Sledeća dva dana uranjao sam i izranjao iz bola i svesti kao što bi odvezani čamac na okeanu plutao kroz kišne bure i sunčevu svetlost. Pio sam mnogo vode koju su mi žene u plavom donosile u staklenim bokalima. Šepao sam do kabine toaleta i mokrio kroz filter, pokušavajući da uhvatim kamen koji je prouzrokovao moju isprekidanu agoniju. Kamena nije bilo. Svaki put bih došepao natrag do kreveta i sačekao da bol ponovo počne. Nikada nije omanuo. Još tada sam bio svestan da se od takvih stvari ne sastoje herojske pustolovine.
     Pre nego što je lekarka krenula dalje rekom do mesta gde se srušio letač, stavljeno mi je do znanja da i stražar Paksa i lokalni sveštenik imaju komunikatore i da će obavestiti bazu ako budem pravio bilo kakve neprilike. Doktor Molina mi je objasnila koliko bi nepovoljno bilo za mene kada bi zapovednik Flote Paksa morao da izvuče letača iz ratnih igara samo da bi prerano doveo zarobljenika. U međuvremenu, rekla je, nastavite da pijete mnogo vode i da piškite kad god možete. Ako ne izmokrim kamen, ona će me odvesti u zatvorsku bolnicu u bazi i razbiti ga zvučnim talasima. Ostavila je još četiri injekcije ultramorfa ženi u plavom i otišla ne rekavši do viđenja. Stražar - sredovečni Lusijanac dvostruko teži od mene, sa flešetnim pištoljem u futroli i nervnom šipkom za mirno privođenje za opasačem - provirio je unutra, namrštio se na mene i vratio se napolje da stane pred ulazna vrata.
     Prestaću da govorim o glavi domaćinstva kao o 'ženi u plavom'. U prvih nekoliko sati agonije, to je sve što je ona bila za mene - osim što je bila moj spasilac, naravno - ali do popodneva prvog punog dana koji sam proveo u njenom domu, znao sam da joj je ime Dem Ria; da je njen primarni bračni partner druga žena, Dem Loa; da je treći član njihovog trostranog braka mnogo mlađi muškarac, Alem Mikail Dem Alem; da je tinejdžerka u kući Ces Ambre, Alemova kćerka iz prethodnog trobraka; da se bledi dečak bez kose - koji je izgledao kao da mu je oko osam standardnih godina - zove Bin Ria Dem Loa Alem, da je dete trenutne veze - mada nikada nisam otkrio koja mu je žena biološka majka - i da umire od raka.
     "Naš seoski medicinski starešina... umro je prošlog meseca i još nije zamenjen... slao je zimus Bina u našu novu bolnicu u Keroa Tambat, ali oni su mogli da ga leče samo zračenjem i hemoterapijom i da se nadaju najboljem", rekla je Dem Ria dok je sedela kraj moje postelje tog popodneva. Dem Loa je sedela u blizini, na drugoj stolici uspravnog naslona. Pitao sam za dečaka da bih skrenuo temu razgovora sa sopstvenih problema. Složena odora žena svetlucala je dubokom kobaltno plavom bojom dok je sunce iza njih padalo gusto i crveno kao krv na unutrašnje zidove od čerpiča. Čipkaste zavese presecale su svetlost i senke u složeni negativni prostor. Ćaskali smo u razmacima između naleta bola. Leđa su me tada bolela kao da me je neko udario teškom tojagom, ali to je bio tup bol u poređenju sa vrelom agonijom kada se kamen pokrenuo. Lekarka je rekla da je bol dobar znak - da se kamen kreće onda kada najviše boli. A agonija kao da mi je dopirala iz nižeg dela trbuha. Ali lekarka je takođe rekla da bi za mokrenje kamena mogli proći i meseci, ako je uopšte dovoljno mali da se može izmokriti. Mnogi kamenčići, rekla je, morali su se smrviti ili hirurški odstraniti. Usmerio sam misli ponovo na zdravlje deteta o kome smo pričali.
     "Zračenje i hemoterapija", ponovio sam, izgovarajući te reči sa gnušanjem. Bilo je to kao da je Dem Ria rekla da je medicinar dečaku odredio terapiju pijavicama i živom. Hegemonija je znala kako da leči rak, ali najveći deo znanja o genetskom prekrajanju i tehnologiji izgubljen je posle Pada. A ono što nije izgubljeno, bilo je preskupo da bi se podelilo sa masama posle bespovratnog nestanka Mreže Svetova; Paks Merkantilus je prevozio robu između zvezda, ali taj proces bio je spor, skup i ograničen. Medicina je skliznula unazad nekoliko vekova. Moja majka je umrla od raka - posle odbijanja zračenja i hemoterapije po dijagnozi u klinici Paksa na Pustopoljinama.
     Ali zašto lečiti smrtonosnu bolest kada se od nje čovek može oporaviti tako što će umreti i vaskrsnuti zahvaljujući kruciformi? Kruciforme su 'lečile' čak i neke genetički izvedene bolesti za vreme prestrukturiranja tela tokom vaskrsavanja. A smrt je, kako je Crkva neprestano isticala, podjednako sakrament kao i samo vaskrsavanje. Mogla se ponuditi kao molitva. Posečna osoba mogla je sada da preobrazi bol i beznadežnost bolesti i smrti u slavu Hristovog žrtvovanja zarad iskupljenja. Dok god je ta prosečna osoba nosila kruciformu.
     Nakašljao sam se. "Ah... Bin nema... Mislim..." Kada mi je dečak prošle noći mahnuo, ispod komotne spavaćice videla su mu se bleda prsa, bez krsta.
     Dem Loa odmahnu glavom. Plava kapuljača njene odore bio je od providne, svilenkaste tkanine. "Niko od nas još nije prihvatio krst. Ali otac Klifton nas stalno... ubeđuje."
     Mogao sam samo da klimnem glavom. Bol u leđima i preponama vraćao mi se kroz nerve se kao električna struja.
     Trebalo bi da objasnim odore raznih boja koje nose građani Prevodnice Čajld Lamond na svetu Vitus-Grej-Balianus B. Dem Ria je objasnila melodičnim šapatom da se pre nešto više od jednog veka većina ljudi koji su sada živeli duž velike reke doselila ovamo iz obližnjeg zvezdanog sistema, Lakaj 9352. Svet koji se tamo nalazio, prvobitnog naziva Sibiatusovo Ogorčenje, kolonizovali su verski fanatici Paksa koji su ga preimenovali u Neizbežna Milost i počeli da pokrštavaju urođeničke kulture koje su preživele Pad. Kultura Dem Rie - blaga, filozofska kultura koja je naglašavala saradnju - rešila je da se radije ponovo odseli nego pokrsti. Dvadeset sedam hiljada njenih sunarodnika utrošilo je svoje bogatstvo i rizikovalo život da bi opremilo drevni semebrod iz Hedžire i preselilo svakoga - muškarce, žene, decu, kućne ljubimce, stoku - putovanjem u hladnom snu do obližnjeg Vitus-Grej-Balianusa B, gde su stanovnici iz doba Mreže Svetova izumrli posla Pada.
     Sunarodnici Dem Rie nazivali su sebe Helikoidom Amojetovog Spektra, po epskoj filozofskoj holosimfonijskoj poemi Halpula Amojeta. U svojoj poemi, Amojet je koristio boje spektra kao metaforu za pozitivne ljudske vrednosti i pokazao helikoidne uporedne položaje, interakcije, sadejstva i sudare koje te vrednosti izazivaju. Amojetova Simfonija Helikoidnog Spektra trebalo je da se izvodi, sa simfonijom, poezijom i holopredstavom u filozofskoj zajedničkoj igri. Dem Ria i Dem Loa objasnile su kako je njihova kultura pozajmila značenja boja od Amojeta - belo za čistotu intelektualnog poštenja i fizičke ljubavi; plavo za introspektivna otkrovenja muzike, matematike, ličnu terapiju za pomaganje drugima i za dizajn tkanina i tekstura; smaragdno zeleno za sklad sa prirodom, lagodno korišćenje tehnologije i očuvanje ugroženih oblika života; abonos za kreaciju ljudskih misterija; i tako dalje. Trostrani brakovi, nenasilje i druge kulturne osobenosti rasle su nezavisno od Amojetove filozofije, uglavnom zahvaljujući bogatoj kooperativnoj kulturi koju su ljudi Spektra stvorili na Sibiatusovom Ogorčenju.
     "Znači, otac Klifton vas ubeđuje da pristupite Crkvi?" rekao sam kada je bol posustao toliko da sam ponovo mogao da mislim i govorim.
     "Da", reče Dem Loa. Njihov tripartner, Alem Mikail Dem Alem, ušao je i seo na prozorski prag od ćerpiča. Slušao je razgovor, ali retko je progovarao.
     "I šta mislite o tome?" upitah, pomerivši se malo da bih rasporedio bol u leđima. Nekoliko sati nisam tražio ultramorf. Bio sam veoma svestan želje da ga sada zatražim.
     Dem Ria diže ruku u složenom pokretu koji me podseti na Anein omiljeni gest. "Ako svi primimo krst, mali Bin Ria Dem Loa Alem imaće pravo na punu medicinsku negu u bazi Paksa u Bombasinu. Čak i ako ne izleče rak, Bin će nam se... vratiti... posle." Ona spusti pogled i sakri izražajne šake u prevojima odore.
     "Ne dozvoljavaju da samo Bin primi krst", rekoh ja.
     "Oh, ne", reče Dem Loa. "Njihov stav je oduvek takav da čitava porodica mora da se pokrsti. Uviđamo šta time hoće. Otac Klifton veoma je tužan zbog toga, ali veoma se nada da ćemo prihvatiti sakramente Isusa Hrista pre nego što bude prekasno za Bina."
     "Šta vaša devojčica - Ces Ambre - misli o tome da postane ponovo rođena hrišćanka?" upitah, shvativši koliko su ta pitanja lična. Ali bio sam zaintrigiran, a pomisao na bolnu odluku sa kojom su bili suočeni odvlačila mi je misli od mog veoma stvarnog, ali mnogo manje važnog bola.
     "Ces Ambre je oduševljena pomišlju da se priključi Crkvi i postane punopravni građanin Paksa", reče Dem Loa, podigavši lice ispod ruba meke plave kapuljače. "Onda će joj dozvoliti da pohađa Crkvenu akademiju u Bombasinu ili Keroa Tambatu, a ona smatra da će tamošnje devojke i momci biti mnogo zanimljiviji potencijalni bračni partneri."
     Zaustih nešto da kažem, zastadoh, pa svejedno progovorih. "Ali trostrani brak neće biti... mislim, zar bi Paks dozvolio..."
     "Ne", reče Alem sa svog mesta kraj prozora. Namršti se i ja mu videh tugu u sivim očima. "Crkva ne dopušta brakove sa partnerom istog pola ili sa više partnera. Naša porodica biće uništena."
     Primetih kako njih troje u tom trenutku razmenjuju poglede; ljubav i osećanje gubitka u tim pogledima ostaće sa mnom godinama posle toga.
     Dem Ria uzdahnu. "Ali ovo je u svakom slučaju neizbežno. Mislim da je otac Klifton u pravu... da to moramo da učinimo sada, za Bina, umesto da sačekamo da umre pravom smrću i da zauvek bude izgubljen za nas... pa da onda pristupimo Crkvi. Radije bih vodila našeg dečka na nedeljnu misu i smejala se sa njim posle toga na suncu, nego išla u katedralu da mu palim sveću."
