Sol Vejntraub sedeo je između velikih šapa Sfinge i posmatrao kako oluja slabi, kako vetar zamire od vriska, preko uzdaha, do šapata, kako se zavese prašine tanje, a onda razdvajaju da bi pokazale zvezde, i konačno kako se duga noć smiruje u strašnoj nepomičnosti. Grobnice su blistale sjajnije nego ranije, ali ništa nije izlazilo iz buktećeg ulaza Sfinge, a Sol nije mogao da uđe; odbijanje zaslepljujuće svetlosti bilo je nalik na hiljadu neodoljivih prstiju na njegovim grudima; koliko god da se saginjao i upinjao, Sol nije mogao da priđe na bliže od tri metra od ulaza. Šta god da je stajalo, kretalo se ili čekalo unutra, nije se videlo u blesku svetlosti.
   Sol je sedeo i držao se za kameno stepenište dok su ga vremenske plime i oseke vukle, cimale i terale ga da jeca u lažnom šoku daja vu. Čitava Sfinga kao da se ljuljala i tresla u silovitoj oluji širenja i skupljanja antientropijskih polja.
   Rejčel.
   Sol nije hteo da ode odatle sve dok postoje izgledi da je njegova kćer živa. Dok je ležao na hladnom kamenu, slušajući kako zamire vrisak vetra, video je kako se pojavljuju zvezde, video je trag meteora i napade i protivnapade laserskih kopalja u orbitalnom ratu i znao je u srcu da je rat izgubljen, da je Mreža u opasnosti, da velika carstva padaju na njegove oči, da sudbina ljudske rase možda visi o koncu ove beskrajne noći... ali nije mario zbog toga.
   Sol Vejntraub je mario samo za svoju kćer.
   I čak dok je ležao tamo, na hladnoći, šiban vetrovima i vremenskim plimama i osekama, pun modrica od premora i šupalj od gladi, Sol je osećao kako ga obuzima nekakav mir. Dao je svoju kćer čudovištu ne zato što mu je tako zapovedio Bog, ne zato što je tako zahtevala sudbina ili strah, već samo zato što mu se kćer pojavila u snu i rekla mu da je u redu, da to treba uraditi, da to zahteva njihova - njegova, Saraina i Rejčelina - ljubav.
   Na kraju, pomisli Sol, posle logike i nade, snovi i ljubav naših najdražih predstavljaju Abrahamov odgovor Bogu.
   Solov komlog više nije radio. Mogao je proći jedan sat ili pet sati otkad je pružio bebu na samrti Šrajku. Sol leže natrag, još ne puštajući kamen, dok je Sfinga od vremenskih plima i oseka poskakivala kao mali čamac na velikom moru, i nastavi da zuri u zvezde i bitku iznad sebe.
   Iskre su lebdele nebom, jarko blistale kao supernove kada bi ih pronašlo lasersko koplje, a onda padale u kiši istopljenih otpadaka - u belom usijanju, crveneći i prelazeći preko plavog plamena u tamu. Sol je zamišljao kako gore padobrodovi, zamišljao je kako vojnici Proteranih i marinci Hegemonije umiru u vrisku atmosfere i istopljenom titanijumu... pokušavao je to da zamisli... ali nije uspevao. Sol shvati da njegova mašta ne može da dočara svemirske bitke, pokrete flota i pad carstva, da je sve to skriveno dalje od zaliha njegovog saosećanja ili razumevanja. Takve stvari pripadale su Tukididu, Tacitu, Katonu i Vuu. Sol je upoznao svoju senatorku sa Barnardovog Sveta, sreo se sa njom nekoliko puta za vreme svoje i Saraine potrage za spasom za Rejčel od Merlinove bolesti, ali Sol nije mogao da zamisli učešće Feldštajnove u međuzvezdanom ratu ovakvih razmera - ili u bilo čemu krupnijem od dodeljivanja novog medicinskog centra prestonici Busardu ili tiskanja za vreme mitinga na univerzitetu u Krofordu.
   Sol nikada nije sreo sadašnju CEO Hegemonije, ali, kao naučnik, uživao je u njenom istančanom ponavljanju govora takvih klasičnih prilika kao što su Čerčil, Linkoln i Alvarez-Temp. Ali sada, dok je ležao između šapa velike kamene zveri i jecao za svojom kćerkom, Sol nije mogao da zamisli šta se odvijalo u glavi te žene dok je donosila odluke koje će spasti ili osuditi na propast milijarde ljudi, sačuvati ili izdati najveće carstvo u ljudskoj istoriji.
   Sola nije bilo nimalo briga. On je želeo da mu se vrati kćer. Želeo je da Rejčel bude živa uprkos svoj logici koja je nalagala suprotno.
   Dok je ležao između Sfinginih kamenih šapa na svetu pod opsadom u razorenom carstvu, Sol Vejntraub brisao je suze iz očiju kako bi bolje video zvezde i pomišljao na Jejtsovu pesmu 'Molitva za moju kćer'.
   
   Još jednom oluja urla, a poluskriveno
   Pod pokrovom kolevke, dobro uvijeno
   Moje dete i dalje spava. Nema ničeg
   Osim Gregorijeve šume i jednog golog brda
   Gde ostati može plast - i razorni vetar,
   Začet na Atlantiku,
   I jedan sat hodao sam i molio
   Zbog velikog mraka što mi je u duši.
   Hodao sam i molio za ovo malo dete jedan sat
   Čuo na tornju vrisak morskog vetra,
   Pod lukovima mosta, i vrisak
   Međ' brestovima nad preplavljenom rekom;
   Zamišljao i snio uzbuđeno
   Da su došle buduće godine,
   Plešući uz mahnuti bubanj,
   Iz ubilačke nevinosti mora...
   
   Sve što je Sol želeo, shvatio je sad, bila je istovetna mogućnost da još jednom brine zbog tih budućih godina kojih se plaši i od kojih strepi svaki roditelj. Da ne dopusti da joj detinjstvo, tinejdžerske godine i nezgrapne početke zrelosti ukrade i uništi bolest.
   Sol je proveo život u želji da se nepovratne stvari vrate. Sećao se dana kada je zatekao Sarai kako presavija Rejčelinu odeću iz vremena kada je ona tek prohodala i odlaže je u kutiju na tavanu, prisećao se njenih suza i sopstvenog osećaja gubitka deteta koje su još imali, ali koje su izgubili zahvaljujući jednostavnoj streli vremena. Sol je sada znao da se malo toga moglo vratiti osim putem sećanja - da je Sarai mrtva i da se ne može nikako vratiti, da su Rejčelini drugovi i svet iz detinjstva zauvek nestali, da je čak i društvo koje je on napustio pre samo nekoliko nedelja na putu da bude izgubljeno tako da se nikada više ne može vratiti.
   I dok je razmišljao o tome i ležao između kandži Sfinge, dok je vetar zamirao, a lažne zvezde gorele, Sol se setio dela jedne druge, daleko zlokobnije Jejtsove pesme:
   
   Neko nam se otkrovenje svakako bliži;
   Drugi Dolazak svakako se bliži.
   Drugi Dolazak! Jedva da su te reči i nikle
   A ogromna slika iz Spiritusa Mundi
   Muči mi oči: negde u pseku pustinje
   Obličje lavljeg tela, sa glavom čoveka,
   Pogled prazan i nemilostiv kao sunce,
   Pomera spore udove, dok sve oko njega
   Puno je senki ogorčenih pustinjskih ptica.
   Tama se ponovo spušta; ali sada znam
   Da je dvadeset vekova kamenog sna
   Uznemireno morom kraj zaljuljane kolevke,
   I kakva se to gadna zver, čiji je sat tu najzad,
   Prikrada Vitlejemu kako bi se rodila?
   
   Sol to ne zna. Sol ponovo otkriva da ga nije briga. Sol želi da mu se vrati kćer.
   

Činilo se da je konsenzus u Ratnoj Sobi da se baci bomba.
   Meina Gledston sedela je u čelu dugačkog stola i osećala čudnovatu i ne tako neprijatnu izdvojenost koju izaziva premalo sna u predugom razdoblju. Sklopiti oči, makar na sekund, značilo bi skliznuti po crnom ledu premora, tako da ona nije sklapala oči, čak ni kada su je pekle i kada je jednolično zujanje brifinga, razgovora i žučne debate jenjavalo i povlačilo se kroz debele zavese iscrpljenosti.
   Okupljeno Veće posmatralo je kako tačkice žara Udarne Jedinice 181.2 - napadačke grupe Zapovednika Lija - gasnu jedna po jedna sve dok samo desetak od prvobitnih sedamdeset četiri nije preostalo da i dalje hita ka središtu Roja koji se približavao. Lijeva krstarica bila je među preživelima.
   Tokom tog nemog istrebljivanja, te apstraktne i čudnovato privlačne predstave nasilne i isuviše stvarne smrti, admiral Sing i general Morpurgo dovršili su svoju mračnu procenu rata.
   "...SILA i Novi Bušido bili su stvoreni za ograničene sukobe, male čarke, propisana ograničenja i skromne ciljeve", sumirao je Morpurgo. "Sa manje od pola miliona muškaraca i žena pod oružjem, SILA se nije mogla meriti sa armijama nekih nacionalnih država Stare Zemlje od pre hiljadu godina. Roj nas može preplaviti pukom brojnošću, nadmašiti oružja naše flote i pobediti pomoću aritmetike."
   Senator Kolčev se mrštio sa svog mesta na suprotnom kraju stola. Lusijanac je bio mnogo življi u brifingu i debati nego Gledstonova - pitanja su češće bila upućivana njemu nego njoj - gotovo kao da je svako u prostoriji podsvesno znao da se središte vlasti premešta, da baklja vođstva prelazi iz jedne ruke u drugu.
   Još ne, pomisli Gledstonova dok je kuckala po bradi spojenim prstim i slušala kako Kolčev unakrsno ispituje generala.
   "...ili da se vratimo i branimo najvažnije svetove na spisku drugog talasa - Tau Ceti Centar, naravno, ali i neophodne industrijske svetove poput Renesanse Minor, Fudžija, Deneba Vier i Lususa?"
   General Morpurgo spusti pogled i promeša papire kao da želi da sakrije iznenadni blesak gneva u očima. "Senatore, ostaje još manje od deset standardnih dana dok drugi talas ne završi sa svojim spiskom meta. Renesansa Minor biće napadnuta za devedeset sati. Hoću da kažem da bi sa sadašnjom veličinom, strukturom i tehnologijom koja je SILI na raspolaganju bila sumnjiva čak i odbrana jednog jedinog sistema... recimo TC2."
   Senator Kakinuma ustade. "To je neprihvatljivo, generale."
   Morpurgo podiže pogled. "Slažem se, senatore. Ali je istinito."
   Predsedavajući Pro Tem Denzel-Hajat-Amin sedeo je i vrteo sedom i proćelavom glavom. "To nema smisla. Zar nisu postojali planovi za odbranu Mreže?"
   Admiral Sing progovori sa svog mesta. "Najbolje procene pretnji govorile su nam da bismo imali najmanje osamnaest meseci ako bi se Rojevi ikada okrenuli i napali."
   Ministar diplomatije Persov pročisti grlo. "A... kada bismo prepustili tih dvadeset pet svetova Proteranima, admirale, koliko bi trebalo da prvi ili drugi talas napadnu druge svetove Mreže?"
   Sing nije morao da konsultuje beleške niti komlog. "U zavisnosti od mete, M. Persov, najbliži svet Mreže - Esperanca - bio bi devet standardnih meseci udaljen od najbližeg Roja. Najudaljenija meta - Matični Sistem - bio bi udaljen nekih četrnaest godina pod Hokingovim pogonom."
   "Dovoljno vremena da pređemo na ratnu privredu", reče senatorka Feldštajn. Njeno glasačko telo na Barnardovom Svetu imalo je još manje od četrdeset standardnih sati života. Feldštajnova se zarekla da će biti sa njima kada nastupi kraj. Glas joj je bio odmeren i hladan. "To ima smisla. Smanjite gubitke. Čak i kada budu izgubljeni TC2 i još dvadesetak svetova, Mreža može proizvesti neverovatne količine ratnog materijala... čak i za devet meseci. U godinama koje će biti potrebne Proteranima da prodru dublje u Mrežu, trebalo bi da budemo u stanju da ih porazimo pukom industrijskom masom."
   Ministar odbrane Imoto odmahnu glavom. "U ovom prvom i drugom talasu izgubićemo nezamenjive sirovine. Poremećaji privrede Mreže biće katastrofalni."
   "Zar imamo izbora?" upita senator Paters sa Deneba Drei.
   Sve oči okrenuše se ka osobi koja je sedela kraj AI savetnika Albeda.
   Kao da želi da podvuče važnost trenutka, nova AI ličnost primljena je u Ratno Veće kako bi prezentirala nezgrapno nazvani 'uređaj smrti'. Savetnik Nansen bio je visoki muškarac, osunčanog tena, opušten, upečatljiv, ubedljiv, otvoren i prožet onom retkom harizmom vođstva koja tera čoveka da smesta zavoli i poštuje takvu osobu.
   Meina Gledston se od prvog trena plašila i gnušala novog Savetnika. Osećala je da su ovu projekciju stvorili stručnjaci AI kako bi izazvali baš takvu reakciju poverenja i poslušnosti koju je već osetila kod ostalih za stolom. A Nansenova poruka, plašila se, značila je smrt.
   Štap smrti bio je deo tehnologije Mreže vekovima - stvorila ga je Srž i ograničila na osoblje SILE i nešto specijalizovanih snaga bezbednosti poput obezbeđenja Doma Vlade i Pretorijanaca Gledstonove. On nije palio, razarao, pucao, topio ili pretvarao u pepeo. Nije pravio nikakav zvuk niti odašiljao vidljivi zrak ili zvučni otisak. Naprosto, donosio je meti smrt.
   Pod uslovom da je meta ljudsko biće. Domet štapa smrti bio je ograničen - na ne više od pedeset metara - ali u tom dometu, ljudsko biće koje je bilo meta umiralo je, dok su druge životinje i imovina ostajali sasvim bezbedni. Autopsije su otkrivale pomešane sinapse, ali nikakva druga oštećenja. Štapovi smrti naprosto su terali čoveka da prestane da postoji. Oficiri SILE nosili su ih kao lično naoružanje kratkog dometa i simbol autoriteta već pokolenjima.
   Sada, otkrio je savetnik Nansen, Srž je usavršila uređaj koji je koristio načelo štapa smrti u većim razmerama. Oklevali su sa otkrivanjem njegovog postojanja, ali zbog neumitne i strašne pretnje invazije Proteranih...
   Pitanja su bila energična i povremeno cinična, a vojna lica bila su skeptičnija od političara. Da, uređaj štapa smrti mogao bi da nas otarasi Proteranih, ali šta je sa stanovništvom Hegemonije?
   Prebacite ih u sklonište na jednom od lavirintnih svetova, odgovorio je Nansen i ponovio raniji plan savetnika Albeda. Pet kilometara kamena zaštitilo bi ih od svih dejstava širenja talasa štapa smrti.
   Koliko duboko prodiru ti zraci?
   Njihov učinak smanjuje se ispod smrtonosnog nivoa odmah posle tri svetlosne godine, odgovorio je Nansen smireno, samouvereno, krajnji trgovački putnik na pretposlednjem ugovaranju prodaje. To je dovoljno širok prečnik da svaki sistem oslobodi napadačkog Roja. Dovoljno mali da bi zaštitio sve osim najbližih susednih zvezdanih sistema. Devedeset dva odsto svetova Mreže nije imalo drugi nastanjeni svet na bliže od pet svetlosnih godina.
   A šta sa onima koji se ne mogu evakuisati? - pitao je Morpurgo.
   Savetnik Nansen se osmehnuo i raširio ruke, kao da želi da pokaže da tu ne krije ništa. Nemojte aktivirati uređaj dok vaše vlasti ne budu sigurne da su svi građani Hegemonije evakuisani ili zaštićeni, rekao je on. On će, na kraju krajeva, biti u potpunosti pod vašom kontrolom.
   Feldštajnova, Sabenstorafem, Piters, Persov i mnogi drugi smesta su izrazili oduševljenje. Tajno oružje nad tajnim oružjima. Proterani bi mogli da budu upozoreni... mogla se prirediti demonstracija.
   Žao mi je, rekao je savetnik Nansen. Dok se osmehivao, zubi su mu bili biserno beli kao njegova odora. Ne može biti nikakve demonstracije. Oružje deluje baš kao štap smrti, samo preko daleko šire oblasti. Neće biti nikakvog oštećenja imovine niti dejstva eksplozije, nikakvog merljivog udarnog talasa iznad neutrinskog nivoa. Samo mrtvi okupatori.
   Da biste to pokazali, objasnio je savetnik Albedo, morali biste da ga upotrebite na najmanje jednom Roju Proteranih.
   Uzbuđenje Ratnog Veća nije se smanjivalo. Savršeno, rekao je Govornik SveStvari Gibons, odaberite jedan Roj, isprobajte uređaj, prenesite fetlinijom ishode drugim Rojevima i dajte im rok od jednog sata da prekinu sa napadima. Mi nismo izazvali ovaj rat. Bolje milioni mrtvih neprijatelja nego rat koji će u sledećoj deceniji odneti desetine milijardi.
   Hirošima, rekla je Gledstonova, i to je bio jedini njen komentar za ceo dan. Rekla je to suviše tiho da bi čuo bilo ko osim njene pomoćnice Sedeptre.
   Morpurgo je pitao: Otkud znamo da će ubilački zraci postati neškodljivi posle tri svetlosne godine? Jeste li to isprobali?
   Savetnik Nansen se osmehnuo. Ako odgovori sa da, to znači da negde postoji gomila mrtvih ljudskih bića. Ako odgovori sa ne, pouzdanost uređaja ozbiljno je dovedena u pitanje. Sigurni smo da će delovati, rekao je Nansen. Naše simulacije nepogrešive su.
   To su rekle i AI iz Kijevske Ekipe za prvu singularnost dalekobacača, pomislila je Gledstonova. Za onaj koji je uništio Zemlju. Naglas nije rekla ništa.
   Ipak, Sing, Morpurgo, Van Zajdt i njihovi stručnjaci potkresali su Nansenu krila tako što su pokazali da se Mare Infinitus ne može dovoljno brzo evakuisati i da je jedini svet prvog talasa sa sopstvenim lavirintom Armagast, koji se nalazi jednu svetlosnu godinu daleko od Pacema i Svobode.
   Usrdni, velikodušni osmeh savetnika Nansena nije zamro. "Vi želite demonstraciju, i to je sasvim razumljivo", rekao je on tiho. "Potrebno vam je da pokažete Proteranima da invazija neće biti dopuštena, a da ujedno gubitak života bude što manji. A potrebno je i da zaštitite lokalnu populaciju Hegemonije." On zastade i skrsti ruke na stolu. "Šta mislite o Hiperionu?"
   Graja oko stola poprimi dublji ton.
   "To i nije zaista svet Mreže", reče Govornik Gibons.
   "A opet, sada se nalazi u Mreži, sa dalekobacačem SILE još na svom mestu!" uzviknu Garion Persov iz diplomatije, očito preobraćen da prihvati tu zamisao.
   Strogi izraz generala Morpurga nije se promenio. "To će se tamo nalaziti još samo nekoliko sati. Sada štitimo sferu singularnosti, ali ona može u svakom trenutku da padne. Najveći deo Hiperiona već se nalazi u rukama Proteranih."
   "Ali osoblje Hegemonije je evakuisano?" reče Persov.
   Sing odgovori. "Svi osim Guvernera-Generala. Njega nisu mogli pronaći u onoj zbrci."
   "Šteta", reče ministar Persov, ne naročito ubeđeno, "ali stvar je u tome da se preostalo stanovništvo sastoji uglavnom od domorodaca sa Hiperiona, koji imaju lak pristup lavirintu, je li tako?"
   Barbra Den-Gidis iz Ministarstva privrede, čiji je sin bio upravnik plantaže fiberplastike blizu Port Romensa, reče: "Za tri sata? Nemoguće."
   Nansen ustade. "Mislim da nije", reče on. "Možemo fetlinijom da upozorimo preostale zvaničnike Zakonodavnog Veća u prestonici, a oni smesta mogu da otpočnu evakuaciju. Na Hiperionu postoje hiljade ulaza u lavirint."
   "Prestonica Kits je pod opsadom", zareža Morpurgo. "Čitava planeta je napadnuta."
   Savetnik Nansen žalosno klimnu glavom. "I ubrzo će je varvari Proterani staviti pod nož. Težak izbor, gospodo i dame. Ali uređaj će delovati. Invazija će naprosto prestati da postoji u Hiperionovom svemiru. Na planeti ćete možda spasti milione ljudi, a učinak po invazione snage Proteranih na drugim mestima biće značajan. Znamo da njihovi takozvani Sestrinski Rojevi komuniciraju preko fetlinije. Uništenje prvog Roja koji je okupirao svemir Hegemonije - Hiperionovog Roja - može biti savršeno sredstvo odvraćanja."
   Nansen ponovo odmahnu glavom i obazre se sa izrazom gotovo očinske brige. Tako bolna iskrenost nije se mogla simulirati. "Odluku morate doneti sami. Oružje je vaše i možete ga upotrebiti ili zanemariti. Srž ne može da podnese da uzme ijedan ljudski život... ili da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ijedan ljudski život dođe u opasnost. Ali u ovom slučaju, gde se rizikuju životi milijardi ljudi..." Nansen ponovo raširi ruke, odmahnu glavom poslednji put i sede natrag, očito ostavivši donošenje odluke ljudskim umovima i srcima.
   Graja oko dugog stola pojača se. Rasprava je postajala sve žučnija.
   "CEO!" uzviknu general Morpurgo.
   U iznenadnoj tišini, Gledstonova podiže pogled ka holografskim slikama u tami iznad njih. Roj Mare Infinitusa padao je ka okeanskom svetu poput bujice krvi čija je meta bila mala, plava kugla. Preostale su samo tri narandžaste tačkice žara Udarne Jedinice 181.2, i dok je zanemelo Veće posmatralo, dve od njih zgasnuše. A onda bi utrnuta i poslednja.
   Gledstonova šapnu u komlog. "Komunikacije, ima li nekakve poslednje poruke od admirala Lija?"
   "Ništa nije stiglo u komandni centar, CEO", glasio je odgovor. "Samo standardna fetlinijska telemetrija za vreme bitke. Izgleda da nisu stigli do središta Roja."
   Gledstonova i Li nadali su se da će zarobiti Proterane, da će ih ispitati i ustanoviti identitet neprijatelja van svake sumnje. Sada je mladić takve energije i sposobnosti bio mrtav - mrtav po zapovesti Meine Gledston - a sedamdeset četiri broda izbačeno iz stroja.
   "Dalekobacač Mare Infinitusa uništen je tempiranim plazma-eksplozivima", objavi admiral Sing. "Istureni elementi Roja sada ulaze u cislunarni odbrambeni perimetar."
   Niko nije progovarao. Holografike su prikazivale plimski talas krvavocrvenih svetlosti koje su preplavljivale sistem Mare Infinitusa i poslednje narandžaste tačkice žara oko tog zlatnog sveta kako gasnu.
   Nekoliko stotina brodova Proteranih ostalo je na orbiti, najverovatnije da bi sveli elegantne ploveće gradove i okeanske farme Mare Infinitusa na plamteće ostatke, ali najveći deo krvave plime nastavio je dalje, izvan oblasti projektovane iznad njih.
   "Askvitov Sistem za tri standardna sata i četrdeset jedan minut", najavi tehničar kraj kontrolne table displeja.
   Senator Kolčev ustade. "Stavimo demonstraciju na Hiperionu na glasanje", reče on, obraćajući se tobože Gledstonovoj, ali govoreći gomili.
   Meina Gledston kucnu po donjoj usni. "Ne", reče ona konačno, "nema glasanja. Upotrebićemo uređaj. Admirale, pripremite bakljobrod naoružan uređajem za prelazak u Hiperionov svemir, a onda emitujte upozorenja i planeti i Proteranima. Dajte im tri sata. Ministre Imoto, pošaljite šifrovane fetlinijske signale na Hiperion i recite im da moraju... ponavljam, moraju... smesta potražiti zaklon u lavirintima. Recite im da testiramo novo oružje."
   Morpurgo obrisa znoj sa lica. "CEO, ne smemo rizikovati da taj uređaj padne neprijatelju u ruke."
   Gledstonova pogleda Nansena i pokuša da natera sebe da izrazom lica ne otkrije ono što je osećala. "Savetniče, može li se taj uređaj podesiti tako da automatski bude detoniran ukoliko naš brod bude zarobljen ili uništen?"
   "Da, CEO."
   "Učinite tako. Objasnite sve neophodne stvari stručnjacima SILE." Ona se okrenu ka Sedeptri. "Pripremi emitovanje širom mreže za mene, deset minuta pre detoniranja uređaja. Moram našim ljudima reći za ovo."
   "Zar je to pametno...?" zausti senatorka Feldštajn.
   "Neophodno je", reče Gledstonova. Ona ustade, a trideset šestoro ljudi u prostorije ustade sekund kasnije. "Odspavaću nekoliko minuta dok vi radite. Želim da uređaj bude spreman, da se prebaci u sistem i da se Hiperion smesta upozori. Želim da planovi o nepredviđenim situacijama i prioritetima za pregovore budu spremni za trideset minuta, kada se budem probudila."
   Gledstonova pogleda grupu, znajući da će, ovako ili onako, većina među njima biti lišena vlasti i položaja u sledećih dvadeset sati. Ovako ili onako, bio je to njen poslednji dan kao CEO.
   Meina Gledston se osmehnu. "Veće raspušteno", reče ona i pređe dalekobacačem u svoje privatne odaje da odrema.
   

