sa je jalovo isticati logiku u dementnoj raspravi, ipak sam to pomenuo.
   "Da!" odbrusi stari pesnik. "Ali to je tada. Milenijumima od danas. Ja hoću da zaustaviš Šrajka sada."
   "U redu", rekoh ja. Zašto da se raspravljam?
   Martin Silenus klonu natrag u stolicu, kao da je sva energija iščilela iz njega. Ponovo sam nazreo animiranu mumiju u nabranoj koži, upalim očima, koščatim prstima. Ali te oči još su silno gorele. Pokušao sam da zamislim snagu ličnosti ovog čoveka kada je bio u svojim najboljim godinama. Nisam mogao.
   Silenus klimnu glavom i A. Betik donese dve čaše i nasu šampanjac.
   "Znači, prihvataš, Role Endimione?" upita pesnik, glasom snažnim i formalnim. "Prihvataš ovu misiju da spaseš Aneu, putuješ sa njom i izvršiš sve ove druge stvari?"
   "Uz jedan uslov", rekoh ja.
   Silenus se namršti i sačeka.
   "Hoću da sa sobom povedem i A. Betika", rekoh ja. Android je još stajao kraj stola. Boca šampanjca bila mu je u ruci. Gledao je pravo ispred sebe i nije se okrenuo da bi pogledao ijednog od nas niti pokazao bilo kakvu emociju.
   Pesnik pokaza da je iznenađen. "Mog androida? Ti to ozbiljno?"
   "Ozbiljno."
   "A. Betik je sa mnom od vremena pre nego što je tvoja čukunbaba imala sise", zastruga pesnik. Njegova koščata šaka tresnu po stolu dovoljno snažno da me natera da se zabrinem za krhke kosti. "A. Betik", odbrusi on. "Želiš li da odeš?"
   Plavokožac klimnu glavom, ne okrenuvši je.
   "Jebiga", reče pesnik. "Vodi ga sa sobom. Da li želiš još nešto, Role Endimione? Moj hoverležaj, možda? Moj respirator? Moje zube?"
   "Ništa više", rekoh ja.
   "I tako, Role Endimione", reče pesnik, glasom ponovo formalnim, "da li prihvataš ovu misiju? Da li ćeš spasti, služiti i štititi dete Aneu dok njena sudbina ne bude ostvarena... ili umreti pri pokušaju da to činiš?"
   "Prihvatam", rekoh ja.
   Martin Silenus diže svoju vinsku čašu i ja učinih isto. Prekasno, pomislih da bi i android trebalo da popije jednu sa nama, ali stari pesnik je već govorio svoju zdravicu.
   "Za ludorije", reče on. "Za božansko ludilo. Za bezumne pohode i mesije koji viču u pustinji. Za smrt tiranima. Za zbrku među našim neprijateljima."
   Počeh da dižem čašu ka usnama, ali starac još nije završio.
   "Za heroje", reče on. "Za heroje koji se šišaju." On ispi šampanjac u jednom gutljaju.
   Ja takođe.
   

9.
   Ponovo rođen, dok gleda - bukvalno - začuđenim očima deteta, Otac Kapetan Federiko de Soja prelazi Pjacu San Pjetro između elegantnih lukova Berninijeve kolonade i prilazi Bazilici Svetog Petra. Dan je divan, pun hladnog sunca, bledoplavog neba i jeze u vazduhu - jedini nastanjivi kontinent Pacema nalazi se visoko, na hiljadu pet stotina metara standardne nadmorske visine, a vazduh je redak, ali apsurdno bogat kiseonikom - i sve što De Soja vidi okupano je bogatim popodnevnim svetlom koje stvara auru oko veličanstvenih stubova, oko glava užurbanih ljudi; svetlom koje kupa mermerne kipove belinom i daje sjaj crvenim odorama biskupa i plavim, crvenim i narandžastim prugama vojnika Švajcarske Garde koji stoje u paradnom stavu; svetlom koje boji visoki obelisk u središtu trga, izbrazdane pilastere pročelja Bazilike, i potpaljuje sjaj same veličanstvene kupole, koja se izdiže gotovo stotinu metara iznad nivoa trga. Golubovi uzleću i hvataju to bogato, vodoravno svetlo dok nadleću trg, krila čas belih naspram neba, čas tamnih naspram blistave kupole Bazilike Svetog Petra. Grupe ljudi kreću se sa obe strane, obični popovi u crnim mantijama sa ružičastim dugmetima, biskupi u belom sa crvenim porubom, kardinali u grimiznocrvenom i duboko purpurnom, građani Vatikana u svojim tesnim kaputima, crnim kao mastilo, uskim čakširama i sa belim, nabranim okovratnicima, kaluđerice u šuškavoj nošnji i belim kapama nalik na raširena krila galeba, muški i ženski sveštenici u jednostavnoj crnoj odeći, oficiri Paksa u svečanim grimiznocrnim uniformama poput one koju danas nosi De Soja, i raštrkani srećni turisti ili civilne zvanice - sa tom povlasticom da prisustvuju papskoj misi - odeveni u svoju najbolju odeću, mahom crnu, ali toliko bogatu da čak i najcrnje vlakno blista i treperi na svetlosti. Mnoštvo ljudi kreće se prema visokoj Bazilici Svetog Petra, u prigušenom razgovoru, držanja uzbuđenog, ali svečanog. Papska misa je ozbiljan događaj.
   Sa Ocem Kapetanom de Sojom tog dana - samo četiri dana posle njegovog smrtonosnog odlaska iz udarne jedinice MAGI i jedan dan posle vaskrsenja - nalaze se otac Bađo, kapetan Marget Vu i monsinjor Lukas Odi: Bađo, bucmast i prijatan, De Sojin je kapelan za vaskrsenje; Vuova, vitka i tiha, ađutant je Admirala flote Paksa, Marusina; a Odi, star osamdeset sedam standardnih godina, ali još zdrav i čio, jeste desna ruka i podsekretar moćnog vatikanskog državnog sekretara, Simona Avgustina Kardinala Lurdusamija. Pričalo se da je kardinal Lurdusami drugo najmoćnije ljudsko biće u Paksu, jedini pripadnik Rimske Kurije čije savete traži Njegova Svetost, i osoba zastrašujuće briljantnosti. Kardinalova moć ogleda se u činjenici da on takođe nastupa i kao prefekt za Sacra Congregatio pro Gentium Evangelizatione se de Propaganda Fide - legendarnu Svetu kongregaciju za evangelizaciju naroda ili De Propaganda Fide.
   Oca Kapetana de Soju prisustvo ova dva moćnika ništa više ne iznenađuje niti zapanjuje od sunčeve svetlosti na pročelju iznad njega, dok se njih četvoro penju širokim stepenicama Bazilike. Gomila, već utihnula, tone u potpunu tišinu dok oni promiču kroz nju i ulaze u ogroman prostor, hodaju kraj novih pripadnika Švajcarske Garde kako u paradnoj, tako i u borbenoj opremi, pa ulaze u središte građevine. Ovde čak i tišina odjekuje, i De Soja je do suza dirnut lepotom velikog prostora i večitih umetničkih dela kraj kojih prolaze na putu ka klupama: Mikelanđelova Pieta vidi se u prvoj kapeli zdesna; drevni bronzani kip Svetog Petra Arnolfa di Kambrija, sa desnim stopalom izlizanim posle vekova i vekova poljubaca toliko da je gotovo nestalo, i - blistavo osvetljena odozdo - upečatljiva figura Đulijane Falkoneri Santa Verđine, koju je izvajao Pjetro Kampi u šesnaestom veku, pre više od hiljadu pet stotina godina.
   Otac Kapetan de Soja ne skriva suze dok se krsti svetom vodicom i prati Oca Bađa ka klupi rezervisanoj za njih. Tri muškarca sveštenika i žena-oficir Paksa kleče u molitvi dok poslednje šuškanje i nakašljavanje zamire u ogromnom prostoru. Bazilika je sada gotovo u mraku i samo male halogene svetiljke obasjavaju umetnička i arhitektonska dela koja blistaju kao zlato. Kroz suze, De Soja gleda pilastere sa žlebovima i tamne bronzane stubove Berninijevog Baldachina - pozlaćenog i kitnjastog baldahina iznad centralnog oltara gde samo Papa sme da održi misu - i razmišlja o čudesima koja su se zbila u poslednja dvadeset četiri sata posle njegovog vaskrsenja. Bilo je tu bola, da, i zbunjenosti - kao da se oporavljao od izuzetno snažnog udarca u glavu - a bol je bio sveobuhvatniji i strašniji od ma koje glavobolje, kao da se svaka ćelija njegovog tela sećala nedostojnosti smrti i čak i sada bunila protiv nje - ali bio je tu i osećaj čuđenja. Čuđenja i strahopoštovanja prema najsitnijim stvarima: prema ukusu čorbe kojom ga je nahranio Otac Bađo, prvom prizoru bledoplavog neba Pacema kroz prozore parohijske zgrade, neodoljivoj ljudskosti lica koja je tog dana video i glasova koje je čuo. Otac Kapetan de Soja, iako osetljiv, nije plakao od detinjstva, kada je imao pet ili šest standardnih godina, ali danas plače... plače otvoreno i bez stida. Isus Hrist mu je dao dar života po drugi put, Gospod Bog je podelio Sakrament Vaskrsenja sa njim - sa tim vernim, časnim čovekom iz siromašne porodice sa zaostalog sveta - a sada svaka De Sojina ćelija kao da se seća sakramenta ponovnog rođenja podjednako kao i bola smrti; preplavljen je radošću.
   Misa počinje veličanstvenom eksplozijom - zvuci truba prosecaju tišinu punu iščekivanja kao zlatna sečiva, glasovi hora uzdignuti u trijumfalnoj pesmi, narastajući tonovi orgulja koji odjekuju u velikom prostoru, a zatim i niz blistavih svetiljki koje se pale kako bi obasjale Papu i njegovu pratnju, dok izlaze da održe misu.
   De Sojin prvi utisak jeste da je Sveti Otac veoma mlad: Papa Julije XIV je, naravno, u svojim ranim šezdesetim godinama, uprkos činjenici da je papa neprestano već skoro 250 godina, sa prekidima koje su izazivale samo njegove smrti i ponovna rađanja uz osam krunisanja, najpre kao Julije VI - posle osmogodišnje vladavine antipape, Tejara I - pa ponovo kao Julije u svakoj sledećoj inkarnaciji. Dok De Soja gleda kako Sveti Otac drži misu, kapetan Paksa razmišlja o priči o Julijevom usponu na vlast - za koju je saznao kako iz zvanične istorije Crkve, tako i iz zabranjene poeme Spev, koju svaki pismeni adolescent čita uz rizik da izgubi dušu, ali svejedno je čita.
   U obe verzije, Papa Julije bio je, pre svog prvog vaskrsavanja, mladić po imenu Lenar Hojt, koji je sveštenik postao u senci Pola Direa, harizmatskog jezuitskog arheologa i teologa. Dire je zastupao učenja Svetog Tejara, da čovečanstvo poseduje potencijal da evoulira ka Božanskom - štaviše, po Direu, kada je on stupio na presto Svetog Petra posle Pada, ljudi mogu da evoluiraju u Božansko. Upravo je to bila jeres koju je Otac Lenar Hojt, pošto je postao Papa Julije VI, pokušao da iskoreni posle svog prvog vaskrsenja.
   Oba izvora - istorija Crkve i zabranjeni Spev - slažu se u tome da je Otac Dire bio taj koji je, za vreme svog izgnanstva na zabačenom svetu Hiperionu, otkrio simbiot zvani kruciforma. A onda se dve istorije nepomirljivo razilaze. Prema epu, Dire je primio kruciformu od tuđinskog bića zvanog Šrajk. Prema učenju Crkve, Šrajk - ako je ikada postojao Satanin sluga, onda je to on - nije imao ništa sa otkrićem kruciforme, već je kasnije iskušavao kako Oca Direa, tako i Oca Hojta. Istorija Crkve izveštava samo da je Dire podlegao lukavstvu tog stvorenja. Spev saopštava, u svojoj zbrkanoj mešavini paganske mitologije i izopačene istorije, da je Dire sam sebe razapeo u plamenim šumamam na Hiperionovoj visoravni Pinion, radije nego da vrati kruciformu Crkvi. Kako veli paganski pesnik Martin Silenus, to je trebalo da spase Crkvu od oslanjanja na parazita umesto na veru. Prema istoriji Crkve, kojoj je De Soja verovao, Dire je sebe razapeo kako bi okončao bol koji mu je simbiot naneo i, u savezu sa demonom Šrajkom, sprečio Crkvu - koju je Dire smatrao svojim neprijateljem pošto ga je ekskomunicirala zbog falsifikovanja arheoloških podataka - da ponovo stekne vitalnost kroz otkriće Sakramenta Vaskrsenja.
   Obe priče vele da je Otac Lenar Hojt otputovao na Hiperion u potragu za svojim prijateljem i bivšim mentorom. Prema svetogrdnom Spevu, Hojt je primio Direovu kruciformu kao i svoju, ali se kasnije vratio na Hiperion u poslednjim danima pre Pada da bi molio zlog Šrajka da ga oslobodi tog tereta. Crkva je ukazala na laž u svemu tome i objasnila da se Otac Hojt hrabro vratio da se suoči sa demonom u njegovoj jazbini. Kakvo god bilo tumačenje, zabeležene su činjenice da je Hojt umro na tom poslednjem hodočašću na Hiperionu, da je Dire vaskrsnuo, sa kruciformom Oca Hojta kao i sa svojom, i da se onda vratio za vreme haosa Pada kako bi postao prvi antipapa u savremenoj istoriji. Devet standardnih godina jeresi Direa/Tejara I predstavljalo je najnižu tačku za Crkvu, ali posle slučajne smrti lažnog pape, vaskrsenje Lenara Hojta iz tog podeljenog tela dovelo je do slave Julija VI, otkrića sakramentalne prirode onoga što je Dire nazivao parazitom, Julijevog otkrovenja dobijenog od Boga - koje i dalje razumeju samo najupućeniji krugovi Crkve - o tome kako se vaskrsenja mogu uspešno obavljati i naknadnog uzdizanja Crkve od male sekte do zvanične vere čovečanstva.
   Otac Kapetan de Soja posmatra Papu - mršavog, bledog čoveka - koji diže euharistiju visoko iznad oltara, i zapovednik Paksa drhti od jeze čistog čuđenja.
   Otac Bađo je objasnio da je neodoljivi osećaj novine i čuđenja naknadni učinak Svetog Vaskrsenja i da će se on u određenoj meri izgubiti u danima i nedeljama koje će uslediti, ali da će suštinski osećaj dobrobitnosti uvek biti prisutan i da će sve više jačati sa svakim novim rođenjem u Hristu. De Soja je shvatao zbog čega Crkva smatra samoubistvo jednim od najsmrtnijih grehova - kažnjivim trenutnom ekskomunikacijom - pošto je sjaj bliskosti sa Bogom mnogo snažniji posle ukusa pepela smrti. Vaskrsenje bi lako moglo izazvati zavisnost, samo kada kazna za samoubistvo ne bi bila tako strašna.
   I dalje brideći od bola smrti i ponovnog rođenja, dok mu um i čula bukvalno posrću od vrtoglavice, Otac Kapetan de Soja posmatra papsku misu koja dostiže vrhunac u pričešću, Bazilika Svetog Petra sada se puni istim onim naletom zvuka i veličanstvenosti kojom je služba i započela, i ratnik - znajući da će za koji trenutak okusiti Telo i Krv Hristovu u koje je hleb i vino pretvorio Sveti Otac lično - jeca kao dete.
   