     "Zbog čega je to neizbežno?" upitah tiho.
     Dem Loa ponovo graciozno mahnu rukom. "Naše društvo Helikoide Spektra zavisi od svih svojih članova... svi nivoi i sastojci Helikoide moraju biti na svom mestu kako bi zajednički vodili ljudskom napretku i moralnoj dobroti. Sve više ljudi Spektra napušta svoje boje i pristupa Paksu. Središte se neće održati."
     Dem Ria mi dodirnu nadlakticu kao da želi da naglasi sledeće reči. "Paks nas ni na koji način nije mamio sebi", reče ona tiho, dok se njen ljupki dijalekt uzdizao i spuštao kao zvuk vetra kroz čipkaste zavese iza nje. "Mi poštujemo činjenicu da oni čuvaju svoje lekove i svoje čudo vaskrsenja za one koji im se pridruže..." Ona zaćuta.
     "Ali jeste teško", reče Dem Loa, čiji je glatki glas najednom bio hrapav.
     Alem Mikail Dem Alem ustade sa prozorskog praga i priđe da klekne između dve žene. Beskrajno nežno dodirnu Dem Loin ručni zglob. Obgrli Dem Riu. Za trenutak, njih troje bili su izgubljeni za svet i za mene, okruženi sopstvenom ljubavlju i jadom.
     A onda se bol vrati kao plameno koplje u mojim leđima i donjem delu prepona, proburazivši me, vreo kao laser. Zastenjah, iako sam se uzdržavao.
     Njih troje se razdvojiše gracioznim, svrhovitim pokretima. Dem Ria ode po sledeći špric sa ultramorfom.

San je počeo isto kao i ranije - leteo sam kroz noć iznad pustinje Arizone, zagledan odozgo u Aneu i sebe dok smo pili čaj i čavrljali u predvorju njenog skloništa - ali ovaj put razgovor je otišao daleko od sećanja na našu stvarnu konverzaciju te večeri.
     "Kakav si ti to virus?" pitao sam tinejdžerku koja je sedela kraj mene. "Kako bi išta čemu ti podučavaš bilo pretnja za nešto tako veliko i moćno kao što je Paks?"
     Anea je gledala napolje u pustinjsku noć i udisala miris noćnih pupoljaka. Nije me pogledala kada je progovorila. "Da li znaš koja je glavna greška u Čika Martinovom Spevu, Role?"
     "Ne", rekoh ja. Ukazala mi je na nekoliko grešaka, propusta ili pogrešnih nagađanja u proteklih par godina, a zajedno smo otkrili nekoliko prilikom putovanja na Staru Zemlju.
     "Ona je dvostruka", reče ona tiho. Negde u pustinjskoj noći oglasi se soko. "Najpre, poverovao je ono što je TehnoSrž rekla mom ocu."
     "O tome kako su oni oteli Zemlju?" upitah ja.
     "O svemu", reče Anea. "Umon je lagao kibrida Džona Kitsa."
     "Zašto?" upitah. "Nameravali su da ga unište."
     Devojka me pogleda. "Ali moja majka bila je tamo da zabeleži razgovor", reče ona. "A Srž je znala da će ona to ispričati starom pesniku."
     Klimnuh lagano glavom. "I da će on to staviti kao činjenicu u epsku poemu koju je pisao", rekoh ja. "Ali zašto bi hteli da lažu o..."
     "Njegova druga greška bila je tananija i ozbiljnija", reče ona, prekinuvši me bez podizanja glasa. Bledi sjaj još je visio iza planina na severu i zapadu. "Čika Martin je verovao da je TehnoSrž neprijatelj čovečanstva", nastavi ona.
     Spustih šolju sa čajem na kamen. "Zbog čega je to greška?" upitah. "Zar oni nisu naši neprijatelji?"
     Pošto mi devojka nije odgovorila, podigao sam šaku, ispruživši pet prstiju. "Pod jedan, prema Spevu, Srž je bila ona stvarna sila iza napada na Hegemoniju koji je doveo do Pada Dalekobacača. Ne Proterani... već Srž. Crkva je to porekla i proglasila Proterane za odgovorne. Zar hoćeš da kažeš da je Crkva u pravu, a da je stari pesnik tu pogrešio?"
     "Ne", reče Anea. "Srž je orkestrirala taj napad."
     "Milijarde mrtvih", rekoh ja, gotovo frfljajući od besa. "Srušena Hegemonija. Uništena Mreža. Presečena fetlinija..."
     "TehnoSrž nije presekla fetliniju", reče ona tiho.
     "U redu", rekoh ja i udahnuh. "To je bio neki tajanstveni entitet... tvoji Lavovi, Tigrovi i Medvedi, recimo. Ali, ipak je Srž bila iza tog napada."
     Anea klimnu glavom i nasu sebi još čaja.
     Savih palac uz dlan i drugom rukom dodirnuh kažiprst. "Pod dva, je li TehnoSrž koristila dalekobacače kao nekakva kosmička pijavica za sisanje ljudske nervne mreže u svom prokletom projektu Ultimativne Inteligencije, ili nije? Kad god bi neko prošao kroz dalekobacač, bio bi... upotrebljen... od strane tih prokletih autonomnih inteligencija. Tačno ili pogrešno?"
     "Tačno", reče Anea.
     "Pod tri", rekoh ja, savivši kažiprst i kucnuvši po sledećem prstu, "u poemi Rejčel - dete hodočasnika Sola Vejntrauba koje se vratilo kroz Vremenske grobnice iz budućnosti - govori o tome da će doći vreme kada će", promenio sam ton dok sam citirao, "'...poslednji rat besneti između UI začete u Srži i ljudskog duha.' Je li to bila greška?"
     "Ne", reče Anea.
     "Pod četiri", rekoh ja, počevši da se osećam budalasto zbog svoje vežbe prstima, ali dovoljno ljutit da bih nastavio, "zar Srž nije priznala tvom ocu da ga je ona stvorila... da ga je stvorila kao kibrida Džona Kitsa... samo kao zamku za - kako su oni to nazvali? - empatijsku komponentu ljudske Ultimativne Inteligencije koja bi trebalo da se pojavi negde u budućnosti?"
     "Tako su rekli", saglasi se Anea i srknu čaj. Činilo se gotovo kao da se zabavlja. To me je još više razbesnelo.
     "Pod pet", rekoh ja i savih i poslednji prst, tako da mi se šaka pretvorila u pesnicu. "Zar nije Srž, kao i Paks - do đavola, zar nije Srž naredila Paksu - da te zarobi i ubije na Hiperionu, Renesansi Vektor, Božjem Gaju... na putu po polovini spiralnog kraka?"
     "Da", reče ona tiho.
     "I zar nije Srž", nastavih ljutito, zaboravivši na nabrajanje prstima i na činjenicu da pričamo o greškama starog pesnika, "stvorila tu žensku... stvar... zahvaljujući kojoj je jadni A. Betik izgubio ruku na Božjem Gaju i koja bi strpala tvoju glavu u torbu da nije bilo Šrajkove intervencije." Tresao sam pesnicom, koliko sam bio ljut. "Jebote, zar nije Srž pokušavala da ubije mene baš kao i tebe, i zar nas neće verovatno ubiti ako budemo dovoljno glupi da se vratimo u svemir Paksa?"
     Anea klimnu glavom.
     Gotovo da sam dahtao, kao da sam sprintom pretrčao pedeset metara. "Pa?" upitah neuverljivo, otvorivši pesnicu.
     Anea mi dodirnu koleno. Kao prilikom svakog dodira sa njom, osetih da me prožima električni udar. "Role, nisam rekla da Srž nije bila nevaljala. Naprosto sam rekla da je čika Martin pogrešio kada ju je prikazao kao neprijatelja čovečanstva."
     "Ali ako su sve te činjenice tačne..." Zavrteh glavom, zbunjen.
     "Elementi Srži napali su Mrežu pre Pada", reče Anea. "Znamo zahvaljujući poseti mog oca Umonu da se Srž nije slagala sa mnogim njegovim odlukama."
     "Ali..." izustih.
     Anea pruži ruku dlanom prema meni. Zaćutah.
     "Koristili su naše nervne mreže za svoj projekt UI", reče ona, "ali ne postoji nikakav dokaz da je to ljudima na bilo koji način škodilo."
     Umalo nisam zinuo na taj komentar. Pomisao na to da te proklete AI koriste ljudske mozgove kao nervne mehurove u svom jebenom projektu nagonila me je na povraćanje. "Nisu imali prava!" započeo sam.
     "Naravno da nisu", reče Anea. "Trebalo je da traže dozvolu. Šta bi ti rekao?"
     "Rekao bih im da se jebu", uzvratih, shvativši apsurdnost te fraze primenjene na autonomne inteligencije čim sam je izgovorio.
     Anea se ponovo osmehnu. "A mogao bi da se prisetiš da smo mi koristili njihovu mentalnu moć za sopstvene svrhe više od hiljadu godina. Ne verujem da smo mi tražili dozvolu od njihovih predaka kada smo stvorili prve silikonske AI... ili prve entitete od magnetnog mehura i DNK, kad smo već kod toga."
     Odmahnuh ljutito. "To je drugo."
     "Naravno", reče Anea. "Grupa AI po imenu Ultimativni pravila je čovečanstvu probleme u prošlosti i praviće ih u budućnosti - uključujući i pokušaje da ubije tebe i mene - ali oni su samo deo Srži."
     Zavrteh glavom. "Ne razumem, malena", rekoh, sada tišim glasom. "Zar stvarno hoćeš da kažeš da postoje dobre AI i loše AI? Zar se ne sećaš da su uistinu razmatrali da li da unište ljudsku rasu? I da to i dalje mogu da učine ako im stanemo na put? Po meni, to ih čini neprijateljima čovečanstva."
     Anea mi ponovo dodirnu koleno. Njene tamne oči bile su ozbiljne. "Ne zaboravi, Role, da je čovečanstvo takođe došlo blizu toga da uništi ljudsku rasu. Kapitalisti i komunisti bili su spremni da razore Zemlju kada je ona bila jedina planeta na kojoj su živeli. A zbog čega?"
     "Aha", rekoh neuverljivo, "ali..."
     "A Crkva je spremna da uništi Proterane upravo dok mi ovo pričamo. Genocid... u razmerama koje naša rasa nikada ranije nije videla."
     "Crkva... i mnogi drugi... ne smatraju Proterane ljudskim bićima", rekoh ja.
     "Besmislica", odbrusi Anea. "Naravno da jesu to. Oni su evoluirali iz zajedničkog ljudskog porekla sa Zemlje, baš kao i AI TehnoSrži. Sve tri rase su siročad u oluji."
     "Sve tri rase..." ponovih ja. "Isuse Hriste, Anea, zar uključuješ i Srž u svoju definiciju čovečanstva?"
     "Mi smo ih stvorili", reče ona tiho. "Na samom početku, koristili smo ljudsku DNK da bismo povećali njihovu računarsku moć... njihovu inteligenciju. Imali smo robote. Oni su stvorili kibride iz ljudske DNK i AI persone. U ovom trenutku, na vlasti imamo ljudsku instituciju koja sebi prisvaja svu slavu i zahteva svu moć zbog svog saveza i veze sa Bogom... sa ljudskom Ultimativnom Inteligencijom. Možda je u Srži slična situacija sa Ultimativnima na vlasti."
     Mogao sam samo da zurim u devojku. Nisam razumeo.