   43.
   Li Hant nikada ranije nije video nikoga da umire. Poslednji dan i noć koje je proveo sa Kitsom - Hant je o njemu još mislio kao o Džozefu Severnu, ali bio je siguran da čovek na samrti sada sebe smatra Džonom Kitsom - bili su najteži u Hantovom životu. Poslednjeg dana Kitsovog života krvarenja su bila česta, a između tih napada bljuvanja Hant je mogao da čuje ključanje šlajma u grlu i grudima malog čoveka dok se ovaj borio za život.
   Hant je sedeo kraj kreveta u maloj prednjoj sobi na Piazza di Spagna i slušao kako Kits bunca dok se osvit pretvarao u jutro, a jutro bledelo u rano prepodne. Kits je imao groznicu i naizmenično je bio svestan i gubio svest, ali navaljivao je da ga Hant sasluša i da sve zapiše - pronašli su mastilo, pero i dugački tabak za pisanje u drugoj sobi - i Hant je to i činio, škrabajući mahnito dok je umirući kibrid bulaznio o metasferama i izgubljenim božanstvima, o odgovornostima pesnika i padu bogova, kao i o miltonovskom građanskom ratu u Srži.
   Hant se tada pridigao i stegnuo Kitsovu ruku vrelu od groznice. "Gde je Srž, Sev... Kitse? Gde je?"
   Samrtniku izbiše vidljive graške znoja i on okrenu lice u stranu. "Ne dišite ka meni - dah vam je leden!"
   "Srž", ponovi Hant, nasloni se i oseti da je blizu suza od sažaljenja i osujećenosti, "gde je Srž?"
   Kits se osmehnu, dok mu se glava pomerala levo-desno od bola. Napor sa kojim je disao zvučao je kao vetar koji duva kroz izbušeni meh. "Kao pauci u mreži", promrmljao je, "pauci u mreži. Pletu... puštaju nas da pletemo umesto njih... a onda nas vezuju i isisavaju. Kao muve koje pauci uhvate u mrežu."
   Hant je prestao da piše dok je slušao još njegovog naizgled besmislenog buncanja. A onda je shvatio. "Bože moj", šapnu on. "Oni su u sistemu dalekobacača."
   Kits pokuša da sedne, ščepa Hanta za mišicu sa strašnom snagom. "Recite svom vođi, Hante. Neka Gledstonova to iščupa. Neka iščupa. Pauci u mreži. Ljudski bog i mašinski bog... moraju se udružiti. Ali ne u meni!" On pade natrag na jastuke i bezvučno zajeca. "Ne u meni."
   Kits je malo odspavao za vreme dugog popodneva, iako je Hant znao da je to bliže smrti nego snu. Umirući pesnik prenuo bi se i na najmanji zvuk i počeo da se bori za dah. Do sutona, Kits je bio suviše slab za iskašljavanje i Hant je morao da mu pogne glavu preko lavora kako bi mu gravitacija očistila usta i grlo od krvave sluzi.
   Nekoliko puta, kada bi Kits zapao u grčeviti san, Hant je prilazio prozoru, a jednom je i sišao niz stepenice do ulaznih vrata kako bi osmotrio Piazzu. Nešto visoko, oštrih ivica, stajalo je u najdubljim senkama naspram Piazze, blizu podnožja stepenica.
   Uveče, Hant je i sam zadremao dok je sedeo uspravno na tvrdoj stolici kraj Kitsove postelje. Probudio se iz sna u kome je padao i spustio ruku kako bi zadržao ravnotežu, da bi zatekao Kitsa budnog, zagledanog u njega.
   "Jeste li ikada videli nekoga da umire?" upita Kits između dva tiha gutanja vazduha.
   "Ne." Hant pomisli da u pogledu mladog čoveka ima nečeg čudnog, kao da Kits gleda u njega, ali vidi nekog drugog.
   "E, onda mi vas je žao", reče Kits. "U kakve ste samo nevolje i opasnosti zapali zbog mene. Sad morate biti jaki, jer neće potrajati još dugo."
   Hanta pogodi ne samo blaga hrabrost u toj primedbi, već i iznenadni prelaz Kitsovog dijalekta sa ravnog engleskog po standardu Mreže na nešto mnogo starije i zanimljivije.
   "Gluposti", reče Hant srdačno, primoravajući se na polet i energičnost koje nije osećao. "Krećemo odavde pre zore. Iskrašću se čim se smrkne i pronaći portal dalekobacača."
   Kits odmahnu glavom. "Šrajk će vas uzeti. Neće dopustiti nikome da mi pomogne. Njegova uloga jeste da se postara da pobegnem samom sebi kroz sebe." On sklopi oči i disanje mu postade hrapavije.
   "Ne razumem", reče Li Hant i uze mladog muškarca za ruku. Pretpostavljao je da to i dalje govori groznica, ali pošto je ovo bio jedan od nekoliko navrata kada je Kits u potpunosti bio svestan za protekla dva dana, Hant je smatrao da vredi uložiti napor u opštenje. "Kako to mislite, da pobegnete sebi kroz sebe."
   Kitsove oči zadrhtaše i otvoriše se. Imale su boju lešnika i bile su previše svetle. "Umon i ostali pokušavaju da me nateraju da pobegnem sebi tako što ću prihvatiti božanske svojstva, Hante. Mamac da se uhvati beli kit, med da se uhvati ultimativna muva. Odbegla Empatija pronaći će svoj dom u meni... u meni, gospodinu Džonu Kitsu, pet stopa visokom... a onda počinje pomirenje, zar ne?"
   "Kakvo pomirenje?" Hant se nagnu bliže, pokušavajući da ne diše ka njemu. Kits kao da se skupio u posteljini, u gomili prekrivača, ali toplota koja je izbijala iz njega kao da je ispunjavala sobu. Lice mu je bilo bledi oval u zamirućem svetlu. Hant jedva da je bio svestan zlatne trake odraženog sunca, koja se kretala preko zida odmah ispod mesta gde se ovaj spajao sa tavanicom, ali Kitsove oči nisu se odvajale od te poslednje mrljice dana.
   "Pomirenje čoveka i mašine, Tvorca i onoga što je stvoreno", reče Kits i zakašlja se, da bi prestao tek kada je ispljunuo crveni šlajm u lavor koji mu je Hant pridržao. On leže natrag, zadahta na trenutak, pa dodade: "Pomirenje čovečanstva sa rasama koje je pokušalo da istrebi, Srži sa čovečanstvom koje je pokušala da izbriše, bolno evoluiranog Boga Praznine Koja Vezuje sa svojim precima koji su pokušali da ga izbrišu."
   Hant zavrte glavom i prekinu sa pisanjem. "Ne razumem. Možete postati taj... mesija... tako što ćete napustiti svoju samrtnu postelju?"
   Bledi oval Kitsovog lica pomerao se tamo-amo na jastuku pokretom koji je mogao da bude zamena za smeh. "Svi smo to mogli, Hante. Ludost i najveći ponos čovečanstva. Mi prihvatamo svoj bol. Uklanjamo se kako bismo napravili mesta svojoj deci. Time smo stekli pravo da postanemo Bog o kome smo sanjali."
   Hant spusti pogled i vide sopstvenu pesnicu stisnutu od osujećenosti. "Ako možete to da učinite... da postanete ta sila... onda učinite to. Izbavite nas odavde!"
   Kits ponovo sklopi oči. "Ne mogu. Ja nisam Ona Koja Dolazi, već Onaj Koji Dolazi Najpre. Nisam pokršten, već sam krstitelj. Merde, Hante, pa ja sam ateista! Čak ni Severn nije mogao da me ubedi u te stvari dok sam se davio u smrti!" Kits ščepa Hantovu košulju žestinom koja uplaši starijeg muškarca. "Zapišite ovo!"
   I Hant požuri da pronađe drevno pero i grubi papir, škrabajući mahnito da uhvati reči koje je Kits sada šaputao:
   
   Čudesan nauk u tvom nemom licu:
   Znanje neizmerno Bogom me čini.
   Imena, dela, predanja siva, događaji strašni, bune,
   Veličanstva, samosvojni glasovi, agonije,
   Stvaranja i uništenja, sve odjednom
   Uliva se u šupljinu moga mozga,
   Deifikuje me, kao neko veselo vino
   Il' svetli eliksir bez premca koji popih,
   Te tako besmrtan postah.
   
   Kits je živeo još tri bolna sata, plivač koji je povremeno izranjao iz mora agonije da bi uzeo dah ili šapnuo neku hitnu besmislicu. Jednom, dugo pošto se smrklo, povukao je Hanta za rukav i šapnuo sasvim razumno: "Kada umrem, Šrajk vam neće nauditi. On čeka mene. Možda ne postoji način da se vratite kući, ali on vam neće nauditi dok ga budete tražili." I ponovo, baš kada se Hant naginjao da čuje grgolji li još dah u pesnikovim plućima, Kits progovori i nastavi između grčeva sve dok Hantu nije dao podrobna uputstva za sopstvenu sahranu na Rimskom protestantskom groblju, blizu Piramide Gaja Cestija.
   "Besmislice, besmislice", mrmljao je Hant iznova i iznova kao mantru i stezao mladićevu vrelu ruku.
   "Cveće", šapnu Kits malo kasnije, baš kada je Hant upalio svetiljku na komodi. Pesnikove oči bile su raširene dok je zurio u tavanicu sa izrazom čistog, dečjeg čuđenja. Hant baci pogled naviše i vide izbledele, žute ruže namalane u plavim kvadratima na tavanici. "Cveće... iznad mene", šapnu Kits između pokušaja da diše.
   Hant je stajao kraj prozora i zurio u senke iza Španskih Stepenica, kada bolna škripa disanja iza njega uminu i prestade, a Kits prodahta: "Severne... podignite me! Umirem."
   Hant sede na krevet i zagrli ga. Vrelina je tekla iz malog tela koje kao da je potpuno ostalo bez težine, kao da je stvarna materija čoveka izgorela. "Ne plašite se. Budite jaki. I hvala Bogu da je do toga došlo!" prodahta Kits, a onda strašna škripa prestade. Hant pomože Kitsu da udobnije legne dok mu se disanje vraćalo u normalniji ritam.
   Hant promeni vodu u lavoru, ovlaži novu krpu i vrati se da bi zatekao Kitsa mrtvog.
   Kasnije, odmah po osvitu, Hant podiže maleno telo - umotano u čiste čaršave sa Hantove postelje - i krenu u grad.
   
