Devedeset svetlosnih godina odatle, u zvezdanom sistemu udaljenom samo tri svetlosne godine od Pacema, prvobitni Rafael prebacio se u stvarni svemir silinom koja bi izbila srž iz ljudskih kostiju, prosekla ljudske ćelije kao vrelo sečivo svetlucavu paučinu i razbacala ljudske neurone kao klikere na strmoj kosini. Radamant Nemes i njeni klonirani srodnici nisu uživali u tom osećaju, ali nisu ni ječali niti krivili lica.
     "Gde smo sada?" upita Nemes dok je posmatrala kako mrka planeta raste na ekranu. Rafael je usporavao pod 230 gravitacija. Nemes nije sedela na ležaju za ubrzanja, već je visila o podupiraču palube sa nehajnom lakoćom nekoga ko odlazi na posao punim površinskim autobusom.
     "Kod Svobode", reče jedan od njena dva muška srodnika.
     Nemes klimnu glavom. Niko od njih četvoro više nije progovarao sve dok se arhanđeo nije našao na orbiti i dok se padobrod nije otkačio i zaurlao kroz redak vazduh.
     "On će biti tu?" upita Nemes. Mikrovlakna su joj se pružala pravo iz slepoočnica do konzole padobroda.
     "Oh, da", reče Nemesina bliznakinja.
     Nekoliko ljudskih bića živelo je na Svobodi, ali posle Pada povukli su se u kupole od zaštitnih polja u zoni sumraka i nisu imali tehnologiju da prate arhanđela ili njegov padobrod. U ovom sistemu nije bilo baza Paksa. U međuvremenu, strana kamenog sveta okrenuta suncu ključala je tako da je olovo teklo kao voda, a na tamnoj strani retka atmosfera bila je na ivici smrzavanja. Međutim, ispod površine beskorisne planete pružalo se više od osam stotina kilometara tunela, i svaki hodnik imao je tačno trideset kvadratnih metara. Svoboda je bila jedan od devet svetova sa Lavirintom otkrivenih u ranim danima Hedžire i istraženih u doba Hegemonije. Hiperion je takođe bio jedan od tih devet svetova. Nijedno ljudsko biće - živo ili mrtvo - nije znalo za tajnu Lavirinta ili njegovih tvoraca.
     Nemes je upravljala padobrodom kroz snažnu oluju amonijaka na tamnoj strani; ostala je da lebdi na trenutak ispred ledene litice vidljive samo u infracrvenom polju i na ekranima sa pojačivačima, a onda je sklopila krila broda i krenula napred u četvrtasti otvor ulaza u Lavirint. Ovaj tunel skrenuo je jednom, a onda nastavio da se proteže kilometrima pravo. Duboki radar pokazivao je saće drugih prolaza ispod njega. Nemes je letela napred tri klika, skrenula levo na prvoj raskrsnici tunela, porinula pola kilometra ispod površine dok je putovala pet klika južno, a onda spustila brod.
     Ovde je infracrveno pokazivalo tragove toplote iz otvora sa lavom, a pojačivači na ekranima nisu pokazivali ništa. Namrštivši se na ponovnu radarsku sliku, Nemes uključi spoljna svetla padobroda.
     Koliko god je mogla da vidi duž beskrajno pravog hodnika, zidovi tunela bili su isklesani u niz vodoravnih kamenih ploča. Na svakoj ploči nalazilo se po jedno nago ljudsko telo. Ploče i tela nizali su se u tamu. Nemes baci pogled na sliku dubokog radara: niži nivoi takođe su bili puni ploča i tela.
     "Napolje", reče muški srodnik koji je izvukao Nemes iz lave na Božjem Gaju.
     Nemes se nije obazirala na vazdušnu komoru. Atmosfera nagrnu iz padobroda sa zamirućom rikom. U pećinama se osećao slabi pritisak - dovoljan da ne mora da se fazno pomera da bi preživela - ali vazduh je bio ređi nego na Marsu pre njegovog teraformiranja. Nemesini lični senzori pokazivali su da je temperatura stalna, na minus 162 stepena Celzijusa.