     Anea spusti drugu ruku na moje koleno. Osetio sam njene snažne prste kroz tkaninu pantalona. "Role, da li se sećaš šta je AI Umon rekao drugom Kitsovom kibridu? To je tačno zapisano u Spevu. Umon je govorio nekom vrstom zen-koana... ili je bar tako čika Martin preveo taj razgovor."
     Zatvorih oči kako bih se setio tog dela epske poeme. Prošlo je mnogo vremena otkad smo Grandam i ja naizmenično recitovali tu priču kraj logorske vatre karavana.
     Anea izgovori te reči još dok su one počinjale da mi se oblikuju u pamćenju. "Umon je rekao drugom Kitsovom kibridu:

     (Moraš shvatiti/
     Kitse/
     naša jedina prilika
     bila je da stvorimo kibrida/
     Sina Čoveka/
     Sina Mašine//
     I da tog izgnanika učinimo tako privlačnim
     da Empatija u bekstvu
     ne poželi drugi dom/
     Svest već gotovo onoliko božansku
     koliko je čovečanstvo to nudilo u trideset
     pokolenja/
     maštu koja može da premosti
     prostor i vreme//
     I time ponudi/
     i spoji se/
     stvori sponu između svetova
     koja bi mogla dozvoliti
     tom svetu da postoji
     i za jedne i za druge)

     Protrljah obraz i razmislih. Noćni vetar pomerao je platnene prevoje na ulazu u Aneino sklonište i donosio slatke mirise iz pustinje. Nepoznate zvezde visile su na horizontu iznad starih planina Zemlje.
     "Empatija je navodno ona komponenta koja je umakla iz ljudske UI", rekoh ja lagano, kao da rešavam zagonetku. "Deo naše evoluirane ljudske svesti u budućnosti vratio se kroz vreme."
     Anea me pogleda.
     "Taj hibrid bio je kibrid Džona Kitsa", nastavih. "Sin Čoveka i Mašine."
     "Ne", reče Anea tiho. "To je druga greška Čika Martina. Kitsovi kibridi nisu stvoreni kao utočište za Empatiju u ovom dobu. Stvoreni su da bi bili oruđa te fuzije između Srži i čovečanstva. Drugim rečima, da bi začeli dete."
     Pogledah šake te tinejdžerke na svojim nogama. "Dakle, ti si ta svest... 'gotovo onoliko božanska koliko je čovečanstvo to nudilo u trideset pokolenja'?"
     Anea slegnu ramenima.
     "I ti imaš... 'maštu koja može da premosti prostor i vreme'?"
     "Sva ljudska bića to imaju", reče Anea. "Stvar je samo u tome da kada sanjam i zamišljam, mogu da vidim stvari koje će se zaista dogoditi. Sećaš se da sam ti rekla da se sećam budućnosti?"
     "Aha."
     "E, pa sada se sećam da ćeš sanjati ovaj razgovor za nekoliko meseci, dok budeš ležao u postelji - u strahovitom bolu, plašim se - na svetu složenog imena, u domu gde se ljudi oblače u plavo."
     "Šta?"
     "Nema veze. Biće ti jasno kada dođe do toga. Tako je sa svim neverovatnoćama kada se talasi verovatnoće obruše u neki događaj."
     "Anea", čuo sam sebe dok sam leteo u sve višim krugovima iznad pustinjskog skloništa i posmatrao kako devojka i ja dole postajemo sve manji, "reci mi koja je tvoja tajna... tajna koja te čini mesijom, tom 'sponom između dva sveta.'"
     "U redu, Role, ljubavi", reče ona, pojavivši se najednom kao odrasla žena u trenu pre nego što sam odleteo previše visoko da bih razabrao pojedinosti ili čuo jasno reči iznad hučanja vazduha na krilima sna, "reći ću ti. Slušaj."

9.

     Kada je došlo vreme da se prebace u peti sistem Proteranih, udarna jedinica GIDEON uzdigla je pokolj na nivo nauke.
     Otac kapetan De Soja znao je sa svojih kurseva iz vojne istorije u Komandnoj školi Flote Paksa da se u gotovo sve svemirske borbe koje se vode na više od pola AJ od neke planete, meseca, asteroida ili strateške tačke u svemiru ulazi na osnovu zajedničke volje. Sećao se da je isto važilo za primitivne okeanske mornarice na prehedžirskoj Staroj Zemlji, gde je većina pomorskih bitaka vođena nadomak kopna u istom vodenom prostoru za ubijanje, i tu se samo tehnologija površinskih brodova polako menjala - od grčkih trirema do bojnih brodova sa čeličnim koritom. Nosači aviona sa svojim napadačkim avionima velikog dometa izmenili su to zauvek - dopuštajući armadama da napadaju jedna drugu daleko na moru i sa velikih udaljenosti - ali te bitke bile su daleko drugačije od legendarnih pomorskih bojeva gde su komandni brodovi bili međusobno u vidokrugu i gađali jedni druge. I pre nego što su krstareći projektili, taktičke nuklearne bojeve glave i grubo oružje sa nabojem čestica zauvek okončali doba površinskih okeanskih bitaka, mornarice Stare Zemlje počele su da osećaju nostalgiju za danima kada je plamen sukljao sa bokova i kada se vodila bliska borba.
     Svemirski rat doneo je povratak takvim zajednički dogovorenim bitkama. Velike bitke iz dana Hegemonije - bilo da su u pitanju drevni istrebljivački ratovi sa generalom Horasom Glenon-Hajtom i njemu sličnima, ili vekovi ratovanja između svetova Mreže i Rojeva Proteranih - obično su se vodile blizu neke planete ili svemirskog portala dalekobacača. A razdaljine između protivnika bile su besmisleno male - stotine hiljada klika, često desetine hiljada, još češće čak i manje od toga - u poređenju sa svemirskim godinama i parsecima koje su zaraćene strane prevalile. Ali to približavanje neprijatelju bilo je neophodno imajući u vidu vreme potrebno da laserski zrak na fuzioni pogon, CPB ili običan napadački projektil pređu makar jednu AJ - sedam minuta da bi svetlost puzeći prevalila udaljenost između potencijalnog ubice i mete, mnogo duže čak i za najbrže projektile, gde su lov, potera i pogodak mogli da oduzmu dane traganja i protivmera, napada i odbrane. Brodovi sa mogućnostima C-plus nisu imali nameru da se motaju okolo po neprijateljskom svemiru i čekaju te projektile-tragače, a zabrana koju je Crkva uvela u pogledu AI i bojevih glava u najboljem slučaju je delotvornost tog oružja učinila problematičnom. I tako je oblik svemirskih bitaka tokom vekova Hegemonije bio jednostavan - flote su se prebacivale u sporni svemir i zaticale druge prebačene flote ili statičniju odbranu unutar sistema, brzo se primicale na smrtonosnije udaljenosti, kratko, ali žestoko razmenjivale energiju, a ona bi se flota koja bi izvukla deblji kraj neumitno povlačila - ili bi došlo do potpunog uništenja ukoliko sila koja se brani nema gde da se povuče; posle toga bi usledila konsolidacija dobitka od strane pobedničke flote.
     Tehnički, sporiji brodovi na kojima je De Soja ranije služio imali su veliku taktičku prednost nad krstaricama-arhanđelima sa trenutnim pogonom. Oživljavanje iz kriogenske fuge trajalo je u najgorem slučaju samo nekoliko sati, u najboljem par minuta, tako da su kapetan i posada broda sa Hokingovim pogonom mogli da budu spremni ubrzo posle translacije iz C-plusa. Sa arhanđelima, čak i sa papinom dozvolom za ubrzan i rizičan ciklus dvodnevnog vaskrsavanja, trebalo je pedeset ili više sati da se ljudski elementi broda pripreme za bitku. Teorijski, to je braniocima davalo veliku prednost. Teorijski, Paks je mogao da optimizuje upotrebu brodova sa Gideonovim pogonom tako što bi u neprijateljski svemir poslao letelicu bez posade kojom bi upravljala AI, da napravi haos i ponovo skoči natrag pre nego što branioci uopšte shvate da su napadnuti.
     Ali takva teorija ovde se nije mogla primeniti. Autonomne inteligencije kadre za tako naprednu sveobuhvatnu logiku nikada neće dobiti dozvolu Crkve. Još važnije, Flota Paksa projektovala je strategije napada tako da ispune zahteve vaskrsavanja i nikakvo preimućstvo ne daju braniocima. Jednostavno rečeno, nijedna bitka neće se voditi sa zajedničkim pristankom. Sedam arhanđela projektovano je tako da se spuste na neprijatelja poput oklopljene Božje pesnice, i upravo to su sada radili.
     U prva tri upada udarne jedinice GIDEON u svemir Proteranih, brod majke kapetana Stoun, Gavrilo, prvi se prebacio i oštro usporio unutar sistema, privukavši dugometne elektromagnetne, neutronske i druge senzorne sonde. Zabranjene AI na Gavrilu bile su dovoljne za katalogizaciju položaja i identiteta svih odbrambenih položaja i centara populacije u sistemu, uz istovremeno praćenje sporih pokreta svih borbenih i trgovačkih letelica Proteranih unutar sistema.
     Trideset minuta kasnije, Urijel, Rafael, Remiel, Sariel, Mihajlo i Ragel prebacili bi se unutar sistema. Usporivši na samo tri četvrtine brzine svetlosti, udarna jedinica kretala se poput metka u poređenju sa brzinama bakljobrodova Proteranih koji su ubrzavali kao kornjače. Po prijemu informacija i podataka o metama sa Gavrila, odaslanih uskim snopom, udarna jedinica bi otvorila vatru oružjem koje nije poštovalo ograničenja brzine svetlosti. Poboljšani hiper-k projektili sa Hokingovim pogonom trepnuli bi u postojanje među neprijateljskim brodovima i iznad naseljenih centara, neki koristeći brzinu i precizno ciljanje za uništenje meta, drugi detonirajući u pažljivo oblikovane, ali neselektivne udare plazme ili termonuklearne eksplozije. U istom trenutku, brze sonde sa Hokingovim pogonom koje su se mogle opozvati skočile bi do ciljnih tačaka i prebacile se u stvarni svemir, zračeći konvencionalnim laserskim zracima i CPB-ima poput mnoštva morskih ježeva, uništavajući sve i svakoga u prečniku od stotinu hiljada klika.
     Najstrašnije od svega, zraci smrti koje su brodovi nosili kliznuli bi iz arhanđela udarne jedinice kao nevidljive kose, zasipajući trag Hokingovog pogona sondi i projektila i prebacujući se u stvarni svemir sa podjednakom sigurnošću kao strašni, brzi mač Božji. Bezbroj triliona sinapsi bilo je sprženo i smešano u trenu. Desetine hiljada Proteranih umrle su bez ikakvog saznanja da ih neko uopšte napada.
     A onda bi se udarna jedinica GIDEON vratila u sistem na plamenim repovima dugačkim hiljadu kilometara, da bi zadala konačni udarac.

Svaki od sedam zvezdanih sitema koje je trebalo napasti ispitivan je sondama sa trenutnim pogonom, prisustvo Proteranih je potvrđeno, preliminarne mete određene. Svaki od sedam zvezdanih sistema imao je naziv - obično samo alfanumeričku oznaku iz Novog revidiranog opšteg kataloga - ali komandna ekipa na brodu H.H.S. Urijel odredila je za sedam sistema imena šifrirana na osnovu sedam arhidemona koje pominje Stari zavet.