   Oluja je oslabila kada je Bron Lamija stigla do završetka doline. Dok je prolazila pored Pećinskih Grobnica, videla je isti jezivi sjaj koji su zračile i druge Grobnice, ali takođe je začula strašnu buku - kao da hiljade duša viču, ječe i stenju iz zemlje. Bron požuri dalje.
   Nebo je bilo čisto kada je stala pred Šrajkovu Palatu. Građevina je dobila prikladno ime: polukupola se izvijala u luku naviše i napolje kao leđni lub stvorenja, potporni elementi svijali su se naniže kao sečiva zabodena u dno doline, a drugi podupirači skakali su naviše i u stranu poput Šrajkovog trnja. Zidovi su postali prozirni kada se unutrašnji sjaj pojačao i sada je zgrada sijala kao džinovska svetiljka od bundeve istanjena do debljine papira; viši delovi sijali su crveno, poput Šrajkovog pogleda.
   Bron udahnu i dodirnu stomak. Bila je trudna - to je znala pre nego što je krenula sa Lususa - i zar nije više dugovala svom nerođenom sinu ili kćeri nego opscenom matorom pesniku na Šrajkovom drvetu? Bron je znala da je odgovor da, ali i da to nije baš nimalo važno. Ona ispusti dah i priđe Šrajkovoj Palati.
   Spolja, Šrajkova Palata nije imala veći poprečni promer od dvadeset metara. Ranije, kada su ulazili, Bron i drugi hodočasnici videli su unutrašnjost kao jedan otvoreni prostor, prazan izuzev potpornih stubova nalik na sečiva ukrštena u prostoru ispod svetlucave kupole. Sada, dok je Bron stajala na ulazu, unutrašnjost je bila prostor veći od same doline. Desetak bedema od belog kamena uzdizalo se red za redom i protezalo u daljinu. Na svakom kamenom bedemu ležala su ljudska tela, svako odeveno na drugačiji način, svako privezano istovetnim poluorganskim, poluparazitskim priključkom i kablom za koje su joj prijatelji ispričali da ih je i ona sama imala. Samo, ove metalne, ali prozirne pupčane vrpce pulsirale su crveno i širile se i skupljale u pravilnim razmacima, kao da se krv reciklira kroz lobanje usnulih obličja.
   Bron se zatetura natrag, podjednako pod utiskom povlačenja antientropijskih plima i oseka koliko i onoga što je videla, ali kada se zaustavila deset metara od Palate, spoljašnjost je bila podjednako velika kao i uvek. Ona se nije pravila da shvata kako tolika unutrašnjost može da se smesti u tako skromnu ljušturu. Vremenske Grobnice su se otvarale. Što se nje tiče, ova je mogla da koegzistira u različitim dobima. Ono što nije shvatala bilo je to što je, prilikom buđenja posle sopstvenih putovanja pod priključkom, videla Šrajkovo drvo trnja povezano cevima i puzavicama energije nevidljivim za oko, ali sada sasvim očito povezanim sa Šrajkovom Palatom.
   Ona ponovo ode do ulaza.
   Unutra je čekao Šrajk. Njegov leđni lub, obično blistav, sada je izgledao crn, ocrtan kao obris u svetlosti i mermernom sjaju oko njega.
   Bron oseti da je ispunjava nalet adrenalina, oseti poriv da se okrene i pobegne, pa kroči unutra.
   Ulaz gotovo da nestade iza nje i ostade vidljiv samo po slaboj zamućenosti jednoličnog sjaja koji je izbijao iz zidova. Šrajk se nije pomerao. Crvene oči blistale su mu iz senke lobanje.
   Bron kroči napred i potpetice njenih čizama ne načiniše nikakav zvuk. Šrajk je stajao deset metara desno od nje, na mestu gde su počinjali kameni bedemi i uzdizali se kao opscene izložbene police do tavanice izgubljene u sjaju. Nije imala nikakvih iluzija o tome da se može vratiti do vrata pre no što je stvorenje stigne.
   Nije se pomeralo. Vazduh je mirisao na ozon i nešto mučno slatko. Bron krenu duž zida koji joj je bio za leđima i poče da pretražuje redove tela ne bi li ugledala poznato usnulo lice. Svakim korakom ulevo, sve se više udaljavala od izlaza i olakšavala Šrajku da joj preseče odstupnicu. Stvorenje je stajalo tamo kao crna skulptura u okeanu svetlosti.
   Bedemi su se protezali kilometrima. Kamene stepenice, svaka visoka gotovo metar, prekidale su vodoravne redove tamnih tela. Posle nekoliko minuta hoda od ulaza, Bron se pope uz nižu trećinu jednog takvog stepeništa, dodirnu najbliže telo na drugom bedemu i oseti olakšanje kada pronađe toplo meso i grudi koje su se uzdizale i spuštale. To nije bio Martin Silenus.
   Bron nastavi dalje, upola očekujući da pronađe Pola Direa ili Sola Vejntrauba, pa možda čak i sebe samu kako leži među živim mrtvacima. Umesto toga, ona pronađe lice koje je poslednji put videla uklesano u planinski masiv. Tužni Kralj Bili ležao je nepokretno na belom kamenu, pet bedema gore, u kraljevskoj odori oprljenoj i umazanoj. Tužno lice bilo je - poput lica svih ostalih - zgrčeno u nekakvoj unutrašnjoj agoniji. Martin Silenus ležao je tri tela dalje na nižem bedemu.
   Bron čučnu kraj pesnika, obazirući se kako bi imala na oku crnu mrljicu Šrajka, i dalje nepokretnu na kraju nizova tela. Kao i ostali, Silenus je izgledao živ, u nemoj agoniji, i bio je priključen preko utičnice za pulsirajuću pupčanu vrpcu koja se, opet, pružala do belog zida iza ispusta, kao da je stopljena sa kamenom.
   Bron je dahtala od straha dok je prelazila rukom preko pesnikove lobanje, opipavala fuziju plastike i kosti, a zatim i samu pupčanu vrpcu, ne pronašavši spoj ili otvor na mestu gde se ova stapala sa kamenom. Fluid joj je pulsirao pod prstima.
   "Sranje", šapnu Bron i, u iznenadnom naletu panike, osvrnu se, sigurna da joj se Šrajk prišunjao dovoljno blizu da napadne. Tamno obličje još je stajalo na kraju dugačke prostorije.
   Džepovi su joj bili prazni. Nije imala ni oružje ni alat. Shvatila je da će morati da se vrati do Sfinge, pronađe rančeve, iskopa nešto čime bi mogla da seče, a onda ponovo da dođe i prikupi dovoljno hrabrosti da opet uđe ovamo.
   Bron je znala da nikada neće moći ponovo da uđe na ta vrata.
   Ona kleknu, udahnu duboko, podiže šaku i mišicu, pa ih spusti. Brid dlana tresnu o materijal koji je ličio na prozirnu plastiku i izgledao tvrđi od čelika. Ruka je zabole od zglavka do ramena od tog jednog udarca.
   Bron Lamija baci pogled desno. Šrajk se kretao prema njoj, koračao sporo kao starac koji je izišao da se prošeta.
   Bron viknu, kleknu i ponovo udari, ukrutivši brid dlana, sa palcem pod pravim uglom. Udarac odjeknu dugačkom prostorijom.
   Bron Lamija je odrasla na Lususu, pod 1,3 standardne gravitacije, i bila je atletski građena za svoju rasu. Od svoje devete godine sanjala je i trudila se da postane detektivka, a deo tih zaista opsesivnih i potpuno nelogičnih priprema bila je i obuka u borilačkim veštinama. Sada je zabrektala, podigla ruku i udarila ponovo, primoravajući snagom volje svoj dlan da bude oštrica sekire, videći u glavi udarac koji seče, uspešno presecanje kabla.
   Tvrda pupčana vrpca jedva primetno se ulubi, zapulsirsa kao živo biće i kao da se skupi u iščekivanju njenog novog zamaha.
   Koraci su postali čujni ispod i iza nje. Bron se umalo nije zakikotala. Šrajk je mogao da se kreće bez hodanja, da ide tamo-amo bez ikakvog napora. Mora da uživa u plašenju žrtve. Bron se nije plašila. Bila je suviše zauzeta za to.
   Ona podiže ruku, ponovo je spusti. Po učinku se činilo da bi lupanje po kamenu bilo lakše. Ona ponovo tresnu bridom dlana po pupčanoj vrpci i oseti kako joj popušta neka koščica šake. Bol je bio kao udaljena buka, kao klizanje ispod i iza nje.
   Da li ti je palo na pamet, pomisli ona, da će ga to verovatno ubiti, sve i da uspeš da prekineš tu stvar?
   Ona ponovo zamahnu. Koraci stadoše u podnožju stepeništa ispod nje.
   Bron je brektala od napora. Znoj joj je kapao sa čela i obraza na prsa usnulog pesnika.
   Čak mi se ni ne dopadaš, obrati se ona u mislima Martinu Silenusu i ponovo zaseče rukom. Bilo je to kao da pokušava da preseče nogu metalnog slona.
   Šrajk poče da se penje uz stepenice.
   Bron poluustade i uli čitavu težinu tela u zamah koji joj gotovo iščaši rame, polomi ručni zglob i smrvi koščice u šaci.
   I preseče pupčanu vrpcu.
   Crveni fluid previše neviskozan da bi bio krv zapljusnu Bronine noge i beli kamen. Presečeni kabl koji je još virio iz zida zgrči se, pa stade divlje da šiba kao uzbuđeni pipak pre nego što pade mlitavo, da bi se odmah zatim povukao, zmija što krvari i klizi u rupu koja je prestala da postoji čim se pupčana vrpca više nije mogla videti. Patrljak pupčane vrpce još pričvršćen za Silenusovu nervnu utičnicu smežurao se za pet sekundi, sušeći se i grčeći kao meduza van vode. Crvena tečnost isprska pesniku lice i ramena, poprimajući plavu boju dok je Bron to posmatrala.
   Oči Martina Silenusa zadrhtaše i otvoriše se kao u sove.
   "Hej", reče on, "znaš li da ti je jebeni Šrajk odmah za leđima?"
   

Gledstonova se 'bacila do svojih privatnih odaja i smesta otišla u fetlinijsku kabinu. Čekale su je dve poruke.
   Prva je bila iz Hiperionovog svemira. Gledstonova trepnu na blagi glas bivšeg Guvernera-Generala na Hiperionu, mladog Lejna, koji stade ukratko sa joj priča o sastanku sa Tribunalom Proteranih. Gledstonova se zavali u kožnu foteklju i podiže obe pesnice do obraza dok je Lejn ponavljao poricanja Proteranih. Oni nisu bili okupatori. Lejn je završio poruku kratkim opisom Roja, svojim mišljenjem da Proterani govore istinu, komentarom da je Konzulova sudbina još nepoznata i zahtevom za naređenja.
   "Odgovor?" upita fetlinijski kompjuter.
   "Potvrdi prijem poruke", reče Gledstonova. "Prenesi - 'Čekaj dalja naređenja' diplomatskom jednokratnom šifrom."
   Gledstonova pusti drugu poruku.
   Admiral Vilijam Ahunta Li pojavi se na isprekidanoj projekciji ravne slike, jer mu je brodski fetlinijski predajnik očito radio na smanjenoj energiji. Gledstonova vide po perifernim kolonama podataka da je mlaz bio skriven između standardnih telemetrijskih transmisija flote: tehničari SILE svakako bi na kraju primetili poremećaje, ali to bi se moglo desiti tek za nekoliko sati ili dana.
   Lijevo lice bilo je okrvavljeno, a pozadina je bila skrivena dimom. Po mutnoj crno-beloj slici, Gledstonovoj se učini da mladić emituje iz skladišnog prostora svoje krstarice. Na metalnom radnom stolu iza njega ležao je leš.
   "...formacija marinaca uspela je da se ukrca na jedan od njihovih takozvanih kopljanika", dahtao je Li. "Oni imaju posadu - petoro u svakom brodu - i izgledaju kao Proterani, ali gledajte šta se dešava kada pokušamo da izvršimo autopsiju." Slika se pomeri i Gledstonova shvati da Li koristi ručni imažer povezan sa fetlinijskim predajnikom krstarice. Sada se Li više nije video, a ona je gledala naniže u belo, unakaženo lice mrtvog Proteranog. Po krvarenju iz očiju i ušiju, Gledstonova je pretpostavljala da je čovek umro od eksplozivne dekompresije.
   Pojavi se Lijeva ruka - prepoznatljiva po admiralskom širitu na rukavu - u kojoj se nalazio laserski skalpel. Mladi zapovednik nije se trudio da ukloni odeću pre nego što je započeo okomito zasecanje od grudne kosti naniže.
   Ruka sa laserom trže se u stranu, a kamera se ustali na nečemu što je počelo da se dešava sa lešom Proteranog. Široke mrlje zatinjaše na prsima mrtvaca i odmah se videlo da čovekove grudi gore u sve širim, nepravilnim rupama, a iz tih rupa sijala je svetlost tako brilijantna da je prenosivi imažer morao da umanji receptivnost. Mrlje na lobanji leša sada su progorevale i ostavljale zaostale slike na fetlinijskom ekranu i rožnjačama Gledstonove.
   Kamera se povuče pre nego što je leš sasvim izgoreo, kao da je vrelina bila suviše velika. Lijevo lice ulebde u kadar. "Vidite, CEO, to je bio slučaj sa svim telima. Nikoga nismo zarobili živog. Još nismo pronašli središte Roja, već samo još ratnih brodova, i mislim da..."
   Slika nestade i kolone podataka saopštiše da je mlaz prekinut usred slanja.
   "Odgovor?"
   Gledstonova odmahnu glavom i otvori kabinu. Ponovo u svojoj radnoj sobi, ona čežnjivo pogleda dugački ležaj i sede za radni sto, znajući da će, ako samo na sekund sklopi oči, odmah zaspati. Sedeptra joj zazuja na privatnoj komlog frekvenciji i reče da general Morpurgo mora da vidi CEO zbog hitne stvari.
   Lusijanac uđe i poče uzbuđeno da hoda tamo-amo. "M. Vrhovna, shvatam vaše razloge kod odobravanja upotrebe tog uređaja, štapa smrti, ali moram da protestujem."
   "Zašto, Arture?" upita ona, nazvavši ga imenom prvi put u više nedelja.
   "Prokletstvo, zato što ne znamo kakav će biti ishod. Preopasno je. I... nemoralno."
   Gledstonova podiže obrvu. "Gubitak milijardi građana u nastavljenom ratu iscrpljivanja bio bi moralan, ali upotreba te stvari kako bi se pobili milioni bila bi nemoralna? Je li to stav SILE, Arture?"
   "To je moj stav, CEO."
   Gledstonova klimnu glavom. "Shvatila sam i primila k znanju, Arture. Ali odluka je doneta i biće sprovedena." Ona vide kako njen stari prijatelj zauzima stav mirno, ali pre nego što je mogao da otvori usta i usprotivi se ili, verovatnije, da ponudi ostavku, Gledstonova reče: "Da li bi želeo da se prošetaš sa mnom, Arture?"
   General SILE bio je zaprepašćen. "Prošetam? Zašto?"
   "Potreban nam je svež vazduh." Ne čekajući na dalje odgovore, Gledstonova priđe svom privatnom dalekobacaču, uključi ručni disključ i kroči.
   Morpurgo prođe kroz mat portal, zagleda se u zaltnu travu koja mu se uzdizala do kolena i prostirala do dalekog obzorja, pa podiže lice ka nebu žutom kao šafran, gde su se bronzani kumulusi uzdizali u iskrzane kule. Iza njega, portal trepnu i nestade, tako da mu je položaj označavao samo metar visoki kontrolni disključ, jedina vidljiva stvar koju je čovek načinio u beskrajnom predelu zlatne trave i neba punog oblaka. "Do đavola, gde smo?" upita on.
   Gledstonova je iščupala dugačku travku i sada ju je žvakala. "Na Kastrop-Rokselu. Nema datasfere, nema orbitalnih uređaja, nema nikakvih ljudskih ili mehaničkih naseobina."
   Morpurgo frknu. "Verovatno nije bezbednije od nadzora Srži od onih mesta na koja nas je vodio Bajron Lamija, Meina."
   "Možda nije", reče Gledstonova. "Arture, slušaj." Ona uključi komlog snimke dve fetlinijske poruke koje je upravo saslušala.
   Kada su se završile, kada je Lijevo lice naglo nestalo, Morpurgo se udalji kroz visoku travu.
   "Pa?" upita Gledstonova, požurivši da ga stigne.
   "Dakle, ta tela Proteranih se samouništavaju isto onako kao što to čine leševi kibrida", reče on. "Pa šta? Misliš li da će Senat ili SveStvar prihvatiti to kao dokaz da Srž stoji iza invazije?"
   Gledstonova uzdahnu. Trava je izgledala meka, primamljujuća. Zamišljala je da leži tamo i tone u dremež iz kog nikada neće morati da se vrati. "Za nas je to dovoljan dokaz. Za grupu." Gledstonova nije morala da elaborira. Od svojih prvih dana u Senatu, bili su u vezi zbog sumnji koje su gajili prema Srži i nade da će jednog dana steći istinsku slobodu od AI prevlasti. Kada ih je vodio senator Bajron Lamija... ali to je bilo davno.
   Morpurgo je gledao kako vetar šiba zlatne stepe. Zanimljivi tip loptaste munje poigravao je među bronzanim oblacima blizu obzorja. "Pa šta. Znanje je beskorisno ako ne znamo gde da udarimo."
   "Imamo tri sata."
   Morpurgo pogleda na komlog. "Dva sata i četrdeset dva minuta. Jedva da ima dovoljno vremena za čudo, Meina."
   Gledstonova se ne osmehnu. "Jedva da ima dovoljno vremena za bilo šta drugo, Arture."
   Ona dodirnu disključ i portal zazuja i pojavi se.
   "Šta možemo da učinimo?" upita Morpurgo. "AI iz Srži upravo brifuju naše tehničare o tom uređaju štapa smrti. Bakljobrod će biti spreman za jedan sat."
   "Detoniraćemo ga tamo gde dejstvo neće nauditi nikome", reče Gledstonova.
   General prestade da hoda i zagleda se u nju. "A gde je to, do đavola? Taj jebač Nansen tvrdi da uređaj ima smrtonosni domet od najmanje tri svetlosne godine, ali kako da mu verujemo? Ako uključimo jedan uređaj... blizu Hiperiona ili bilo gde drugde... možda ćemo osuditi na propast ljudski život posvuda."
   "Imam jednu zamisao, ali želim da malo odspavam sa njom", reče Gledstonova.
   "Da odspavate?" zareža general Morpurgo.
   "Odremaću malo, Arture", reče Gledstonova. "Predlažem ti da učiniš isto." Ona kroči kroz portal.
   Morpurgo promrmlja nešto skaredno, podesi šapku i prođe kroz dalekobacač uzdignute glave, pravih leđa i očiju uprtih napred: kao vojnik koji maršira na sopstveno pogubljenje.
   