     Neka ljudska prilika bila je napolju i čekala obasjana reflektorima padobroda.
     "Dobro veče", reče Savetnik Albedo. Visoki muškarac bio je besprekorno odeven u sivo odelo skrojeno po ukusu Pacema. Komunicirao je neposredno na frekvenciji od 75 megaherca. Albedova usta nisu se pomerala, ali savršeni zubi videli su mu se dok se osmehivao.
     Nemes i srodnici sačekaše. Znala je da neće biti novih prekora niti kazni. Tri Sektora želela su je živu, u funkciji.
     "Devojka, Anea, vratila se u svemir Paksa", reče Albedo.
     "Gde?" upita Nemesina srodnica. U ravnim tonovima njenog glasa moglo se naslutiti nešto kao nestrpljivost.
     Savetnik Albedo raširi ruke.
     "Portal..." započe Nemes.
     "Nemoj nam sada ništa pričati", reče Savetnik Albedo. Osmeh mu nije silazio sa lica.
     Nemes se namršti na to. Tokom svih vekova Mreže Svetova Hegemonije, Tri Sektora Svesti Srži nisu pronašla način da koriste portal Praznine - tu trenutnu sponu koju su ljudi poznavali kao dalekobacač - bez ostavljanja traga moduliranih neutrina u matrici prevoja. "Nešto Drugo..." reče ona.
     "Naravno", reče Albedo. Odmahnu rukom kao da odbacuje beskorisni segment ovog razgovora. "Ali i dalje možemo da registrujemo vezu. Sigurni smo da je devojka među onima koji se vraćaju sa Stare Zemlje kroz staru mrežu dalekobacača."
     "Ima i drugih?" upita jedan od muškaraca.
     Albedo klimnu glavom. "Isprva nekoliko. Sada ih je više. Najmanje pedeset aktiviranja po poslednjem izveštaju."
     Nemes prekrsti ruke. "Da li mislite da Nešto Drugo okončava eksperiment sa Starom Zemljom?"
     "Ne", reče Albedo. On priđe najbližoj ploči i spusti pogled na nago ljudsko telo na njoj. To je bila neka mlada žena, ne starija od sedamnaest ili osamnaest standardnih godina. Imala je riđu kosu. Bleda koža i otvorene oči bile su joj prekrivene belim injem. "Ne", reče on ponovo. "Sektori su saglasni da se to vraća samo Aneina grupa."
     "Kako da je pronađemo?" upita Nemesina srodnica, očito razmišljajući naglas na frekvenciji od 75 megaherca. "Možemo da se prebacimo do svakog sveta koji je u vreme Hegemonije imao dalekobacač i da lično ispitamo portale dalekobacača."
     Albedo klimnu glavom. "Nešto Drugo može da prikrije odredište dalekobacača", reče on, "ali Srž je gotovo sigurna da ono ne može da prikrije činjenicu samog savijanja matrice."
     Gotovo sigurna. Nemes primeti neuobičajeni modifikator percepcija TehnoSrži.
     "Hoćemo da ti..." započe Albedo, pokazavši na njenu srodnicu. "Sektor Stabilnih nije ti dao ime, zar ne?"
     "Ne", reče Nemesina bliznakinja. Mlitave, tamne šiške padale su joj na bledo čelo. Tanke usne bile su lišene osmeha.
     Albedo se zakikota na frekvenciji od 75 megaherca. "Radamant Nemes morala je da ima ime kako bi prošla kao ljudski član posade na Rafaelu. Mislim da bi i vi ostali trebalo da dobijete imena, makar samo da bi meni bilo zgodnije." On pokaza na ženu. "Scila." Pokazavši zatim na jednog, pa onda drugog muškarca, on reče: "Gajgs. Brajareus."
     Niko od njih troje nije reagovao na svoje krštenje, ali Nemes je prekrstila ruke i rekla: "Da li vas ovo zabavlja, Savetniče?"
     "Da", reče Albedo.
     Oko njih, atmosfera izvučena iz padobroda uvijala se i kovitlala kao gusta magla. Muškarac čije je ime sada bilo Brajareus reče: "Zadržaćemo ovog arhanđela kao prevozno sredstvo i započeti pretraživanje svih svetova stare Mreže, i to najpre, kako pretpostavljam, svetova reke Tetis."