     Otac kapetan De Soja smatrao je malčice preteranom svu tu kabalističku numerologiju - sedam arhanđela, sedam ciljnih sistema, sedam arhidemona, sedam smrtnih grehova. Ali ubrzo je navikao da govori o metama na taj skraćeni način.
     Ciljni sistemi su bili - Belfegor (lenjost), Levijatan (zavist), Belzebub (proždrljivost), Sotona (gnev), Asmodej (sladostrašće), Mamon (pohlepa) i Lucifer (gordost).
     Belfegor je bio sistem crvenog patuljka koji je De Soju podsećao na sistem Barnardove Zvezde, ali umesto ljupkog, u potpunosti teraformiranog Barnardovog Sveta koji bi lebdeo blizu sunca, Belfegorova jedina planeta bio je gasni džin koji je podsećao na zaboravljeno dete Barnardove Zvezde, Vrtlog. Oko tog bezimenog gasnog džina nalazile su se prave vojne mete: stanice za snabdevanje bakljobrodova Roja Proteranih gorivom na putu prema Velikom Zidu Paksa, džinovski brodovi-ronioci koji su dovozili gasove sa sveta na orbitu, mnoštva malih orbitalnih šuma ispunjenih desetinama hiljada 'anđela' prilagođenih svemiru, od kojih je većina širila krila od polja sila pred slabim, crvenim svetlom sunca u panici pred naletom udarne jedinice. Sedam arhanđela pustošilo je njihove tanane ekostrukture, uništavalo sve šume, pastirske asteroide i komete za navodnjavanje, spaljujući svemiru prilagođene anđele Proteranih u bekstvu, kao da prinose plamen mnoštvu leptira, a sve to bez značajnog usporavanja između ulazne i izlazne tačke translacije.
     Drugi sistem, Levijatan, uprkos svom upečatljivom imenu, bio je beli patuljak tipa Sirusa B, sa samo desetak asteroida Proteranih zgurenih oko njegove blede vatre. Ovde nije bilo nikakvih očiglednih vojnih meta koje je De Soja sa toliko volje napao u Belfegorovom sistemu: asteroidi su bili nebranjeni, verovatno porodilišta i izdubljena staništa pod pritiskom za Proterane koji nisu odlučili da se prilagode vakuumu i jakom zračenju. Udarna jedinica GIDEON zasula ih je zracima smrti i nastavila dalje.
     Treći sistem, Belzebub, bio je crveni patuljak nalik na Alfa Kentaura C, bez svetova ili kolonija, samo sa jednom vojnom bazom Proteranih koja se ljuljala u mraku nekih trideset AJ dalje, i sa pedeset sedam brodova Roja zatečenih usred punjenja gorivom i prepravki. Trideset devet tih ratnih brodova, raznih veličina i naoružanja, od majušnih ovnova-izvidnika do napadačkih nosača klase Orion, bilo je sposobno za borbu i bacilo se na udarnu jedinicu GIDEON. Borba je trajala dva minuta i osamnaest sekundi. Svih pedeset sedam brodova Proteranih i kompleks baze pretvoreni su u molekule gasa ili beživotne sarkofage. Nijedan arhanđeo nije bio oštećen prilikom razmene vatre. Udarna jedinica krenula je dalje.
     U četvrtom sistemu, Sotoni, nije bilo brodova, već samo kolonija za razmnožavanje raštrkanih čak do Ortovog oblaka. GIDEON je proveo jedanaest dana u tom sistemu, spaljujući Luciferove anđele.
     Peti sistem, Asmodej, sa prijatnim, malim, narandžastim patuljkom tipa K u središtu, donekle sličnim Epsilon Eridaniju, poslao je talase bakljobrodova u odbranu naseljenog pojasa asteroida. Talasi su sprženi i razneseni na ekonomičan način iznedren praksom. Gavrilo je prijavio osamdeset dve naseljene stene u pojasu, sa populacijom procenjenom na milion i po prilagođenih i neprilagođenih Proteranih. Osamdeset jedan asteroid bio je uništen ili zasut zracima smrti sa velike daljine. Onda je admiral Aldikakti naredila zarobljavanje. Udarna jedinica GIDEON usporila je u dugoj, četvorodnevnoj elipsi koja ju je vratila do pojasa i njegove jedine preostale naseljene stene - asteroida malog poput krompira, dugačkog manje od četiri klika, sa jednim klikom u najširem, kraterom izrošavljenom delu. Doplerov radar pokazao je da on orbitira i tumba se u nasumičnim putanjama koje mogu da shvate samo bogovi haosa, ali da se okreće oko vlastite ose u pažljivoj rotaciji od jedne desetine gravitacije. Duboki radar pokazao je da je šupalj. Sonde su saopštile da je tamo nastanjeno možda čak i deset hiljada Proteranih. Analiza je nagovestila da je u pitanju porodilište.
     Šest nenaoružanih skakača za asteroide bacilo se na udarnu jedinicu. Urijel ih je pretvorio u plazmu sa udaljenosti od osamdeset šest hiljada klika. Hiljadu anđela Proteranih, od kojih su neki bili naoružani energetskim oružjem ili bestrzajnim puškama, raširilo je krila zaštitnog polja i poletelo prema udaljenim brodovima Paksa u dugim, zbijenim elipsama nošeno solarnim vetrom. Bili su toliko spori da bi im trebali dani da prevale to rastojanje. Gavrilu je poveren zadatak da ih spali u hiljadu treptaja koherentne svetlosti.
     Uski snopovi aktivirali su se između arhanđela. Rafael i Gavrilo potvrdili su naređenja i približili se na udaljenost od hiljadu klika od nemog asteroida. Bočna vrata su se otvorila i dvanaest majušnih prilika - po šest iz svakog broda - pojavilo se na svetlosti narandžaste patuljaste zvezde kada su se komandosi švajcarske garde, marinci i vojnici mlazevima odbacili prema steni. Nije bilo otpora. Vojnici su pronašli dva zaštićena ulaza u vazdušne komore. Uskladivši precizno vreme, razneli su spoljna vrata i ušli unutra u ekipama od po troje.

  "Blagoslovite me, oče, jer sam grešio. Prošla su dva standardna meseca od moje poslednje ispovesti."
     "Nastavite."
     "Oče, današnja akcija... muči me, oče."
     "Da?"
     "Osećam da je... pogrešna."
     Otac kapetan De Soja je ćutao. Posmatrao je napad narednika Gregorijusa na virtuelnim taktičkim kanalima. Ispitao je ljude posle misije. Sada je znao da će to ponovo čuti u tami ispovedaonice. "Nastavite, naredniče", reče on tiho.
     "Da, ser", reče narednik sa druge strane pregrade. "Mislim, da, oče."
     Otac kapetan De Soja je čuo kako krupni muškarac uzima vazduh.
     "Došli smo na stenu bez otpora", započe narednik Gregorijus. "Mislim, ja i pet klinaca. Bili smo u vezi preko uskog snopa sa odredom narednika Kligea sa Gavrila. I naravno, sa zapovednicima Barns-Avni i Učikavom."
     De Soja nastavi da ćuti u svom delu ispovedaonice. Kabina je bila montažna i namenjena uskladištenju za vreme Rafaelovog ubrzanja ili borbenog zadatka, što je bilo gotovo uvek, ali sada je mirisala na drvo, znoj, somot i greh, kao sve prave ispovedaonice. Otac-kapetan je izdvojio ovih pola sata za vreme poslednje faze uspona ka tački translacije prema šestom sitemu Proteranih, Mamonu, i ponudio posadi to vreme za ispovedanje, ali samo je narednik Gregorijus istupio.
     "Dakle, kad smo pristali, ser... oče, rasporedio sam klince iz mog odreda kod južne polarne vazdušne komore, baš kao u simulacijama. Razneli smo vrata kao od šale, oče, a onda aktivirali sopstvena polja za borbu u tunelima."
     De Soja klimnu glavom. Borbena odela švajcarske garde oduvek su bila najbolja u ljudskoj vaseljeni - podobna za preživljavanje, kretanje i borbu u vazduhu, vodi, čistom vakuumu, jakom zračenju, naletu projektila, napadu energetskim zracima i visokoeksplozivnom okruženju sve do raspona od jedne kilotone, ali nova odela za komandose imala su sopstvena zaštitna polja klase četiri i mogla su da jašu na mnogo snažnijim brodskim poljima.
     "Proterani su nas tamo napali, oče, boreći se u mračnom lavirintu prilaznih tunela. Neki od njih bili su stvorenja prilagođena svemiru, ser... anđeli čija krila nisu bila raširena. Ali većina se sastojala samo od prilagođenih na nisku gravitaciju, u pripijenim svemirskim odelima... jedva da se i može reći da su bili oklopljeni, oče. Pokušali su da nas napadnu zracima, puškama i laserima, ali koristili su bazične noćne naočari da bi pojačali mutni sjaj stenja, ser, a mi smo ih prvi videli pomoću svojih filtera. Prvi smo ih videli i prvi pripucali." Narednik Gregorijus ponovo udahnu. "Trebalo nam je samo nekoliko minuta da se probijemo do unutrašnjih komora, oče. Svi Proterani koji su pokušali da nas zaustave u tunelima završili su tamo lebdeći..."
     Otac kapetan De Soja je čekao.
     "Unutra, oče... pa..." Gregorijus se nakašlja. "Oba odreda raznela su u istom trenutku unutrašnja vrata, ser... istovremeno na južnom i severnom polu. Kugle repetitori koje smo ostavili za sobom u tunelima sasvim fino su prenosile emisije uskog snopa, tako da nijednog trenutka nismo izgubili vezu sa Kligeovim odredom... kao ni sa brodovima, što već znate, oče. Na unutrašnjim vratima bili su rezervni sistemi, baš kao što smo i pretpostavili, ali razneli smo i njih, a membrane za slučaj opasnosti sekund kasnije. Unutrašnjost stene bila je potpuno šuplja, oče... pa, naravno, i to smo znali... ali ja nikada ranije nisam bio u nekom asteroidu-porodilištu, oče. U mnogim vojnim stenama, da, ali nikada u onim za trudnice..."
     De Soja je čekao.
     "Bila je široka oko jedan klik sa puno njihovih paučinastih kula od bambusa za nisku gravitaciju, u najvećem delu središnjeg prostora, oče. Unutrašnja školjka nije bila kružna niti glatka, već je manje-više pratila oblik spoljašnjosti stene, znate."
     "Krompir", reče otac kapetan De Soja.
     "Da, ser. I unutra je bilo puno rupa i kratera, oče. Mnogo jama i pećina na sve strane... valjda kao legla za trudnice Proteranih."
     De Soja klimnu glavom u tami i baci pogled na hronometar, zapitavši se hoće li inače koncizni narednik doći do sagledanih grehova u ovoj priči pre nego što budu morali da prepuste ispovedaonicu za potrebe translacije u C-plus.
     "To za Proterane mora da je bio pravi haos, oče... sa urlanjem ciklona dok je stena gubila pritisak i čitava atmosfera hrlila napolje kroz dve raznesene vazdušne komore kao voda kroz odvod kade, sa vazduhom punim otpadaka, prašine i Proteranih koji su leteli kao lišće u oluji. Bile su nam uključene spoljnje slušalice, oče, i buka je bila neverovatna sve dok se vazduh nije toliko razredio da više nije mogao da je prenosi - urlanje vetra, vrištanje Proteranih, pucketanje njihovih i naših lasera poput gomile gromobrana, eksplozije ručnih plazma bombi i odbijanje zvuka u toj velikoj plamenoj pećini, sa odjecima koji su trajali minutima - bilo je to bučno, oče."