   Posle mise, u svežini večeri, sa nebom iznad Bazilike Svetog Petra boje bledog porcelana, Otac Kapetan de Soja hoda sa svojim novim prijateljima u senkama Vatikanskih vrtova.
   "Federiko", govori Otac Bađo, "sastanak koji ćemo održati veoma je značajan. Veoma, veoma značajan. Da li ti dovoljno jasno razmišljaš da možeš da shvatiš značaj stvari o kojima će se govoriti?"
   "Da", kaže De Soja. "Misli su mi veoma jasne."
   Monsinjor Lukas Odi dodiruje rame mladog oficira Paksa. "Federiko, sine moj, jesi li siguran u to? Možemo sačekati još jedan dan, ako moramo."
   De Soja odmahuje glavom. Vrti mu se u glavi od lepote i svečanosti mise kojoj samo što je prisustvovao, na jeziku mu je još ukus savršenstva Euharistije i Vina, oseća da mu u tim trenucima Hrist šapuće, ali misli su mu jasne. "Spreman sam", kaže. Kapetan Vu je nema senka iza Odija.
   "Vrlo dobro", kaže Monsinjor i klima glavom Ocu Bađu. "Više nam neće biti potrebne vaše usluge, Oče. Hvala vam."
   Bađo klima glavom, blago se klanja i odlazi bez ijedne reči. Savršeno svestan, De Soja shvata da više nikada neće videti ovog ljubaznog kapelana za vaskrsavanje i suze mu naviru u oči od naleta čiste ljubavi. Zahvalan je tami koja krije njegove suze; zna da se mora kontrolisati za vreme sastanka. Pita se gde će se održati ta značajna konferencija - u legendarnoj Stanci Bordžija? U Sikstinskoj Kapeli? U Vatikanskim kancelarijama Svete stolice? Možda u kancelarijama Paksa za vezu, na mestu koje su nekada zvali Kulom Bordžija.
   Monsinjor Lukas Odi staje na drugom kraju vrta, maše ostalima da priđu kamenoj klupi blizu koje čeka neki drugi čovek, a Otac de Soja shvata da je čovek koji tamo sedi Kardinal Lurdusami i da će se konferencija održati ovde, u mirisnom vrtu. Sveštenik se spušta na koleno na šljunku pred Monsinjorom i ljubi prsten na ispruženoj šaci.
   "Ustanite", kaže Kardinal Lurdusami. On je krupan muškarac okruglog lica i teških podvaljaka, a njegov duboki glas zvuči De Soji kao glas Božji. "Sedite", kaže Kardinal.
   De Soja seda na kamenu klupu, a ostali ostaju da stoje. Levo od Kardinala sedi još jedan muškarac u senkama. De Soja može da razazna uniformu Paksa pri slabom svetlu, ali ne i činove. Neodređeno je svestan prisustva drugih ljudi - od kojih najmanje jedan sedi, a nekoliko stoji - u dubljim senkama senice levo od njih.
   "Oče de Soja", počinje Simon Avgustino Kardinal Lurdusami i klima glavom prema čoveku koji sedi levo od njega, "dozvolite da vam predstavim Admirala flote, Vilijama Li Marusina."
   De Soja je istog trena na nogama, salutira u krutom stavu mirno. "Moje izvinjenje, Admirale", uspeva da izgovori kroz stisnute vilice. "Nisam vas prepoznao, ser."
   "Na mestu voljno", kaže Marusin. "Sedite, Kapetane."
   De Soja ponovo seda, ali sada oprezno, dok svest o tome u kakvom se društvu nalazi gori kroz radosnu maglu vaskrsenja kao vrela svetlost sunca.
   "Veoma smo zadovoljni vama, Kapetane", kaže Admiral Marusin.
   "Hvala, ser", mumla sveštenik i ponovo se obazire prema senkama. Tamo, u seniku, neopozivo stoje drugi ljudi i posmatraju.
   "I mi smo", mumla Kardinal Lurdusami. "Zbog toga smo vas odabrali za ovu misiju."
   "Misiju, Vaša Ekselencijo?" kaže De Soja. Vrti mu se u glavi od napetosti i zbunjenosti.
   "Kao i uvek, služićete i dalje i Paksu i Crkvi", kaže Admiral, nagnuvši se bliže u slabom svetlu. Svet Pacem ne poseduje mesec, ali sjaj zvezda ovde je veoma snažan dok se De Sojine oči prilagođavaju slaboj svetlosti. Negde malo zvono poziva kaluđere na večernju službu. Svetla vatikanskih građevina kupaju Baziliku Svetog Petra blagim sjajem.
   "Kao i uvek", nastavlja Kardinal, "izveštavaćete kako Crkvu, tako i vojne vlasti." Ogromni muškarac zastaje kako bi pogledao ka Admiralu.
   "Kakva je moja misija, Vaša Ekselencijo? Admirale?" pita De Soja, ne znajući kom čoveku da se obrati. Marusin je njegov vrhovni komandant, ali oficiri Paksa obično se priklanjaju visokim zvaničnicima Crkve.
   Nijedan od njih ne odgovara, ali Marusin klima glavom Kapetanu Marget Vu, koja stoji nekoliko metara dalje, kraj živice. Oficir Paksa brzo istupa napred i pruža De Soji holokocku.
   "Aktivirajte je", kaže Admiral Marusin.
   De Soja dodiruje donju stranu malog keramičkog bloka. Slika ženskog deteta nastaje u izmaglici iznad kocke. De Soja rotira lik, zapaža tamnu kosu, krupne oči i prodoran pogled devojčice. Glava i vrat deteta, lišeni tela, najsvetlije su stvari u tami Vatikanskih vrtova. Otac de Soja diže pogled i vidi sjaj holoa u očima Kardinala i Admirala.
   "Ona se zove... pa, nismo sigurno kako se zove", kaže Kardinal Lurdusami. "Koliko vam izgleda stara, Oče?"
   De Soja ponovo gleda lik, razmišlja o njenom uzrastu i prevodi godine u standardne. "Možda dvanaest?" nagađa. Provodio je malo vremena sa decom otkad je i sam bio jedno od njih. "Jedanaest? Standardnih."
   Kardinal Lurdusami klima glavom. "Imala je jedanaest standardnih, na Hiperionu, kada je nestala, pre više od dve stotine šezdeset standardnih godina, Oče."
   De Soja ponovo pogledava holo. Dakle, dete je verovatno mrtvo - nije mogao da se seti da li je Paks doneo Sakrament Vaskrsenja na Hiperion pre 277 godina - ili je svakako odraslo i ponovo rođeno. Pita se zbog čega mu pokazuju holo ove osobe u liku deteta od pre više vekova. Čeka.
   "Ovo dete je kćerka žene po imenu Bron Lamija", kaže Admiral Marusin. "Da li vam to ime nešto znači, Oče?"
   Znači mu, ali De Soja za trenutak ne može da se seti zbog čega. Tada mu u misli dolaze strofe Speva i on se seća hodočasnice iz te priče.
   "Da", kaže on. "Sećam se tog imena. Ona je bila jedna od hodočasnika sa Njegovom Svetošću za vreme onog poslednjeg hodočašća pre Pada."
   Kardinal Lurdusami naginje se bliže i spaja bucmaste šake na kolenu. Odora mu je jarkocrvena tamo gde je dodiruje svetlost holoa. "Bron Lamija je imala snošaj sa nakazom", mumla Kardinal. "Sa kibridom. Sa kloniranim ljudskim konstruktom čiji je um bio veštačka inteligencija koja je prebivala u TehnoSrži. Sećate li se istorije i zabranjene poeme?"
   Otac de Soja trepće. Da li je moguće da su ga doveli ovde, na Vatikan, da bi ga kaznili za to što je čitao Spev kao dete? Priznao je taj greh pre dvadeset godina, okajao ga i nikada više nije pročitao zabranjeno delo. On crveni.
   Kardinal Lurdusami se kikoće. "U redu je, sine moj. Svi su u Crkvi počinili taj greh... Radoznalost je prevelika, privlačnost zabranjenog prejaka... Svi smo mi pročitali zabranjenu poemu. Da li se sećate da je ta žena Lamija imala seksualni odnos sa kibridom Džona Kitsa?"
   "Nejasno", kaže De Soja, pa žurno dodaje: "Vaša Ekselencijo."
   "A da li znate ko je bio Džon Kits?"
   "Ne, Vaša Ekselencijo."
   "On je bio prehedžirski pesnik", kaže Kardinal dubokim glasom. Visoko iznad njih, repovi kočenja tri padobroda Paksa seku plavom plazmom zvezdano nebo. Otac Kapetan de Soja ne mora ni da ih pogleda da bi prepoznao oblik i naoružanje brodova. Ne čudi se što nije upamtio detalje pesnikovog imena iz zabranjenog Speva: čak i kao dete, Federiko de Soja više se zanimao za mašine i velike svemirske bitke nego za bilo šta pre Hedžire, a naročito ne za poeziju.
   "Žena u toj svetogrdnoj poemi - Bron Lamija - ne samo da je imala snošaj sa kibridnom nakazom", nastavlja Kardinal, "već je rodila i dete tog stvora."
   De Soja diže obrve. "Nisam znao da kibridi... hoću reći... mislio sam da su oni... pa..."
   Kardinal Lurdusami se kikoće. "Sterilni?" kaže on. "Kao androidi? Ne... te opscenosti, AI, klonirale su čoveka. A taj čovek oplodio je Evinu kćer."
   De Soja klima glavom, mada sva ta priča o kibridima i androidima isto tako može da se odnosi i na grifone i jednoroge, što se njega tiče. Te stvari postojale su nekada. Koliko on zna, danas ne mogu da postoje. Um Oca Kapetana de Soje hita dok on pokušava da zamisli kakve veze, za ime Božje, sav taj razgovor o mrtvim pesnicima i trudnim ženama može da ima sa njim.
   Kao da odgovara na De Sojino mentalno pitanje, Admiral Marusin kaže: "Lik decojlice koji lebdi pred vama pripada tom detetu, Kapetane. Posle uništenja kibridne nakaze, Bron Lamija je rodila dete na svetu Hiperionu."
   "Ona nije bila sasvim... ljudska", šapuće sada Kardinal Lurdusami. "Iako je telo njenog... oca... Kitsovog kibrida... bilo uništeno, njegova AI ličnost uskladištena je u namotajima Šrenove Petlje."
   Admiral Marusin takođe se naginje bliže, kao da je ova informacija namenjena samo njima trojici. "Mi smatramo da je ovo dete komuniciralo sa Kitsovom ličnošću uhvaćenom u toj Šrenovoj Petlji još pre nego što je rođeno", kaže on tiho. "Gotovo smo sigurni da je taj... fetus... bio u dodirnu sa TehnoSrži preko te kibridne ličnosti."
   De Soja oseća poriv da se prekrsti, ali ga potiskuje. Sve što je čitao, sve čemu su ga poduučavali, sve u šta je verovao, naučilo ga je da je TehnoSrž bila ovaploćenje zla, naprosto najaktivnije ispoljavanje Zlog u savremenoj ljudskoj istoriji. Uništenje TehnoSrži bilo je spasenje ne samo opsednute Crkve, već i samog čovečanstva. De Soja pokušava da zamisli šta bi nerođena ljudska duša mogla da nauči iz neposredne veze sa tim bestelesnim, bezdušnim inteligencijama.
   "To dete je opasno", šapuće Kardinal Lurdusami. "Iako je TehnoSrž proterana zahvaljujući Padu dalekobacača, iako Crkva više ne dozvoljava da bezdušne mašine poseduju istinsku inteligenciju, ovo dete programirano je kao agent tih palih AI-ja... kao agent Zlog."
   De Soja trlja obraz. Najednom je veoma umoran. "Govorite kao da je ona još živa", kaže on tiho. "I kao da je još dete."
   Svilena odora Kardinala Lurdusamija šušti dok se on pomera. Glas mu je zloslutni bariton. "Ona je živa", kaže. "I još je dete."
   De Soja ponovo gleda holo devojčice koji lebdi među njima. Dodiruje kocku i lik nestaje. "Kriogensko skladištenje?" kaže on.
   "Na Hiperionu postoje Vremenske Grobnice", mumla Lurdusami. "Jedna od njih - stvar zvana Sfinga, koje se možda sećate iz poeme ili istorije Crkve - korišćena je kao portal kroz vreme. Niko ne zna kako ona dejstvuje. Za većinu ljudi uopšte nije dejstvovala." Kardinal baca pogled na Admirala, a zatim ponovo na sveštenika-kapetana ispred sebe. "Ovo dete nestalo je u Sfingi pre otprilike dvesta šezdeset četiri standardne godine. U to vreme smo znali da je opasna za Paks, ali zakasnili smo nekoliko dana. Imamo pouzdane informacije da će se ona pojaviti iz te grobnice za manje od jednog standardnog meseca... još kao dete. I još smrtno opasna za Paks."
   "Opasna za Paks..." ponavlja De Soja. Ne shvata.
   "Njegova Svetost predvideo je ovu opasnost", mumla Kardinal Lordusami. "Pre skoro tri veka, Naš Gospod je smatrao da Njegovoj Svetosti treba da objavi pretnju koju ovo ubogo dete predstavlja, a Sveti Otac je sada rešio da se ponese sa tom opasnošću."
   "Ne shvatam", priznaje Otac Kapetan de Soja. Holo je isključen, ali on još može da vidi nedužno lice deteta u mislima. "Kako ta mala devojčica može da predstavlja opasnost... onomad ili sad?"
   Kardinal Lurdusami steže De Sojinu podlakticu. "Kao agent TehnoSrži, ona će biti virus ubačen u Telo Hristovo. Otkrovenje je Njegovoj Svetosti saopštilo da će ta devojčica imati moći... moći koje nisu ljudske. Jedna od njih jeste moć da ubedi verne da napuste svetlost Božjeg učenja, da se odreknu spasenja kako bi služili Zlome."
   De Soja klima glavom, iako ne shvata. Podlaktica ga boli od pritiska moćne Lurdusamijeve šake. "Šta želite od mene, Vaša Ekselencijo?"
   Admiral Marusin odgovara snažnim glasom od kog se De Soja trza posle svih tih šapata i tihih reči. "Od ovog trenutka", kaže Marusin odsečno, "prekomandovani ste iz Flote, Oče Kapetane de Soja. Od ovog trenutka, imate zadatak da pronađete i dovedete ovo dete... ovu devojčicu... u Vatikan."
   Kardinal kao da primećuje sjaj zabrinutosti u De Sojinim očima. "Sine moj", kaže on i duboki glas mu sada zvuči umirujuće, "plašite li se da bi detetu neko mogao da naudi?"
   "Da, Vaša Ekselecijo." De Soja se pita hoće li ga ovo priznanje učiniti nepodobnim za tu službu.
   Lurdusamijev dodir sada je lakši, postaje prijateljski stisak. "Budite uvereni, sine, da niko ko pripada Svetoj stolici... niko u Paksu... nema nikakvu nameru da naudi ovoj devojčici. Štaviše, Sveti Otac nam je naložio... naložio je vama... da vam drugi prioritet po redosledu mora biti to da joj se ništa ne dogodi."
   "Vaš prvi prioritet", kaže Admiral, "jeste da je dovedete ovamo... na Pacem. U Komandu Paksa, ovde, u Vatikanu."
   De Soja klima glavom i guta knedlu. Pitanje koje mu se prvo javlja u mislima glasi: Zašto ja? Naglas, kaže: "Da, ser. Razumem."
   "Dobićete disključ sa papskim ovlašćenjem", nastavlja Admiral. "Možete rekvirirati svaki materijal, pomoć, veze ili osoblje koji lokalne vlasti Paksa mogu da obezbede. Imate li nekih pitanja u tom pogledu?"
   "Ne, ser." De Sojin glas je čvrst, ali u glavi mu se vrti. Disključ sa papskim ovlašćenjem daće mu više moći od one koju poseduju planetni vladari Paksa.
   "Prebacićete se u Hiperionov sistem koliko danas", nastavlja Admiral Marusin istim odsečnim, direktnim, zapovedničkim glasom. "Kapetane Vu?"
   Vojni ađutant Paksa prilazi i pruža De Soji crveni aktivni portfolio ključ. Sveštenik-kapetan klima glavom, ali u mislima vrišti: U Hiperionov sistem koliko danas... Kururski brod arhanđeo! Ponovo umreti. Bol. Ne, slatki Isuse, dragi Gospode. Neka me ovaj pehar zaobiđe!
   "Komandovaćete našim najnovijim i najusavršenijim kurirskim brodom, Kapetane", govori Marusin. "Sličan je onome koji vas je doveo u Pacemov sistem, sa tim izuzetkom da može da preveze šest putnika; uz to, naoružan je do nivoa vašeg bivšeg bakljobroda i poseduje automatski sistem vaskrsavanja."
   "Da, ser", kaže De Soja. Automatski sistem vaskrsavanja? - misli on. Zar će sakrament izvoditi mašina?
   Kardinal Lurdusami ga ponovo tapše po ruci. "Robotski sistem je za žaljenje, sine moj. Ali brod vas može odvesti na mesta gde Paks i Crkva ne postoje. Ne možemo vam uskratiti vaskrsenje samo zato što ste izvan dosega Božjih slugu. Budite sigurni, sine moj, da je Sveti Otac lično blagoslovio ovu opremu za vaskrsavanje i opskrbio je istim sakramentalnim imperativom koji bi ponudila i prava misa vaskrsenja."
   "Hvala, Vaša Ekselencijo", mrmlja De Soja. "Ali ja ne razumem... mesta izvan domašaja Crkve... Zar niste rekli da ću putovati na Hiperion? Nikada nisam bio tamo, ali mislio sam da taj svet pripada..."
   "On pripada Paksu", prekida ga Admiral. "Ali ako ne budete uspeli da zarobite..." On zastaje. "Da izbavite to dete... ako iz nekog nepredviđenog razloga budete morali da je pratite na druge svetove, u druge sisteme... mislili smo da je najbolje za vas da brod poseduje automatsku komoru za vaskrsavanje."
   De Soja poslušno i zbunjeno spušta glavu.
   "Ali mi očekujemo da pronađete dete na Hiperionu", nastavlja Admiral Marusin. "Kada budete stigli na taj svet, predstavićete se i pokazati svoj papski disključ Zapovednici kopnenih snaga po imenu Barns-Avni. Komandant zapoveda brigadom Švajcarske Garde koja je prethodno raspoređena na Hiperionu, tako da ćete po svom pristizanju praktično komandovati tim trupama."
   De Soja trepće. Zapovedništvo nad brigadom Švajcarske Garde? Ja sam kapetan bakljobroda Flote! Ne bih umeo da razlikujem kopneni manevar od juriša konjice!
   Admiral Marusin se kikoće. "Shvatamo da se ovo donekle ne uklapa u vaše redovne dužnosti, Oče Kapetane de Soja, ali budite sigurni da je vaš komandni status neophodan. Zapovednica Barns-Avni nastaviće sa svakodnevnim komandovanjem kopnenim trupama, ali imperativ je da svi resursi budu usmereni na izbavljenje ovog deteta."
   De Soja se nakašljava. "Šta će se dogoditi sa... Kažete da joj ne znamo ime? Mislim, ime deteta."
   "Pre nego što je nestala", mumla Kardinal Lurdusami, "sebe je zvala Aneom. A što se tiče onoga što će joj se dogoditi... ponovo vas uveravam, sine moj, da su naše namere da je sprečimo da ne zagadi Telo Hrista u Paksu svojim virusom, ali to ćemo učiniti tako što joj nećemo nauditi. Štaviše, naša misija... vaša misija... jeste da spasite besmrtnu dušu tog deteta. Sveti Otac lično pobrinuće se za to."
   Nešto u Kardinalovom glasu nagoni De Soju da shvati da je konferencija završena. Sveštenik-kapetan ustaje i oseća u sebi izmeštenost nastalu usled vaskrsenja kao pomeranje slično vrtoglavici. Danas ponovo moram umreti! I dalje ispunjen radošću, ipak oseća da bi zaplakao.
   Admiral Marusin takođe ustaje. "Oče Kapetane de Soja, vaša prekomanda zbog ove misije biće na snazi dok dete ne izručite meni, ovde, u vatikanskoj vojnoj kancelariji za vezu."
   "Za samo nekoliko nedelja, sigurni smo", mumla Kardinal Lurdusami, koji i dalje sedi.
   "Ovo je velika i strašna odgovornost", kaže Admiral. "Morate iskoristiti svaku trunku svoje vere i sposobnosti kako biste ispunili izraženu želju Njegove Svetosti da ovo dete bezbedno dovedete u Vatikan - pre nego što se razorni virus programirane izdaje ne raširi među našom Braćom i Sestrama po Hristu. Znamo da nas nećete izneveriti, Oče Kapetane de Soja."
   "Hvala, ser", kaže De Soja i ponovo pomišlja: Zašto ja? Spušta se na koleno kako bi poljubio Kardinalov prsten i ustaje da bi ustanovio da je Admiral odstupio natrag u tamu senika gde se druge prilike u senkama nisu ni pomerile.
   Monsinjor Lukas Odi i Kapetan Paksa Marget Vu stupaju sa obe strane De Soje i kreću sa njim kao pratnja iz vrta. Tada, dok mu um još krivuda u zbrci i šoku, a srce mu tutnji od žudnje i strave zbog značajnog zadatka koji mi je dodeljen, Otac Kapetan de Soja osvrće se baš kada rep plazme uzdižućeg padobroda obasjava kupolu Svetog Petra, krovove Vatikana i vrt svojim pulsom plavog plamena. Za jedan tren, prilike u zasvođenim senkama senice jasno su vidljive, osvetljene pulsiranjem plave svetlosti plazme. Tamo je Admiral Marusin, koji je De Soji već okrenuo leđa, kao i dva oficira Švajcarske Garde koji stoje u borbenim oklopima, sa flešetnim oružjem podignutim na prsa. Ali prilika koja sedi obasjana u tom trenutku jeste ona koja će pohoditi De Sojine snove i misli u godinama koje će doći.
   Posednut tamo, tužnih očiju čvrsto prikovanih za De Sojino odstupajuće obličje, visokog čela i žalostivog lika obojenog načas, ali neizbrisivo, plavim sjajem plazme, nalazi se Njegova Svetost, Papa Julije XIV, Sveti Otac za više od šest stotina milijardi vernih katolika, de facto vladar nad još četiri stotine milijardi raštrkanih duša u razuđenom Paksu i čovek koji je upravo poslao Federika de Soju na njegovo sudbonosno putovanje.
   