   Na najvišoj terasi planine koja se kretala kroz svemir nekih deset svetlosnih minuta daleko od Hiperiona, Konzul i sedamnaestoro Proteranih sedeli su na krugu niskog kamenja unutar šireg kruga viših stena i odlučivali o tome hoće li Konzul živeti ili ne.
   "Vaša žena i dete poginuli su na Bresiji", reče Slobodnjakinja Genga. "Za vreme rata između tog sveta i Klana Mosmena."
   "Da", reče Konzul. "Hegemonija je mislila da se čitav Roj upustio u napad. Ja nisam rekao ništa što bi ih razuverilo."
   "Ali žena i dete su vam poginuli."
   Konzul pogleda izvan kamenog kruga ka vrhu koji je već ponovo uranjao u noć. "Pa šta? Ja ne tražim nikakvu milost od ovog Tribunala. Ne predlažem nikakve olakšavajuće okolnosti. Ubio sam vašu Slobodnjakinju Andil i troje tehničara. Ubio ih s predumišljajem i iz zlih namera. Ubio ih samo zato da bih uključio vašu mašinu koja će otvoriti Vremenske Grobnice. To nema nikakve veze sa mojom ženom i detetom!"
   Bradati Proterani koga su Konzulu predstavili kao Govornika Halkera Amniona istupi u unutrašnji krug. "Uređaj je bio beskorisan. Nije učinio ništa."
   Konzul se okrenu, otvori usta i zatvori ih, ne progovorivši.
   "Test", reče Slobodnjakinja Genga.
   Konzulov glas bio je gotovo nečujan. "Ali Grobnice... otvorile su se."
   "Znali smo da će se otvoriti", reče Središnji Minmun. "Stopa raspadanja antientropijskih polja bila nam je poznata. Uređaj je bio test."
   "Vaša žena i dete poginuli su od ruku Proteranih", reče Slobodnjakinja Genga. "Hegemonija je silovala vaš svet, Maui-Kovenant. Vaši postupci bili su predvidljivi unutar određenih parametara. Gledstonova je računala na to. Mi takođe. Ali morali smo da znamo te parametre."
   Konzul ustade, načini tri koraka i okrenu leđa ostalima. "Zabadava."
   "Šta ste to rekli?" upita Slobodnjakinja Genga. Goli skalp visoke žene sijao je na svetlosti zvezda i odražavao sunčevu svetlost sa komete-farme u prolazu.
   Konzul se tiho smejao. "Sve je bilo zabadava. Čak i moja izdajstva. Ništa stvarno. Zabadava."
   Govornik Središnji Minmun ustade i podesi odoru. "Ovaj Tribunal doneo je presudu", reče on. Ostalih šesnaest Proteranih klimnuše glavama.
   Konzul se okrenu. Na njegovom umornom licu javio se prisenak poleta. "Učinite to onda. Zaboga, završimo s tim."
   Govornica Slobodnjakinja Genga ustade i suoči se sa Konzulom. "Osuđeni ste na život. Osuđeni ste da popravite deo štete koju ste naneli."
   Konzul se zatetura kao da je ošamaren. "Ne, ne možete... morate..."
   "Osuđeni ste da uđete u doba haosa koje se bliži", reče Govornik Halker Amnion. "Osuđeni da nam pomognete da pronađemo spoj između rastavljenih porodica čovečanstva."
   Konzul podiže ruke kao da pokušava da se odbrani od fizičkih udaraca. "Ne mogu... neću.. kriv sam..."
   Slobodnjakinja Genga načini tri koraka, zgrabi Konzula za prednju stranu formalnog bolo sakoa i neceremonijalno ga prodrma. "Vi jeste krivi. I upravo zbog toga morate da pomognete pri ublažavanju haosa koji nastupa. Pomogli ste da se oslobodi Šrajk. Sada se morate vratiti i postarati da se on vrati u svoj kavez. Tada mora početi dugo pomirenje."
   Pustila je Konzula, ali ramena su mu se još tresla. U tom trenutku, planina se zarotirala u sunčevu svetlost i suze su zablistale u Konzulovim očima. "Ne", šapnu on.
   Slobodnjakinja Genga ispravi mu zgužvani sako i pređe dugačkim prstima preko diplomatinih ramena. "Imamo i mi svoje proroke. Templari će nam se pridružiti u ponovnoj setvi Galaksije. Lagano, oni koji su živeli u laži zvanoj Hegemonija uzveraće se iz ruševina svojih svetova zavisnih od Srži i pridružiti nam se u istinskom istraživanju... istraživanju vasione i onog još većeg carstva koje leži u svakome od nas."
   Konzul kao da je nije čuo. On se okrenu žustro. "Srž će vas uništiti", reče on, ne gledajući ni u jednoga od njih, "baš kao što je uništila i Hegemoniju."
   "Zar zaboravljate da je vaš rodni svet zasnovan na svečanom sporazumu života?" reče Središnji Minmun.
   Konzul se okrenu ka Proteranom.
   "Takav sporazum vlada našim životima i postupcima", reče Minmun. "Ne samo da bismo sačuvali nekoliko vrsta sa Stare Zemlje, već i da bismo pronašli jedinstvo u raznolikosti. Da bismo raširili seme čovečanstva na sve svetove, u različita okruženja, ujedno tretirajući kao svetinju raznolikost života koji zateknemo na drugim mestima."
   Lice Slobodnjakinje Genge blistalo je na suncu. "Srž je nudila jedinstvo u bezumnoj potčinjenosti", reče ona tiho. "Bezbednost u stagnaciji. Gde su revolucije ljudske misli, kulture i postupaka posle Hedžire?"
   "Teraformirane u blede klonove Stare Zemlje", odgovori Središnji Minmun. "Naše novo doba ljudskog širenja neće ništa teraformisati. Mi ćemo uživati u teškoćama i prihvatati čudnovatosti sa dobrodošlicom. Nećemo primoravati vasionu da se prilagodi... mi ćemo se prilagođavati."
   Govornik Halker Amnion pokaza ka zvezdama. "Ako čovečanstvo preživi ovaj test, naša budućnost leži u mračnim udaljenostima između, podjednako kao i na svetovima obasjanim suncem."
   Konzul uzdahnu. "Imam prijatelje na Hiperionu", reče on. "Smem li da se vratim kako bih im pomogao?"
   "Smete", reče Slobodnjakinja Genga.
   "I da se sukobim sa Šrajkom?" reče Konzul.
   "Hoćete", reče Središnji Minmun.
   "I da preživim kako bih video to doba haosa?" reče Konzul.
   "Morate", reče Halker Amnion.
   Konzul ponovo uzdahnu i pomeri se sa ostalima dok se, iznad njih, veliki leptir sa krilima od solarnih ćelija i blistavom kožom neosetljivom na oštri vakuum ili još oštrije zračenje spuštao ka stounhendžovskom krugu i otvarao svoj trbuh da primi Konzula.
   

U ambulanti Doma Vlade na Tau Ceti Centru, Otac Pol Dire spavao je plitkim i lekovima izazvanim snom i sanjao plamenove i smrt svetova.
   Osim kratke posete CEO Gledston i još kraće posete Biskupa Eduara, Dire je čitav dan proveo sam, tonući i isplovljavajući iz bolom ispunjene izmaglice. Ovdašnji lekari zahtevali su još dvanaest sati pre premeštanja pacijenta, a Skup Kardinala na Pacemu se saglasio, u želji da pacijent ozdravi i bude spreman za svetkovine - do kojih je još preostalo dvadeset četiri sata - u kojima će jezuitski sveštenik Pol Dire iz Vijfranša na Saoni postati Papa Tejar I, 487. Rimski Biskup, direktni naslednik učenika Petra.
   Dok se i dalje lečio, dok mu se meso ponovo gradilo pod vođstvom miliona RNK usmerivača, dok su se nervi regenerisali na sličan način, zahvaljujući čudima moderne medicine - ali ne toliko zadivljujućim, pomišljao je Dire, da ga spasu od smrtonosnog svraba - Jezuit je ležao u postelji i razmišljao o Hiperionu, Šrajku, svom dugom životu i zbrkanom poretku stvari u Božjoj vasioni. Konačno, Dire je zaspao i sanjao kako Božji Gaj gori dok ga templarski Pravi Glas Drveta Sveta gura kroz portal, sanjao je svoju majku i ženu po imenu Semfa, sada mrtvu, ali nekada radnicu na plantaži Perecebo u zabačenosti Zabačenosti, u zemlji fiberplastike istočno od Port Romensa.
   A u tim snovima, uglavnom tužnim, Dire je najednom bio svestan nekog drugog prisustva: ne drugog prisustva u snu, već drugog snevača.
   Dire je hodao sa nekim. Vazduh je bio svež, a nebo je bilo tako plavo da je od toga srce bolelo. Upravo su prešli krivinu na drumu i sada se pred njima pojavilo jezero čije su obale bile obrasle elegantnim drvećem koje su otpozadi uokviravale planine, a linija niskih oblaka dodavala je dramatičnost i razmeru prizora; jedno samotno ostrvo kao da je plutalo daleko na vodi mirnoj kao ogledalo.
   "Jezero Vindermer", reče Direov saputnik.
   Jezuit se polako okrenu, dok mu je srce tuklo u uzbuđenom iščekivanju. Šta god da je očekivao, prizor njegovog saputnika nije izazivao strahopoštovanje.
   Kraj Direa hodao je niski, mladi muškarac. Nosio je arhaičnu jaknu sa kožnim dugmadima i široki kožni pojas, čvrste cipele, staru krznenu kapu, iskrzani ranac, čudno krojene i iskrpljene čakšire; preko ramena je imao prebačen veliki pled, a u desnoj ruci nosio je čvrsti štap za pešačenje. Dire stade i drugi čovek zastade kao da mu je pauza dobrodošla.
   "Furnesko gorje i Kumbrijske planine", reče mladić, mahnuvši štapom ka prostoru iza jezera.
   Dire vide kako ispod čudne kape izviruju riđi uvojci, primeti krupne oči boje lešnika i shvati da mora da sanja još dok je pomišljao: Ne sanjam!
   "Ko..." započe Dire i oseti kako ga preplavljuje strah uz lupanje srca.
   "Džon", reče njegov saputnik i tiha razumnost tog glasa umanji malo Direov strah. "Mislim da ćemo moći večeras da odsednemo U Baunesu. Braun mi kaže da tamo na samom jezeru postoji divna gostionica."
   Dire klimnu glavom. Nije imao baš nikakvog pojma o čemu to čovek priča.
   Niski mladić nagnu se napred i zgrabi Direa za podlakticu nežno, ali ustrajno. "Postoji onaj koji će doći posle mene", reče Džon. "Ni alfa, ni omega, već onaj koji nam je najvažniji za pronalaženje puta."
   Dire glupavo klimnu glavom. Lahor je mreškao jezero i donosio miris svežeg rastinja sa obronaka iza njega.
   "Taj će se roditi daleko", reče Džon. "Na većoj daljini od one što ju je naša rasa prevalila tokom vekova. Vaš posao biće isti kao što je moj sada - da pripremite put. Nećete doživeti dan da vidite kako ta osoba podučava, ali vaš naslednik hoće."
   "Da", reče Pol Dire i ustanovi da u ustima nema ni najmanje pljuvačke.
   Mladić skinu kapu, zataknu je za pojas i sagnu se da podigne zaobljeni kamen. Zatim ga baci daleko u jezero. Mreškanje se raširi u sporom napredovanju. "Prokletstvo", reče Džon, "pokušao sam da napravim žabicu." On pogleda Direa. "Morate smesta napustiti ambulantu i vratiti se na Pacem. Razumete li?"
   Dire trepnu. Ta izjava kao da nije pripadala snu. "Zašto?"
   "Nije važno", reče Džon. "Samo vi to učinite. Ne čekajte ni na šta. Ako smesta ne pođete, kasnije nećete imati prilike."
   Dire se zbunjeno okrenu, kao da može da se vrati u bolnički krevet. On pogleda preko ramena niskog, mršavog mladića koji je stajao na šljunkovitoj obali. "A vi?"
   Džon uze drugi kamen, baci ga i odmahnu glavom kada kamen odskoči samo jednom pre nego što je nestao ispod površine slične ogledalu. "Za sada sam srećan ovde", reče on, više sebi nego Direu. "Zaista sam bio srećan na ovom putovanju." On kao da se prenu iz sanjarenja i podiže glavu kako bi se osmehnuo Direu. "Hajde, sad. Mičite dupe, Vaša Svetosti."
   Šokiran, razveseljen, ozlojeđen, Dire otvori usta da uzvrati i shvati da leži u krevetu u ambulanti Doma Vlade. Medicinari su prigušili osvetljenje kako bi mogao da spava. Zrna monitora prianjala su mu za kožu.
   Dire je ležao tamo jedan minut, trpeo svrab i neugodnosti zbog zalečivanja opekotina trećeg stepena i razmišljao o snu, pomišljao kako je to bio samo san, kako može da odspava još par sati pre nego što Monsinjor... Biskup Eduar i ostali ne stignu da ga otprate natrag. Dire sklopi oči i seti se muževnog, ali nežnog lica, očiju boje lešnika i arhaičnog dijalekta.
   Otac Pol Dire iz Društva Isusovog sede na postelju, osovi se s mukom na noge, shvati da mu je odeća nestala i da na sebi ima samo svoju papirnu bolničku pižamu, umota se u ćebe i ode bosonog pre nego što su medicinari mogli da reaguju na signalne senzore.
   Na suprotnom kraju hodnika nalazio se dalekobacač namenjen samo medicinarima. Ako on ne bude mogao da ga prebaci kući, pronaći će drugi.
   
   Li Hant izneo je Kitsovo telo iz senke zgrade na sunce Piazze di Spagna, očekujući da zatekne Šrajka kako ga čeka. Umesto Šrajka, tamo je bio konj. Hant nije bio stručnjak za prepoznavanje konja, pošto je ta vrsta u njegovo doba bila izumrla, ali činilo se da je to isti onaj koji ih je doveo u Rim. Pri prepoznavanju mu je pomoglo to što je konj bio upregnut u istu malu kočiju - Kits je to nazvao vettura - kojom su se vozili ranije.
   Hant položi telo na sedište kočije, presavi pažljivo čaršave oko njega i krenu sa jednom rukom na pokrovu, dok se kočija lagano kretala. U svojim poslednjim satima, Kits je tražio da bude sahranjen na protestantskom groblju blizu Aurelijevog zida i Piramide Gaja Cestija. Hant se nejasno sećao da su prošli kroz Aurelijev zid tokom svog čudnovatog putovanja do ovog mesta, ali ni za živu glavu ne bi mogao ponovo da ga pronađe - pa makar i Kitsov pogreb zavisio od toga. U svakom slučaju, činilo se da konj zna put.
   Hant je koračao kraj kočije koja se sporo kretala, svestan predivnog daha prolećnog jutra u vazduhu i mirisa trulog rastinja kao podloge. Zar je moguće da se Kitsovo telo već raspada? Hant je znao malo o pojedinostima smrti; više nije ni želeo da nauči. On pljesnu konja po sapima kako bi požurio životinju, ali ona stade, okrenu se polako da prekorno pogleda Hanta, pa nastavi svojim sporim korakom.
   Hantu je Šrajka odao pre odsjaj svetlosti uhvaćen krajičkom oka nego neki zvuk, ali kada se brzo okrenuo, Šrajk je bio tu - deset ili petnaest metara iza njega, i išao je ukorak sa konjem svečanim, ali nekako komičnim maršem, podižući visoko trnovita i bodljikava kolena sa svakim korakom. Sunčeva svetlost blistala je na leđnom lubu, metalnom zubu i sečivu.
   Hantov prvi poriv bio je da napusti kočiju i pobegne, ali osećaj dužnosti i dublji osećaj izgubljenosti prigušili su tu želju. Kuda je i mogao da pobegne, osim natrag na Piazza di Spagna - a Šrajk je blokirao jedini put natrag.
   Prihvativši stvorenje kao ožalošćenog u ovoj bezumnoj procesiji, Hant okrenu čudovištu leđa i nastavi da hoda uz kočiju, sa jednom rukom čvrsto položenom na prijateljev članak, kroz pokrov.
   Za sve vreme hoda, Hant je pazio hoće li videti ikakav znak portala dalekobacača, neko znamenje tehnologije koja nije pripadala devetnaestom veku ili drugo ljudsko biće. Nije video ništa od toga. Privid da hoda kroz napušteni Rim po prolećnom vremenu u februaru 1821. nove ere bio je savršen. Konj se popeo jedan blok uzbrdo posle Španskih Stepenica, skrenuo još nekoliko puta širokim avenijama i uskim uličicama i prošao nadomak zakrivljene i oronule ruševine koju je Hant prepoznao kao Koloseum.
   Kada su se konj i kočija zaustavili, Hant se prenu iz dremeža u koji je utonuo dok je hodao i obazre se oko sebe. Nalazili su se izvan zarasle gomile kamenja za koju je Hant pretpostavio da je Aurelijev zid, a tamo se zaista videla niska piramida, ali protestantsko groblje - ako je to zaista bilo to - izgledalo je pre kao pašnjak nego kao groblje. Ovce su pasle u senkama čempresa i zvonca su im jezivo zvonila u gustom, sve toplijem vazduhu, a trava je posvuda rasla do visine kolena ili još više od toga. Hant trepnu i vide nekoliko nadgrobnih ploča rasutih tu i tamo, poluskrivenih u travi, a bliže, odmah iza vrata konja koji je pasao, novoiskopanu raku.
   Šrajk je ostao deset metara iza, među šuštećim granama čempresa, ali Hant je video da mu je sjaj crvenih očiju prikovan za mesto gde se nalazila raka.
   Hant obiđe oko konja, koji je sada zadovoljno žvakao visoku travu, pa priđe grobu. Nije bilo kovčega. Rupa je bila duboka oko četiri stope, a nagomilana zemlja iza nje mirisala je na prekopani humus i hladno zemljište. Tamo je bila zabodena lopata sa dugačkom drškom, kao da su grobari upravo otišli. Kamena ploča stajala je uspravno kraj uzglavlja groba, ali neoznačena - prazna nadgrobna ploča. Hant vide odblesak metala na vrhu ploče i požuri da bi ugledao prvi moderni artefakt otkad je bio otet na Staru Zemlju: tamo je ležalo malo lasersko penkalo - od onih koje su koristili građevinski radnici da urezuju crteže u najtvrđe legure.
   Hant se okrenu sa perom u ruci i osećajem da je sada naoružan, iako je pomisao na to da uski zrak zaustavi Šrajka izgledala smešno. On stavi penkalo u džep košulje i dade se na posao sahranjivanja Džona Kitsa.
   Nekoliko minuta kasnije, Hant je stajao blizu gomile zemlje, sa lopatom u ruci, zagledan odozgo u otvoreni grob i mali, u čaršave umotani zavežljaj, pokušavajući da smisli nešto što bi rekao. Hant je prisustvovao brojnim državnim memorijalima, čak je za Gledstonovu napisao pogrebne govore za neke od njih, i reči mu nikada pre nisu predstavljale problem. Ali sada mu nije dolazilo ništa. Jedina publika bili su nemi Šrajk, i dalje pozadi među senkama čempresa, i ovce sa zvoncima koja su zvonila dok su se životinje nervozno udaljavale od čudovišta i išle prema grobu kao grupa okasnelih ožalošćenih.
   Hant pomisli da bi sada možda bilo prikladno nešto od izvorne poezije Džona Kitsa, ali Hant je bio politički menadžer - a ne čovek predan čitanju ili pamćenju drevne poezije. Setio se, prekasno, da je zapisao deo stihova koje mu je prijatelj izdiktirao prethodnog dana, ali beležnica je još ležala na komodi u stanu na Piazzi di Spagna. Bilo je to nešto o poprimanju božanskih svojstava ili o postanku boga, o naglom uviđanju prevelikog mnoštva stvari... ili neka slična besmislica. Hant je imao odlično pamćenje, ali nije mogao da se seti ni prvog stiha te arhaične papazjanije.
   Na kraju, Li Hant je napravio kompromis minutom ćutanja, pognute glave i očiju zatvorenih, izuzev povremenog zvirkanja ka Šrajku koji se još držao podalje; posle toga, on poče da nabacuje lopatom zemlju u raku. To je potrajalo duže nego što je mislio. Kada je završio sa tapkanjem zemlje, površina je bila blago udubljena, kao da je telo bilo suviše beznačajno da obrazuje propisnu humku. Ovce su se trljale Hantu o noge kako bi pasle visoku travu, krasuljke i ljubičice koje su rasle oko groba.
   Hant se možda nije sećao njegove poezije, ali nije imao muka da se priseti natpisa koji je Kits tražio da mu se postavi na nadgrobnu ploču. Hank je škljocnuo penkalom, isprobao ga tako što je spalio tri metra dugačku brazdu u travi i zemlji, da bi zatim bio primoran da ugasi nogama mali požar koji je izazvao. Natpis je Hanta mučio od trenutka kada ga je prvi put čuo - usamljenost i gorčina jasno su se čuli u Kitsovim šištavim, brektavim naporima da govori. Ali Hant nije smatrao da treba da se prepire sa čovekom. Sada je samo morao to da ukleše u kamen, da ostavi to mesto i izbegne Šrajka dok pokušava da pronađe način da se vrati kući.
   Penkalo je sasvim lako sekalo kamen i Hant je morao najpre da vežba na zadnjoj strani nadgrobne ploče pre nego što je pronašao odgovarajuću dubinu linije i kvalitet kontrole. Opet, učinak je izgledao nazubljeno i amaterski kada je Hant završio, nekih petnaest ili dvadeset minuta kasnije.
   Najpre je tu bio grubi crtež koji je Kits tražio - on je ađutantu pokazao nekoliko ovlašnih skica, nacrtanih na tabaku drhtavom rukom - crtež grčke lire sa četiri prekinute žice od postojećih osam. Hant nije bio zadovoljan kada je završio - bio je još manje umetnik nego čitalac poezije - ali stvar je verovatno bila prepoznatljiva za svakoga ko je znao šta je, kog đavola, grčka lira uopšte bila. Onda je dolazio sam natpis, ispisan tačno onako kako ga je Kits izdiktirao:
   
   OVDE LEŽI ONAJ
   ČIJE JE IME
   NAPISANO U VODI
   
   Nije bilo ničeg drugog: ni datuma rođenja ili smrti, pa čak ni pesnikovog imena. Hant odstupi, pogleda svoje delo, zavrte glavom, isključi penkalo, ali ga zadrža u šaci, pa krenu natrag prema gradu, napravivši pri tom široki krug oko stvorenja među čempresima.
   U tunelu koji je prolazio kroz Aurelijev zid, Hant je zastao da bi se osvrnuo. Konj, još upregnut u kočiju, spustio se niz dugačku padinu kako bi žvakao slađu travu blizu male rečice. Ovce su se kretale unaokolo, žvakale cveće i ostavljale otiske papaka u mekoj zemlji groba. Šrajk je ostao tamo gde se i ranije nalazio, jedva vidljiv ispod svoje senice od grana čempresa. Hant je bio gotovo siguran da je stvorenje još okrenuto prema grobu.
   