     "Da", reče otac kapetan De Soja u tami.
     Narednik Gregorijus ponovo udahnu. "U svakom slučaju, oče, naređenja su bila da donesemo po dva uzorka od svega... odrasle mužjake, prilagođene svemiru, neprilagođene; odrasle ženke, trudne i neoplođene; par klinaca Proteranih, pretpubertetskog uzrasta, i bebe... oba pola. I tako se Kligeov i moj odred dao na posao, omamljujući ih i pakujući. Bilo je taman dovoljno gravitacije na unutrašnjoj površini stene... jedna desetina g... da vreće ostanu tamo gde smo ih ostavili."
     Za trenutak zavlada tišina. Otac kapetan De Soja upravo se spremao da progovori, da ovo ispovedanje privede kraju, kada narednik Gregorijus šapnu kroz zastor i tamu koja ih je razdvajala.
     "Izvinite, oče, znam da sve ovo znate. Samo... teško je... u svakom slučaju, to je bio gadan deo, oče. Većina Proteranih koji nisu bili modifikovani... prilagođeni svemiru... bila je mrtva ili je u tom trenutku umirala. Od dekompresije, laserske vatre ili bombi. Nismo koristili štapove sa zracima smrti koje smo zadužili. Ni Klige ni ja nismo momcima ništa rekli... naprosto, niko od nas to nije koristio.
     E sad, ti prilagođeni Proterani pretvorili su se u anđele, tela su im postala sasvim sjajna kada su aktivirali lična zaštitna polja. Tamo unutra nisu mogli sasvim da razviju krila, naravno, a ne bi im vredelo ni da su mogli... nije bilo sunčeve svetlosti koju bi uhvatili, a jedna desetina g bila je prevelika da bi je savladali čak i da je bilo ikakvog solarnog vetra... ali svejedno su se pretvorili u anđele. Neki od njih pokušali su da upotrebe krila kao oružje protiv nas."
     Narednik Gregorijus se oglasi grubim zvukom koji je mogao biti parodija kikota. "Mi smo imali polja sile klase četiri, oče, a oni su lupali po nama tim paučinastim krilima... U svakom slučaju, spalili smo ih i poslali po troje iz svakog odreda sa spakovanim uzorcima, a Klige i ja poveli smo svaki po preostalu dvojicu momaka da počistimo pećine kao što nam je bilo naređeno..."
     De Soja je čekao. Preostalo je manje od minuta do trenutka kada će morati da okonča ovu ispovest.
     "Znali smo da je ta stena porodilište, oče. Znali smo... svi znaju... da Proterani, čak i oni koji su pustili mašine u svoje ćelije i krv i koji čak više i ne izgledaju ljudski... nisu naučili kako da omoguće svojim ženkama da nose i rode decu u čistoj nultoj gravitaciji i pri jakom zračenju, oče. Znali smo da je ta stena porodilište kada smo ušli u prokleti asteroid... izvinite, oče..."
     De Soja ostade nem.
     "Ali bez obzira na to, oče... te pećine bile su kao kuće... sa krevetima, kabinama, vid-kompletima ravnog ekrana i kuhinjama... ne sa onim stvarima koje obično mislimo da Proterani imaju, oče. Ali najveći broj tih pećina bile su..."
     "Dečje sobe", reče otac kapetan De Soja.
     "Da, ser. Dečje sobe. Sa krevecima i bebicama unutra... nisu to bila čudovišta Proteranih, oče, ne one blede, sjajne stvari protiv kojih se borimo, niti oni prokleti Luciferovi anđeli sa krilima dugačkim stotinama klika na zvezdanom svetlu... naprosto... bebice. Na stotine njih, oče. Na hiljade. Pećina za pećinom. Većina prostorija već je izgubila pritisak, što je mališane pobilo tamo gde su ležali. Neka telašca bila su raznesena gubitkom pritiska, ali većina ih je bila čvrsto ušuškana. Ipak, neke sobe još su imale vazduha, oče. Razneli smo vrata i probili se unutra. Majke... žene u haljinama, trudnice raščupane pri jednoj desetini gravitacije... napale su nas noktima i zubima, oče. Prenebregavali smo ih sve dok ih olujni vetar nije odneo ili dok nisu pomrle od gušenja, ali neke bebe... mnoge, oče... bile su u onim malim plastičnim respiratornim kutijama..."
     "U inkubatorima", reče otac kapetan De Soja.
     "Da", šapnu narednik Gregorijus, konačno zamorenim glasom. "I pitali smo preko uskog snopa šta žele da radimo sa njima? Sa čitavim tim mnoštvom beba Proteranih u inkubatorima. A zapovednica Barns-Avni odgovorila nam je..."
     "Da nastavite", šapnu otac kapetan De Soja.
     "Da, oče... i tako smo mi..."
     "Izvršili naređenja, naredniče."
     "I tako smo upotrebili poslednje bombe u tim dečjim sobama, oče. A kada su nam ponestale plazma bombe, zasuli smo inkubatore laserima. Sobu za sobom, pećinu za pećinom. Plastika se istopila oko beba, prekrila ih. Ćebad se zapalila. Kutije mora da su bile hranjene čistim O 2, oče, pošto je veliki broj njih eksplodirao kao same bombe... morali smo da aktiviramo polja u odelima, oče, pa čak i tada... trebalo mi je dva sata da očistim borbeni oklop... ali najveći broj inkubatora nije eksplodirao, oče, samo su goreli kao suvo drvo, goreli kao baklje, sve je u njima jarko gorelo kao u malim pećima. I tada su već sve prostorije i pećine bile u vakuumu, ali kutije... mali inkubatori... i dalje su imali atmosferu dok su goreli... a mi smo isključili spoljne slušalice, ser. Svi smo to uradili. Ali nekako smo i dalje mogli da čujemo vrisku i plač kroz zaštitna polja i šlemove. Još to čujem, oče..."
     "Naredniče", reče De Soja, glasom oštrim i zapovednički ravnim.
     "Da, ser?"
     "Izvršavali ste naređenja, naredniče. Svi smo izvršavali naređenja. Njegova Svetost odavno je objavio da su Proterani predali svoju ljudskost nanospravama koje puštaju u svoju krv, promenama koje su izvršili na hromozomima..."
     "Ali, vrištanje, oče..."
     "Naredniče... Vatikansko Veće i Sveti Otac objavili su da je ovaj krstaški pohod neophodan ukoliko ljudska porodica misli da se sačuva pred pretnjom Proteranih. Dobili ste naređenja. Izvršili ste ih. Mi smo vojnici."
     "Da, ser", šapnu narednik u tami.
     "Nemamo više vremena, naredniče. Razgovaraćemo o ovome kasnije. Za sada, želim da okajete grehe... ne zato što ste se poneli kao vojnik i izvršili naređenja, već zato što ste u ta naređenja posumnjali. Pedeset zdravomarija, naredniče, i stotinu očenaša. I želim da se molite zbog ovoga... da se veoma usrdno molite kako biste shvatili."
     "Da, oče."
     "A sada izgovorite iskreno molitvu pokajanja... samo brzo..."
     Kada su reči izgovorene šapatom počele da dopiru kroz zastor, otac kapetan De Soja podigao je ruku u blagoslovu i dao mu oprost. "Ego te absolvo..."
     Osam minuta kasnije, otac-kapetan i njegova posada ležali su u ležajevima za ubrzavanje/komorama za vaskrsavanje dok se Rafaelov Gideonov pogon aktivirao, prenoseći ih trenutno u ciljni sistem Mamon kroz strašnu smrt i sporo, bolno ponovno rođenje.

 Veliki inkvizitor umro je i otišao u pakao.
     Bila je to tek njegova druga smrt praćena vaskrsenjem i on nije uživao nitu u jednom od ta dva iskustva. A Mars jeste bio pakao.
     Džon Domeniko kardinal Mustafa i njegov kontigent od dvadeset jednog člana uprave i obezbeđenja Svete Kancelarije - uključujući i nezamenljivog ađutanta, oca Farela - otputovali su do sistema Stare Zemlje novim zvezdanim brodom-arhanđelom po imenu Džibril i dobili velikodušna četiri dana posle vaskrsavanja da se oporave i mentalno priberu pre nego što započnu sa poslom na samoj površini Marsa. Veliki inkvizitor je čitao i bio dovoljno upoznat sa crvenom planetom da bi doneo nepokolebljivi zaključak - Mars je bio pakao.
     "U stvari", odgovorio je otac Farel kada je Veliki inkvizitor prvi put pomenuo svoj zaključak o Marsu kao paklu, "jedna od preostalih planeta u ovom sistemu... Venera... bolje odgovara tom opisu, Vaša Ekselenciju. Temperature ključanja, pritisci koji mrve, jezera tečnog metala, vetrovi siline raketnih izduvnih gasova..."
     "Zaveži", rekao je Veliki inkvizitor uz umorni pokret rukom.
     Mars: prvi svet koji je ljudska rasa kolonizovala uprkos niskom plasmanu od 2,5 na staroj Solmevljevoj lestvici, prvi pokušaj teraformiranja, prvo neuspelo teraformiranje - svet zaobiđen posle smrti Stare Zemlje u crnoj rupi zahvaljujući Hokingovom pogonu, zahvaljujući imperativima Hedžire, zahvaljujući tome što niko nije želeo da živi na zarđaloj kugli stalnog mraza kada je Galaksija nudila gotovo beskonačan broj lepših, zdravijih, za život pogodnijih svetova.
     Vekovima posle smrti Stare Zemlje, Mars je bio tako zabačena planeta da Mreža Svetova nije tamo postavila portale dalekobacača - pustinjska planeta zanimljiva samo za siročad Nove Palestine (legendarni pukovnik Fedman Kasad bio je rođen tamo, u palestinskoim logorima za preseljenja, saznao je Mustafa sa iznenađenjem) i za zen hrišćane koji su se vratili u Basen Helas da bi sprovodili prosvetljenje učitelja Šrodera kod Zen Masiva. Oko jedan vek činilo se da će ogroman projekt teraformiranja delovati - mora su ispunila džinovske basene nastale udarima, a papratnice su bujale duž reke Marineris - ali onda je došlo do povlačenja, nije bilo para za borbu protiv entropije i došlo je sledeće ledeno doba za novih šezdeset hiljada godina.
     Na vrhuncu civilizacije Mreže Svetova, vojno krilo Hegemonije, SILA, donelo je dalekobacače na crveni svet i napravilo saće staništa u najvećem delu ogromnog vulkana, Mons Olimpusa, za svoju Olimpijsku školu komande. Marsova izolovanost od trgovine i kulture Mreže dobro je poslužila SILI i planeta je ostala vojna baza sve do Pada dalekobacača. U veku posle Pada, ostaci SILE formirali su surovu vojnu diktaturu - takozvanu Marsovsku Ratnu Mašinu - koja je vladala sve do sistema Kentaura i Tau Cetusa, i mogla je lako postati semeni kristal drugog međuzvezdanog carstva da nije stigao Paks, brzo savladao marsovske flote, oterao Ratnu Mašinu natrag u sistem Stare Zemlje, oterao razbaštinjene gospodare rata da se kriju među ruševinama orbitalnih baza SILE i u starim tunelima ispod Mons Olimpusa, zamenivši prisustvo Ratne Mašine u sistemu Stare Zemlje bazama Flote Paksa u pojasu asteroida i između Jupiterovih meseca, da bi konačno poslao misionare i guvernere Paksa na pacifikovani Mars.