   10.
   Bilo je jutro posle našeg banketa, i ponovo smo se nalazili u svemirskom brodu. To jest, android A. Betik i ja bili smo u brodu, pošto smo tamo stigli pešice, mnogo lakšim putem, kroz tunel koji je spajao dve kule; Martin Silenus bio je prisutan kao hologram. Bila je to čudna holografska slika, pošto je stari pesnik odabrao da ga predajnik brodskog kompjutera predstavi kao njegovu mlađu verziju - i dalje kao drevnog satira, ali ovaj je stajao na sopstvenim nogama i imao kosu na glavi zašiljenih ušiju. Pogledao sam pesnika sa plaštom boje kestena, bluzom nabranih rukava, balon-pantalonama i šljampavom beretkom i shvatio kakav je kicoš morao biti u vreme kada je takva odeća bila u modi. Gledao sam Martina Silenusa u izdanju iz vremena njegovog povratka na Hiperion u ulozi hodočasnika, tri veka ranije.
   "Jebote, hoćeš li samo da piljiš u mene kao neki seljober", reče holografska slika, "ili ćeš, jebote, da završiš sa tim obilaskom kako bismo mogli da prionemo na posao?" Starac je ili bio mamuran od vina koje je popio prošle večeri ili je povratio dovoljno zdravlja da bi se nalazio u još gorem raspoloženju nego inače.
   "Vodite me", rekoh ja.
   Iz tunela smo pošli brodskim liftom do najniže vazdušne komore. A. Betik i pesnikov holo vodili su me kroz nivoe, naviše: kroz mašinsku salu sa nerazaznatljivim instrumentima i mrežama cevi i kablova; zatim nivo za hladno spavanje - sa četiri ležaja za kriogensku fugu u superrashlađenim kabinama (jedan ležaj je nedostajao, primetio sam, pošto ga je Martin Silenus uklonio iz sopstvenih razloga); onda hodnik centralne vazdušne komore kroz koju sam ušao prethodnog dana - sa 'drvenim' zidovima koji su skrivali mnoštvo kaseta za odlaganje stvari, gde su stajala svemirska odela, vozila za sve vrste terena, nebeski bicikli, pa čak i neko arhaično oružje; potom dnevni boravak sa Stejnvejem i holojamom; zatim ponovo uz spiralne stepenice, do onoga što je A. Betik nazivao 'navigaciona soba' - zaista, tamo se nalazila kabina sa nekim vidljivim navigacionim instrumentima - ali ja sam to video kao biblioteku u kojoj su se ređale police sa knjigama - pravim knjigama, štampanim knjigama - i nekoliko ležaja i sofa kraj prozora u brodskoj oplati; i konačno, uz stepenice do vrha broda, koji se jednostavno sastojao od okrugle spavaće sobe sa jednim jedinim krevetom u središtu.
   "Konzul je obično uživao posmatrajući vremenske prilike odavde dok bi slušao muziku", reče Martin Silenus. "Brode?"
   Lučni zid oko kružne prostorije postade proziran, kao i pramac broda iznad nas. Oko nas se nalazilo samo tamno kamenje unutrašnjosti tornja, ali odozgo je kroz istruleli krov silosa dopirala profiltrirana svetlost. Tiha muzika iznenada ispuni prostoriju. Bio je to klavir, bez pratnje, a melodija je bila drevna i proganjajuća.
   "Čerčivik?" pokušao sam da pogodim.
   Stari pesnik frknu. "Rahmanjinov." Satirske crte lica kao da iznenada omekšaše pri prigušenom svetlu. "Možeš li da pogodiš ko to svira?"
   Slušao sam. Pijanista je bio veoma dobar. Nisam imao pojma ko je u pitanju.
   "Konzul", reče A. Betik. Androidov glas bio je veoma tih.
   Martin Silenus zarokta. "Brode... neprozirno." Zidovi se učvrstiše. Holo starog pesnika nestade sa svog mesta kod pregradnog zida i blesnu u postojanje blizu spiralnih stepenica. Stalno je to radio i efekat je bio uznemirujući. "Pa, ako smo završili sa tim jebenim obilaskom, hajdemo dole u dnevnu sobu da smislimo kako da nadmudrimo Paks."
   