     "Da", reče Savetnik Albedo.
     Scila kucnu noktima po zamrznutoj tkanini svog kombinezona. "Sa četiri broda, pretraga bi bila četiri puta brža."
     "Očito", reče Albedo. "Postoje dva razloga zbog kojih smo odlučili da ne bude tako - od kojih je prvi to da Paks ima malo ovih brodova arhanđela na raspolaganju za pozajmljivanje."
     Nemes diže obrvu. "A otkad to Srž traži pozajmicu od Paksa?"
     "Otkad su nam potrebni njihov novac, fabrike i ljudski resursi za izgradnju brodova", reče Albedo ravno. "Drugi - i poslednji - razlog jeste to da želimo da vas četvoro budete zajedno u slučaju da sretnete nekoga ili nešto sa čime jedno od vas ne bi moglo da iziđe na kraj."
     Nemesina obrva ostade podignuta. Očekivala je neko pominjanje njenog neuspeha na Božjem Gaju, ali Gajgs je bio taj koji je progovorio: "Sa čime to u Paksu ne bismo mogli da iziđemo na kraj, Savetniče?"
     Čovek u sivom ponovo raširi ruke. Iza njega, isparenja magle kovitlala su se i najpre zaklanjala, zatim otkrivala bleda tela na pločama. "Sa Šrajkom", reče on.
     Nemes se oglasi nepristojnim zvukom na frekvenciji od 75 megaherca. "Sama sam pobedila to stvorenje", reče ona.
     Albedo odmahnu glavom. Izluđujući osmeh ostao je fiksiran. "Ne", reče on. "Nisi. Upotrebila si hiperentropijsku spravu koju smo ti dali da ga pošalješ pet minuta u budućnost. To nije isto kao da si ga pobedila."
     Brajareus reče: "Šrajk više nije pod kontrolom UI?"
     Albedo poslednji put raširi ruke. "Bogovi budućnosti više nam ne šapuću, moj skupi prijatelju. Njihov međusobni rat i zveket njihove bitke odjekuje unazad kroz vreme. Ako posao našeg boga treba da se obavi u naše vreme, onda moramo da ga obavimo sami." On pogleda četiri klona. "Da li su uputstva jasna?"
     "Da pronađemo devojku", reče Scila.
     "I?" upita savetnik.
     "Da je smesta ubijemo", reče Gajgs. "Bez oklevanja."
     "A ako se umešaju njeni sledbenici?" upita Albedo, sada sa širim osmehom, glasom koji je bio karikatura glasa ljudskog učitelja.
     "Da ih pobijemo", reče Brajareus.
     "A ako se pojavi Šrajk?" upita on, uz iznenadno nestajanje osmeha.
     "Da ga uništimo", reče Nemes.
     Albedo klimnu glavom. "Ima li nekih poslednjih pitanja pre nego što se raziđemo?"
     Scila reče: "Koliko ovde ima ljudi?" Ona mahnu prema pločama i telima.
     Savetnik Albedo dodirnu bradu. "Nekoliko desetina miliona na ovom svetu sa Lavirintom, u ovom odeljku tunela. Ali ovde ima još mnogo tunela." On se ponovo osmehnu. "I još osam svetova sa Lavirintom."
     Nemes lagano okrenu glavu, osmotrivši na raznim nivoima spektra uskovitlanu maglu i niz kamenih ploča koje su se gubile u daljini. Nijedno telo nije pokazivalo nikakav znak toplote iznad ambijentalne temperature tunela. "A ovo je delo Paksa", reče ona.
     Albedo se zakikota na frekvenciji od 75 megaherca. "Naravno", reče. "Zbog čega bi Tri Sektora Svesti ili naša buduća UI želela da skladišti ljudska tela?" On priđe telu mlade žene i kucnu po njenoj zaleđenoj dojci. Vazduh u pećini bio je suviše redak da bi preneo zvuk, ali Nemes zamisli zvuk kuckanja noktiju po hladnom mermeru.