     Malo je toga na planeti rđe preostalo misionarima za preobraćivanje ili Paksovim administratorima za vladanje. Vazduh se proredio i postao hladan; veliki gradovi opljačkani su i napušteni; velike peščane oluje simumi ponovo su duvale od pola do pola; zaraze i pošasti vrebale su u ledenoj pustinji i desetkovale - ili još gore satirale - poslednje grupe nomada koji su bili potomci nekada plemenite rase Marsovaca; a sada jedva da je nešto više od bodljikavog kaktusa raslo tamo gde su davno cvetali voćnjaci jabuka i polja jagoda.
     Začudo, preživelo je i napredovalo upravo društvo tlačenih i zlostavljanih Palestinaca na zaleđenoj visoravni Tarsis. Siročad Nuklearne Dijaspore iz 2038. prilagodila se teškom životu na Marsu i proširila islamsku kulturu među mnogim preživelim nomadskim plemenima i slobodnim gradovima-državama u vreme dolaska misionara Paksa. Novi Palestinci, koji su duže od jednog veka odbijali poslušnost bezobzirnoj Marsovskoj Ratnoj Mašini, nisu pokazali zanimanje za predaju svoje autonomnosti Crkvi.
     I upravo se u palestinskoj prestonici Arafat-kafijeh pojavio Šrajk i pobio stotine... možda i hiljade... ljudi.
     Veliki inkvizitor posavetovao se sa svojim ađutantima, sastao sa zapovednicima Flote Paksa na orbiti i spustio se u punoj pratnji. Glavna svemirska luka u prestonici Svetog Malahije zatvorena je za svaki saobraćaj osim vojnog - što i nije bila velika šteta, pošto nijedan putnički ili trgovački padobrod nije bio predviđen u čitavoj sledećoj marsovskoj nedelji. Šest napadačkih brodova prethodilo je padobrodu Velikog inkvizitora, i kada je kardinal Mustafa stupio na tle Marsa - ili na asfalt Paksa, ako ćemo tačno - stotinu vojnika švajcarske garde i komandosa Svete Kancelarije okružilo je svemirsku luku. Zvanični marsovski odbor za doček, uključujući nadbiskupa Robsona i guvernera Kler Palo, pretražen je i ispitan zvučnim talasima pre nego što je dobio dozvolu za pristup.
     Iz svemirske luke, grupa Svete Kancelarije odvezena je površinskim šatlovima kroz ulice u raspadanju do novoizgrađene Paksove guvernerske palate na rubu Svetog Malahija. Obezbeđenje je bilo jako. Osim ličnog obezbeđenja Velikog inkvizitora, marinaca Flote Paksa, guvernerovih vojnika i nadbiskupovog kontigenta švajcarske garde, tu je bio i bojni puk oklopne pešadije teritorijalne garde, ulogoren oko palate. Tamo su Velikom inkvizitoru pokazani dokazi o Šrajkovom prisustv dve nedelje ranije na visoravni Tarsis.
     "Ovo je apsurdno", rekao je Veliki inkvizitor u noći pre leta na mesto Šrajkovog napada. "Svi ti holoi i video snimci stari su dve nedelje i snimljeni su sa velike visine. Vidim tih par holoa nečega što mora da je Šrajk i nekoliko zamućenih prizora pokolja. Vidim fotose tela Paksovih ljudi i milicije pronađenih pri ulasku u grad. Ali gde su lokalni stanovnici? Gde su očevici? Gde je dve hiljade sedam stotina stanovnika Arafat-kafijeha?"
     "Ne znamo", reče guverner Kler Palo.
     "Javili smo Vatikanu pomoću arhanđela-sonde, i kada se sonda vratila, saopšteno nam je da ne diramo dokaze", reče nadbiskup Robson. "Rečeno nam je da čekamo vaš dolazak."
     Veliki inkvizitor zavrte glavom i diže ravnu foto-sliku. "A šta je ovo?" upita on. "Baza Flote Paksa u predgrađu Arafat-kafijeha? Ova svemirska luka novija je nego u Svetog Malahiju."
     "To nije Flota Paksa", reče kapetan Volmak, zapovednik Džibrila i novi komandant udarne jedinice u sistemu Stare Zemlje. "Mada procenjujemo da je trideset do pedeset padobrodova dnevno koristilo ovo mesto u nedelji pre pojavljivanja Šrajka."
     "Trideset do pedeset padobrodova dnevno", ponovi Veliki inkvizitor. "A nije Flota Paksa. Ko onda?" On se namršti na nadbiskupa Robsona i guvernerku.
     "Merkantilus?" nastavi Veliki inkvizitor pošto niko nije progovarao.
     "Ne", reče nadbiskup posle par trenutaka. "Merkantilus nije."
     Veliki inkvizitor prekrsti ruke i sačeka.
     "Padobrodove je zakupio Opus Dei", reče guverner Palo tanušno.
     "Za koju svrhu?" upita Veliki inkvizitor. Samo je stražarima Svete kancelarije bilo dozvoljeno da budu u ovom krilu palate i oni su stajali u razmacima od po šest metara duž kamenog zida.
     Guverner raširi ruke. "Ne znamo, Ekselencijo."
     "Domeniko", reče nadbiskup, čiji je glas blago podrhtavao, "rečeno nam je da ne pitamo."
     Veliki inkvizitor ljutito stupi napred. "Rečeno da ne... ko vam je to rekao? Ko to ima ovlašćenja da naredi predsedavajućem nadbiskupu i guverneru Paksa na jednom svetu 'da se ne mešaju'?" Njegov gnev je proključao. "Za ime Hristovo! Ko ima takvu moć?"
     Nadbiskup diže izmučene, ali prkosne oči prema kardinalu Mustafi. "Za ime Hristovo... baš tako, Ekselencijo. Predstavnici Opus Dei imali su zvanične disključeve Pontificijske komisije za pravdu i mir", reče on. "Rečeno nam je da je to stvar bezbednosti u Arafat-kafijehu. Rečeno nam je da nas se to ne tiče. Rečeno nam je da se ne mešamo."
     Veliki inkvizitor oseti kako mu u lice navire jedva obuzdani bes. "Pitanja bezbednosti na Marsu ili bilo gde u Paksu spadaju u nadležnost Svete Kancelarije!" odbrusi on. "Pontificijska komisija za pravdu i mir ovde nema ovlašćenja! Gde su predstavnici Komisije? Zbog čega nisu na ovom sastanku?"
     Guverner Kler Palo diže mršavu ruku i pokaza na ravni fotos u ruci Velikog inkvizitora. "Tamo, Ekselencijo. Tamo su zvaničnici Komisije."
     Kardinal Mustafa spusti pogled na sjajnu fotografiju. Obličja tela u beloj odeći videla su se na prašnjavim crvenim ulicama Arafat-kafijeha. Uprkos zrnastoj slici, bilo je očigledno da su tela unakažena u groteskne oblike i da su se nadula od raspadanja. Veliki inkvizitor tiho progovori, opirući se porivu da vrisne, a zatim da naredi da se ovi imbecili muče i streljaju. "Zašto", upita on tiho, "ti ljudi nisu vaskrsnuti i ispitani?"
     Nadbiskup Robson pokuša čak i da se osmehne. "To ćete videti sutra, Ekselencijo. To će vam sutra biti potpuno jasno."

EMV-i su na Marsu bili beskorisni. Za let do visoravni Tarsis koristili su letače Paksove službe bezbednosti. Bakljobrodovi i Džibril pratili su njihovo putovanje. Lovci-škorpioni leteli su u svemirsko/vazdušnoj borbenoj patroli. Dve stotine klika od visoravni, pet odreda marinaca spustilo se iz letača i odletelo napred na maloj visini, pročešljalo oblast akustičnim sondama i zauzelo borbeni položaj.
     Ništa se nije pomeralo u Arafat-kafijehu osim peska.
     Letači Svete Kancelarije prvi su se spustili i njihove noge za sletanje usadile su se u pesak tamo gde je nekada rasla trava u ovalnim gradskim ostrvima, dok su spoljnji brodovi uspostavljali i povezivali zaštitno polje klase šest zbog koga se činilo da zgrade oko trga trepere u jari. Marinci su se spustili u odbrambenom krugu sa nekadašnjim travnjacima kao uporištima. Sada su trupe guvernera Paksa i teritorijalne garde ušle da načine drugi perimetar na ulicama i uličicama oko trga. Nadbiskupovih osam švajcarskih gardista obezbedilo je krug neposredno izvan zaštitnog polja. Konačno je obezbeđenje Svete kancelarije Velikog inkvizitora nahrupilo niz rampe letača i uspostavilo unutrašnji perimetar klečećih prilika u crnim borbenim oklopima.
     "Čisto", začu se glas isturenog narednika marinaca preko taktičkog kanala.
     "Ništa se ne kreće niti je živo na kilometar od Lokacije Jedan", zastruga poručnik teritorijalne garde. "Ima tela na ulicama."
     "Ovde je čisto", reče kapetan švajcarske garde.
     "Potvrđujem da se ništa ne pomera u Arafat-kafijehu izuzev vaših ljudi", začu se glas kapetana Džibrila.
     "Potvrđeno", reče zapovednik Svete kancelarije bezbednosti Brauning.
     Iako se osećao budalasto i nezadovoljno, Veliki inkvizitor sišao je brzo niz rampu i prešao preko peščanih utrina. Raspoloženje mu nije popravila glupava osmotska maska koju je morao da nosi, sa kružnim pojačivačem prebačenim preko ramena poput otkačenog medaljona.
     Otac Farel, nadbiskup Robson, guverner Palo i gomila funkcionera potrčaše da sustignu kardinala Mustafu, dok je ovaj koračao kraj klečećih pripadnika obezbeđenja i carskim pokretom ruke naređivao da se u polju sila proseče portal. Prošao je bez obzira na proteste zapovednika Brauninga i drugih obličja u crnim oklopima koja su trčkarala za njim ne bi li ga sustigla. "Gde je prvi od..." započe Veliki inkvizitor dok je skakutao uskom uličicom naspram nekadašnjih travnjaka. Još se nije navikao na laku gravitaciju.
     "Odmah iza ovog ugla..." prodahta nadbiskup.
     "Stvarno bi trebalo da sačekamo da spoljnja polja budu..." reče guverner Palo.
     "Evo", reče otac Farel, pokazavši niz ulicu u koju su izišli.
     Grupa od petnaestoro stade tako brzo da su oni ađutanti i ljudi iz obezbeđenja pozadi jedva uspeli da ne udare u VIP-ovce napred.
     "Dragi Gospode", šapnu nadbiskup Robson i prekrsti se. Kroz providnu osmotsku masku lice mu je bilo vidno bledo.
     "Hriste!" promrmlja guverner Kler Palo. "Gledala sam holoe i fotose dve nedelje, ali... Hriste."
     "Ahh", reče otac Farel i kroči bliže prvom telu.
     Veliki inkvizitor mu priđe. On kleknu na crveni pesak. Zgrčena prilika u prašini izgledala je kao da je neko napravio apstraktnu skulpturu od mesa, kostiju i srži. Ne bi moglo da se prepozna kao ljudsko da nije bilo zuba koji su blistali u širom razjapljenim ustima i jedne šake koja je ležala u blizini u nestalnoj marsovskoj prašini.
     Trenutak kasnije, Veliki inkvizitor reče: "Jesu li strvožderi uradili deo ili ponajviše od ovoga? Lešinari, možda? Pacovi?"