   Mape su bile starinske - mastilo na papiru - i bile su raširene na vrhu blistavog koncertnog klavira. Kontinent Akvila širio je svoja krila iznad klavijature, a konjska glava Ekvusa uvijala se gore kao posebna mapa. Holo Martina Silenusa priđe snažnim koracima klaviru i ubode prstom mesto gde bi trebalo da se nalazi oko konja. "Tu", reče on. "I tu." Prst lišen mase nije proizvodio nikakav zvuk na papiru. "Papa je rasporedio svoje jebene trupe skroz od Utvrđenja Hronos, ovde" - prst bez težine ubode tačku gde je planinski Masiv Uzde stizao do najistočnije tačke iza oka - "i dole, sve do njuške. Ovde imaju avijaciju, u ukletom gradu Tužnog Kralja Bilija" - prst nemo kucnu po tački samo nekoliko kilometara severozapadno od Doline Vremenskih Grobnica - "a nagomilali su Švajcarsku Gardu u samoj Dolini."
   Posmatrao sam mapu. Osim napuštenog Grada Pesnika i Doline, istočna četvrtina Ekvusa bila je prazna pustinja nedostupna svakome osim trupa Paksa već duže od dva veka. "Otkud znate da su trupe Švajcarske Garde tamo?" upitah ja.
   Satirovo čelo se izvi. "Imam ja svoje izvore", reče on.
   "Da li su vam vaši izvori javili koje su jedinice u pitanju, i sa kakvim naoružanjem?"
   Holo se oglasi zvukom koji je navodio na pomisao da će starac pljunuti na tepih. "Nema potrebe da znaš jedinice", odbrusi on. "Dovoljno je da ti kažem da se trideset hiljada vojnika nalazi između tebe i Sfinge, gde će Anea sutra izići. Tri hiljade od njih pripadaju Šajcarskoj Gardi. E, sad, kako da prođeš kroz njih?"
   Dođe mi da se glasno nasmejem. Sumnjao sam da bi celokupne teritorijalne jedinice Hiperiona, sa vazdušnom i svemirskom podrškom, mogle da 'prođu' kroz pet-šest pripadnika Švajcarske Garde. Njihovo oružje, obuka i odbrambeni sistemi toliko su dobri. Umesto da se nasmejem, ponovo sam proučio mapu.
   "Kažete da letelice imaju bazu u Gradu Pesnika... Znate li tip aviona?"
   Pesnik slegnu ramenima. "Lovci. EMV-i ovde vrede koliko i obično govno, naravno, pa su došli avionima sa potisnom reakcijom. Mislim da su to mlaznjaci."
   "Brišući, udarni, pulsni ili vazdušni?" rekoh ja. Pokušavao sam da zvučim kao da znam o čemu pričam, ali moje vojničko znanje napabirčeno u teritorijalnim snagama bilo je usredsređeno na rastavljanje oružja, čišćenje oružja, gađanje iz oružja, marširanje po gadnom vremenu bez kvašenja oružja, pokušaje da odspavam par sati kada ne marširam, čistim ili rastavljam oružje, pokušaje da se ne smrznem u snu i - povremeno - da držim glavu što niže kako me ne bi ubili snajperi sa Ursusa.
   "Jebote, kakve veze ima koji su tipovi aviona?" zareža Martin Silenus. To što je u pojavi izgubio tri veka svakako ga nije smekšalo. "To su lovci. Izmerili smo im... Brode? Jebote, koju smo ono brzinu izmerili poslednji put?"
   "Tri maha", reče brod.
   "Tri maha", ponovi pesnik. "Dovoljno brzo da dolete ovamo, bombama spale ovo mesto, ostave pepeo za sobom i vrate se na severni kontinent pre nego što im se pivo ne smlači."
   Digoh pogled sa mape. "Baš sam hteo da pitam", rekoh. "Zašto to ne učine?"
   Pesnikova glava se okrenu ka meni. "Šta zašto ne učine?"
   "Zašto ne dolete ovamo, spale vas bombama, ostave pepeo za sobom i vrate se kući pre nego što im se pivo ne smlači", rekoh ja. "Vi za njih predstavljate pretnju. Zašto vas tolerišu?"
   Martin Silenus zarokta. "Ja sam mrtav. Oni misle da sam mrtav. Kako jedan mrtvac može ikome da predstavlja pretnju?"
   Uzdahnuh i ponovo pogledah mapu. "Na orbiti sigurno postoji brod sa trupama, ali pretpostavljam da ne znate kakva ga je letelica dopratila ovamo?"
   Začudo, brod je bio taj koji je odgovorio. "Brod za trupe je kovit-brod klase Akira od trista hiljada tona", začu se tihi glas. "Dopratila su ga dva standardna bakljobroda klase Paks - Sveti Anton i Sveti Bonaventura. Na visokoj orbiti takođe se nalazi i jedan K-tri brod."
   "Šta je, koji moj, K-tri brod?" progunđa pesnikov holo.
   Pogledah ga. Kako je iko mogao da proživi hiljadu godina, a da ne nauči nešto tako elementarno? Pesnici su čudna sorta. "Komanda, komunikacija, kontrola", rekoh ja.
   "Dakle, kurvin sin iz Paksa koji zapoveda nalazi se tamo gore?"
   Protrljah obraz i zapiljih se u mapu. "Ne obavezno", rekoh. "Komandant svemirske udarne jedinice biće tamo, ali glava cele operacije može da bude na tlu. Paks obučava svoje zapovednike za kombinovane operacije. Sa toliko prisutnih pripadnika Švajcarske Garde, neko važan komanduje na tlu."
   "U redu", reče pesnik. "Kako ćeš da prođeš kroz njih i izvučeš moju malenu prijateljicu?"
   "Izvinite", reče brod, "ali postoji još jedna svemirska letelica na orbiti. Stigla je pre oko tri nedelje, po standardu, i poslala padobrod u Dolinu Vremenskih Grobnica."
   "Kakav je to brod?" upitah ja.
   Oseti se najkraće moguće oklevanje. "Ne znam", reče brod. "Konfiguracija mi je nepoznata. Mali je... verovatno kurirske veličine... ali profil propulzije je... čudan."
   "To je verovatno kurir", rekoh ja Silenusu. "Jadničak se nalazio mesecima u kriogenskoj fugi, plaćajući godine vremenskog duga, samo da bi predao neku poruku koju je Centrala Paksa zaboravila da preda zapovedniku pre nego što je ovaj krenuo."
   Pesnikova holografska šaka ponovo dodirnu mapu. "Ne skreći sa teme. Kako ćeš da izbaviš Aneu od tih pedera?"
   Odstupih za korak od klavira. Kada sam progovorio, glas mi je bio gnevan. "Do đavola, otkud znam? Vi ste imali dva i po veka da isplanirate to glupavo bekstvo." Mahnuh rukom, pokazavši da mislim na brod. "Pretpostavljam da je ovo stvar na koju se oslanjamo da će umaći bakljobrodovima." Zastadoh. "Brode? Možeš li da pre nekog bakljobroda Paksa stigneš do C-plus skoka?" Svaki Hokingov pogon omogućavao je istu pseudobrzinu iznad brzine svetlosti, naravno, tako da je naše bekstvo i preživljavanje, ili zarobljavanje i uništenje, zavisilo od trke do te kvantne tačke.
   "Oh, da", reče brod smesta. "Nedostaju mi delovi memorije, ali svestan sam toga da me je Konzul modifikovao za vreme posete koloniji Proteranih."
   "Koloniji Proteranih?" ponovih glupavo. Koža mi se naježila, uprkos logici. Odrastao sam u strahu od invazije Proteranih. Proterani su bili najgore moguće babaroge.
   "Da", reče brod, i u glasu mu se čulo nešto nalik na ponos. "Bićemo u stanju da se zavrtimo do C-plus brzina gotovo dvadeset tri odsto brže od svakog bakljobroda Paksa."
   "Mogu te prostreliti i na pola AJ", rekoh ja, neubeđen.
   "Da", saglasi se brod. "Nema šta da brinemo... ako budemo imali petnaest minuta prednosti."
   Okrenuh se ponovo namrštenom holou i nemom androidu. "Sve je to lepo i krasno", rekoh, "ako je tačno. Ali to mi ne pomaže da smislim kako da devojčicu dovedem do broda, niti kako da brod krene sa Hiperiona sa tih petnaest minuta prednosti. Bakljobrodovi će biti u onome što se zove BPO - borbena patrola na orbiti. Jedan ili više njih nalaziće se svake sekunde iznad Ekvusa i prekrivaće svaki kubni metar prostora od udaljenosti od stotinu svetlosnih minuta do gornje atmosfere. Na trideset kilometara, borbena vazdušna patrola - verovatno pulsni lovci klase Škorpion, kadri da se uzdignu na nisku orbitu ako zatreba - preuzeće zadatak. Ni svemirska ni atmosferska patrola neće dati brodu ni petnaest sekundi na svojim ekranima, a kamoli petnaest minuta." Pogledah starčevo mlađe lice. "Osim ako ne postoji nešto što mi ne pominjete. Brode? Da li su te Proterani opremili nekakvom magičnom tehnologijom prikradanja? Štitom nevidljivosti, ili tako nečim?"
   "Koliko znam, nisu", reče brod. Sekundu kasnije, on dodade: "To ne bi ni bilo moguće, zar ne?"
   Prenebregao sam brod. "Gledajte", rekoh Martinu Silenusu, "voleo bih da vam pomognem da dođete do devojčice..."
   "Anee", reče starac.
   "Voleo bih da otmem Aneu od tih tipova, ali ako je ona toliko značajna za Paks koliko kažete da jeste... hoću da kažem, tri hiljade pripadnika Švajcarske Garde, Hriste Bože... ne postoji način da se Dolini Vremenskih Grobnica priđe na pet stotina kilometara, čak ni pomoću ovog sjajnog svemirskog broda."
   Primetih podozrenje u Silenusovim očima, čak i kroz holografsku distorziju, pa nastavih. "Ozbiljno", rekoh. "Čak i da nema pokrivanja iz svemira i vazduha, čak i da nema bakljobrodova, lovaca ili radara u vazduhu, tu je Švajcarska Garda. Hoću reći" - ustanovio sam da stežem šake u pesnice dok govorim - "ti tipovi su smrtonosni. Uvežbani su da rade u odredima od po pet ljudi, a svaki takav odred može da obori jedan ovakav svemirski brod."
   Satirove obrve izviše se od iznenađenja ili podozrenja.
   "Slušajte", rekoh ponovo. "Brode?"
   "Da, Č. Endimione?"
   "Imaš li odbrambene štitove?"
   "Ne, Č. Endimione. Imam zaštitna polja koja su Proterani usavršili, ali ona su samo za civilnu upotrebu."
   Nisam znao šta su to 'zaštitna polja koja su Proterani usavršili', ali nastavio sam. "Da li bi ona mogla da zaustave CPB ili zrak standardnog bakljobroda?"
   "Ne", reče brod.
   "Da li bi mogao da uništiš konvencionalna ili C-plus kinetička torpeda?"
   "Ne."
   "Da li bi mogao da im umakneš?"
   "Ne."
   "Da li bi mogao da sprečiš nasilni ulazak?"
   "Ne."
   "Da li imaš ikakva ofanzivna ili defanzivna svojstva koja bi mogla da se nose sa ratnim brodovima Paksa?"
   "Ako se tu ne računa mogućnost da bežim kao da me svi đavoli gone, Č. Endimione, odgovor je ne", reče brod.
   Ponovo pogledah Martina Silenusa. "Najebali smo", rekoh tiho. "Čak i kada bih uspeo da stignem do devojčice, samo bi i mene zarobili, baš kao i nju."
   Martin Silenus se osmehnu. "Možda i ne bi", reče on. Zatim klimnu glavom A. Betiku i android se pope spiralnim stepeništem na viši nivo, da bi se vratio nepun minut kasnije. Nosio je nešto smotano u cilindar.
   "Ako je to tajno oružje", rekoh ja, "bolje neka bude dobro."
   "I jeste", reče pesnikov podrugljivi hologram. "On ponovo klimnu glavom, i A. Betik razmota cilindar.
   Bio je to ćilim, parče dugačko manje od dva metra i jedva nešto šire od metar. Tkanina je bila iskrzana i izlizana, ali mogao sam da vidim složene crteže i šare. Kompleksno tkanje zlatnih niti bilo je još sjajno kao...
   "Bože", rekoh, kada me je uviđanje tresnulo kao pesnica u pleksus. "Hoking-prostirka."
   Holo Martina Silenusa pročisti grlo, kao da se sprema da pljune. "Ne tek tamo neka hoking-prostirka", progunđa on. "Ona hoking-prostirka."
   Ustuknuh. Ovo je bilo nešto što je pripadalo čistoj legendi, a ja samo što nisam stajao na tome.
   Svojevremeno je proizvedeno samo nekoliko stotina hoking-prostirki, a ovo je bila ona prva - izumeo ju je leptirolog sa Stare Zemlje, Šolokov - koji je već zašao u sedamdesete, po standardu, i ludački se zaljubio u svoju sestričinu, mladu Alotilu, pa je izumeo ovaj leteći ćilim da bi zauzvrat zadobio njenu ljubav. Posle jedne strasne međuigre, tinejdžerka je odbacila starca, Šolokov je izvršio samoubistvo na Staroj Zemlji samo nekoliko nedelja pošto je usavršio sadašnji Hokingov kovit-pogon, a ćilim je bio izgubljen vekovima... sve dok ga Majk Ošo nije kupio na pijaci u Karvnelu i poneo ga na Maui-Kovenant, da bi ga upotrebio sa svojim brodskim kolegom, Merinom Aspikom, u još jednoj ljubavnoj pustolovini koja će ući u legendu - kao ljubav Merina i Siri. Ova druga legenda, naravno, postala je deo epskog Speva Martina Silenusa, i ako je verovati njegovoj priči, Siri je bila Konzulova baka. U Spevu Konzul Hegemonije koristio je tu istu hoking-prostirku ('hoking' ovde počinje malim h zato što se odnosi na jednu pticu sa Stare Zemlje, <hawk - jastreb; prim. prev.> a ne na prehedžirskog naučnika po imenu Hoking čiji je rad doveo do C-plus proboja i usavršavanja međuzvezdanog pogona) da bi prešao preko Hiperiona u poslednjoj legendi - a to je bio Konzulov epski let prema gradu Kitsu iz Doline Vremenskih Grobnica, kada je to učinio da bi oslobodio upravo ovaj brod i vratio se njime do grobnica.
   Kleknuo sam i dodirnuo tu rukotvorinu sa strahopoštovanjem.
   "Isuse sveti Hriste", reče Silenus, "to je samo jedan jebeni ćilim. I pri tom ružan. Ne bih ga ni držao u kući - ne uklapa se ni u šta."
   Digoh pogled.
   "Da", reče A. Betik, "to je ta hoking-prostirka."
   "Da li još leti?" upitah ja.
   A. Betik kleknu kraj mene i pruži šaku sa plavim prstima da kucne po izuvijanim i komplikovanim šarama. Hoking-prostirka se ukruti kao daska i uzlete deset centimetara iznad poda.
   Odmahnuh glavom. "Nikada nisam shvatio... EM sistemi ne dejstvuje na Hiperionu zbog ovdašnjeg uvrnutog magnetnog polja..."
   "Veliki EM sistemi ne dejstvuju", odbrusi Martin Silenus. "EMV-i. Levitacione barže. Velike stvari. Ali ćilim radi. I još je usavršen."
   Izvih obrvu. "Usavršen?"
   "Ponovo Proterani", začu se glas broda. "Ne sećam se dobro, ali petljali su oko mnogo toga kada smo ih posetili pre dva i po veka."
   "Očigledno", rekoh ja. Uspravih se i ćušnuh legendarnu prostirku stopalom. Odskočila je kao da je na čvrstim oprugama, ali ostala je da lebdi u mestu. "Dobro", rekoh, "imamo Merinovu i Sirinu hoking-prostirku, koja... ako sam dobro upamtio priču... može da leti samo negde oko dvadeset klika na sat..."
   "Dvadeset šest kilometara na sat bila je njena maksimalna brzina", reče A. Betik.
   Klimnuh glavom i ponovo ćušnuh lebdeći ćilim. "Dvadeset šest klika na sat sa dobrim vetrom u leđa", rekoh ja. "A koliko je Dolina Vremenskih Grobnica daleko odavde?"
   "Hiljadu šest stotina osamdeset devet kilometara", reče brod.
   "A koliko imamo vremena pre nego što Anea tamo ne iziđe iz Sfinge?" rekoh ja.
   "Dvadeset sati", reče Martin Silenus. Mora da mu je dosadio sopstveni mlađi lik, pošto je holo projekcija sada pripadala starcu kog sam video prethodne večeri, sa sve hoverležajem.
   Bacih pogled na ručni hronometar. "Zakasnio sam", rekoh. "Trebalo je da uzletim pre nekoliko dana." Vratih se koncertnom klaviru. "I šta i da jesam? Ovo je naše tajno oružje? Da li ono poseduje nekakvo superdefanzivno polje koje će zaštititi mene... i devojčicu... od zrakova i metaka Švajcarske Garde?"
   "Ne", reče A. Betik. "Prostirka nema nikakve defanzivne sposobnosti, izuzev zaštitnog polja koje odstranjuje vetar i drži putnike na mestu."
   Slegnuh ramenima. "I šta onda da radim... da odnesem ćilim do Doline i da ponudim Paksu da se trampimo - stara hoking-prostirka za dete?"
   A. Betik je ostao da kleči kraj lebdećeg ćilima. Njegovi plavi prsti i dalje su milovali izlizanu tkaninu. "Proterani su prostirku preinačili tako da ima dugotrajniji naboj - do hiljadu sati."
   Klimnuh glavom. Impresivna tehnologija superprovodnika, ali krajnje nebitna.
   "A sada leti brzinama većim od tri stotine kilometara na sat", nastavi android.
   Ugrizoh se za usnu. Znači, mogao bih da stignem tamo do sutra. Ako bih pristao da sedim na letećem ćilimu pet i po sati. I šta onda...?
   "Mislio sam da treba da je otmemo pomoću ovog broda", rekoh ja. "Da je odvedemo iz Hiperionovog sistema i sve to..."
   "Da", reče Martin Silenus, glasom najednom umornim poput njegovog ostarelog lika, "ali najpre moraš da je dovedeš na brod."
   Udaljih se od klavira, zastavši kraj spiralnih stepenica da bih se naglo obrnuo natrag ka androidu, holou i lebdećem ćilimu. "Vas dvojica naprosto ne razumete, zar ne?" rekoh, glasom snažnijim i oštrijim nego što sam nameravao. "Ovo je Švajcarska Garda! Ako mislite da taj prokleti ćilim može da me provede ispod njihovog radara, detektora kretanja i drugih senzora, onda ste ludi. Bio bih samo idealna meta koja leti trista klika na sat. Verujte mi, prašinari Švajcarske Garde - da ne pominjem pulsne mlaznjake u borbenoj vazdušnoj patroli i da ne pominjem bakljobrodove na orbiti - uništili bi ovo svojim zracima za samo nekoliko nanosekundi."
   Zastadoh i začkiljih se u njih. "Osim ako... ne postoji još nešto što mi ne pominjete..."
   "Naravno da postoji", reče Martin Silenus i uspe da se osmehne umornim osmehom satira. "Naravno da postoji."
   "Da ponesemo hoking-prostirku gore, do prozora tornja", reče A. Betik. "Morate naučiti kako da upravljate."
   "Sada?" rekoh, najednom stegnutim glasom. Osetio sam da srce počinje da mu lupa.
   "Sada", reče Martin Silenus. "Moraš biti u stanju da vešto letiš u vreme kada budeš krenuo, sutra u tri ujutro."
   "Zaista?" rekoh, zureći u lebdeći, legendarni ćilim sa sve snažnijim osećajem: OVO JE STVARNO... SUTRA BIH MOGAO DA POGINEM.
   "Zaista", reče Martin Silenus.
   A. Betik je deaktivirao hoking-prostirku i smotao je u cilindar. Krenuo sam za njim niz metalne stepenice, kroz hodnik i napolje, na stepenište tornja. Kroz otvoreni prozor tornja videla se jarka sunčeva svetlost. Bože, pomislih dok je android razmotavao ćilim na kamenoj izbočini i ponovo ga aktivirao. Kamenje u podnožju i dalje je bilo veoma daleko. Bože, pomislih ponovo, dok mi je bilo tutnjalo u ušima. Od holoa starog pesnika nije bilo ni traga.
   A. Betik mi pokaza da se popnem na lebdeću hoking-prostirku. "Ja ću poći sa vama na prvi let", reče android tiho. Lišće na vrhu obližnjeg stabla čalme šuštalo je na lahoru.
   Bože, pomislih poslednji put, popeh se na prozorski prag, a zatim i na hoking-prostirku.
   