   Bilo je pozno popodne kada je Hant pronašao dalekobacač, mutni, tamnoplavi pravougaonik koji je zujao tačno u središtu oronulog Koloseuma. Nije bilo disključa niti ploče za pritiskanje. Portal je počivao tamo kao otvorena mat vrata.
   Ali ne i otvorena za Hanta.
   Pokušao je pedeset puta, ali površina je bila čvrsta i nepopustljiva kao kamen. Dodirivao ju je oprezno vršcima prstiju, samouvereno koračao u nju da bi se odbio od površine, bacao se na plavi pravougaonik, bacao kamenje na ulaz i posmatrao ga kako odskače, pokušavao sa obe strane te stvari i najzad iznova i iznova skakao na beskorisnu stvar sve dok mu ramena i nadlaktice nisu bili puni modrica.
   Bio je to dalekobacač. Bio je siguran u to. Ali nije hteo da ga pusti da prođe.
   Hant je pretražio ostatak Koloseuma, čak i podzemne prolaze u kojima je kapala vlaga i izmet slepih miševa, ali drugog portala nije bilo. Pretražio je okolne ulice i zgrade u njima. Nije bilo drugog portala. Tražio je čitavo popodne, po bazilici i katedralama, kućama i čatrljama, velikim stambenim zgradama i uskim sokacima. Čak se vratio i na Piazzu di Spagna, pojeo žurno obrok na prvom spratu, smestio u džep beležnicu i sve ostale zanimljive predmete koje je pronašao u gornjim sobama, a onda otišao odatle zauvek, da pronađe dalekobacač.
   Onaj u Koloseumu bio je jedini koji je mogao da pronađe. Do sutona je već toliko grebao po njemu da su mu prsti bili krvavi. Izgledao je kako treba, zujao je kako treba, Hant je osećao da je kako treba, ali portal nije hteo da ga pusti da prođe.
   Mesec, ne mesec Stare Zemlje sudeći po olujama prašine i oblacima vidljivim na njegovoj površini, izišao je i ostao da počiva iznad crnog zakrivljenja zida Koloseuma. Hant je sedeo u kamenom središtu i mrštio se na plavi sjaj portala. Odnekud iza njega začu se mahnito mahanje krila golubova i džangrljanje oblutaka po kamenu.
   Hant bolno ustade, iskobelja lasersko penkalo iz džepa i stade, raširenih nogu, u iščekivanju i naprezanju da vidi kroz senke mnoštva pukotina i lukova Koloseuma. Ništa se nije mrdalo.
   Iznenadna buka iza njega natera ga da se obrne oko ose i gotovo zaspe površinu portala dalekobacača uskim zrakom laserske svetlosti. Tamo se pojavi ruka. Zatim noga. Izroni neka osoba. A za njom još jedna.
   Koloseum zaječa od povika Lija Hanta.
   

Meina Gledston znala je da bi, čak i toliko umorna, bila blesava da odrema makar i trideset minuta. Ali još od detinjstva, izvežbala je sebe da dremucka u navratima od pet do petnaest minuta, kako bi sa sebe stresla umor i toksine premora u takvim kratkim pauzama u razmišljanju.
   Sada, sa mučninom od iscrpljenosti i vrtoglavice proteklih četrdeset osam sati zbrke, ležala je nekoliko minuta na dugačkoj sofi u svojoj radnoj sobi i praznila um od beznačajnosti i izlišnosti, puštala da joj podsvest pronađe stazu kroz džunglu misli i događaja. Na nekoliko minuta je zadremala, i dok je dremala, sanjala je.
   Meina Gledston sede uspravno, strese sa sebe laki prekrivač i kucnu po komlogu pre nego što je otvorila oči. "Sedeptra! Neka general Morpurgo i admiral Sing budu u mojoj kancelariji za tri minuta!"
   Gledstonova kroči u susedno kupatilo, istušira se i opra zvukom, izvuče čistu odeću - svoju najformalniju odeždu od mekog, crnog, krupnog somota, zlatnocrveni šal Senata sa brošem koji je nosio geodezijski simbol Hegemonije, naušnicama koje su poticale sa Stare Zemlje još iz vremena pre Greške i topaznu narukvicu prerađenu u komlog koju joj je darovao senator Bajron Lamija pre svog venčanja - i vrati se u radnu sobu na vreme da dočeka dva oficira SILE.
   "CEO, ovo je veoma nezgodan trenutak", započe admiral Sing. "Poslednji podaci sa Mare Infinitusa upravo se analiziraju i razmatrali smo pokrete flote za odbranu Askvita."
   Gledstonova naredi da se pojavi njen privatni dalekobacač i mahnu dvojici muškaraca da pođu za njom.
   Sing se obazre kada stupi na zlatnu travu pod pretećim bronzanim nebom. "Kastrom-Roksel", reče on. "Govorkalo se da je prethodna administracija naredila SILI:svemir da tu izgradi privatni dalekobacač."
   "CEO Jevšenski ga je priključio Mreži", reče Gledstonova. Ona mahnu i vrata dalekobacača nestaše. "Smatrao je da je Vrhovnom Izvršnom potrebno neko mesto gde je prisustvo uređaja Srži za prisluškivanje malo verovatno."
   Morpurgo s nelagodnošću pogleda ka zidu oblaka blizu obzorja gde je poigravala loptasta munja. "Nema tog mesta koje je sasvim bezbedno od Srži", reče on. "Govorio sam admiralu Singu o našim sumnjama."
   "Nisu to sumnje", reče Gledstonova. "Činjenice. A ja znam gde se Srž nalazi."
   Oba oficira SILE trgoše se kao da ih je pogodila loptasta munja. "Gde?" upitaše gotovo jednoglasno.
   Gledstonova je koračala tamo-amo. Njena kratka, seda kosa kao da je svetlucala u vazduhu nabijenom elektricitetom. "U mreži dalekobacača", reče ona. "Između portala. AI žive u pseudosvetu singularnosti koja se tamo nalazi kao pauci u mračnoj mreži. A mi smo je ispleli za njih."
   Morpurgo je prvi od njih dvojice bio u stanju da progovori. "Bože moj", reče on. "Šta ćemo sad? Imamo manje od tri sata pre nego što bakljobrod sa uređajem Srži pređe u Hiperionov svemir."
   Gledstoniova im precizno reče šta će učiniti.
   "Nemoguće", reče Sing. Nesvesno je čupkao kratku bradu. "Jednostavno, nemoguće."
   "Ne", reče Morpurgo. "Delovaće. Ima dovoljno vremena. A sa ovako mahnitim i nasumičnim pokretima flote kakvi su bili u protekla dva dana..."
   Admiral odmahnu glavom. "Logistički bi to možda i bilo moguće. Racionalno i etički ne. Ne, to je nemoguće."
   Meina Gledston kroči bliže. "Kušvante", reče ona, obraćajući se admiralu po imenu prvi put otkad je bila mlada senatorka, a on još mlađi zapovednik SILE:svemir, "zar se ne sećaš kada nas je senator Lamija doveo u vezu sa Stabilnima? AI-ja po imenu Umon? Njegovog predviđanja dveju budućnosti - jedne u kojoj vlada haos i druge u kojoj će čovečanstvo zasigurno biti iskorenjeno?"
   Sing se okrenu od nje. "Moja dužnost je da služim SILI i Hegemoniji."
   "Tvoja dužnost je ista kao moja", odbrusi Gledstonova. "Da služiš ljudskoj rasi."
   Sing podiže pesnice kao da je spreman da se bori sa nevidljivim, ali moćnim protivnikom. "Mi to ne znamo zasigurno! Odakle ti ta informacija?"
   "Od Severna", reče Gledstonova. "Od kibrida."
   "Kibrida?" frknu general. "Misliš na umetnika. Ili bar na onaj jadni izgovor za umetnika."
   "Na kibrida", ponovi CEO. Ona im objasni.
   "Severn kao obnovljena ličnost?" Morpurgo je izgledao sumnjičavo. "I sada si ga pronašla?"
   "On je pronašao mene. U snu. Nekako je uspeo da opšti sa mesta na kome se nalazi, gde god ono bilo. To je i bila njegova uloga, Arture, Kušvante. Zato ga je Umon i poslao u Mrežu."
   "San", reče podrugljivo admiral Sing. "Taj... kibrid... ti je rekao da je Srž skrivena u dalekobacačkoj mreži... u snu."
   "Da", reče Gledstonova, "a mi imamo vrlo malo vremena da delamo."
   "Ali", reče Morpurgo, "učiniti ono što si predložila..."
   "Osudiće milione na propast", dovrši Sing. "Možda i milijarde. Privreda će se urušiti. Svetovi kao što su TC2, Renesansa Vektor, Nova Zemlja. Denebi, Nova Meka - Lusus, Arture - i još mnoštvo njih zavise od drugih svetova što se tiče ishrane. Urbane planete ne mogu preživeti same."
   "Ne kao urbane planete", reče Gledstonova. "Ali mogu naučiti da obrađuju zemlju dok ponovo ne dođe do rođenja međuzvezdane trgovine."
   "Bah!" zareža Sing. "Posle pošasti, posle sloma vlasti, posle miliona smrti zbog nedostatka odgovarajuće opreme, medicine i podrške datasfere."
   "Razmišljala sam o svemu tome", reče Gledstonova glasom čvršćim nego što ga je Morpurgo ikada čuo. "Ja ću biti najveći masovni ubica u istoriji - veći od Hitlera, Ce Hua ili Horasa Glenon-Hajta. Jedina gora stvar jeste da nastavimo ovakvi kakvi smo. U kom ću slučaju ja - a i vi, gospodo - biti krajnji izdajnici čovečanstva."
   "To ne možemo da znamo", progunđa Kušvant Sing, kao da mu reči isteruju udarci po stomaku.
   "Mi to znamo", reče Gledstonova. "Mreža više nije od koristi za Srž. Od sada, Prevrtljivi i Ultimativni držaće nekoliko miliona robova u podzemnim torovima na devet lavirintnih svetova, koristeći ljudske sinapse za preostale računarske potrebe."
   "Besmislica", reče Sing. "Ti ljudi bi pomrli."
   Meina Gledston uzdahnu i odmahnu glavom. "Srž je proizvela parazitski, organski uređaj zvani kruciforma", reče ona. "On... vraća... mrtve. Posle nekoliko pokolenja, ljudska bića biće retardirana, bezumna, bez budućnosti, ali njihovi neuroni još će dobro služiti svrhama Srži."
   Sing im ponovo okrenu leđa. Njegovo malo obličje ocrtavalo se spram zida munja dok se oluja približavala u mahnitom ključanju bronzanih oblaka. "Tvoj san ti je to saopštio, Meina?"
   "Da."
   "I šta još veli taj tvoj san?" odbrusi admiral.
   "Da Srž više nema potrebe za Mrežom", reče Gledstonova. "Ne za ljudskom Mrežom. Oni će nastaviti tamo da obitavaju, pacovi u zidovima, ali prvobitni stanovnici više nisu potrebni. Ultimativna Inteligencija AI preuzeće glavne računarske obaveze."
   Sing se okrenu da je pogleda. "Ti si luda, Meina. Sasvim luda."
   Gledstonova se pomeri brzo i zgrabi admirala za mišicu pre nego što je ovaj stigao da uključi dalekobacač. "Kušvante, molim te, saslušaj..."
   Sing izvuče ceremonijalni flešetni pištolj iz tunike i prisloni ga ženi na grudi. "Žao mi je, M. Vrhovna. Ali ja služim Hegemoniji i..."
   Gledstonova odstupi za korak sa rukom na ustima kada admiral Kušvant Sing prestade da govori, izbulji se slepo za trenutak i pade u travu. Flešetni pištolj otkotrlja se u korov.
   Morpurgo kroči napred da ga uzme i zataknu ga za pojas pre nego što je uklonio štap smrti koji je držao u ruci.
   "Ubio si ga", reče CEO. "Ja sam planirala da ga ostavim ovde ako ne bude hteo da sarađuje. Da ga ostavim na Kastrop-Rokselu."
   "Nismo smeli to da rizikujemo", reče general dok je odvlačio telo dalje od dalekobacača. "Sve zavisi od sledećih nekoliko sati."
   Gledstonova pogleda svog starog prijatelja. "Spreman si da to izvedemo?"
   "Moramo", reče Morpurgo. "To će nam biti poslednja prilika da se otarasimo ovog ugnjetačkog jarma. Smesta ću dati naređenja za zauzimanje položaja i lično predati zapečaćene zapovesti. Za to će biti potrebna gotovo cela flota..."
   "Bože moj", šapnu Meina Gledston, zagledana u telo admirala Singa. "Sve ovo činim samo zbog jednog sna."
   "Ponekad", reče general Morpurgo dok ju je uzimao za ruku, "snovi su jedino po čemu se razlikujemo od mašina."
   
   

44.
   Smrt je, kako sam ustanovio, neprijatno iskustvo. Napuštanje poznatih prostorija na Piazzi di Spagna i tela koje se brzo hladilo bilo je slično okolnostima kada čoveka iz topline doma istera požar ili poplava. Nalet šoka i izmeštenosti bio je surov. Bačen naglavce u metasferu, osećam istovetnu sramotu i iznenadno, nezgrapno otkrovenje koje smo svi imali u snovima kada smo shvatili da smo zaboravili da se obučemo i da smo došli nagi na neko javno mesto ili društveni skup.
   Nag je sada prava reč, dok se borim da zadržim nekakav oblik svoje iskidane analogne ličnosti. Uspevam da se dovoljno usredsredim kako bih obrazovao ovaj gotovo nasumični elektronski oblak sećanja i primisli u razumni simulakrum čoveka kakav sam nekada bio - ili bar čoveka čija sam sećanja delio.
   Gospodin Džon Kits, pet stopa visok.
   Metasfera je podjednako zastrašujuća kao što je i ranije bila - još gora sada, kada nemam smrtnu ljušturu u koju bih mogao da umaknem. Ogromna obličja kreću se iza mračnih obzorja, zvuci odjekuju u Praznini Koja Vezuje kao koraci po pločama napuštenog zamka. Ispod i iza svega čuje se neprekidna i uznemirujuća tutnjava nalik na točkove kočije po drumu načinjenom od škriljca.
   Jadni Hant. Dolazim u iskušenje da mu se vratim, da se pojavim kao Marlijev duh kako bih ga uverio da mi je bolje nego što izgledam, ali Stara Zemlja je sada za mene opasno mesto: Šrajkovo prisustvo gori u datumravni metasfere kao plamen na crnom somotu.
   Srž me još više privlači, ali to je još opasnije. Sećam se kako je Umon uništio drugog Kitsa pred Bron Lamijom - stisnuvši analognu ličnost uz sebe sve dok se ona jednostavno nije rastopila, dok se osnovna memorija Srži koja se odnosila na tog čoveka nije sušila kao posoljeni puž.
   Ne, hvala.
   Odabrao sam smrt umesto božanskog statusa, ali imam još toga da obavim pre nego što zaspim.
   Metasfera me plaši. Srž me plaši još više, a mračni tuneli singularnosti datasfera kojima moram da putujem prestravljuju me do mojih analognih kostiju. Ali nema mi druge.
   Ulećem u prvi crni konus, vrtim se unaokolo kao metaforički list u isuviše stvarnom viru i izranjam na odgovarajućoj datumravni, ali previše zbrkan i rastrojen da bih učinio bilo šta osim da tamo sednem - vidljiv za svaku AI Srži koja tamo pristupa radnim ROM ganglijama ili za fag-rutine koje obitavaju u ljubičastim pukotinama svakog od tih planinskih masiva podataka - ali haos u Tehnosrži tu me spasava: velike ličnosti Srži previše su zauzete opsadom oko sopstvenih ličnih Troja da bi pazile na svoja zadnja vrata.
   Pronalazim pristupne šifre datasferi koje želim i sinaptičke pupčane vrpce koje su mi potrebne i treba mi samo mikrosekunda da bih krenuo starim stazama do Tau Ceti Centra, Doma Vlade, tamošnje ambulante i lekovima izazvanih snova Pola Direa.
   Jedna stvar koju moja ličnost izuzetno dobro radi jeste snevanje i ja sasvim slučajno otkrivam da su moja sećanja na turneju po Škotskoj prijatni predeo snova u kome ću ubediti sveštenika da pobegne. Kao Englez slobodnog uma, nekada sam se suprotstavljao svemu što je mirisalo na papinstvo, ali jedno se mora reći u prilog Jezuitima - njih uče poslušnosti čak i kada je ona nelogična - i konačno jednom to može da posluži čitavom čovečanstvu. Dire ne postavlja pitanje zašto mu govorim da pođe... budi se kao dobar dečkić, umotava se u ćebe i polazi.
   Meina Gledston misli o meni kao o Džozefu Severnu, ali prihvata moju poruku kao da joj ju je preneo Bog. Želim da joj kažem ne, da ja nisam Taj, da sam ja samo Onaj Koji Dolazi Ranije, ali važna je poruka, pa je prenosim i odlazim.
   Dok prolazim kroz Srž na putu ka Hiperionovoj metasferi, hvatam dašak građanskog rata u mirisu plamtećeg metala i na trenutak vidim veliku svetlost koja je možda i sam Umon koga upravo uništavaju. Stari Učitelj, ako je to zaista on, ne navodi koane dok umire, već vrišti u agoniji iskreno kao bilo koji svesni entitet koga su ikada bacali u peć.
   Žurim dalje.
   Dalekobacačka veza sa Hiperionom u najboljem slučaju je tanušna: jedan jedini portal vojnog dalekobacača i jedan jedini, oštećeni skok-brod u sve užem perimetru ratom rastrgnutih brodova Hegemonije. Zaštitna sfera singularnosti može se braniti od napada Proteranih još samo nekoliko minuta. Bakljobrod Hegemonije koji nosi uređaj štapa smrti Srži priprema se da se prebaci u sistem baš kada ja prolazim i pronalazim na ograničenom nivou datasfere uporište koje omogućava posmatranje. Zastajem da posmatram šta će se dogoditi.
   