     "Ne", reče major Pijet, površinski zapovednik guvernerove Flote Paksa. "Na visoravni Tarsis nema ptica otkad je atmosfera počela da se proređuje, pre dva veka. Pacovi... niti bilo šta drugo što se kreće... nije uhvaćeno na detektorima kretanja otkad se ovo dogodilo."
     "Ovo je uradio Šrajk", reče Veliki inkvizitor. Nije zvučao ubeđeno. Uspravio se, a onda krenuo do drugog tela. To je mogla biti žena. Izgledala je kao da je izvrnuta naopako i iseckana na komadiće. "I ovo?"
     "Mislimo da je tako", reče guverner Palo. "Milicija koja je pronašla sve ovo donela je kameru obezbeđenja; njome je snimljen holo od trideset osam sekundi koji smo vam prikazali."
     "Tamo se činilo da ima desetak Šrajkova koji ubijaju desetak ljudi", reče otac Farel. "Bilo je nejasno."
     "Duvala je peščana oluja", reče major Pijet. "A bio je samo jedan Šrajk... izučili smo pojedinačne slike. Naprosto se kretao kroz gomilu toliko brzo da je izgledalo kao da postoji više stvorenja."
     "Kretao se kroz gomilu", promrmlja Veliki inkvizitor. On kroči preko trećeg tela koje je moglo biti dete ili neka niska žena. "I radio ovo."
     "Radio ovo", reče guverner Palo. Ona pogleda nadbiskupa Robsona koji se pomerio do zida da bi se tamo oslonio.
     U ovom delu ulice nalazilo se dvadeset do trideset tela.
     Otac Farel kleknu i pređe rukom u rukavici preko prsa i grudne šupljine prvog leša. Meso je bilo zaleđeno, kao i krv koja je padala u crnom ledopadu. "I nigde nema ni traga kruciformi?" upita on tiho.
     Guverner Palo odmahnu glavom. "Ne u dva tela koja je milicija vratila radi vaskrsavanja. Ni traga kruciformi. Da je postojao ijedan ostatak... čak i milimetarski čvorić ili komad vlakna u moždini ili..."
     "Znamo to", odbrusi Veliki inkvizitor, dovršivši objašnjenje.
     "Veoma neobično", reče biskup Erdl, stručnjak Svete kancelarije za tehniku vaskrsavanja. "Po mom saznanju, nikada nije postojao slučaj kada je telo ostavljeno u ovom stanju, a da nismo mogli da pronađemo ostatak kruciforme u lešu. Guverner Palo je, naravno, u pravu. Čak i najmanji komadić kruciforme jeste sve što je neophodno za Sakrament Vaskrsavanja."
     Veliki inkvizitor stade da pregleda telo koje je bilo bačeno na gvozdenu ogradu dovoljno snažno da bude probodeno na desetak mesta. "Izgleda da je Šrajk tražio kruciforme. Istrgnuo je i poslednji njihov delić iz leševa."
     "Nemoguće", reče biskup Erdl. "Naprosto, nemoguće. U ćelijskim čvornim ekstenzijama ima više od pet stotina metara mikrovlakana..."
     "Nemoguće", saglasi se Veliki inkvizitor. "Ali kada budemo preneli natrag ova tela, kladim se da se nijedno neće moći vaskrsnuti. Šrajk im je možda iščupao srca, pluća i grla, ali ono što je tražio bile su njihove kruciforme."
     Zapovednik obezbeđenja Brauning obiđe oko ugla sa pet vojnika u crnim oklopima. "Ekselencijo", reče on na taktičkom kanalu tako da to samo Veliki inkvizitor može da čuje. "Najgori je onaj blok... onamo."
     Procesija krenu za čovekom u crnom oklopu, ali sporo, nevoljno.

Popisali su 362 tela. Mnoga su bila na ulicama, ali većina ih je bila u gradskim zgradama ili u šupama, hangarima i svemirskim letelicama u novoj svemirskoj luci na rubu Arafat-kafijeha. Snimljeni su holoi i ekipa Svete kancelarije za sudsku medicinu preuzela je stvar, beležeći svaku lokaciju pre odnošenja tela u mrtvačnicu baze Paksa kod Svetog Malahija. Zaključeno je da su sva tela pripadala ljudima sa drugog sveta - to jest, među njima nije bilo lokalnih Palestinaca niti marsovskih domorodaca.
     Svemirska luka najviše je intrigirala stručnjake Flote Paksa.
     "Osam padobrodova opsluživalo je samo polje", rekao je major Pijet. "To je ozbiljan broj. Svemirska luka Svetog Malahija koristi samo dva." On diže pogled prema ljubičastom nebu Marsa. "Pod pretpostavkom da su brodovi obavljali letove od sopstvenih padobrodova i do njih - najmanje po dva za svaki, ako su u pitanju teretnjaci - onda ovde imamo vrlo ozbiljnu logistiku."
     Veliki inkvizitor pogleda nadbiskupa Marsa, ali Robson samo diže ruke. "Nismo znali ništa o tim operacijama", reče niski muškarac. "Kao što sam već objasnio, to je bio projekt Opus Dei."
     "Pa", reče Veliki inkvizitor, "koliko ja mogu da vidim, čitavo osoblje Opus Dei je mrtvo... zaista, nepovratno mrtvo... tako da je stvar sada u nadležnosti Svete kancelarije. Nemate pojma zbog čega su sagradili tu luku? Zbog teških metala, možda? Je li ovo nekakva rudarska operacija u potrazi za mineralima?"
     Guverner Palo odmahnu glavom. "Ovaj svet je prekopan pre više od hiljadu godina. Nije ostalo nekih metala u količinama vrednim prevoza. Nema ni minerala koji bi opravdali utrošak lokalnog vremena na njihovo kopanje, a kamoli vremena Opus Dei."
     Major Pijet diže vizir i protrlja čekinje na bradi. "Nešto se ovde prevozilo u velikim količinama, Ekselencijo. Osam padobroda... sofisticirani sistem prevoza... automatsko obezbeđenje."
     "Da Šrajk... ili ko god bio... nije uništio kompjutere i sisteme podataka..." započe zapovednik Brauning.
     Major Pijet odmahnu glavom. "Nije to uradio Šrajk. Kompjuteri su već bili uništeni podmetnutim eksplozivom i veštačkim DNK virusima." On se obazre u praznoj upravnoj zgradi. Crveni pesak već je pronašao put unutra kroz portale i spojeve. "Pretpostavljam da su ovi ljudi uništili svoje podatke pre nego što je Šrajk došao. Mislim da su se upravo spremali da odu. Zbog toga su padobrodovi bili u fazi koja prethodi lansiranju... a brodski kompjuteri bili su im podešeni za polazak."
     Otac Farel klimnu glavom. "Ali sve što imamo jesu orbitalne koordinate. Nema podataka o tome sa kim ili sa čim su tamo nameravali da se sastanu."
     Major Pijet pogleda kroz prozor peščanu oluju koja je tamo duvala. "Na onom parkiralištu nalazi se dvadeset površinskih autobusa", promrmlja on kao da govori sebi. "Svaki može da preveze do osamdeset ljudi. Malo preterano logistički gledano, ako je kontigent Opus Dei ovde brojao samo trista šezdesetak ljudi čija smo tela pronašli."
     Guverner Palo se namršti i prekrsti ruke. "Ne znamo koliko je ovde bilo ljudtsva Opus Dei, majore. Kao što ste istakli, podaci su uništeni. Možda ih je bilo na hiljade.."
     Zapovednik Brauning stupi u krug VIP-ovaca. "Izvinite, guverneru, ali kasarne zatečene ovde u perimetru polja mogle su da posluže za smeštaj oko četiri stotine ljudi. Mislim da je major možda u pravu... može se smatrati da je čitavo osoblje Opus Dei na broju među telima koja smo pronašli."
     "Ne možete biti sigurni u to, zapovedniče", reče guverner Palo, nezadovoljnim glasom.
     "Ne, madam."
     Ona mahnu prema peščanoj oluji koja je gotovo sasvim sakrila parkirane autobuse. "A mi imamo dokaze da im je trebao prevoz za mnogo više ljudi."
     "Možda su oni bili prethodnica", reče zapovednik Brauning. "Možda su pripremali mesto za mnogo veću populaciju."
     "Zbog čega su onda uništili sve podatke i ograničene AI?" upita major Pijet. "Zašto izgleda kao da su se spremali da zauvek odu odavde?"
     Veliki inkvizitor stupi u krug i diže ruku u crnoj rukavici. "Za sada ćemo završiti sa spekulacijama. Sveta kancelarija sutra će početi da uzima izjave i da vrši ispitivanja. Guverneru, smemo li da koristimo vašu kancelariju u palati?"
     "Naravno, Ekselencijo." Palo spusti lice, da bi pokazala poštovanje ili sakrila oči, ili i jedno i drugo.
     "Vrlo dobro", reče Veliki inkvizitor. "Zapovedniče, majore, pozovite letače. Ostavićemo ovde ekipu za sudsku medicinu i radnike mrtvačnice." Kardinal Mustafa pogleda oluju koja se pogoršavala. Njen urlik sada se mogao čuti i kroz deset slojeva plastike prozora. "Koja je lokalna reč za ovu peščanu oluju?"
     "Simum", reče guverner Palo. "Oluje su nekada pokrivale čitav svet. Svake marsovske godine sve više jačaju."
     "Lokalni stanovnici tvrde da su to stari marsovski bogovi", šapnu nadbiskup Robson. "Da ponovo uzimaju ono što im pripada."

Manje od četrnaest svetlosnih godina od sistema Stare Zemlje, iznad sveta po imenu Vitus-Grej-Balianus B, zvezdani brod koji se nekada zvao Rafael, a sada nije imao ime, završio je kočenje i ulazak u geosinhronu orbitu. Četiri živa stvora u njemu lebdela su pri nultoj gravitaciji, pogleda prikovanih za sliku pustinjskog sveta na komandnoj tabli.
     "Koliko su pouzdani podaci naših očitavanja o nedavnim poremećajima polja dalekobacača?" upita žena po imenu Scila.
     "Pouzdaniji od većine drugih tragova", reče žena koja je izgledala kao njena bliznakinja, Radamant Nemes. "Proverićemo."
     "Da počnemo nekom bazom Paksa?" upita muškarac po imenu Gajgs.
     "Najvećom", reče Nemes.
     "To će biti baza Paksa Bombasino", reče Brajareus, proverivši šifru na komandnoj tabli. "Severna polulopta. Duž središnjeg kanala-saobraćajnice. Populacija..."
     "Nije važno kolika je populacija", prekinu ga Radamant Nemes. "Važno je samo da li su dete Anea, android i onaj gad Endimion prošli tuda."
     "Padobrod je spreman", reče Scila.
     Zavrištali su u atmosferu, isturili krila odmah pošto su prešli preko terminadora, upotrebili šifru vatikanskog ključa preko primopredajnika da bi sebi obezbedili nesmetano sletanje i spustili se među Škorpione, letače za prevoz trupa i oklopne EMV-e. Zajapureni poručnik pozdravio ih je i otpratio do kancelarije zapovednika baze.
     "Kažete da pripadate plemenitoj gardi?" upita zapovednik Solznjikov, zagledajući im istovremeno lica i podatke očitavanja interfaze na disključu.
     "To smo već rekli", odgovori Radamant Nemes bezbojnim glasom. "Naši papiri, čipovi sa naređenjima i disključ to su već rekli. Koliko vam je ponavljanja potrebno, zapovedniče?"