11.
   Tačno dva sata pre nego što dete treba da se pojavi iz Sfinge, alarm se oglašava u komandnom letaču Oca Kapetana de Soje.
   "Vazdušni kontakt, položaj jedam-sedam-dva, severno, brzina dve-sedam-četiri klika, visina četiri metra", čuje se glas kontrolora odbrambenog perimetra BPO sa C3-broda, šest stotina kilometara odozgo. "Udaljenost do uljeza pet stotina sedamdeset klika."
   "Četiri metra?" kaže De Soja i gleda ka Zapovednici Barns-Avni koja sedi naspram njega, za komunikacionom konzolom u središtu letača.
   "Pokušava da uđe nisko i sporo, kako ne bi bio primećen", kaže Zapovednica. To je sitna žena blede kože i riđe kose, ali vrlo malo kože ili kose može se videti pod borbenom kacigom koju ima na glavi. Za tri nedelje koliko De Soja poznaje Zapovednicu, nije je video da se osmehuje. "Taktički vizir", kaže ona. Njen vizir se nalazi na svom mestu. De Soja spušta svoj.
   Signal je blizu južnog vrha Ekvusa i kreće se severno od obale. "Zašto ga ranije nismo videli?" pita on.
   "Možda je upravo lansiran", kaže Barns-Avni. Ona proverava borbene elemente unutar svog taktičkog displeja. Posle prvog teškog sata kada je De Soja morao da joj pokaže papski disključ da bi je ubedio da zapovedništvo nad najelitnijim brigadama Paksa mora da preda jednom običnom kapetanu broda, Barns-Avni je bila potpuno kooperativna. Naravno, De Soja joj je prepustio praktično upravljanje operacijom. Mnogi oficiri brigade Švajcarske Garde mislili su da je De Soja običan papin obaveštajac. De Soja ne mari za to. Njegova briga je dete, devojčica, i dok god se kopnenim snagama dobro komanduje, pojedinosti ga malo zanimaju.
   "Bez vizuelnog kontakta", kaže Zapovednica. "Tamo dole je oluja prašine. Stići će ovamo pre sata-S."
   'Sat-S' je naziv koji su trupe pre više meseci dale otvaranju Sfinge. Samo nekoliko oficira među njima zna da je u žiži čitave ove vatrene sile dete. Pripadnici Švajcarske Garde ne gunđaju, ali malo njih može da ceni tako provincijski razmeštaj, toliko daleko od akcije, u tako peskovitoj i neudobnoj sredini.
   "Kontakt se i dalje kreće ka severu, jedam-sedam-dva, brzina je sada dva-pet-devet klika, visina tri metra", kaže kontrolor sa C3. "Udaljenost pet stotina sedamdeset kilometara."
   "Vreme je da ga oborimo", kaže Zapovednica Barns-Avni na komandnom kanalu rezervisanom samo za nju i De Soju. "Preporuke?"
   De Soja diže pogled. Letač skreće ka jugu. Kroz mehure koji liče na oči bogomoljke, obzorje se krivi i bizarne Vremenske Grobnice Hiperiona prolaze hiljadu metara ispod njih. Ka jugu, nebo je mutna, smeđežuta traka. "Da ga prostrelimo iz orbite?" kaže on.
   Barns-Avni klima glavom, ali kaže: "Vi znate kako bakljobrodovi deluju. Da prepustimo ovo odredu." Svojom 'božjom rukavicom' ona dodiruje crvene signale na južnom vrhu odbrambenog perimetra. "Naredniče Gregorijuse?" Prebacila se na uski snop taktičkog kanala.
   "Zapovednice?" Narednikov glas je dubok i hrapav.
   "Pratite uljeza?"
   "Potvrđujem, Zapovednice."
   "Presretnite ga, identifikujte i uništite, naredniče."
   "Razumem, Zapovednice."
   De Soja posmatra zumiranje C3 kamera prema južnoj pustinji. Pet ljudskih obličja najednom se izdiže iz dina i njihov kameleonski polimer bledi dok se uspinju iznad oblaka prašine. Na nekom normalnom svetu, leteli bi pomoću EM odbijača; na Hiprionu nose glomaznije reakcione komplete. Petorka se širi u lepezi tako da je između svakoga od njih nekoliko stotina metara; zatim hitaju ka jugu, u oblak prašine.
   "IC", kaže Barns-Avni i vizuelno praćenje prebacuje se u infracrveni opseg kako bi ih pratilo kroz sve gušći oblak. "Osvetlite metu", kaže ona. Slika se pomera ka jugu, ali meta je samo toplotna mrlja.
   "Sitno je", kaže Zapovednica.
   "Avion?" Otac Kapetan de Soja naviknut je na svemirski taktički displej.
   "Suviše sitno, osim ako nije u pitanju nekakva motorizovana jedrilica", kaže Barns-Avni. U njenom glasu nema uopšte nikakve napetosti.
   De Soja spušta pogled dok letač prelazi preko južnog kraja Doline Vremenskih Grobnica i ubrzava. Oluja prašine vidi se pred njima kao zlatnosmeđa traka na horizontu.
   "Udaljenost do presretanja stotinu osamdeset klika", čuje se lakonski glas narednika Gregorijusa. De Sojin vizir priključen je na vizir Zapovednice, i oni vide ono što vidi i narednik Švajcarske Garde - ništa. Odred vojnika leti na osnovu instrumenata kroz uskovitlani pesak toliko gust da je vazduh oko njih taman kao noć.
   "Reakcioni kompleti se zagrevaju", čuje se novi smireni glas. De Soja proverava očitavanja. To je kaplar Ki. "Pesak smeta usisnicima", nastavlja kaplar.
   De Soja gleda Zapovednicu Barns-Avni kroz svoj vizir. Zna da je pred njom težak izbor - još jedan minut u tom oblaku prašine mogao bi da izazove pad i smrt jednog ili više njenih vojnika; propust u identifikaciji uljeza mogao bi kasnije dovesti do nevolja.
   "Naredniče Gregorijuse", kaže ona, glasom i dalje smirenim poput kamena, "smesta uklonite uljeza."
   Nastaje gotovo neprimetna pauza na komunikacionoj liniji. "Zapovednice, možemo ovde da se zadržimo još nekoliko..." započinje narednik. De Soja može da čuje zavijanje oluje prašine jače od čovekovog glasa.
   "Uklonite ga smesta, naredniče", kaže Barns-Avni.
   "Razumem."
   De Soja se prebacuje na taktički displej širokog raspona i diže pogled da bi shvatio da ga Zapovednica posmatra. "Mislite da je ovo možda finta?" kaže ona. "Mamac koji treba da nas odvuče kako bi pravi uljez mogao da se infiltrira na nekom drugom mestu?"
   "Možda", kaže De Soja. Vidi na displeju da je Zapovednica podigla borbenu gotovost duž čitavog perimetra na peti nivo. Šesti nivo je borba.
   "Da vidimo", kaže ona, baš kada Gregorijusovi vojnici otvaraju vatru.
   Oluja prašine je zakotrljani kazan peska i elektriciteta. Na 175 kilometara, njihovo energetsko oružje nije pouzdano. Gregorijus se odlučuje za strelicu čelične kiše i sam je ispaljuje. Strelica ubrzava do 6 maha. Uljez ne skreće sa kursa.
   "Mislim da nema senzore", kaže Barns-Avni. "Leti naslepo. Programirano."
   Strelica prolazi iznad toplotne mete i detonira na udaljenosti od trideset metara, a oblikovani naboj izbacuje dvadeset hiljada sitnih projektila pravo ka uljezu.
   "Kontakt oboren", kaže kontrolor C3 u istoj sekundi kada narednik Gregorijus raportira: "Imamo ga."
   "Pronađite i identifikujte", kaže Zapovednica. Njihov letač skrenuo je natrag, ka Dolini.
   De Soja baca pogled kroz displej vizira. Oborila je metu izdaleka, ali ne izvlači vojnike iz oluje.
   "Razumem", kaže narednik, a oluja je dovoljno razuzdana da uskom snopu doda i atmosferske smetnje.
   Letač prelazi preko doline u niskom preletu, a De Soja po hiljaditi put prepoznaje grobnice: ovde, obrnutim redosledom od uobičajenog puta za hodočasnike - iako hodočasnika nije bilo već više od tri veka - najpre nailazi Šrajkova Palata, dalje južno od ostalih, sa bodljikavim i nazubljenim bedemima koji podsećaju na stvorenje poslednji put viđeno u vreme hodočašća; zatim suptilnije Pećinske Grobnice - ukupno tri - sa ulazima isklesanim u ružičastom kamenu zida kanjona; potom ogroman Kristalni Monolit, smešten u središtu; pa Obelisk; zatim Grobnica od žada; i konačno, zamršeno izrezbarena Sfinga sa zaptivenim vratima i razmahnutim krilima.
   De Soja baca pogled na svoj hronometar.
   "Jedan sat i pedeset šest minuta", kaže Zapovednica Barns-Avni.
   Otac Kapetan de Soja grize usnu. Kordon vojnika Švajcarske Garde nalazi se na svom mestu, oko Sfinge - tu je već mesecima. Nešto dalje, još vojnika smešteno je u širem perimetru. Svaka grobnica ima sopstvenu jedinicu vojnika koji čekaju, samo za slučaj da je proročanstvo možda pogrešno. Izvan Doline, još vojske. Iznad njih, bakljobrodovi i komandni brod drže stražu. Na ulazu u Dolinu čeka De Sojin lični padobrod, sa motorima već zagrejanim, spreman da smesta uzleti, čim se uspavano dete nađe u njemu. Dve hiljade klika iznad, kurirski brod klase arhanđeo, Rafael, čeka sa svojim dečjim ležajem za ubrzanja.
   Ipak, De Soja zna, devojčica čije ime možda glasi Anea, mora najpre da primi sakrament kruciforme. To će se odigrati u kapeli bakljobroda Svetog Bonaventura na orbiti, nekoliko trenutaka pre nego što usnulo dete ne bude prebačeno na kurirski brod. Tri dana posle toga, vaskrsnuće na Pacemu i biće predato vlastima Paksa.
   Otac Kapetan de Soja oblizuje suve usne. Brine ga to što će jedno nedužno dete biti povređeno, baš kao i mogućnost da nešto krene kako ne treba prilikom hvatanja. Ne može da zamisli kako jedno dete - pa bilo ono i dete iz prošlosti, dete koje je komuniciralo sa TehnoSrži - može da predstavlja pretnju toliko velikom Paksu ili Svetoj Crkvi.
   Otac Kapetan de Soja zauzdava svoje misli; nije njegovo da razmišlja. Njegovo je da izvrši naređenja i da služi svojim pretpostavljenima, a preko njih, da služi Crkvi i Isusu Hristu.
   "Evo vašeg uljeza", čuje se hrapavi glas narednika Gregorijusa. Vizuelni kontakt je nejasan, oluja prašine divlja, ali svih pet vojnika uspelo je da stigne do mesta pada.
   De Soja pojačava rezoluciju displeja vizira i vidi razoreno drvo i papir, izrešetani, iskrivljeni metal nečega što je moglo da predstavlja jednostavan solarni, baterijsko-pulsni, reakcioni vanbrodski motor.
   "Lažnjak", kaže kaplar Ki.
   De Soja diže vizir i osmehuje se Zapovednici Barns-Avni. "Još jedna vaša vežba", kaže. "Danas je to peta po redu."
   Zapovednica mu ne uzvraća osmeh. "Sledeći put možda će to biti prava stvar", kaže ona. U svoj taktički mikrofon govori: "Peti nivo i dalje na snazi. Na S-minus šezdeset, prelazimo na šesti."
   Potvrdna zvonjava čuje se na svim talasnim dužinama.
   "I dalje ne shvatam ko bi to poželeo da se umeša", kaže Otac Kapetan de Soja. "Ili kako bi to mogao da učini."
   Zapovednica Barns-Avni sleže ramenima. "Možda Proterani upravo usporavaju iz C-plus brzine."
   "Onda bolje da su poveli čitav Roj", kaže sveštenik-kapetan. "Možemo lako da iziđemo na kraj sa svakom manjom formacijom."
   "Ništa u životu nije lako", kaže Zapovednica Barns-Avni.
   Letač dodiruje tle. Brava se okreće i rampa se spušta. Pilot se okreće na sedištu, diže vizir i kaže: "Zapovednice, Kapetane, želeli ste da sletite kod Sfinge u S-minus jedan sat i pedeset minuta. Stigli smo minut ranije."
   De Soja se isključuje iz konzole letača. "Protegnuću malo noge pre nego što stigne oluja", kaže on Zapovednici. "Da li biste želeli da mi se pridružite?"
   "Ne." Barns-Avni spušta vizir i počinje šapatom da daje komande.
   Izvan letača, vazduh je razređen i nabijen elektricitetom. Gore, nebo još ima Hiperionovu neobično duboku boju lapisa, ali nad južnim rubom kanjona već visi izmaglica nailazeće oluje.
   De Soja baca pogled na svoj hronometar. Jedan sat i pedeset minuta. Duboko diše, zariče se da neće ponovo pogledati na časovnik najmanje deset minuta i ulazi u neprozirnu senku Sfinge.
   

12.
   Posle više sati razgovora, poslali su me u krevet da bih odspavao do tri ujutro. Naravno, nisam to učinio. Uvek sam imao problema sa spavanjem u noći pred putovanje, a ove noći nisam spavao uopšte.
   Grad po kome sam dobio ime bio je tih posle ponoći; jesenji lahor je prestao i zvezde su bile veoma svetle. Sat ili dva, ostao sam u svojoj košulji za spavanje, ali oko jedan ujutro, ustao sam, odenuo izdržljivu odeću koju su mi dali prošle večeri i pregledao sadržinu svog ranca peti ili šesti put.
   Tu nije bilo ničeg naročitog za tako odvažnu pustolovinu: rezervna odeća i veš, čarape, laserska svetiljkica, dve boce sa vodom, nož - ja sam zatražio određeni tip - u kaniji za opasač, teška platnena jakna sa termalnom postavom, ultralako ćebe za spavanje, inercijalni kompas za navođenje, stari džemper, naočari za noćni vid i par kožnih rukavica. "Šta li bi još moglo da mi zatreba za istraživanje Vaseljene?" promrmljao sam.
   Takođe sam naveo određeni tip odeće koju ću nositi tog dana - komotnu platnenu košulju i prsluk sa brojnim džepovima, pantalone čvrstog tkanja kakve sam nosio za vreme lova na patke u ritovima, meke, visoke čizme - koje sam nazivao 'gusarskim čizmama' zahvaljujući opisu iz Grandaminih priča - samo malo tesne, i meku trorogu kapu koju ću moći da presavijem i odložim u džep prsluka kada mi ne bude trebala.
   Nož sam prikačio za opasač, smestio kompas u džep prsluka i stao kraj prozora kako bih posmatrao kretanje zvezda preko planinskih vrhova, sve dok A. Betik nije došao da me probudi u dva i četrdeset pet.
   
   Stari pesnik bio je budan i nalazio se u svom hoverležaju na kraju stola, na najvišem nivou tornja. Platneni krov bio je uklonjen i zvezde su hladno gorele iznad nas. Plamenovi su pucketali u mangalima duž zida, a prave baklje bile su usađene na nešto većoj visini u kameni zid. Bio je postavljen doručak - prženo meso, voće, pogačice sa sirupom, sveži hleb - ali ja sam popio samo šoljicu kafe.
   "Bolje da jedeš", progunđa starac. "Ne zna se kada ćeš imati sledeći obrok."
   Stajao sam, zagledan u njega. Para se dizala sa kafe i grejala mi lice. Vazduh je bio svež. "Ako stvari budu išle po planu, biću u svemirskom brodu za manje od šest sati. Tada ću jesti."
   Martin Silenus zareža. "Zar stvari ikada idu po planu, Role Endimione?"
   Srknuh malo kafe. "Kad smo već kod planova, hteli ste da mi ispričate nešto u vezi sa tim čudom koje će zaokupiti Švajcarsku Gardu dok ja budem otimao vašu mladu prijateljicu."
   Drevni pesnik je zurio u mene jedan nemi trenutak. "Veruj mi na reč, važi?"
   Uzdahnuo sam. Plašio sam se da će to reći. "Mnogo toga treba da vam verujem na reč, starče."
   On klimnu glavom, ali oćuta.
   "U redu", rekoh konačno. "Videćemo šta će da se desi." Okrenuh se ka mestu gde je A. Betik stajao, blizu stepeništa. "Samo ne zaboravite da budete tamo sa brodom kada nam budete trebali."
   "Neću zaboraviti, ser", reče android.
   Priđoh hoking-prostirci koja je bila razmotana na podu. A. Betik je na nju smestio moj ranac. "Ima li nekakvih poslednjih uputstava?" upitah, ne sasvim siguran kome se, zapravo, obraćam.
   Starac dolebde bliže u svom hoverležaju. Izgledao je drevno u svetlosti baklji: smežuraniji, mumificiraniji nego ikada. Prsti su mu bili kao požutele kosti. "Samo ovo", zastruga on. "Slušaj..."
   