   "Hriste", reče Melio Arundez, "Meina Gledston emituje mlaz prvog prioriteta."
   Teo Lejn se pridružio starijem muškarcu dok su posmatrali kako se vazduh iznad holojame magli od podataka za premošćavanje. Konzul je sišao gvozdenim zavojitim stepeništem iz spavaće sobe u koju je otišao da razmišlja. "Nova poruka sa TC2?" reče on oštro.
   "Ne posebno za nas", reče Teo dok je čitao crvene šifre koje su se obrazovale i bledele. "To je prioritetna fetlinijska poruka svima, svugde."
   Arundez se spusti na jastuke jame. "Nešto je jako loše. Da li je CEO ikada slala na frekvenciji potpune širine?"
   "Nikada", reče Teo Lejn. "Energija potrebna za šifrovanje takvog mlaza bila bi neverovatna."
   Konzul stupi bliže i pokaza na šifre koje su sada nestajale. "To nije mlaz. Gledajte, to je prenos poruke u stvarnom vremenu."Teo odmahnu glavom. "Govorite o vrednostima prenosa od nekoliko stotina miliona gigaelektrovolti."
   Arundez zviznu. "Čak da je samo i stotinu miliona GeV, bolje da je reč o nečemu važnom."
   "Opšta predaja", reče Teo. "To je jedina stvar koja bi zahtevala sveopšte emitovanje u stvarnom vremenu. Gledstonova to šalje Proteranima, svetovima Zabačenosti i osvojenim planetama, kao i Mreži. Mora da je prenose na svim komunikacionim frekvencijama, HTV-u i kanalima datasfere. Mora da je reč o predaji."
   "Umukni", reče Konzul. Pio je.
   Konzul je počeo da pije odmah po povratku sa Tribunala i njegovo raspoloženje, koje je bilo gadno još dok su ga Teo i Arundez tapšali po leđima i slavili što je preživeo, nije se popravilo posle uzletanja, napuštanja Roja i nakon dva sata koje je proveo sam uz piće, dok su ubrzavali ka Hiperionu.
   "Meina Gledston se neće predati", zaplete Konzul jezikom. Boca skoča još mu je bila u ruci. "Gledajte samo."
   
   Na bakljobrodu HS Stiven Hoking, dvadeset trećoj svemirskoj letelici koja je ponela ime slavljenog klasičnog naučnika, general Artur Morpurgo podiže pogled sa table C3 i ućutka svoja dva oficira na mostu. Ova klasa bakljobroda normalno je nosila posadu od sedamdeset petoro. Sada, sa uređajem štapa smrti Srži ukrcanim u spremište za oružje i spremnim za upotrebu, Morpurgo i još četiri dobrovoljca bili su čitava posada. Ekrani i diskretni glasovi kompjutera uveravali su ih da je Stiven Hoking na pravom kursu, da stiže na vreme i da uporno ubrzava ka brzinama bliskim kvantumu i portalu vojnog dalekobacača smeštenom u Trećoj Tački Lagranž između Madhije i njenog prevelikog meseca. Portal na Madhiji otvarao se direktno u žestoko branjeni dalekobacač u Hiperionovom svemiru.
   "Jedan minut i osamnaest sekundi do tačke prelaska", reče oficir mosta Salumun Morpurgo. Generalov sin.
   Morpurgo klimnu glavom i uključi transmisiju preko široke frekvencije unutar sistema. Projekcije mosta bile su dovoljno zauzete podacima misije, tako da je general dozvolio samo da se emituje glas CEO. Osmehnuo se i preko volje. Šta bi Meina rekla da zna da se on nalazi za komandama Stivena Hokinga? Bolje što ne zna. Nije postojalo ništa drugo što je mogao da učini. Više je voleo da ne vidi učinke svojih tačnih, ručno prenetih naređenja u poslednja dva sata.
   Morpurgo pogleda najstarijeg sina sa ponosom tako žestokim da se graničio sa bolom. Mogao je da se obrati samo ograničenom broju pripadnika osoblja sa rangom bakljobroda, a njegov sin bio je prvi dobrovoljac. Ako ništa drugo, oduševljenje porodice Morpurgo moglo je da izazove nešto sumnjičavosti kod Srži.
   "Moji sugrađani", govorila je Gledstonova, "ovo je poslednji put da vam se obraćam kao Vrhovni Izvršni Organ.
   Kao što znate, strašan rat koji je već razorio tri naša sveta i samo što se nije sručio na četvrti, predstavljen je kao invazija Rojeva Proteranih.
   To je laž."
   Komunikacione frekvencije buknuše od smetnji i zamreše. "Pređite na fetliniju", reče general Morpurgo.
   "Minut i tri sekunde do tačke prelaska", najavi njegov sin.
   Glas Gledstonove se vrati, profiltriran i malo nejasan zbog šifrovanja i dešifrovanja fetlinije. "...da bismo shvatili kako su naši preci... i mi sami... napravili faustovsku nagodbu sa silom koju nije bilo briga za sudbinu čovečanstva.
   Srž se nalazi iza trenutne invazije.
   Srž je odgovorna za naše dugo, udobno, mračno doba duše.
   Srž je odgovorna za trenutni pokušaj da se uništi ljudska rasa, da se uklonimo iz vasione i da nas zameni bog-mašina koju su sami izumeli."
   Oficir mosta Salumun Morpurgo nije skidao pogled sa kruga uređaja. "Trideset osam sekundi do tačke prelaska."
   Morpurgo klimnu glavom. Lica preostala dva člana posade na mostu C3 bila su oznojena. General shvati da je i njegovo lice mokro.
   "...dokazali smo da Srž obitava... da je oduvek obitavala... na mračnim mestima između dalekobacačkih portala. Oni sebe smatraju našim gospodarima. Sve dok Mreža postoji, dogod je naša voljena Hegemonija spojena dalekobacačima, oni će biti naši gospodari."
   Morpurgo baci pogled na sopstveni hronometar misije. Dvadeset osam sekundi. Prelazak u Hiperionov sistem biće - za ljudska čula - trenutan. Morpurgo je bio siguran da je uređaj štapa smrti Srži nekako podešen da eksplodira čim uđu u Hiperionov svemir. Udarni talas smrti stići će do Hiperiona za manje od dve sekunde, progutaće najudaljenije elemente Roja Proteranih pre nego što prođe sledećih deset minuta.
   "Tako", reče Meina Gledston, čiji je glas prvi put odavao osećanja, "kao Vrhovni Izvršni Organ Senata Hegemonije Čoveka, ovlastila sam elemente SILE:svemir da unište sve zaštitne sfere singularnosti i dalekobacačke uređaje za koje se zna da postoje.
   To uništenje... ta kauterizacija... započeće za deset sekundi.
   Bog neka spase Hegemoniju.
   Bog neka nam svima oprosti."
   Oficir mosta Salumun Morpurgo reče hladno: "Pet sekundi do prelaska, oče."
   Morpurgo pogleda preko mosta i susrete se sa sinovljevim očima. Projekcije iza mladića pokazivale su kako portal sija, raste, okružuje ih.
   "Volim te", reče general.
   

Dve stotine šezdeset tri zaštitne sfere singularnosti koje su povezivale više od sedamdeset dva dalekobacačka portala bile su uništene za dve zarez šest sekundi jedna za drugom. Jedinice flote SILE, koje je rasporedio Morpurgo pod Izvršnom Naredbom i koje su delale po naređenjima raspečaćenim manje od tri minuta pre toga, reagovale su trenutno i profesionalno, uništavajući krhke dalekobacačke sfere projektilima, laserima i plazma-eksplozivom.
   Tri sekunde kasnije, dok su se oblaci ostataka još širili, stotine svemirskih letelica SILE ostale su same, razdvojene međusobno i od bilo kog drugog sistema nedeljama ili mesecima pod Hokingovim pogonom, sa godinama vremenskog duga.
   Hiljade ljudi bile su uhvaćene usred prelaska kroz dalekobacač. Mnogi su umrli istog trena, raščerečeni ili prepolovljeni. Mnogo više ih je pretrpelo odsečeni ud kada su portali nestali ispred ili iza njih. Neki su jednostavno nestali.
   To je bila sudbina i HS Stivena Hokinga - upravo kao što je i planirano - kada su i ulazni i izlazni portal bili stručno uništeni u nanoseknudi prelaska broda. Nijedan deo bakljobroda nije preživeo u stvarnom svemiru. Kasnija ispitivanja nedvosmisleno su pokazala da je takozvani uređaj štapa smrti bio aktiviran u onome što je predstavljalo vreme i prostor u čudnovatoj geografiji Srži između portala.
   Za učinak se nikada nije saznalo.
   
   Učinak po ostatak Mreže i po njene građane bio je smesta očigledan. Posle sedam vekova postojanja i najmanje četiri veka u kojima je vrlo malo građana živelo bez nje, datasfera - uključujući i SveStvar i sve frekvencije za komunikaciju i pristup - jednostavno je prestala da postoji. Stotine hiljada građana poludelo je istog trenutka - u katatoniji od šoka zbog nestajanja čula koja su im postala važnija od vida ili sluha.
   Više stotina hiljada operatera datumravni, uključujući i mnoge takozvane kiberbljakove i sistemske kauboje, pogubilo se kada su im analogne ličnosti bile uhvaćene prilikom sloma datasfere, ili su im mozgovi sagoreli zbog preopterećenja nervne utičnice, odnosno dejstva kasnije poznatog kao nulto-nulti fidbek.
   Milioni ljudi pomrli su kada su njihova odabrana staništa, do kojih se moglo doći samo dalekobacačima, postala izdvojene, smrtonosne zamke.
   Biskup Crkve Poslednjeg Ispaštanja - vođa Kulta Šrajka - pažljivo je sredio da presedi Poslednje Dane u izvesnoj udobnosti izdubljene planine, bogato snabdevene, duboko u Gavranovom Masivu, u severnim oblastima planete Nikadviše. Sada suvišni dalekobacači bili su jedini način za ulazak ili izlazak. Biskup je propao sa još nekoliko hiljada svojih akolita, egzorcista, lektora i ostijara koji su se upinjali da uđu u Unutrašnji Sanktum kako bi podelili poslednje ostatke vazduha Njegove Svetosti.
   Izdavač-milioner Tajrena Vingrin-Fajf, stara devedeset sedam standardnih godina i prisutna više od tri stotine godina zahvaljujući čudima Polsenovih i kriogenskih tretmana, načinila je grešku kada je provela taj sudbonosni dan u svojoj kancelariji na četiri stotine trideset petom spratu Tornja Translinije u odseku Babel u Petom Gradu Tau Ceti Centra, gde se moglo doći samo dalekobacačem. Posle petnaest sati odbijanja da poveruje da dalekobacačke usluge neće ubrzo biti obnovljene, Tajrena je popustila pred molbama svojih zaposlenih koji su je zvali da spusti zidove od zaštitnih polja kako bi je pokupio EMV.
   Tajrena nije dovoljno pažljivo slušala uputstva. Eksplozivna dekompresija oduvala ju je sa četiri stotine trideset petog sprata poput čepa iz previše drmane boce šampanjca. Zaposleni i članovi spasilačke ekipe koji su je čekali u EMV-u kleli su se da je za sve vreme četvorominutnog pada za starom gospođom ostajao plavi trag psovki.
   
   Na većini svetova, reč haos stekla je novu definiciju.
   Najveći deo privrede Mreže nestao je sa lokalnim datasferama i megasferom Mreže. Milijarde teško stečenih i na prevaru dobijenih maraka prestali su da postoje. Univerzalne kartice prestale su da dejstvuju. Mašinerija dnevnog života zakašljala se, zašištala i ugasila se. Nedeljama, mesecima ili godinama, u zavisnosti od sveta o kome je reč, bilo je nemoguće plaćati za robu iz piljarnice, naplaćivati vožnju javnim saobraćajem, namiriti i najjednostavniji dug ili primati usluge bez pribegavanja kovanom i papirnom novcu sa crne berze.
   Ali depresija koja je udarila širom Mreže kao cunami bila je majušna pojedinost, o kojoj se moglo kasnije razmišljati. Za većinu porodica, učinak je bio trenutan i silovito ličan.
   Otac ili majka 'bacili su se na posao kao obično, recimo sa Deneba Vier na Renesansu V, i umesto da stignu sat kasnije kući te večeri, zakasnili su jedanaest godina - pod uslovom da su mogli da pronađu trentno prevoz na nekom od malobrojnih kovit-brodova sa Hokingovim pogonom koji su još putovali na onaj teži način između svetova.
   Članovi imućnih porodica koji su slušali govor Gledstonove u svojim modernim rezidencijama na više svetova podigli bi pogled jedan prema drugom, odvojeni sa samo nekoliko metara i otvorenim portalima, trepnuli i ostali razdvojeni svetlosnim godinama i stvarnim godinama, sa sobama koje se više nisu otvarale nigde.
   Deca udaljena nekoliko minuta, u školi, kampu, igralištu ili kod dadilje biće odrasla pre nego što se ponovo sretnu sa svojim roditeljima.
   Veliko Predvorje, već malo okrnjeno vetrovima rata, razneseno je u zaborav i njegov beskrajni pojas predivnih prodavnica i prestižnih restorana sasečen je u nakinđurene delove koji se nikada više neće spojiti.
   Reka Tetis prestala je da teče kada su se džinovski portali zamračili i zamrli. Voda se prosula, osušila i ostavila ribe da trule pod dve stotine sunaca.
   Došlo je do nereda. Lusus je rastrgao sam sebe kao vuk koji žvaće sopstvenu utrobu. Nova Meka prešla je u grčeve mučeništva. Cingtao-Hsišuang Pana proslavila je oslobođenje od hordi Proteranih, a onda povešala nekoliko hiljada bivših birokrata Hegemonije.
   Na Maui-Kovenantu takođe su bili neredi, ali zbog slavlja, a stotine hiljada potomaka Prvih Porodica jahale su pokretna ostrva kako bi se otarasili stranaca koji su zauzeli toliki deo sveta. Kasnije, milioni šokiranih i izgubljenih vlasnika letnjikovaca upregnuti su da razmontiraju hiljade kranova za naftu i hiljade turističkih centara koji su istačkali Polutarni Arhipelag kao boginje.
   Na Renesansi Vektor došlo je do kratkog izliva nasilja koji je propratilo delotvorno društveno preuređivanje i ozbiljni pokušaji da se jedan urbani svet ishrani bez farmi.
   Na Nordholmu, gradovi su se ispraznili i ljudi su se vratili obalama, hladnim morima i ribarskim brodovima svojih predaka.
   Na Parvatiju došlo je do zbrke i građanskog rata.
   Na Sol Drakoni Septemu došlo je do slavlja i revolucije praćene novim sojem retrovirusne kuge.
   Na Fudžiju je zavladala filosofska otupelost praćena trenutnom izgradnjom orbitalnih brodogradilišta kako bi se stvorila flota kovit-brodova sa Hokingovim pogonom.
   Na Askvitu došlo je do upiranja prstom i pobede Socijalističke radničke partije u Svetskoj skupštini.
   Na Pacemu su se molili. Novi Papa, Njegova Svetost Tejar I, sazvao je veliko veće - Vatikan XXXIX - najavio novo doba u životu Crkve i ovlastio veće da pripremi misionare za duga putovanja. Mnogo misionara. Za mnoga putovanja. Papa Tejar je objavio da ti misionari neće biti prozelitisti, već istraživači. Crkva, kao i tolike vrste koje su navikle da žive na rubu istrebljenja, prilagođavala se i izdržavala.
   Na Tempi su nastali neredi, smrt i uspon demagoga.
   Na Marsu je Komanda Olimpa ostala u vezi sa svojim razbacanim snagama preko fetlinije. Olimp je bio taj koji je potvrdio da su 'Invazioni talasi Proteranih' posvuda osim u Hiperionovom sistemu jednostavno stali. Presretnuti brodovi Srži bili su prazni i neprogramirani. Invazija je bila završena.
   Na Metaksasu došlo je do nereda i odmazdi.
   Na Kom-Rijadu samozvani fundamentalistički šiitski ajatolah izjahao je iz pustinje, pozvao stotine hiljada sledbenika i za samo nekoliko sati zbrisao sunitsko Zakonodavno Veće. Nova revolucionarna vlada vratila je vlast mulama, a časovnik dve hiljade godina unazad. Ljudi su bili van sebe od radosti.
   Na Armagastu, pograničnom svetu, stvari su se zbivale uglavnom kao i obično, izuzev smrti turista, novih arheologa i drugih uvoznih luksuznih roba. Armagast je bio lavirintni svet. Tamošnji lavirint ostao je prazan.
   Na Hebronu je zavladala panika u središtu Novog Jerusalima, ali cionističke starešine ubrzo su vratile red i gradu i svetu. Sačinjeni su planovi. Retke potrebe sa drugih svetova racionisane su i podeljene. Počelo je navodnjavanje pustinje. Farme su se proširile. Sadilo se drveće. Ljudi su se žalili jedni drugima, zahvaljivali Bogu zbog izbavljenja, svađali se sa Bogom zbog neugodnosti koje je donelo to isto izbavljenje i radili svoj posao.
   Na Božjem Gaju čitavi kontinenti još su goreli i koprena dima zaklanjala je nebo. Ubrzo pošto su prošli i poslednji ostaci 'Roja', mnoštvo drvobrodova uzdiglo se kroz oblake, lagano na svojim fuzionim potisnicima, zaštićeno poljima koja su generisali ergovi. Posle izmicanja gravitacionom bunaru, većina tih drvobrodova krenula je u mnogobrojnim pravcima duž galaktičke ravni ekliptike i započela dugi kovit ka kvantnom skoku. Fetlinijski mlazevi štrcali su sa drvobrodova ka dalekim Rojevima koji su ih iščekivali. Ponovna setva je otpočela.
   Na Tau Ceti Centru, sedištu moći, bogatstva, biznisa i vlasti, gladni preživeli napustili su opasne tornjeve i beskorisna orbitalna naselja, da bi potražili nekoga da okrive. Nekoga da kazne.
   Nisu morali mnogo da traže.
   