     Solznjikovljevo lice i vrat zacrveneše se iznad visokog okovratnika tunike. On spusti pogled na holo interfaze umesto da odgovori. Tehnički, ovi oficiri plemenite garde - pripadnici novih egzotičnih papinih jedinica - mogli su da se postave kao njegovi pretpostavljeni. Tehnički, mogli su da ga streljaju ili ekskomuniciraju, pošto su njihovi činovi vođe kohorte kombinovali moć Flote Paksa i Vatikana. Tehnički - prema tekstu i šifri prioriteta u disključu - mogli su da se postave kao pretpostavljeni planetnom guverneru ili da diktiraju politiku Crkve predsedavajućem nadbiskupu sveta. Tehnički, Solznjikov bi najradije želeo da se te blede nakaze nikada nisu pojavile na njegovom zabačenom svetu.
     Zapovednik se usiljeno osmehnu. "Naše snage su vam na raspolaganju. Šta mogu da učinim za vas?"
     Mršava, bleda žena po imenu Nemes diže holokarticu iznad zapovednikovog stola i aktivira je. Iznenada, glave troje ljudi u prirodnoj veličini zalebdeše u prostoru između njih - ili radije, dvoje ljudi, pošto je treće lice očigledno pripadalo nekom androidu-plavokošcu.
     "Nisam znao da je u Paksu preostalo androida", reče Solznjikov.
     "Imate li izveštaje o pojavljivanju bilo koga od ovih troje na vašoj teritoriji, zapovedniče?" upita Nemes, prenebregnuvši njegovo pitanje. "Verovatno bi bilo javljeno da su se pojavili negde duž glavne reke koja teče od vašeg severnog pola do polutara."
     "To je, zapravo, kanal..." započe Solznjikov i zaćuta. Niko od njih četvoro nije izgledao kao da ga zanimaju ćaskanje ili nepotrebne informacije. On pozva svog ađutanta, pukovnika Vinaru, u kancelariju.
     "Njihova imena?" upita Solznjikov, dok je Vinara stajao sa spremnim komlogom.
     Nemes izgovori tri imena koja zapovedniku nisu ništa značila.
     "To nisu lokalna imena", reče on dok je pukovnik Vinara proveravao podatke. "Pripadnici domorodačke kulture - nazivaju sebe Helikoid Amojetovog Spektra - obično akumuliraju imena onako kako je moj lovački pas na Patopi sakupljao krpelje. Vidite, imaju te trostrane bračne aranžmane koji..."
     "Ovo nisu lokalni stanovnici", prekinu ga Nemes. Tanke usne izgledale su joj beskrvno kao i ostatak bledog lica iznad crvenog okovratnika uniforme. "Oni su sa drugog sveta."
     "Ahh, dobro", reče Solznjikov sa olakšanjem zbog toga što neće morati da se bakće sa tim nakazama iz plemenite garde duže od minut ili dva, "onda vam ne možemo pomoći. Vidite, Bombasino je jedina svemirska luka na Vitus-Grej-Balianusu B. koja radi, sada, pošto smo zatvorili domorodačku luku u Keroa Tambatu, i izuzev nekoliko svemirskih putnika koji završe u našoj brigadi, ovde uopšte nema imigracije. Svi lokalni stanovnici pripadaju Helikoidi Spektra... i, pa... oni vole boje, svakako, ali android bi štrčao među njima kao... Pa, pukovniče?"
     Pukovnik Vinara diže pogled sa pretrage baze podataka. "Ni slike ni imena ne odgovaraju ničemu u našim podacima, izuzev opšteg biltena izdatog preko Flote Paksa pre oko četiri i po standardne godine." On upitno pogleda plemenite gardiste.
     Nemes i njeni srodnici zurili su u njega bez komentara.
     Zapovednik Solznjikov raširi ruke. "Žao mi je. Bili smo zauzeti poslednje dve lokalne nedelje velikom vojnom vežbom kojom ovde upravljam, ali da je ovuda prošao iko sa odgovarajućim opisom..."
     "Ser", reče pukovnik Vinara, "bila su tu ona četiri odbegla člana posade."
     Proklet da si! pomisli Solznjikov. Plemenitim gardistima reče: "Četiri člana posade Merkantilusa pobegla su sa broda radije nego da se suoče sa optužbama za korišćenje zabranjenih droga. Koliko se sećam, svi su bili muškarci, svi u svojim šezdesetim godinama, a" - tu se značajno okrenu pukovniku Vinari, pokušavajući da mu pogledom i tonom stavi do znanja da zaveže - "pronašli smo njihova tela u Velikoj Masnoj Mrlji, zar ne, pukovniče?"
     "Tri tela, ser", reče pukovnik Vinara, slep za signale svog komandanta. Ponovo je proveravao bazu podataka. "Jedan od naših letača srušio se blizu Keroa Tambata i Medicinari su poslali... ovaj... doktora Abni Molinu... da ode kanalom sa jednim misionarom da bi se pobrinula za povređenu posadu."
     "Do đavola, kakve to ima veze sa bilo čime, pukovniče?" odbrusi Solznjikov. "Ovi oficiri tragaju za tinejdžerkom, muškarcem tridesetih godina i androidom."
     "Da, ser", reče Vinara i podiže pogled sa komloga, trgnuvši se. "Ali doktor Molina je javila radiom da je lečila nekog bolesnog putnika sa drugog sveta u Prevodnici Čajld Lamond. Pretpostavili smo da je to bio četvrti član posade..."
     Radamant Nemes kroči napred tako brzo da se zapovednik Solznjikov nevoljno trgnu. Nešto u pokretima vitke žene nije bilo sasvim ljudsko.
     "Gde je Prevodnica Čajld Lamond?" upita Nemes.
     "To je obično selo duž kanala oko osamdeset klika južno odavde", reče Solznjikov. Okrenu se pukovniku Vinari kao da je njegov ađutant kriv za svu tu strku. "Kada će dovesti zarobljenika ovamo?"
     "Sutra ujutro, ser. Planirali smo da medicinski letač pokupi posadu u Keroa Tambatu tačno u šest ujutro, a onda svrati u..." Pukovnik zaćuta kada su se četiri oficira plemenite garde okrenula na petama i pošla prema vratima.
     Nemes zastade taman dovoljno da kaže: "Zapovedniče, očistite nam trasu leta odavde do Prevodnice Čajld Lamond. Idemo padobrodom."
     "Ah, to nije neophodno!" reče zapovednik, pogledavši ekran na stolu. "Taj član posade je uhapšen i biće doveden... hej!"
     Četiri oficira plemenite garde zadumbarala su niz stepenice ispred njegove kancelarije i pošla preko asfalta. Solznjikov jurnu na trem i viknu za njima: "Padobrodovi ovde nemaju dozvolu za operacije u atmosferi, izuzev kada je u pitanju sletanje u Bombasino. Hej! Poslaćemo letača! Hej! Taj član posade gotovo izvesno nije jedan od vaših... Pod stražom je... hej!"
     Četvorka se nije osvrtala dok je prilazila brodu, naređivala morfovanje eskalatora i nestajala kroz oplatu padobroda. Sirene se oglasiše u bazi i osoblje pojuri u skloništa dok se teški padobrod dizao na potisnicima, prebacivao na EM i ubrzavao prema jugu preko perimetra luke.
     "Jebote Isus Hrist", šapnu zapovednik Solznjikov.
     "Pardon, ser?" upita pukovnik Vinara.
     Solznjikov mu uputi pogled koji bi istopio olovo. "Smesta šalji dva borena letača... ne, neka bude tri. Hoću da u svakom letaču bude po odred marinaca. Ovo je naša teritorija i neću da ove anemične seronje iz plemenite garde rade bilo šta, makar to bilo i bacanje otpadaka, bez našeg odobrenja. Hoću da letači tamo stignu prvi i da se taj jebeni svemirac smesti u pritvor... naš pritvor... makar morali da izbubecaju svakog domoroca Helikoide Spektra odavde pa do Prevodnice Čajld Lamond. Jasno, pukovniče?"
     Vinara je mogao samo da zuri u svog zapovednik.
     "Kreći!" viknu zapovednik Solznjikov.
     Pukovnik Vinara krenu.

10.

     Bio sam budan čitave te duge noći i sledećeg dana, koprcao se od bola, odlazio u toalet i nosio aparaturu za infuziju, pokušavao bolno da mokrim, a onda proveravao taj besmisleni filter ne bih li ugledao ikakav trag kamena iz bubrega koji me je ubijao. Negde pred jutro, izmokrio sam ga.
     Za trenutak nisam mogao da poverujem. Bol je u proteklih pola sata bio slabiji, zapravo samo odjek bola iz mojih leđa i prepona, ali dok sam zurio u majušnu, crvenkastu stvar u kupastom filteru - nešto veću od zrna peska, ali daleko manju od šljunka - nisam mogao da poverujem da je to moglo da mi prouzrokuje takvu agoniju toliko mnogo sati.
     "Veruj", reče Anea dok je sedela na rubu ormarića i gledala kako navlačim natrag pižamu. "Obično nam najmanje stvari u životu prouzrokuju najviše bola."
     "Aha", rekoh ja. Znao sam, nekako, da Anea nije tu - da nikada ne bih mokrio tako ni pred kim, a kamoli pred tom devojkom. Halucinirao sam njeno prisustvo još od prve injekcije ultramorfa.
     "Čestitam", reče Anea-halucinacija. Osmeh joj je izgledao sasvim stvarno - to donekle nestašno, donekle zadirkujuće uzdizanje desne strane njenih usta na koje sam se navikao - i video sam da nosi pantalone od zelenog platna i belu pamučnu košulju koju je nosila često dok je radila na pustinjskoj vrelini. Ali isto tako sam video kroz nju i umivaonik i meke peškire.
     "Hvala", rekoh ja i odvukoh se da se sručim na krevet. Nisam mogao da verujem da se bol neće vratiti. U stvari, doktor Molina je rekla da je možda u pitanju i nekoliko kamenova.
     Anea je nestala kada su Dem Ria, Dem Loa i stražar ušli u sobu.
     "Oh, baš divno!" reče Dem Ria.
     "Tako nam je drago", reče Dem Loa. "Nadali smo se da nećete morati da idete u bolnicu Paksa na operaciju."
     "Digni desnu ruku ovamo", reče stražar. On me priveza lisicama za mesingano uzglavlje.
     "Zar sam zarobljenik?" upitah omamljeno.
     "Oduvek si to bio", progunđa stražar. Tamna koža znojila mu se pod vizirom šlema. "Sutra ujutro stiže letač da te pokupi. Ne bi' voleo da propustiš vožnju." On se vrati napolje u senku bačvastog drveta pred zgradom.
     "Ah", reče Dem Loa i dodirnu mi hladnim prstima ručni zglob sa lisicom. "Žao nam je, Role Endimione."
     "Niste vi krivi za to", rekoh ja, toliko umoran i opijen da me jezik nije sasvim slušao. "Bili ste veoma ljubazni. Tako ljubazni." Bol koji je jenjavao sprečavao me je da zaspim.
     "Otac Klifton doći će da razgovara sa vama. Je li to u redu?"
     U tom trenutku prihvatio bih sa podjednakom dobrodošlicom paukove-pacove koji bi mi grickali nožne prste kao i pomisao da ćaskam sa nekim sveštenikom-misionarom. Rekoh: "Naravno. Zašto ne?"