   U moru širokom živi samotna hulja,
   osuđena da, u tom nemoćnom truplu,
   postoji gnusna već deset vekova,
   a onda umre sama. Ko može da je
   izbavi od toga? Niko. I tako,
   milion mora proći oseka i plima,
   i on pati. A opet, umreti neće,
   ako ove stvari ispuni. Ako sasvim
   sagleda sve dubine magije i izloži
   smisao svakog pokreta, oblika i zvuka;
   ako istraži sve oblike i tvari
   sve do same njine simbolične srži;
   umreti neće. I ne samo to, još važnije je sada
   da taj zadatak pun radosti i jada
   ispuni bogobojažljivo - sve ljubavi burne,
   surovo izgubljene zbog te svrhe,
   ostaviće po strani, jednu do druge, sve dok
   vreme lagano ne ispuni turobna mesta:
   a zatim, kad sve te muke budu i prođu,
   mladić neki, božanskom silom voljen i vođen,
   staće pred njim, i on će mu reći
   kako sve da uzme. A odabrani junoša
   to učiniti mora, da oba ne propadnu."
   
   "Šta?" rekoh ja. "Ja ne..."
   "Jebiga", zastruga pesnik. "Samo ti uzmi Aneu, odvedi je do Proteranih i vrati je živu. To nije preterano složeno. Čak ni za jednog pastira to ne bi trebalo da predstavlja nekakav problem."
   "Nemojte zaboraviti da pomenete šegrta u oblikovanju pejsaža, šankera i lovca na patke", rekoh ja i spustih šoljicu sa kafom.
   "Skoro će tri", reče Silenus. "Treba da pođeš."
   Udahnuh. "Samo još minut", rekoh. Smandrljah se niz stepenice, uđoh u toalet, olakšah se i naslonih za trenutak na hladan kamen. Jesi li poludeo, Role Endimione? Bila je to moja misao, ali čuo sam je kao da je izgovorena tihim Grandaminim glasom. Jesam, odgovorih.
   Popeh se natrag uz stepenice, zapanjen drhtavicom u nogama i brzim udaranjem srca.
   "Spreman sam", rekoh. "Majka mi je uvek govorila da se pobrinem za te stvari pre nego što odem od kuće."
   Hiljadu godina star pesnik zarokta nešto i dolebde ležajem blizu hoking-prostirke. Sedoh na ćilim, aktivirajući niti za let, pa zalebdeh na metar i po iznad kamenog poda.
   "Upamti, kada se nađeš u Pukotini i dođeš do ulaza, ostatak puta je programiran."
   "Znam, rekli ste mi sve o..."
   "Umukni i slušaj", zastruga on. Drevni, smežurani prsti pokazaše na odgovarajuće niti u šarama. "Upamtio si kako treba da letiš. Kada uđeš, otkucaj sekvencu tu... tu... tu... i program će preuzeti letenje. Možeš prekinuti sekvencu kako bi leteo manuelno tako što ćeš dodirnuti šaru za prekid programa ovde..." Njegovi prsti pomilovaše vazduh iznad drevnih niti. "Ali nemoj pokušavati da sam upravljaš prostirkom tamo dole. Nikada nećeš pronaći izlaz."
   Klimnuh glavom i obliznuh suve usne. "Niste mi rekli ko je prostirku programirao. Ko je već jednom obavio ovaj let?"
   Satir pokaza nove zube. "Ja, momče. Trebali su mi meseci, ali uradio sam to. Pre skoro dva veka."
   "Dva veka!" Umalo nisam sišao sa prostirke. "Šta ako je došlo do urušavanja? Do pomeranja usled zemljotresa? Šta ako se u međuvremenu pojavila neka prepreka?"
   Martin Silenus slegnu ramenima. "Ići ćeš brzinom većom od dve stotine klika na sat, momče", reče on. "Pretpostavljam da ćeš umreti." On me pljesnu po leđima. "Kreći. Reci Anei da je volim. Reci joj da čika Martin čeka da vidi Staru Zemlju pre nego što umre. Reci joj da matori keša jedva čeka da je čuje kako izlaže smisao svakog pokreta, oblika i zvuka."
   Digoh hoking-prostirku za još pola metra.
   A. Betik stupi napred i pruži plavu ruku. Stisnuh je. "Srećno, Č. Endimione."
   Klimnuh glavom, shvatih da nemam više šta da kažem i poleteh hoking-prostirkom naviše i izvan tornja, uzdižući se u spirali.
   
   Da bih leteo pravo od grada Endimiona u središtu kontinenta Akvile do Doline Vremenskih Grobnica na kontinentu Ekvusu, trebalo je da krenem ka severu. Krenuo sam ka istoku.
   Moj probni let prethodnog dana - za moj umorni um bio je to isti dan - pokazao je koliko je lako upravljati hoking-prostirkom, ali to je bilo pri brzinama od nekoliko klika na sat. Kada sam se našao na stotinu metara iznad tornja, odredio sam smer - sa svetiljkom u obliku olovke među zubima kako bi ona obasjavala inercijalni kompas, poravnavajući prostirku sa tom nevidljivom linijom, proveravajući topografsku mapu koju mi je stari pesnik dao - i zadržao dlan na šari za ubrzanje. Prostirka je nastavila da ubrzava sve dok se nije aktiviralo blago zaštitno polje kako bi me štitilo od udara vetra. Prekasno, osvrnuo sam se da bih poslednji put pogledao toranj - možda da bih video starog pesnika kako me posmatra sa prozora - ali razrušeni univerzitetski grad već je bio izgubljen u planinskoj tami.
   Nije postojao pokazivač brzine, pa sam morao da pretpostavim da prostirka leti najbrže što može dok je hitala ka visokim vrhovima na istoku. Svetlost zvezda odbijala se od snežnih površina na visinama većim od moje, pa sam, obazrivosti radi, odložio svetiljku, namaknuo naočari za noćni vid i nastavio da proveravam položaj na osnovu topografske mape. Dok se tle uzdizalo, to sam činio i ja, zadržavajući hoking-prostirku na stotinu metara iznad stenja, vodopada, ulegnuća koja su načinile lavine i glečera što su svetlucali zelenom bojom na pojačanoj svetlosti zvezda u naočarima za noćni vid. Prostirka je letela savršeno bešumno - čak je i zvuk vetra bio prigušen zaštitnim poljem - a nekoliko puta sam video kako krupna divljač skače u zaklon, iznenađena neočekivanom pojavom ove ptice bez krila iznad sebe. Prešao sam preko kontinentalne raseline pola sata posle napuštanja tornja i držao sam prostirku u središtu prolaza širokog pet hiljada metara. Tamo je bilo hladno, i mada je zaštitno polje zadržavalo deo moje telesne toplote u putujućem mehuru nepomičnog vazduha, već sam odavno odenuo termalnu jaknu i rukavice.
   Iza planina, spustivši se brzo da bih ostao blizu neravnog terena, posmatrao sam kako tundra ustupa mesto ritovima, ritovi niskim redovima patuljastih zimplavih i trijaspena; onda sam video kako ta stabla visokih planina nestaju, a sjaj šuma tesla-drveća počinje da pali istok kao lažna zora.
   Odložio sam naočari za noćni vid u ranac. Prizor ispred mene bio je divan i pomalo zastrašujući - čitav istočni horizont pucketao je i šumeo od elektriciteta, loptaste munje skakale su između stotinu metara visokih stabala tesla-drveća, lančane munje narastale su kroz vazduh između tesli i prometeja u eksplozijama, feniks-grmlja i nasumičnih vatri koje su na tlu gorele na hiljadu mesta. I Martin Silenus i A. Betik upozorili su me na to, i ja sam digao hoking-prostirku visoko, prihvatajući rizik da me otkriju na toj visini radije nego da me zahvati taj električni vir dole.
   Još jedan sat, i na istoku se pojavio nagoveštaj osvita, iza sjaja plamenih šuma, ali tek što je nebo počelo da bledi, a zatim se sasvim razdanilo, plamene šume ostale su iza mene i ja sam ugledao Pukotinu.
   Bio sam svestan toga da sam se proteklih četrdeset minuta uspinjao, dok sam proveravao svoj put iznad visoravni Pinion na iskrzanoj topo-mapi, ali visinu sam sada, kada je ta velika raspuklina na ovom delu Akvile postala vidljiva ispred mene, osetio kao dubinu. Na sopstveni način, Pukotina je bila podjednako zastrašujuća kao i plamene šume - uska, okomita, obrušavala se tri hiljade metara u pravolinijskom padu odozgo, sa ravnog tla. Prešao sam preko južnog ruba velikog procepa u kontinentu i obrušio se ka reci tri kilometra niže. Pukotina je nastavljala ka istoku, a reka je ispod mene tekla gotovo podjednako brzo kao prostirka, dok sam ja usporavao. Za samo nekoliko trenutaka, jutarnje nebo zamračilo se iznad mene i zvezde su se ponovo pojavile; bilo je to kao da sam upao u duboki bunar. Reka u podnožju ovih zastrašujućih litica bila je divlja, zakrčena čepovima sopstvenog leda, i preskakala je stenje veličine svemirskog broda koji sam ostavio za sobom. Ostao sam pet metara iznad pene i još više usporio. Mora da sam blizu.
   Proverio sam hronometar, zatim i mapu. Trebalo bi to da bude negde napred, na sledeća dva klika... eno!
   Bilo je veće nego što su ga opisali - najmanje trideset metara široko - i savršeno četvrtasto. Ulaz u planetni lavirint bio je isklesan u obliku ulaza u hram ili džinovskih vrata. Usporio sam još više hoking-prostirku, a onda skrenuo levo, zastavši na ulazu. Prema mom hronometru, trebalo mi je nešto manje od devedeset minuta da stignem do Pukotine. Dolina Vremenskih Grobnica još je bila hiljadu klika severno odavde. Četiri sata leta velikom brzinom. Ponovo sam pogledao na hronometar - četiri sata i dvadeset minuta do trenutka kada je dete trebalo da iziđe iz Sfinge.
   Krenuh lagano napred hoking-prostirkom, u pećinu. Kada sam pokušao da se setim pojedinosti iz Sveštenikove priče u starčevom Spevu, mogao sam da se spomenem samo da su se upravo tu - odmah blizu ulaza u lavirint - Otac Dire i Bikure sreli sa Šrajkom i kruciformama.
   Nije bilo nikakvog Šrajka. To me nije iznenadilo - stvorenje nije viđeno još od Pada Mreže Svetova, pre dve stotine sedamdeset četiri godine. Nije bilo ni kruciformi. Ponovo nisam bio iznenađen - Paks ih je odavno požnjeo sa ovih pećinskih zidova.
   Znao sam da svi znaju za Lavirint. Postojalo je devet poznatih svetova sa lavirintima u staroj Hegemoniji. Svi ti svetovi ličili su na Zemlju - 7,9 po drevnoj Solmevljevoj lestvici - osim što su bili tektonski mrtvi, više nalik na Mars nego na Zemlju u tom pogledu. Tuneli lavirinta načinili su saće od unutrašnjosti tih devet svetova - uključujući i Hiperion - i nije se znalo kakvoj svrsi služe. Iskopani su desetinama hiljada godina pre nego što je čovečanstvo napustilo Staru Zemlju, mada nikada nije pronađen nikakav trag njihovih graditelja. Lavirinti su bili nadahnuće brojnih mitova - uključujući Spev - ali njihova misterija nije razrešena. Hiperionov lavirint nikada nije bio istražen ni kartografisan - izuzev ovog dela kojim sam ja bio spreman da putujem brzinom od dve stotine sedamdeset klika na sat. Njegovu mapu izradio je ludi pesnik. Ili sam se bar nadao da je tako.
   Ponovo sam stavio naočari za noćni vid, pošto je svetlost sunca čilila iza mene. Osetio sam da mi se koža ispod potiljka ježi dok se tama zatvarala oko mene. Naočari će ubrzo biti beskorisne, pošto neće postojati nikakva svetlost koja bi se mogla pojačati. Uzevši traku iz ranca, pričvrstio sam lasersku svetiljku za prednji deo hoking-prostirke i uključio najširi zrak. Svetlo će biti slabo, ali naočari će ga pojačati. Već sam mogao da vidim račvanja pred sobom - pećina je i dalje bila velika, šuplja, četvrtasta prizma, trideset metara široka, samo sa veoma sitnim znacima napuklina ili urušavanja - a napred, tuneli su se račvali desno, zatim levo, pa naniže.
   Udahnuo sam duboko i otkucao programiranu sekvencu. Hoking-prostirka poskoči napred, ubrza do predviđene brzine, a iznenadni trzaj natera me da se nagnem daleko unazad, uprkos suprotnom učinku zaštitnog polja.
   To polje me neće zaštititi ako ćilim pogrešno skrene i naleti ovom brzinom na zid. Stenje je munjevito letelo kraj mene. Hoking-prostirka se oštro nagnu da bi skrenula udesno, ispravi se u središtu dugačke pećine, pa se obruši da bi sledila račvanje koje se spuštalo.
   To je bilo zastrašujuće posmatrati. Skinuo sam naočari za noćni vid, smestio ih na bezbedno, u džep jakne, ščepao rub poskakujuće, vrdajuće prostirke, i zatvorio oči. Nisam morao da se trudim. Tama je sada bila potpuna.
   