   General Van Zajdt bio je u Domu Vlade kada su portali prestali da rade i sada je bio zapovednik nad dve stotine marinaca i šezdeset osam ljudi iz obezbeđenja koji su ostali da čuvaju kompleks. Bivša CEO Meina Gledston još je zapovedala šestoricom Pretorijanaca koje joj je Kolčev ostavio kada su on i drugi senatori odgovarajućeg ranga krenuli prvim i poslednjim evakuacionm brodom SILE koji je uspeo da se probije. Rulja je negde došla do protivsvemirskih projektila i lasera, tako da nijedan od preostalih tri hiljade nameštenika Doma Vlade i izbeglica nije mogao nigde da ode pre nego što se opsada ne prekine ili dok štitovi ne prestanu da deluju.
   Gledstonova je stajala na prednjoj osmatračnici i posmatrala klanicu. Rulja je uništila najveći deo Parka Jelenova i formalnih vrtova pre nego što su je zaustavile poslednje linije zaprečavanja i zaštitna polja. Uz te barijere sada se tiskalo najmanje tri miliona pomahnitalih ljudi, a rulja je sa svakim minutom sve više rasla.
   "Možete li spustiti štitove, povući ih za pedeset metara i ponovo ih uspostaviti pre nego što rulja osvoji zemljište?" upita Gledstonova generala. Dim je ispunjavao nebo iz gradova koji su goreli na zapadu. Hiljade muškaraca i žena bile su spljeskane o mutno zaštitno polje zbog navale iza njih, sve dok donja dva metra treperavog zida nisu izgledala kao da su premazana džemom od jagoda. Na desetine hiljada ih je još nadiralo bliže tom unutrašnjem štitu uprkos agoniji u nervima i kostima koju im je nanosilo polje zaprečavanja.
   "Možemo to učiniti, M. Vrhovna", reče Van Zajdt. "Ali zašto?"
   "Izići ću da im se obratim." Gledstonova je zvučala veoma umorno.
   Van Zajdt zavrte glavom i pogleda krug oficora SILE koji su zurili u rulju kroz proreze u bunkeru i koji su sada zurili u Gledstonovu sa istovetnom nevericom i užasom.
   "Moraću da proverim sa CEO Kolčevim", reče general Van Zajdt.
   "Ne", reče Meina Gledston umorno. "On vlada carstvom koje više ne postoji. Ja još vladam svetom koji sam uništila." Ona klimnu glavom svojim Pretorijancima i oni izvukoše štapove smrti iz narandžasto-crnih prugastih tunika.
   Niko od oficira SILE nije se ni pomerio. General Van Zadjt reče: "Meina, sledeći evakuacioni brod će se probiti."
   Gledstonova klimnu glavom rastrojeno. "Mislim, unutrašnji vrt. Rulja će nekoliko sekundi biti zbunjena. Povlačenje spoljnjeg zida izbaciće ih iz ravnoteže." Ona se obazre kao da ne želi nešto da zaboravi, pa pruži ruku Van Zajdtu. "Zbogom, Mark. Hvala ti. Molim te da se pobrineš za moje ljude."
   Van Zajdt se rukova sa njom i ostade da gleda kako žena podešava šal, odsutno dodiruje narukvicu sa komlogom, za sreću, a onda izlazi iz bunkera sa četvoricom svojih Pretorijanaca. Mala grupa pređe preko izgaženog vrta i lagano priđe zaštitnom polju. Rulja iza njega reagovala je kao jedan bezumni organizam i navalila kroz ljubičasto polje zaprečavanja, vrišteći glasom nekog dementiranog stvorenja.
   Gledstonova se okrenu, podiže jednu ruku kao da će da mahne i pokaza Pretorijancima da se vrate. Četvorica gardista požuriše preko ugažene trave.
   "Učinite to", reče najstariji od preostalih Pretorijanaca. On pokaza na daljinske kontrole zaštitnog polja.
   "Ma, ko te jebe", reče general Van Zajdt jasno. Niko neće prići tim kontrolama dok je on živ.
   Van Zajdt je zaboravio da Gledstonova još ima pristup šiframa i vezama taktičkog uskog snopa. On vide kako ona podiže komlog, ali reagovao je presporo. Svetla na daljincu zatreptaše crvena, zatim zelena, spoljnja polja zgasnuše, a onda se ponovo obrazovaše pedeset metara bliže, i na sekund Meina Gledston je stajala bez ičega što bi se nalazilo između nje i milionske rulje, izuzev nekoliko metara trave i bezbrojnih leševa koji su se najednom predali gravitaciji zbog povlačenja zidova štita.
   Gledstonova podiže obe ruke kao da želi rulju da zagrli. Tišina i nepomičnost protegoše se na tri večite sekunde, a onda rulja riknu glasom zveri i hiljade nagrnuše napred sa motkama, kamenjem, noževima i razbijenim bocama.
   Van Zajdtu se za trenutak učini da Gledstonova stoji kao nepopustljiva stena pred plimnim talasom rulje; mogao je da joj vidi tamnu odeću i svetli šal, da je vidi kako stoji uspravno, i dalje podignutih ruku, ali tada nagrnu još stotina njih, gomila se sklopi i CEO nestade.
   Pretorijanci spustiše oružje i stražari-marinci smesta ih uhapsiše.
   "Zamračite zaštitna polja", naredi Van Zajdt. "Recite bakljobrodovima da sleću u unutrašnji vrt u razmacima od pet minuta. Brže!"
   General se okrenu.
   

   "Bože blagi", reče Teo Lejn dok su fragmentarni izveštaji pristizali fetlinijom. Odaslano je toliko milisekundnih mlazeva da kompjuter gotovo nije mogao da ih razdvoji. Ishod je bio melanž ludila.
   "Pusti ponovo uništenje zaštitne sfere singularnosti", reče Konzul.
   "Da, ser", reče brod i prekinu fetlinijske poruke kako bi ponovo pustio iznenadno buktanje belog, praćeno kratkim otvaranjem pupoljka od ostataka i naglim kolapsom dok je singularnost gutala sebe i sve u prečniku od šest hiljada klika. Instrumenti su pokazivali učinak gravitacionih plima: sa ove udaljenosti lako su im se mogli prilagoditi, ali pravile su ršum među brodovima Hegemonije i Proteranih koji su se još borili blizu Hiperiona.
   "U redu", reče Konzul. "Hiperion je ponovo svet Zabačenosti. Samo što sada ne postoji Mreža u odnosu na koju bi bio zabačen."
   "Tako je teško poverovati u to", reče Teo Lejn. Bivši Guverner-General sedeo je i pio skoč: to je bio jedini put da je Konzul ikada video svog pomoćnika kako se prepušta nekoj drogi. Teo nasu još četiri prsta. "Mreža... nestala. Pet stotina godina širenja izbrisano."
   "Nije izbrisano", reče Konzul. On spusti sopstveno piće, još nepopijeno, na sto. "Ostali su svetovi. Kulture će se otuđiti međusobno, ali još imamo Hokingov pogon. Jedini tehnološki napredak koji smo sami sebi priuštili, a ne pozajmili od Srži."
   Melio Arundez se nagnu napred, spojenih dlanova, kao da se moli. "Zar je moguće da je Srž zaista nestala? Da je uništena?"
   Konzul na tren oslušnu brbljanje glasova, povika, molbi, vojničkih izveštaja i zapomaganja preko frekvencija fetlinije rezervisanih samo za glas. "Možda nije uništena", reče on, "ali je odsečena, zaptivena."
   Teo dovrši piće i pažljivo spusti čašu. Zelene oči bile su mu mirne, staklaste. "Misliš da postoje... i druge paukove mreže za njih? Drugi dalekobacački sistemi? Rezervne Srži?"
   Konzul mahnu rukom. "Znamo da su uspeli da stvore Ultimativnu Inteligenciju. Možda je ta UI dozvolila ovo... ovejavanje... Srži. Možda ona drži neke stare AI na uzdi - pod smanjenim kapacitetom - onako kako su one nameravale da drže nekoliko milijardi ljudskih bića u rezervi."
   Najednom, fetlinijsko brbljanje prestade kao da je presečeno nožem.
   "Brode?" upita Konzul, posumnjavši da je negde u prijemniku došlo do prestanka napajanja energijom.
   "Sve fetlinijske poruke su prestale, većina usred slanja", reče brod.
   Konzul oseti kako mu je srce zalupalo na tu pomisao. Uređaj štapa smrti. Ali ne, shvati on smesta, to ne bi moglo da deluje na sve svetove odjednom. Čak i da su stotine takvih uređaja eksplodirale odjednom, postojao bi vremenski procep u kome bi se čule poslednje poruke brodova SILE i druge udaljene transmisije. Ali šta onda?
   "Izgleda da su poruke presene zbog poremećaja u mediju prenosa", reče brod. "Što je, po mom trenutnom saznanju, nemoguće."
   Konzul ustade. Poremećaj u mediju prenosa? Medij fetlinije, koliko su ga ljudi shvatali, bio je hipertraka Plank-beskonačne topografije samog prostor-vremena: ono što su AI tajanstveno nazivali Praznina Koja Vezuje. U tom mediju nije moglo biti poremećaja.
   Najednom, brod reče: "Pristiže fetlinijska poruka - izvor transmisije, odasvud; osnova šifrovanja, beskonačna; stopa mlaza, stvarnovremenska."
   Konzul otvori usta da kaže brodu da prestane da lupa gluposti, kada se vazduh iznad holojame zamagli nečim što nije bilo ni slika ni kolona podataka, a neki glas reče:
   "VIŠE NEĆE BITI ZLOUPOTREBE OVOG KANALA. UZNEMIRAVATE DRUGE KOJI GA KORISTE U OZBILJNE SVRHE. PRISTUP ĆE PONOVO BITI USPOSTAVLJEN KADA BUDETE RAZUMELI ČEMU SLUŽI. DO VIĐENJA."
   Tri čoveka sedela su u neremećenoj tišini, ako se izuzme ohrabrujuće šuštanje ventilatora i mnoštvo tihih zvukova broda koji putuje. Konačno, Konzul reče: "Brode, molim te da pošalješ standardni fetlinijski mlaz za određivanje vremena i mesta, bez šifrovanja. Dodaj: 'Prijemne stanice, odgovorite.'"
   Nastade pauza duga više sekundi - nemoguće duga za odgovor brodskog kompjutera kalibra jedne AI. "Žao mi je, to nije moguće", reče on konačno.
   "Zašto nije?" upita Konzul.
   "Fetlinijske transmisije više nisu... dopuštene. Medij hipertrake više nije podložan modulaciji."
   "Nema ničeg na fetliniji?" upita Teo, izbuljen u prazan prostor iznad holojame, kao da je neko isključio holić baš kada je došao do uzbudljivog dela.
   Brod ponovo načini pauzu. "Za sve namere i svrhe, M. Lejn", reče on, "fetlinija više ne postoji."
   "Isusa ti", promrmlja Konzul. On dokrajči piće jednim dugim gutljajem i ode do šanka po novo. "To je ona stara kineska kletva", promrmlja.
   Melio Arundez podiže pogled. "Kako rekoste?"
   Konzul otpi dugi gutljaj. "Stara kineska kletva", reče on. "Dabogda živeo u zanimljivo vreme."
   Kao da želi da nadoknadi gubitak fetlinije, brod pusti audio unutarsistemskog radija i presretnu brbljanje na uskom snopu dok je projektovao stvarnovremenski pogled na plavo-belu Hiperionovu kuglu koja se okretala i rasla kako su usporavali ka njoj pri dve stotine gravitacija.
   
   45.
   Bežim iz datasfere Mreže neposredno pre nego što beg prestane da bude opcija.
   Prizor megasfere koja guta samu sebe neverovatan je i čudnovato uznemirujući. Bron Lamija je megasferu videla kao organsku stvar, polurazumni organizam analogniji ekologiji nego gradu, i to je u suštini i bilo tačno. Sada, dok dalekobacačke veze prestaju da postoje i dok se svet unutar tih avenija presavija i urušava, a spoljnja datasfera istovremeno pada kao plamteća cirksuska šatra koja je najednom ostala bez jarbola, žica, užadi ili kočića, živa megasfera proždire samu sebe kao neki proždrljivi grabljivac koji je poludeo - koji žvaće sopstveni rep, stomak, creva, šape i srce - sve dok ne preostanu samo bezumne čeljusti koje škljocaju u praznini.
   Ostaje metasfera. Ali ona je sada divljija nego ikada.
   Crne šume nepoznatog vremena i svemira.
   Zvuci u noći.
   Lavovi.
   I tigrovi.
   I medvedi.
   Dok se Praznina Koja Vezuje grči i šalje svoju jedinu, banalnu poruku ljudskoj vasioni, čini se kao da zemljotres šalje vibracije kroz čvrsti kamen. Žureći kroz nestalnu metasferu iznad Hiperiona, moram da se osmehnem. Kao da se Bog-analog umorio od mrava koji su Mu škrabali grafite po nožnom palcu.
   Ne vidim Boga - nijednog od njih - u metasferi. Ne pokušavam to. Imam dovoljno svojih problema.
   Crni vrtlozi ulaza u Mrežu i Srž sada su nestali, izbrisani iz prostora i vremena kao uklonjene bradavice, iščileli u potpunosti baš kao i virovi u vodi posle prolaska oluje.
   Nasukan sam ovde, osim ako ne želim da se usudim i uđem u metasferu.
   A ne želim. Još ne.
   Ali to je mesto gde želim da budem. Datasfera gotovo da je sasvim nestala ovde, u Hiperionovom sistemu, a jadni ostaci na samom svetu i u onome što je preostalo od flote SILE suše se kao barice na suncu, ali Vremenske Grobnice sijaju kroz metasferu kao svetionici u sve gušćoj tami. Ako su dalekobacačke veze bile crni vrtlozi, onda Grobnice bukte kao bele rupe iz kojih se širi svetlost.
   Polazim ka njima. Do sada, kao Onaj Koji Dolazi Ranije, sve što sam postigao bilo je da se pojavim u snovima drugih. Vreme je da uradim nešto.
   
   Sol je čekao.
   Prošli su sati otkad je predao svoje jedino dete Šrajku. Prošli su dani otkad je poslednji put jeo ili spavao. Oko njega, oluja je divljala i jenjavala, Grobnice su svetlucale i tutnjale kao reaktori koji su se oteli kontroli, a vremeske plime i oseke šibale su ga silinom cunamija. Ali Sol se držao za kamene stepenice Sfinge i čekao da sve to prođe. Čekao je i sada.
   Polusvestan, izudaran premorom i strahom za svojom kćerkom, Sol je ustanovio da njegov naučnički um radi velikom brzinom.
   Tokom gotovo čitavog života i čitave karijere, Sol Vejntraub, istoričar-klasicista-filosof, bavio se etikom ljudskog religijskog ponašanja. Religija i etika nisu uvek - pa čak ni često - međusobno saglasne. Zahtevi religijskog apsolutizma, fundamentalizma ili razjarenog relativizma često su odražavali najgore vidove savremene kulture ili predrasude radije nego sistem pod kojim bi i čovek i Bog mogli da žive sa osećanjem stvarne pravičnosti. Solova najslavnija knjiga, konačno nazvana Abrahamova nedoumica, kada je izišla na masovno tržište u tiražu o kome nije ni sanjao dok je proizvodio tomove i tomove za akademsku štampu, bila je pisana dok je Rejčel umirala od Merlinove bolesti i bavila se, sasvim očigledno, Abrahamovim teškim izborom da li da posluša ili ne posluša neposrednu Božju zapovest da žrtvuje rođenog sina.
   Sol je pisao da su primitivna vremena zahtevala primitivnu poslušnost, da su kasnija pokolenja evoluirala do tačke u kojoj su roditelji nudili sebe kao žrtve - kao u mračnim noćima peći koje su izrošavile istoriju Stare Zemlje - i da sadašnja pokolenja moraju da poreknu svaku zapovest koja traži žrtvovanje. Sol je pisao da koji god oblik Bog sada da uzme u ljudskoj svesti - bilo kao puko ispoljavanje podsvesnog sa svim onim revanšističkim potrebama ili kao svesniji pokušaj filosofske i etičke evolucije - čovečanstvo više nije moglo da pristane na nuđenje žrtvi u Božje ime. Žrtvovanje i pristajanje na žrtvovanje ispisalo je ljudsku istoriju u krvi.
   A opet, pre nekoliko sati, Sol Vejntraub uručio je svoje jedino dete stvorenju smrti.
   Godinama mu je glas u snovima zapovedao da tako učini. Godinama je Sol to odbijao. Saglasio se, konačno, tek kada je vreme isteklo, kada je nestala svaka druga nada i kada je shvatio da glas u njegovim i Sarainim snovima sve te godine nije bio glas Boga, niti nekakve mračne sile u savezništvu sa Šrajkom.
   Bio je to glas njihove kćeri.
   Sa iznenadnom jasnoćom koja je prevazilazila hitnju njegovog bola ili tuge, Sol Vejntraub najednom savršeno shvati zbog čega je Abraham pristao da žrtvuje Isaka, svog sina, kada mu je Gospod tako zapovedio.
   Nije to bila poslušnost.
   Nije to bilo čak ni stoga da bi izdigao ljubav prema Bogu iznad ljubavi prema sinu.
   Abraham je stavljao Boga na probu.
   Porekavši žrtvu u poslednjem trenutku, zaustavivši nož, Bog je stekao pravo - u Abrahamovim očima i srcima njegovog potomstva - da postane Abrahamov Bog.
   Sol zadrhta kada pomisli kako nikakvo poziranje sa Abrahamove strane, nikakvo izigravanje spremnosti da žrtvuje dečaka, ne bi nikada moglo da posluži za kovanje takve spone između više sile i čovečanstva. Abraham je morao da zna u srcu da će ubiti rođenog sina. Božanstvo, kakvo god ono obličje uzelo, moralo je da zna za Abrahamovu odlučnost, moralo je da oseti jad i rešenost da uništi ono što je za Abrahama predstavljalo nešto najdragocenije u vasioni.
   Abraham nije došao na prinošenje žrtve, već da bi jednom i za svagda znao da li je taj Bog vredan poverenja i poslušnosti. Nikakva druga proba ne bi bila dovoljna.
   Zašto se onda, pomislio je Sol dok se držao za kameno stepenište Sfinge koja kao da se uzdizala i spuštala na moru vremena, zašto se sada ta proba ponavljala? Kakva se nova strašna otkrovenja spremaju čovečanstvu?
   Sol je tada shvatio - po ono malo stvari koje mu je ispričala Bron Lamija, po pričama ispričanim na hodočašću, po sopstvenim ličnim otkrovenjima u poslednjih nekoliko nedelja - da je beskoristan trud mašinske Ultimativne Inteligencije, šta god to, kog đavola, bilo, da istisne nestali entitet Empatije iz ljudskog Božanstva. Sol više nije mogao da vidi drvo trnja na vrhu litice i njegove grane na kojima je mnoštvo ljudi patilo, ali video je jasno da je ta stvar podjednako organska mašina kao i Šrajk - instrument za emitovanje patnje kroz vasionu, tako da deo ljudskog Boga bude primoran da odgovori, da se pokaže.
   Ako je Bog evoluirao, a Sol je bio siguran da Bog to mora da učini, onda se ta evolucija odvijala prema empatiji - prema podeljenom osećanju patnje pre nego ka moći i prevlasti. Ali skaredno drvo koje su hodočasnici videli - čija je jadni Martin Silenus bio žrtva - nije bilo način da se prizove ta nestala sila.
   Sol sada shvati da je mašinski bog, kakav god bio njegov oblik, dovoljno vidovit da uvidi da je empatija reakcija na bol drugih, ali ista ta UI bila je dovoljno glupa da shvati da je empatija - što se tiče čovečanstva i što se tiče UI čovečanstva - daleko više od toga. Empatija i ljubav bili su nerazdvojni i neobjašnjivi. Mašinska UI nikada to ne bi razumela - čak ni toliko da može to da koristi kao mamac za deo ljudske UI koja se zamorila od ratovanja u dalekoj budućnosti.
   Ljubav, ta najbanalnija stvar, ta najšablonizovanija religijska pobuda, imala je više snage - Sol je sada znao - od jake nuklearne sile ili slabe nuklearne sile, elektromagnetizma ili gravitacije. Ljubav se sastojala od tih drugih sila, shvati Sol. Praznina Koja Vezuje, subkvantna nemogućnost koja je prenosila informacije od fotona do fotona, nije bila ništa više i ništa manje do ljubav.
   Ali zar je ljubav - jednostavna, banalna ljubav - mogla da objasni takozvano antropijsko načelo nad kojim su svi naučnici sveta vrteli glavama već više od sedam vekova - tu gotovo beskrajnu traku podudarnosti koje su vodile do vasione što je imala baš odgovarajući broj dimenzija, baš prave vrednosti na elektronu, baš precizna pravila za gravitaciju, baš odgovarajuću starost za zvezde, baš propisne DNK - ukratko, niz podudarnosti tako besmislenih u svojoj preciznosti i tačnosti da su prkosile logici, prkosile razumevanju, pa čak prkosile i religijskom tumačenju. Ljubav?
   Sedam vekova postojanja Teorija o Velikoj Unifikaciji i post-kvantne fizike hiper-trake, shvatanja Srži o vasioni kao samodovoljnoj i bezgraničnoj, bez singularnosti Velikog Praska ili odgovarajućih krajnjih tačaka, u priličnoj meri odstranili su bilo kakvu ulogu Boga - primitivno antropomorfnog ili sofisticirano postajnštajnovskog - čak i kao čuvara ili tvorca pravila pre Postanja. Modernoj vasioni, kako su je mašina i čoveka na kraju shvatali, nije bio potreban Tvorac: u stvari, nije dopuštala postojanje Tvorca. Njena pravila dopuštala su veoma malo čačkanja i nikakve velike revizije. Ona nije počela i neće se okončati, nalazila se izvan ciklusa širenja i sažimanja, redovna i samoregulisana kao godišnja doba na Staroj Zemlji. Tu nije bilo mesta za ljubav.
   Činilo se da je Abraham ponudio da ubije sina kako bi na probu stavio fantoma.
   Činilo se da je Sol doveo svoju umiruću kćer kroz stotine svetlosnih godina i bezbrojne muke kako bi odgovorio ni na šta.
   Ali sada, dok se Sfinga nadnosila iznad njega i dok je Hiperionovo nebo bledelo od prvih tragova osvita, Sol shvati da je odgovorio sili suštinskijoj i ustrajnijoj od Šrajkovog užasa ili prevlasti bola. Ako je bio u pravu - a to nije znao, već samo osećao - onda je ljubav bila tako čvrsto utkana u samu tvar vasione kao i gravitacija i materija/antimaterija. Mesta za nekakvog Boga nije bilo u mreži između zidova, niti u pukotinama singularnosti na pločniku, niti negde napolju pre i izvan sfere stvari... već u samoj potki i tkanju stvari. On je evoluirao sa evolucijom vasione. Učio dok su učili delovi vasione kadri za učenje. Voleo dok je čovečanstvo volelo.
   