     "Ima li još pitanja?" upita Albedo. "Čeka me važan sastanak."
     Bez reči na frekvenciji od 75 megaherca - ili na bilo kojoj drugoj frekvenciji - četiri klona okrenuše se i vratiše u padobrod.

 U mehuru kružnog taktičkog centra za sastanke na H.H.S. Urijelu bilo je okupljeno dvadeset oficira Paksa, uključujući i sve kapetane i izvršne oficire udarne jedinice GIDEON. Među tim izvršnim oficirima nalazio se i Zapovednik Hagan 'Hag' Libler. Star trideset šest standardnih godina, ponovo rođen posle krštenja na Renesansi Minor, potomak nekada velike slobodne porodice Libler čiji je posed prekrivao oko dva miliona hektara - Libler je svoj privatni život posvetio služenju Crkvi, a profesionalni život darovao Floti Paksa. Bio je takođe uhoda i potencijalni atentator.
     Libler je sa zanimanjem digao pogled kada je njegov novi zapovednik usisan kroz cev na palubu Urijela. Svi u udarnoj jedinici - gotovo svi u Floti Paksa - čuli su za oca kapetana De Soju. Nekadašnji zapovednik bakljobroda dobio je papski disključ - što je podrazumevalo gotovo neograničeni autoritet - zbog nekog projekta pre pet standardnih godina, a onda nije uspeo u svojoj misiji. Niko nije bio siguran kakva je to misija bila, ali De Soja je upotrebom tog disključa stekao neprijatelje među oficirima Flote širom Paksa. Naknadni neuspeh i nestanak oca-kapetana bili su uzrok dodatnih glasina u oficirskim menzama i prostorijama za osoblje Flote: najprihvaćenija teorija bila je da je De Soja predat Svetoj kancelariji, da je tiho ekskomuniciran i verovatno pogubljen.
     Ali, eto ga sada, dobio je komandu nad jednim od najdragocenijih delova arsenala Flote Paksa: bila je to jedna od ukupno dvadeset jedne operativne krstarice klase arhanđeo.
     Librer je bio iznenađen De Sojinom pojavom: otac-kapetan bio je nizak, tamne kose, krupnih, tužnih očiju prikladnijih ikoni nekog sveca-mučenika nego zapovedniku borbene krstarice. Predstavljanje je brzo obavila admiral Aldikakti, zdepasta Lusijanka zadužena kako za ovaj sastanak, tako i za udarnu jedinicu.
     "Oče kapetane De Soja", reče Aldikakti kada je De Soja zauzeo svoje mesto za sivim, kružnim stolom u sivoj, kružnoj prostoriji. "Mislim da poznajete neke od ovih oficira." Žena-admiral bila je čuvena po svom nedostatku takta kao i po žestini u borbi.
     "Majka kapetan Stoun stara mi je prijateljica", reče De Soja i klimnu glavom prema svom ranijem izvršnom oficiru. Kapetan Hern bio je pripadnik moje poslednje udarne jedinice, a upoznao sam kapetana Satija i kapetana Lemprijera. "Takođe sam imao tu povlasticu da radim sa zapovednicima Učikavom i Barns-Avni."
     Admiral Aldikakti zagunđa. "Zapovednik Barns-Avni ovde predstavlja marince i švajcarsku gardu u udarnoj jedinici GIDEON", reče ona. "Da li ste upoznali svog izvršnog, oče kapetane De Soja?"
     Sveštenik-kapetan odmahnu glavom i Aldikakti mu predstavi Liblera. Zapovednik je bio iznenađen čvrstinom u stisku nižeg oca-kapetana i autoritetom u pogledu tog čoveka. Oči mučenika ili ne, pomisli Hag Libler, ovaj čovek navikao je na komandovanje.
     "U redu", zareža admiral Aldikakti, "da počnemo. Kapetan Sati održaće kratak uvod."
     Sledećih dvadeset minuta, mehur za sastanke bio je zamagljen holoima i slojevima sa krivuljama. Komlogovi i pisaljke punili su se podacima i naškrabanim beleškama. Satijev tihi glas bio je jedini zvuk izuzev ponekog retkog pitanja ili zahteva za razjašnjenje.