   

13.
   Petnaest minuta pre otvaranja Sfinge, Otac Kapetan de Soja korača dolinom. Oluja je odavno stigla i pesak ispunjava vazduh kao škripava mećava. Stotine pripadnika Švajcarske Garde raspoređene su ovde u Dolini, ali njihovi naoružani CTV-i, njihova mitraljeska gneda, baterije projektila, osmatračnice - sve je to nevidljivo zahvaljujući oluji prašine. Ali De Soja zna da bi oni u svakom slučaju bili nevidljivi, skriveni iza kamuflažnih polja i kameleonskih polimera. Otac Kapetan mora da se osloni na svoj infracrveni vid da bi bilo šta video u ovoj razularenoj oluji. Pa čak i tada, sa spuštenim i zatvorenim vizirom, fine čestice peska dospevaju za okovratnik njegovog borbenog odela i ulaze mu u usta. Ovaj dan ima ukus peska. Znoj mu ostavlja male tragove crvenog blata, poput krvi iz neke svete stigmate, na čelu i obrazima.
   "Pažnja", govori on na svim kanalima. "Ovde Otac Kapetan de Soja koji komanduje ovom misijom po naređenju Pape. Zapovednica Barns-Avni ponoviće ova naređenja za koji trenutak, ali sada želim da napomenem da nikakva akcija neće biti preduzeta, nikakvi hici neće biti ispaljeni niti će se počiniti odbrambene radnje koje bi na bilo koji način mogle da ugroze život deteta što će izići iz jedne od ovih grobnica za... trinaest i po minuta. Hoću da to shvati svaki oficir i vojnik Paksa, svaki kapetan bakljobroda i pripadnik svemirske mornarice, svaki pilot i kopilot u vazduhu... ovo dete mora biti uhvaćeno, ali neozleđeno. Svaki propust u poštovanju ovog upozorenja ishodiće prekim sudom i neposrednim pogubljenjem. Neka svi danas poslužimo našem Gospodu i našoj Crkvi... U ime Isusa, Marije i Josifa, tražim od vas da trud koji ste uložili donese uspeh. Otac Kapetan de Soja, privremeni zapovednik ekspedicije na Hiperionu, gotovo."
   Nastavlja da hoda dok do njega preko taktičkih kanala dopire hor aminovanja. Najednom, on zastaje. "Zapovednice?"
   "Da, Oče Kapetane." Barns-Avnin glas miran je u njegovim slušalicama.
   "Da li bi vam poremetilo perimetar kada bih zatražio da mi se odred narednika Gregorijusa pridruži ovde, kraj Sfinge?"
   Nastaje gotovo neprimetna pauza, koja mu saopštava koliko malo kopnena Zapovednica ceni takve izmene planova u poslednji čas. 'Odbor za doček' - odred posebno odabranih pripadnika Švajcarske Garde, lekarka sa spremnim sedativom i bolničar sa živom kruciformom u kontejneru za održavanje - već čekaju u podnožju stepenica Sfinge.
   "Gregorijus i njegovi vojnici biće tamo za tri minuta", kaže Zapovednica. De Soja može da čuje prenošenje komandi preko taktičkog uskog snopa i uzvratne potvrde. Ponovo je zatražio da tih petoro ljudi i žena polete u opasnim uslovima.
   Odred se spušta za dva minuta i četrdeset pet sekundi. De Soja može da ih vidi samo preko infracrvenog; njihovi reakcioni kompleti blistaju kao belo usijanje.
   "Ostavite komplete za let", kaže on. "Samo budite uz mene šta god da se desi. Čuvajte mi leđa."
   "Da, ser", dopire mumlanje narednika Gregorijusa kroz zavijanje vetra. Ogromni podoficir prilazi bliže i njegov vizir i borbeno odelo pomaljaju se u De Sojinom IC-opsegu. Narednik očigledno želi i vizuelnu potvrdu u pogledu osobe kojoj treba da čuva leđa.
   "S-minus deset minuta", kaže Zapovednica Barns-Avni. "Senzori pokazuju neuobičajenu aktivnost u antientropijskim poljima oko grobnica."
   "Osećam to", kaže De Soja. I zaista, tako je. Pomeranje vremenskih polja u Dolini stvara u njemu osećaj vrtoglavice sličan mučnini. Zbog ovoga i zbog divljanja peščane oluje, sveštenik-kapetan oseća kao da nije na tlu, vrti mu se u glavi, gotovo kao da je pijan. Spuštajući obazrivo stopala, De Soja se vraća Sfingi. Gregorijus i njegovi vojnici prate ga u formaciji slova V.
   'Odbor za doček' stoji na stepenicama Sfinge. De Soja prilazi, daje infracrvenu i radio identifikaciju, razgovara kratko sa lekarkom koja drži ampulu sa sedativom - upozorava ženu da ne ozledi dete - a onda čeka. Sada se na stepenicama nalazi trinaest obličja, računajući i Gregorijusov odred. De Soja shvata da borbeni odredi ne liče na bogzna kakvu dobrodošlicu sa tako podignutim oružjem. "Odstupite nekoliko koraka", kaže on dvojici narednika. "Neka odredi budu spremni, ali skriveni u oluji."
   "Razumem." Deset vojnika odstupa za desetak koraka i postaje potpuno nevidljivo u uskovitlanom pesku. De Soja zna da ništa živo ne može da se probije kroz perimetar koji su oni postavili.
   Lekarki i bolničaru koji nosi kruciformu De Soja kaže: "Priđimo bliže vratima." Figure u zaštitnoj odeći klimaju glavom i njih troje lagano se penju uz stepenice. Antientropijska polja sada su intenzivna. De Soja se seća da je jednom, kao dečkić, stajao u uskomešanoj vodi koja mu je dopirala do prsa i da su plima i podvodna struja pokušavali da ga odvuku u opasan okean njegovog rodnog sveta. Ovo pomalo podseća na to.
   "S-minus sedam minuta", kaže Barns-Avni na opštem kanalu. A onda, uskim snopom, De Soji: "Oče Kapetane, da li želite da letač sleti i pokupi vas? Ovde gore je bolji pregled situacije."
   "Ne, hvala", kaže De Soja. "Ostaću sa ekipom za kontakt." Vidi na svom displeju da se letač uspinje, konačno zastaje na deset hiljada metara, iznad najgoreg dela oluje prašine. Kao svaki dobar komandant, Barns-Avni želi da kontroliše akciju, a da njom nije zahvaćena.
   De Soja uključuje privatni kanal i obraća se pilotu svog padobroda. "Hiroši?"
   "Da, ser?"
   "Budite spremni za poletanje za deset minuta ili manje."
   "Spreman sam, ser."
   "Oluja neće predstavljati problem?" Kao svi kapetani za borbu u dubokom svemiru, De Soja manje veruje atmosferi nego gotovo bilo čemu drugom.
   "Nema problema, ser."
   "Dobro."
   "S-manje pet minuta", čuje se smireni glas Zapovednice Barns-Avni. "Orbitalni detektori ne pokazuju nikakvu svemirsku aktivnost na udaljenosti od trideset AJ. Osmatrači na severnoj hemisferi ne primećuju nijednu letelicu u vazduhu. Kopnena pretraga ne pokazuje nikakvo neovlašćeno kretanje od Masiva Uzde sve do obale."
   "Ekrani BPO čisti", čuje se glas kontrolora iz C3.
   "Kod BPA sve čisto", kaže pilot-predvodnik Škorpiona. "Ovde gore je još divan dan."
   "Tišina na radio-talasima i uskom snopu od sada pa sve dok šesti nivo ne bude opozvan", kaže Barns-Avni. "S-manje četiri minuta, a senzori pokazuju maksimalnu antientropijsku aktivnost u čitavoj Dolini. Ekipa za kontakt, javi se."
   "Na vratima sam", kaže Dr. Čatkra.
   "Spremni smo", kaže bolničar, veoma mladi vojnik po imenu Kaf. Vojnikov glas drhti. De Soja shvata da ne zna da li je Kaf muškarac ili žena.
   "Ovde je sve spremno", raportira De Soja. Obazire se kroz čisti vizir. Čak je i podnožje kamenog stepeništa nevidljivo u urlajućem pesku. Električna pražnjenja šište i pucketaju. De Soja se prebacuje na IC i vidi da tamo stoji deset pripadnika Švajcarske Garde, sa oružjem bukvalno vrućim.
   Čak i usred buke oluje, iznenada nastaje strašna tišina. De Soja može da čuje sopstveno disanje unutar kacige borbenog odela. Nekorišćeni komunikacioni kanali krče i pucketaju od atmosferskih smetnji. Nove smetnje remete mu taktičke i IC vizire, pa ih De Soja ogorčeno diže. Zatvoreni portal Sfinge nalazi se manje od tri metra ispred njega, ali pesak ga čas skriva, čas otkriva, kao nestalna zavesa. De Soja prilazi za još dva koraka, a slede ga Dr. Čatkra i njen bolničar.
   "Dva minuta", kaže Barns-Avni. "Sva oružja sa punim nabojem. Visokobrzinski snimači na automatiku. Medicinska ekipa u pripravnosti."
   De Soja zatvara oči kako bi se izborio sa vrtoglavicom vremenskih plima. Vaseljena je, misli on, uistinu čudesna. Žao mu je što mora da uspava dete samo nekoliko sekundi pošto ga sretne. Takva su mu naređenja - ona će prespavati prianjanje kruciforme i kobni let natrag do Pacema - i on zna da devojčici, najverovatnije, nikada neće čuti glas. Žali zbog toga. Voleo bi da porazgovara sa njom, da je pita za prošlost, za nju samu.
   "Jedan minut. Kontrola vatre perimetra na punoj automatici."
   "Zapovednice!" De Soja mora da spusti taktički vizir kako bi identifikovao glas koji pripada poručniku-naučniku u unutrašnjem perimetru. "Polja narastaju do maksimuma oko svih grobnica! Vrata se otvaraju u pećinama, Monolitu, Šrajkovoj Palati, Grobnici od žada..."
   "Tišina na svim kanalima", odsečno kaže Barns-Avni. "Pratimo odavde. Trideset sekundi."
   De Soja shvata da će dete stupiti u ovu novu eru samo da bi se suočilo sa tri obličja sa kacigama i vizirima, u borbenim oklopima, pa diže sve svoje vizire. Možda nikada neće stići da porazgovara sa devojčicom, ali ona će ugledati ljudsko lice pre nego što bude usnula.
   "Petnaest sekundi." Prvi put De Soja čuje napetost u glasu Zapovednice.
   Uskovitlani pesak naleće na nezaštićene oči Oca Kapetana de Soje. On diže šaku u rukavici, trlja i trepće kroz suze. On i Dr. Čatkra prilaze za još jedan korak. Vrata Sfinge otvaraju se ka unutrašnjosti. Unutrašnjost grobnice je mračna. De Soja želi da može da vidi u IC-opsegu, ali ne spušta vizir. Rešen je da omogući tom detetu da mu vidi oči.
   Neka senka pomera se u tami. Lekarka kreće ka obličju, ali De Soja joj dodiruje mišicu. "Čekajte."
   Senka postaje figura; figura postaje obličje; obličje deteta. Niža je nego što je De Soja očekivao. Kosa dugačka do ramena vijori joj na vetru.
   "Anea", kaže De Soja. Nije planirao da razgovara sa njom, niti da joj se obrati po imenu.
   Devojčica diže pogled ka njemu. On vidi tamne oči, ali tamo ne naslućuje strah - samo... zabrinutost? Tugu?
   "Anea, ne brini..." počinje on, ali lekarka u tom trenutku hitro prilazi sa podignutim injektorom i devojčica odstupa za korak.
   Tek tada Otac Kapetan de Soja vidi drugu figuru u pomrčini. I tada počinje vrištanje.
   
   

14.
   Nisam znao da sam klaustrofobičan sve do ovog putovanja. Let velikom brzinom kroz katakombe u mrklom mraku, sa zaštitnim poljem koje oko mene blokira čak i vetar nastao zahvaljujući mom prolasku, osećaj kamena i tame svuda okolo - posle dvadeset minuta divljeg leta, prekinuo sam program za autopilota, spustio hoking-prostirku na pod lavirinta, isključio zaštitno polje, sišao sa prostirke i zavrištao.
   Ščepao sam lasersku svetiljku i zašarao svetlom po zidovima. Četvrtasti kameni hodnik. Ovde, izvan zaštitnog polja, naglo sam osetio toplotu. Tunel mora da se nalazio veoma duboko. Nije bilo stalaktita, stalagmita, šišmiša, ničeg živog... samo ta četvrtasta pećina koja se proteže u beskraj. Obasjao sam svetlom hoking-prostirku. Izgledala je mrtvo, potpuno inertno. U svojoj žurbi, mogao sam nepravilno da iziđem iz programa, da ga obrišem. Ako je tako, onda sam mrtav. Skretali smo i spuštali se do sada kroz dvadesetak račvanja; nije bilo nikakvog načina da ikada sam pronađem put napolje.
   Ponovo sam vrisnuo, mada je ovaj put to pre bio nameran urlik radi razbijanja napetosti, nego vrisak. Borio sam se sa osećajem da mi se zidovi i tama sve više približavaju. Snagom volje odupirao sam se mučnini.
   Ostalo je još tri i po sata. Tri i po sata ovog klaustrofobičnog košmara, jurnjave kroz crnilo, držanja za poskakujući leteći ćilim... i šta onda?
   Poželeo sam da imam neko oružje. Tada mi je to izgledalo besmisleno; nikakvo ručno oružje ne bi mi pružilo priliku čak ni protiv jednog jedinog vojnika Švajcarske Garde - čak ni protiv pripadnika teritorijalnih snaga - ali sada sam želeo da imam nešto. Izvukao sam mali lovački nož iz kožne kanije na mom opasaču, video sjaj čelika na snopu svetiljke i počeo da se smejem.
   Ovo je bilo besmisleno.
   Vratih nož na mesto, spustih se na prostirku i ukucah šifru 'nastavi'. Hoking-prostirka se ukruti, uzdiže i krenu s trzajem. Pohitah ka nečemu, veoma brzo.
   