   Sol kleknu, pa ustade. Oluja vremenskih plima i oseka kao da je malo oslabila i on pomisli da može po stoti put da pokuša da uđe u grobnicu.
   Jarka svetlost još je izbijala sa mesta odakle se pojavio Šrajk, uzeo Solovu kćer i nestao. Ali sada su zvezde nestajale dok se samo nebo osvetljavalo sa približavanjem jutra.
   Sol se pope uz stepenice.
   On se seti vremena kada je Rejčel kod kuće, na Barnardovom Svetu - tada je imala deset godina - pokušala da se popne na najviši brest i pala kada je dospela na samo pet metara od vrha. Sol je odjurio u medicinski centar i zatekao svoje dete koje je lebdelo u hranljivom rastvoru za oporavak, probušenog plućnog krila, slomljene noge i rebara, napukle vilice i sa bezbrojnim posekotinama i modricama. Ona mu se osmehnula, podigla palac i rekla kroz žičanu mrežu na vilici: "Sledeći put ću uspeti!"
   Sol i Sarai sedeli su tamo, u medicinskom centru, te noći, dok je Rejčel spavala. Čekali su do jutra. Sol ju je držao za ruku cele noći.
   Sada je čekao.
   Vremenske plime i oseke na otvorenom ulazu u Sfingu još su odbijale Sola kao uporni vetrovi, ali on se upirao protiv njih kao nepomična stena i stajao tamo, pet metara od ulaza, u iščekivanju, čkiljeći u bleštavilo.
   On baci pogled naviše, ali se ne pomeri kada vide kako fuzioni plamen svemirske letelice u spuštanju seče nebo praskozorja. Okrenu se da pogleda, ali ne odstupi kada začu kako letelica sleće i kada vide da iz nje izlaze tri prilike. Pogledao je, ali nije odstupio kada je čuo druge zvuke, povike, niže iz doline i video kako poznata prilika vuče za sobom neku drugu u zahvatu vatrogasca i približava mu se iza Grobnice od žada.
   Ništa od svega toga nije imalo veze sa njegovim detetom. On je čekao Rejčel.
   

Čak i bez datasfere, mojoj ličnosti sasvim je moguće da putuje kroz bogatu supu Praznine Koja Vezuje, u kojoj sada pliva Hiperion. Moja trenutna reakcija jeste želja da posetim Onu Koja Će Biti, ali iako njena brilijantnost preovlađuje metasferom, još nisam spreman za to. Ja sam, na kraju krajeva, samo mali Džon Kits, a ne Jovan Krstitelj.
   Sfinga - grobnica uobličena po stvarnom stvorenju koje će genetski inženjeri stvoriti tek za nekoliko vekova - predstavlja vrtlog temporalnih energija. U stvari, mom proširenom vidu ukazuje se nekoliko Sfingi: antientropijska grobnica koja vraća svoj tovar Šrajka natrag kroz vreme kao neki zapečaćeni kontejner sa nekim smrtonosnim bacilom, aktivnu, nestabilnu Sfingu koja je kontaminirala Rejčel Vejntraub prilikom početnih pokušaja da otvori portal kroz vreme, i Sfingu koja se otvorila i ponovo se kreće napred kroz vreme. Ta poslednja Sfinga je bukteći portal svetlosti koji, slabiji samo od One Koja Će Biti, osvetljava Hiperion svojom metaforičnom lomačom.
   Spuštam se ka tom jarkom mestu na vreme da vidim kako Sol Vejntraub pruža svoju kćer Šrajku.
   Ne bih mogao da se umešam čak da sam i stigaio ranije. Ne bih to učinio čak i da sam mogao. Svetovi van poimanja zavise od tog čina.
   Ali ja čekam u Sfingi da Šrajk prođe, noseći svoj nežni tovar. Sada mogu da vidim dete. Ona je samo nekoliko sekundi stara, umazana, vlažna i naborana. Plače iz sve snage iz svojih pluća novorođenčeta. Zahvaljujući svojim starim stavovima neženje i reflektivnom stavu pesnika, zaključujem da je teško shvatiti privlačnost koju ova drečava, neestetska beba izaziva kod svog oca i u kosmosu.
   Opet, prizor bebinje puti - koliko god novorođenče bilo neprivlačno - u Šrajkovim kandžama sa sečivima izaziva meškoljenje nečega u meni.
   Tri koraka kroz Sfingu prenela su Šrajka i dete satima napred kroz vreme. Neposredno iza ulaza, reka vremena ubrzava. Ako ne učinim nešto za nekoliko sekundi, biće prekasno - Šrajk će upotrebiti svoj portal da dete odnese u crnu rupu daleke budućnosti ka kojoj je pošao.
   Nezvane, javljaju mi se slike paukova koji crpe fluide iz žrtvi, osa kopačica koje ukopavaju sopstvene larve u paralisana tela svog plena, savršene izvore za inkubaciju i hranu.
   Moram da delam, ali ovde nisam nimalo čvršći nego što sam bio u Srži. Šrajk prolazi kroz mene kao da sam nevidljivi holo. Moja analogna ličnost ovde je beskorisna, razoružana i nematerijalna kao dah močvarnog gasa.
   Ali močvarni gas nema mozak, a Džon Kits ga je imao.
   Šrajk prelazi još dva koraka, a za Sola i ostale napolju prolaze novi sati. Mogu da vidim krv na koži uplakane bebe tamo gde su Šrajkovi prsti sa skalpelima zasekli meso.
   Do đavola s tim.
   Napolju, na širokoj kamenoj verandi Sfinge, sada zaliveni poplavom temporalnih energija koje su prožimale grobnicu, ležali su rančevi, prekrivači, ostavljene posude za hranu i svi oni ostaci koje su Sol i ostali hodočasnici ostavili tamo.
   Uključujući i Mebijusovu kocku.
   Kutija je bila zapečaćena zaštitnim poljem klase osam na templarskom drvobrodu Igdrasil kada se Glas Drveta Het Mastin pripremao za svoje dugo putovanje. U njoj se nalazio samo jedan erg - ponekad znan i kao vezivač - jedno od malih stvorenja koja možda nisu inteligentna po ljudskim merilima, ali koja su evoluirala oko dalekih zvezda i razvila sposobnost da kontrolišu moćnija polja sila nego bilo koja mašina poznata čovečanstvu.
   Templari i Proterani komunicirali su sa tim stvorenjima već pokolenjima. Templari su ih koristili za kontrolu redundancije na svojim predivnim, ali nezaštićenim drvobrodovima.
   Het Mastin je tu stvar preneo preko stotina svetlosnih godina kako bi dovršio sporazum koji su Templari imali sa Crkvom Poslednjeg Ispaštanja i upravljao Šrajkovim drvetom trnja. Ali, kada je ugledao Šrajka i drvo patnji, Mastin nije bio u stanju da ispuni dogovor. I tako je umro.
   Mebijusova kocka je ostala. Erg mi je bio vidljiv kao neprirodna kugla crvene energije u temporalnoj bujici.
   Napolju, kroz zavesu tame, Sol Vejntraub jedva da se video - tragikomična prilika, ubrzana kao neko iz nemog filma subjektivnim proticanjem vremena iza Sfinginog temporalnog polja - ali Mebijusova kugla ležala je unutar Sfinginog kruga.
   Rejčel zaplaka u strahu koji čak i novorođenče može da oseća. U strahu od padanja. U strahu od bola. U strahu od razdvajanja.
   Šrajk kroči i oni napolju izgubiše novi sat.
   Ja sam za Šrajka bio nematerijalan, ali energetska polja nešto su što čak i mi, analogni duhovi iz Srži, možemo da dodirnemo. Poništio sam zaštitno polje Mebijusove kocke. Oslobodio sam erga.
   Templari komuniciraju sa ergovima preko elektromagnetnog zračenja, šifrovanih pulseva, jednostavnog nagrađivanja zračenjem kada stvorenje učini ono što od njega traže... ali prvenstveno preko gotovo mističnog kontakta koji poznaje samo Bratstvo i nekoliko egzotičnih Proteranih. Naučnici to nazivaju grubom telepatijom. Uistinu, to je gotovo čista empatija.
   Šrajk prevaljuje još jedan korak ka otvoru portala koji vodi ka budućnosti. Rejčel dreči energijom koju može da prikupi samo neko ko je tek rođen i prispeo u vasionu.
   Erg se širi, shvata i stapa se sa mojom ličnošću. Džon Kits poprima materiju i oblik.
   Žurno prelazim pet koraka do Šrajka, uzimam mu bebu iz naručja i odstupam. Čak i u energetskom vrtlogu Sfinge mogu da osetim miris novorođenčeta na njoj, dok držim dete uz grudi i pridržavam vlažnu glavu uz svoj obraz.
   Šrajk se hitro okreće, iznenađen. Četiri ruke se pružaju, sečiva škljocaju dok se otvaraju, a crvene oči prikivaju se za mene. Ali stvorenje je isuviše blizu samom portalu. Bez pokreta, ono se udaljava odvodom temporalnog toka. Čeljusti stvorenja nalik na plug za sneg otvaraju se, čelični zubi škripe, ali već ga više nema, već je samo tačkica u daljini. I manje od toga.
   Okrećem se prema ulazu, ali on je predaleko. Ergova sve slabija energija mogla bi da me odvede tamo, da me odvuče uzvodno protiv struje, ali ne sa Rejčel. Nošenje drugog živog bića tako daleko protiv tolike snage više je nego što mogu da izvedem čak i uz pomoć erga.
   Beba plače i ja je nežno cupkam, šapućem joj besmislene stihove u toplo uho.
   Ako ne možemo ni natrag ni napred, naprosto ćemo načas sačekati tu. Možda će neko i naići.
   
   Oči Martina Silenusa raširiše se i Bron Lamija se brzo okrenu, da bi ugledala Šrajka kako lebdi usred vazduha iznad i iza nje.
   "Svetog mu sveca", šapnu Bron sa strahopoštovanjem.
   U Šrajkovoj Palati, redovi usnulih ljudskih tela gubili su se u pomrčini i daljini i svi ljudi osim Martina Silenusa još su bili spojeni za drvo trnja, mašinsku UI i Bog zna šta sve još ne preko pulsirajućih pupčanih vrpci.
   Kao da želi da pokaže koliko je moćan na ovom mestu, Šrajk je prekinuo sa penjanjem, raširio ruke i uzlebdeo tri metra sve dok nije ostao da lebdi u vazduhu pet metara udaljen od kamene police gde je Bron čučala kraj Martina Silenusa.
   "Učini nešto", šapnu Silenus. Pesnik više nije bio spojen pupčanom vrpcom i nervnom utičnicom, ali još je bio previše slab da bi podigao glavu.
   "Kao, na primer?" izreče Bron hrabru primedbu donekle narušenu drhtajem u glasu.
   "Veruj", reče glas ispod njih i Bron se pomeri da pogleda niže, ka podu.
   Mlada žena koju je Bron prepoznala kao Monetu u Kasadovoj grobnici stajala je duboko ispod.
   "Pomozi!" viknu Bron.
   "Veruj", reče Moneta i nestade. Šrajku nije bila odvraćena pažnja. On spusti ruke i kroči napred kao da hoda po čvrstom kamenu, a ne po vazduhu.
   "Sranje", šapnu Bron.
   "Slažem se", zaškripa Martin Silenus. "Iz tiganja u jebenu vatru."
   "Umukni", reče Bron. A onda, sama sebi: "Da verujem kome? Čemu?"
   "Veruj da će nas jebeni Šrajk ubiti ili nataći oboje na jebeno drvo", prodahta Silenus. On uspe da se pomeri dovoljno da zgrabi Bron za mišicu. "Bolje mrtav nego ponovo na drvetu, Bron."
   Bron mu načas dodirnu šaku i ustade, suočivši se sa Šrajkom preko pet metara vazduha.
   Veruj? Bron isturi stopalo, opipa prazninu, sklopi oči na sekund i otvori ih kada stopalo kao da joj dodirnu čvrsti stepenik. Onda otvori oči.
   Pod njenim stopalom nije bilo ničeg osim vazduha.
   Veruj? Bron osloni težinu na istureno stopalo i iskorači, zanevši se na tren pre nego što je spustila i drugo.
   Ona i Šrajk stajali su sučelice deset metara iznad kamenog poda. Stvorenje kao da joj se cerilo dok je širilo ruke. Leđni lub mutno mu je sijao na prigušenom svetlu. Crvene oči jarko su mu gorele.
   Veruj? Osetivši nalet adrenalina, Bron kroči napred po nevidljivim stepenicama, penjući se u visinu ka Šrajkovom zagrljaju.
   Ona oseti kako joj oštrice na prstima prosecaju tkaninu i kožu kada ju je stvorenje prigrlilo ka zakrivljenim sečivima koja su mu nicala iz metalnih grudi, ka otvorenim čeljustima i redovima čeličnih zuba. Ali dok je još čvrsto stajala u retkom vazduhu, Bron se nagnula napred i stavila nepovređenu ruku Šrajku na prsa, osetivši hladnoću oklopa, ali takođe osetivši i nalet topline kada energija nagrnu od nje, iz nje, kroz nju.
   Sečiva prestaše da seku pre nego što su stigla da zaseku bilo šta osim kože. Šrajk se ukoči kao da ga je nalet temporalne energije koja ih je okruživala pretvorio u grumen ćilibara.
   Bron upre ruku u široka prsa stvorenja i gurnu.
   Šrajk se potpuno zaledi na licu mesta, postade krt i blistavost metala zgasnu da bi je zamenio prozirni sjaj kristala, jarki odsjaj stakla.
   Bron je stajala u vazduhu dok ju je grlila tri metra visoka staklena skulptura Šrajka. U njegovim grudima, tamo gde je moglo da se nalazi srce, nešto što je ličilo na krupnog, crnog moljca, lepršalo je i udaralo čađavim krilima o staklo.
   Bron duboko udahnu i ponovo gurnu. Šrajk kliznu unazad po nevidljivoj platformi koju je sa njim delila, zanese se i pade. Bron se sagnu ispod ruku koje su je okruživale i začu i oseti kako joj se jakna cepa i još oštra sečiva prstiju hvataju materijal i kidaju ga, dok se stvorenje preturalo, a onda se i sama zanese, zamlataravši zdravom rukom kako bi održala ravnotežu dok se stakleni Šrajk jedan i po put okretao u vazduhu, udarao o pod i rasprskavao se u hiljade nazubljenih krhotina.
   Bron se obrnu, pade na kolena na nevidljivi nogostup i otpuza natrag ka Martinu Silenusu.
   Na poslednjih pola metra, samouverenost je napusti, nevidljivi oslonac naprosto prestade da postoji i ona teško pade, iščašivši članak kada je udarila o kameni bedem, da bi uspela da se zadrži samo tako što je ščepala Silenusa za koleno.
   Psujući zbog bola u ramenu, slomljenog ručnog zgloba, iščašenog članka i posečenih dlanova i kolena, ona se izvuče kraj njega, u bezbednost.
   "Očigledno su se zbivala neka uvrnuta sranja otkad sam ja otišao", reče Martin Silenus promuklo. "Možemo li sad da pođemo, ili planiraš da na 'bis' hodaš i po vodi?"
   "Umukni", reče Bron drhtavo. Ta tri sloga zvučala su gotovo privrženo.
   Odmarala se neko vreme, a onda pronašla da je zahvat vatrogasca najlakši način da spusti još slabog pesnika niz stepenice i preko poda Šrajkove Palate prekrivenog staklom. Nalazili su se na ulazu kada ju je on nimalo svečano lupnuo po leđima i rekao: "Šta je sa Kraljem Bilijem i ostalima?"
   "Kasnije", prodahta Bron i kroči napolje u svetlost praskozorja.
   Prehramala je dve trećine doline sa Silenusom prebačnim preko ramena kao sa vrećom mlitavog rublja, kada pesnik reče: "Bron, jesi li i dalje trudna?"
   "Da", reče ona i pomoli se da je to zaista istina posle napora proteklog dana.
   "Hoćeš da ja nosim tebe?"
   "Umukni", reče ona i krenu stazom naniže, oko Grobnice od žada.
   "Gledaj", reče Martin Silenus, izvivši se da joj pokaže, iako je visio gotovo naglavce preko ramena.
   U sjaju jutarnje svetlosti, Bron je mogla da vidi kako Konzulova svemirska letelica boje abonosa sada počiva na uzvisini na ulazu u dolinu. Ali pesnik joj nije to pokazivao.
   Sol Vejntraub stajao je ocrtan u sjaju ulaza u Sfingu. Ruke su mu bile podignute.
   Neko ili nešto izlazilo je iz bleštavila.