   Otac Kapetan de Soja vidi ogromno obličje jedan trenutak pre njegovog iščezavanja, a onda počinje vrištanje. Dr. Čatkra stupa ka detetu koje uzmiče, De Soja ništa ne vidi od nje, čuje se nalet vazduha primetan čak i u svoj toj rici vetra unaokolo, i doktorkina glava sa kacigom kotrlja se i poskakuje kraj De Sojinih čizama.
   "Majko Božja", šapuće on u svoj otvoreni mikrofon. Telo dr Čatkre još stoji. Devojčica - Anea - tada vrišti i taj zvuk gotovo je izgubljen u urliku peščane oluje; kao da je silina tog vriska imala učinka na Čatkrino telo, leš pada na kamen. Bolničar, Kaf, viče nešto nerazgovetno i baca se ka devojčici. Ponovo tamna mrlja kretanja, više naslućena nego uočena, i bolničaru je ruka otrgnuta od tela. Anea trči ka stepeništu. De Soja poseže za detetom, ali sudara se sa nekakvim ogromnim, metalnim kipom sačinjenim od šiljaka i bodljikave žice. Šiljci probijaju njegov borbeni oklop - nemoguće! - ali on oseća da mu krv navire iz pet-šest ranica.
   "Ne!" vrišti devojčica ponovo. "Prestani! Naređujem ti!"
   Metalni kip visok tri metra okreće se usporeno. De Soja zbunjeno primećuje bukteće crvene oči koje odozgo zure u devojčicu, a onda metalne skulpture više nema. Sveštenik-kapetan stupa ka detetu, i dalje u želji da je ohrabri podjednako koliko i da je uhvati, ali izdaje ga leva noga i on pada na desno koleno, na široki kameni stepenik.
   Devojčica mu prilazi, dodiruje mu rame i šapuće - nekako čujna iznad zavijanja vetra i još goreg bolnog zavijanja ljudi koje dopire do njega kroz slušalice: "Biće sve u redu."
   Telo Oca Kapetana de Soje ispunjeno je osećanjem dobrobiti, um mu je pun radosti. On jeca.
   Devojčice nema. Ogromna prilika nadnosi se nad njim, i De Soja stiska pesnice, pokušava da ustane, znajući da je to uzalud - da se stvorenje vratilo da ga ubije.
   "Polako!" viče narednik Gregorijus. Grmalj pomaže De Soji da se osovi na noge. Sveštenik-kapetan ne može da stoji - leva noga mu krvari i beskorisna je - pa ga Gregorijus drži jednom džinovskom rukom dok pokriva okolinu energetskim zrakom.
   "Ne pucajte!" viče De Soja. "Devojčica je..."
   "Nestala", kaže narednik Gregorijus. Puca. Šiljak čiste energije zariva se u pucketavi kovitlac peska. "Prokletstvo!" Gregorijus diže sveštenika-kapetana preko oklopljenog ramena. Vrištanje na mreži sve je mahnitije.
   Hronometar i kompas govore mi da sam gotovo stigao. Ništa drugo ne navodi na takvu pomisao. Još letim naslepo, još se držim za krivudavu hoking-prostirku dok ona bira kojim će se račvanjem beskrajnog Lavirinta strmoglaviti. Nisam imao bogzna kakav osećaj da se tuneli uspinju ka površini, ali, opet, nisam imao nikakav osećaj osim vrtoglavice i klaustrofobije.
   Poslednja dva sata nosio sam naočari za noćni vid i osvetljavao trasu leta laserskom svetiljkom podešenom na najširi snop. Pri tri stotine klika na sat, kameni zidovi jure zabrinjavajuće brzo. Ali bolje i to nego tama.
   Još nosim naočari kada se pojavljuje prvo svetlo i zaslepljuje me. Skidam brzo naočari, odlažem ih u džep prsluka i trepćem kako bih odagnao utisnute slike. Hoking-prostirka me nosi ka kvadratu čiste svetlosti.
   Sećam se da je stari pesnik rekao da je Treća Pećinska Grobnica bila zatvorena više od dva i po veka. Sve Vremenske Grobnice na Hiperionu zaptile su svoje ulaze posle Pada, ali Treća Pećinska Grobnica imala je i kameni zid koji ju je zatvarao pred Lavirintom iza zatvorenog portala. Već sam satima upola iščekivao da naletim na taj kameni zid brzinom od gotovo tri stotine klika na sat.
   Kvadrat svetlosti brzo narasta. Shvatam da se tunel već neko vreme uspinjao i da se ovde uzdiže do površine. Ležim prućen po hoking-prostirci i osećam kako ona usporava dok se približava kraju svog programiranog plana leta. "Dobro si to obavio, starče", kažem glasno i čujem sopstveni glas prvi put posle one međuigre sa urlanjem od pre tri i po sata.
   Stavljam šaku nad niti za ubrzavanje, u strahu da ne dopustim prostirci da uspori do brzine hoda tamo gde bih mogao da predstavljam savršenu metu. Rekao sam da će mi biti potrebno čudo kako me Švajcarska Garda ne bi ubila; pesnik mi je čudo obećao. Vreme je.
   Pesak se kovitla na otvoru grobnice i prekriva ulaz kao suvi vodopad. Je li ovo to čudo? Nadam se da nije. Vojnici sasvim lako mogu da vide kroz peščanu oluju. Zaustavljam prostirku nešto pre ulaza, izvlačim maramu i naočari za sunce iz ranca, vezujem maramu preko nosa i ustiju, ponovo ležem ničice, stavljam prste na šare za let i lupkam po nitima za ubrzanje.
   Hoking-prostirka izleće kroz ulaz, na otvoreno.
   Smesta skrećem oštro udesno i uspinjem se i ponirem prostirkom u divljoj putanji za izbegavanje napada, znajući još dok to činim da su takvi napori beskorisni protiv autonišanjenja. Nije važno - moj poriv da ostanem živ nadvladava logiku.
   Ništa ne vidim. Oluja je toliko divlja da je sve što se nalazi dva metra od prednjeg ruba prostirke zaklonjeno. Ovo je bezumno... stari pesnik i ja nikada nismo raspravljali o mogućnosti da ovde bude peščana oluja. Ne mogu čak ni da odredim na kojoj sam visini.
   Najednom leteći bedem oštar kao brijač prolazi na manje od metar udaljenosti od letećeg ćilima, smesta prolećem ispod nove grede od bodljikavog metala i shvatam da se umalo nisam sudario sa Šrajkovom Palatom. Krenuo sam tačno u suprotnom smeru - ka jugu - umesto da se nalazim na severu Doline. Gledam na kompas, vidim da sam zaista uradio nešto tako glupo i okrećem hoking-prostirku. Po onome što sam načas video od Šrajkove Palate, prostirka se nalazi na nekih dvadeset metara iznad nivoa tla. Zaustavljam ćilim, osećam kako ga vetar ljulja i zanosi, pa ga spuštam kao lift sve dok ne dodirne kamen očišćen vetrom. Onda ga dižem na tri metra, blokiram tu visinu i krećem ka severu jedva nešto brže od brzine hoda.
   Gde su vojnici?
   Kao odgovor na moje neizgovoreno pitanje, tamna obličja u borbenim oklopima promiču kraj mene. Trzam se dok ispaljuju svoje barokne energetske zračne puške i zatupaste flešetne pištolje, ali ne pucaju na mene. Pucaju preko sopstvenih ramena. To su vojnici Švajcarske Garde, a nešto ih je nateralo u bekstvo. Nikada nisam čuo ništa slično.
   Najednom shvatam da, osim zavijanja vetra, Dolinom odjekuju ljudski krici. Ne razumem kako je to moguće - vojnici bi, valjda, držali prikopčane kacige sa spuštenim vizirima u ovakvoj oluji. Ali krici su tu. Čujem ih.
   Mlaznjak ili letač najednom grmi jedva nešto više od deset metara iznad mene i njegovi automitraljezi pucaju sa obe strane - preživljavam zato što se nalazim neposredno ispod te stvari - i moram naglo da ukočim kada oluju ispred mene obasja strašni udar svetlosti i vreline. Letač, mlaznjak, šta god da je bio, naleteo je pravo na jednu od grobnica ispred mene. Nagađam da je u pitanju Kristalni Monolit ili Grobnica od žada.
   Nova pucnjava s moje leve strane. Letim desno, pa onda ponovo ka severozapadu, u pokušaju da zaobiđem grobnice. Iznenada čujem krike zdesna i pravo napred. Zraci prosecaju oluju. Ovaj put neko gađa mene. Gađa i promašuje? Kako je to moguće?
   Ne čekajući odgovor, spuštam hoking-prostirku kao ekspresni lift. Tresnuvši o tle, kotrljam se u stranu, zraci energije jonizuju vazduh na samo dvadeset centimetara iznad moje glave. Inercijalni kompas, i dalje na vrpci oko mog vrata, treska me po licu dok se kotrljam. Nema stenja iza kog bih se sakrio, nema kamenja; pesak je ovde ravan. Pokušavam da prstima iskopam rov dok se plavi zraci ukrštaju u vazduhu iznad moje glave. Oblaci malih projektila sukljaju gore praćeni osobenim zvukom kidanja. Da sam se sada nalazio u vazduhu, od hoking-prostirke i mene ostali bi samo komadići.
   Nešto ogromno stoji na nepuna tri metra od mene u uskovitlanom pesku. Noge su mu raširene i čvrsto ukopane. Liči na džina u bodljikavom borbenom oklopu - na džina sa previše ruku. Naboj plazme ga pogađa i na trenutak ocrtava obličje načičkano šiljcima. Stvar se ne topi, ne razleće se niti pada.
   Nemoguće. Jebote, nemoguće. Deo mog uma hladno beleži da u mislima izgovaram prostote kao što sam uvek činio u borbi.
   Ogromno obličje je nestalo. S moje leve strane čuju se krici, pravo napred eksplozije. Do đavola, kako da pronađem dete u ovoj klanici? I ako ga pronađem, kako da se vratim do Treće Pećinske Grobnice? Zamisao - zvana 'Plan' - bila je da pokupim Aneu za vreme čudesne diverzije koju je pesnik obećao, da pohitam ponovo ka Trećoj Pećini, a onda da ukucam poslednji autopilot-program za trideset klika dugo bekstvo ka Utvrđenju Hronos, na rubu Masiva Uzde, gde će me A. Betik i svemirski brod čekati za... tri minuta.
   Čak i u svoj toj zbrci, šta god, do đavola, bilo u pitanju, ne postoji način da orbitalni bakljobrodovi ili AA baterije na tlu promaše nešto toliko veliko kao što je brod, ako se zadrži duže od trideset sekundi, koliko smo mu dodelili da ostane na tlu. Čitava ova misija spasavanja je sjebana.
   Zemlja se trese i prasak ispunjava Dolinu. Ili je nešto ogromno otišlo u vazduh - u najmanju ruku, skladište municije - ili se nešto mnogo veće od letača srušilo. Divlji crveni sjaj osvetljava čitav severni deo Doline, pupoljci plamena vide se čak i kroz peščanu oluju. Naspram tog sjaja vidim mnoštvo oklopljenih prilika koje beže, pucaju, lete, padaju. Jedno obličje manje je od ostalih i nije oklopljeno. Bodljikavi džin stoji kraj njega. Manje obličje, i dalje ocrtano naspram vatrenog sjaja čistog uništenja, napada džina i treska malim pesnicama po njegovim bodljikama i šiljcima.
   "Sranje!" Puzim ka hoking-prostirci, ne mogu da je pronađem u oluji, otirem pesak iz očiju, puzim ukrug i osećam tkaninu pod desnim dlanom. Za samo nekoliko sekundi, koliko nisam bio na prostirci, pesak ju je gotovo zatrpao. Kopajući kao pomahnitali pas, otkrivam šare za let, aktiviram prostirku i letim ka zamirućem sjaju. Dve prilike više nisu vidljive, ali zadržao sam toliko prisebnosti da pogledam kompas. Dva zraka energije prže vazduh - jedan samo nekoliko centimetara iznad mog prućenog tela, drugi par milimetara ispod prostirke.
   Sranje! Prokletstvo!" vičem, ne obraćajući se nikome određenom.
   
   Otac Kapetan de Soja samo je polusvestan dok poskakuje na oklopljenom ramenu narednika Gregorijusa. De Soja upola naslućuje druga tamna obličja koja jure kroz oluju sa njima i povremeno ispaljuju naboje plazme ka nevidljivim metama, i pita se da li je to ostatak Gregorijusovog odreda. Tonući u nesvesticu i budeći se iz nje, on očajnički želi da ponovo vidi devojčicu, da razgovara sa njom.
   Gregorijus gotovo naleće na nešto, zaustavlja se, naređuje svom odredu da se prikupi. Oklopno borbeno vozilo 'skarabej' spustilo je svoj kamuflažni štit i nalazi se nakrivljeno na steni. Leva gusenica nedostaje, a doboši zadnjih minitopova stopljeni su kao vosak u plamenu. Desni plastični mehur razbijen je i zjapi.
   "Ovde", dahće Gregorijus i pažljivo spušta Oca Kapetana de Soju kroz mehur. Sekund kasnije, narednik se i sam uvlači unutra, osvetljava unutrašnjost skarabeja zrakom baklje iz svog energetskog oružja. Vozačevo sedište izgleda kao da ga je neko poprskao crvenom bojom. Zadnje pregrade poprskane su nasumičnim bojama, nalik na neku besmislenu prehedžirsku 'apstraktnu umetnost' koju je Otac Kapetan de Soja jednom video u muzeju. Osim što je ovo metalno platno oslikano ljudskim delićima.
   Narednik Gregorijus se zavlači dublje u nakrivljenog skarabeja i oslanja kapetana bakljobroda o nižu pregradu. Još dve prilike u borbenim odelima provlače se kroz razbijeni mehur.
   De Soja otire krv i pesak iz očiju i kaže: "Dobro sam." Nameravao je to da kaže zapovedničkim tonom, ali glas mu je slab, gotovo dečji.
   "Da, ser", reži Gregorijus. Narednik izvlači medicinski komplet iz džepa opasača.
   "Ne treba mi to", kaže De Soja slabo. "Odelo..." Sva borbena odela poseduju sopstvenu supstancu za zatvaranje i poluinteligentne doktorske ušivače. De Soja je siguran da se odelo već pobrinulo za tako male ubode i posekotine. Ali sada spušta pogled.
   Leva noga gotovo mu je amputirana. Omnipolimerski borbeni oklop otporan na udar i rezistentan na energiju visi u dronjcima, kao iskrzana guma na jevtinom točku. Vidi belasanje sopstvene bedrenjače. Odelo se steglo u grubi podvez oko gornjeg dela njegove butine i spaslo mu život, ali na grudnom oklopu on ima još pet-šest ozbiljnih ubodnih rana, a medicinska svetla na njegovim prsima trepere crvenom bojom.
   "Oh, Isuse", šapuće Otac Kapetan de Soja. To je molitva.
   "U redu je", kaže narednik Gregorijus i steže sopstveni podvez oko butine. "Prebacićemo vas začas do bolničara, a onda ćemo vas dići do brodske bolnice, ser." Gleda prema dvema prilikama u borbenim odelima, koje iscrpljene čuče iza prednjih sedišta. "Ki? Retig?"
   "Da, naredniče?" Niža od dve prilike diže glavu.
   "Melik i Ot?"
   "Mrtvi, naredniče. Ta stvar ih je sredila kod Sfinge."
   "Ostanite na mreži", kaže narednik Gregorijus i ponovo se okreće ka De Soji. Podoficir skida rukavicu i ogromnim prstima dodiruje jednu od većih ubodnih rana. "Boli li vas ovo, ser?"
   De Soja odmahuje glavom. Ne oseća dodir.
   "U redu", kaže narednik, ali ne izgleda zadovoljno. Počinje sa pozivima na taktičkoj mreži.
   "Devojčica", kaže Otac Kapetan de Soja. "Moramo pronaći devojčicu."
   "Da, ser", kaže Gregorijus, ali nastavlja sa pozivima na različitim kanalima. De Soja sada sluša i može da čuje brbljanje.
   "Pazite! Hriste! Vraća se..."
   "Sveti Bonaventura! Sveti Bonaventura! Izlazite u svemir! Ponavljam, izlazite u..."
   "Škorpion jedan-devet svim kontrolorima... Isuse... Škorpion jedan-devet, levi motor ne radi, svim kontrolorima... ne mogu da vidim Dolinu... skrećem..."
   "Džejmi! Džejmi! Oh, Bože..."
   "Skidajte se sa mreže! Tako vam krsta, održavajte komunikacionu disciplinu! Skidajte se sa jebene mreže!"
   "Oče naš, iže jesi na nebesi, da svjati sja ime tvoje..."
   "Jebote, šta... o, sranje... jebiga, pogođen je, ali... sranje..."
   "Mnoštvo uljeza... ponavljam... mnoštvo uljeza... ne obazirite se na kontrolu vatre... tu je mnoštvo..." Ovo prekidaju krici.
   "Komanda Jedan, javi se. Komanda Jedan, javi se."
   Dok oseća kako svest otiče iz njega kao krv koja mu se skuplja ispod iskidane noge u lokvi, De Soja spušta vizire. Taktički displej je besmislena zbrka. On uključuje komunikacioni kanal uskog snopa sa komandnim letačem Zapovednice Barns-Avni. "Zapovednice, ovde Otac Kapetan de Soja. Zapovednice?"
   Linija više nije operativna.
   "Zapovednica je mrtva, ser", kaže Gregorijus dok stiska ampulu sa adrenalinom uz De Sojinu golu mišicu. Sveštenik-kapetan ne može da se seti kada su mu skinuli rukavice i borbeni oklop. "Video sam kako njen letač uleće na taktičkom pre nego što je sve otišlo do đavola", nastavlja narednik dok privezuje oklembešenu De Sojinu nogu za gornji deo butne kosti kao kada neko privezuje olabavljeni teret. "Ona je mrtva, ser. Pukovnik Brajdsan ne odgovara, Kapetan Ranije ne odgovara sa bakljobroda. K-tri ne odgovara."
   De Soja se bori da ostane svestan. "Šta se dešava, naredniče?"
   Gregorijus se naginje bliže. Viziri su mu podignuti i De Soja prvi put vidi da je džin crnac. "Imali smo u marincima frazu za ovo, pre nego što sam se priključio Švajcarskoj Gardi, ser."
   "Čarli Foks", kaže Otac Kapetan de Soja i pokušava da se osmehne.
   "Tako to zovete vi, učtivi tipovi iz mornarice", saglasan je Gregorijus. On maše preostaloj dvojici vojnika i pokazuje na slomljeni mehur. Oni ispuzavaju napolje. Gregorijus diže De Soju i iznosi ga napolje kao bebu. "U marincima, ser", nastavlja narednik, koji se čak nije ni zadihao, "mi smo to zvali čupava frka."
   De Soja oseća kako se gubi. Narednik ga spušta na pesak.
   "Da ste ostali sa mnom, kapetane! Prokletstvo, čujete li me? Zaboga, ostanite sa mnom!" viče Gregorijus.
   "Pazite kako se izražavate, naredniče", kaže De Soja i oseća kako klizi u nesvesticu, ali nije kadar niti voljan da učini bilo šta da se tome odupre. "Ja sam sveštenik, upamtite... Uzaludno pominjanje imena Božjeg smrtni je greh." Crnilo se zatvara oko njega i Otac Kapetan de Soja ne zna da li je tu poslednju rečenicu uopšte izgovorio naglas ili ne.