     Libler je vodio sopstvene beleške, iznenađen rasponom misije udarne jedinice GIDEON, i zauzet poslom svakog izvršnog oficira - beleženjem svih važnih činjenica i pojedinosti koje bi kapetan mogao da poželi da kasnije ponovo razmotri.
     GIDEON je bila prva udarna jedinica sačinjena u potpunosti od krstarica arhanđela. Sedam arhanđela bilo je određeno za ovu misiju. Konvencionalni bakljobrodovi klase Hoking mesecima ranije odaslani su da se sa njima sastanu na prvoj tački ispada u Zabačenosti, nekih dvadeset svetlosnih godina iza defanzivne sfere Velikog Zida da bi učestvovali u manevarskoj borbi, ali posle tog prvog skoka, udarna jedinica od sedam brodova delovaće samostalno.
     "Dobra metafora bio bi marš generala Šermana kroz Džordžiju u predhedžirskom Građanskom ratu u Severnoj Americi, u devetnaestom veku", reče kapetan Sati, nateravši pet-šest oficira za stolom da zakuckaju po disključevima komloga da bi prizvali taj zaboravljeni delić vojne istorije.
     "Ranije", nastavi sati, "naše borbe sa Proteranima bile su ili na ničijoj zemlji kod Velikog Zida ili na rubovima svemira Paksa ili Proteranih. Bilo je vrlo malo pohoda sa dubokim prodorom u teritoriju Proteranih." Sati zastade sa izlaganjem. Udarna jedinica MAGI oca-kapetana De Soje pre nekih pet standardnih godina bila je u jednom od najdubljih takvih pohoda.
     "Imate li ikakav komentar u vezi sa tim, oče kapetane?" upita admiral Aldikakti.
     De Soja je na trenutak oklevao. "Spalili smo orbitalni šumski prsten", reče on konačno. "Nije bilo otpora."
     Sati klimnu glavom kao da je zadovoljan. "Nadamo se da će tako biti i u čitavoj ovoj misiji. Naši obaveštajci sugerišu da su Proterani rasporedili ogromnu većinu svojih defanzivnih snaga duž sfere Velikog Zida, ostavivši vrlo malo u smislu naoružanog otpora u srcu svojih kolonizovanih oblasti izvan Paksa. Gotovo tri veka raspoređivali su snage, baze i nastanjene sisteme sa ograničenjem tehnologije Hokingovog pogona kao primarnim određujućim činiocem."
     Taktički holoi ispuniše mehur za sastanke.
     "Veliki kliše", nastavi Sati, "jeste da Paks ima prednost unutrašnjih linija transporta i komunikacije, dok Proterani imaju defanzivnu snagu skrivenosti i udaljenosti. Prodor duboko u svemir Proteranih bio je gotovo nemoguć zbog ranjivosti naših linija snabdevanja i njihove spremnosti da umaknu pred našom nadmoćnom silom, da bi napali kasnije - često sa razornim učinkom - kada bi se naše udarne jedinice suviše udaljile od Velikog Zida."
     Sati zastade i pogleda oficire oko stola. "Dame i gospodo, to vreme je prošlo." Novi holoi zamagliše se u sliku, sa crvenom linijom krivulje udarne jedinice GIDEON koja je izlazila i vraćala se u sferu Paksa, zasecajući prostor između sunaca kao laserski nož.
     "Naša misija jeste da uništimo svaku bazu Proteranih za snabdevanje unutar sistema i svaku koloniju u dubokom svemiru na koju naiđemo", reče Sati, a njegov blagi glas poprimi snagu. "Kometne farme, gradove-konzerve, torus-baze, grozdove L-tačke, orbitalne šumske prstenove, asteroide za rađanje, mehuraste košnice... sve."
     "Uključujući i civilne anđele?" upita otac kapetan De Soja.
     Hag Libler trepnu na pitanje svog zapovednika. Flota Paksa neformalno je pominjala za svemir skrojene DNK-mutante kao 'Luciferove anđele', obično skraćeno 'anđele' u ironiji koja se graničila sa svetogrđem, ali ta fraza retko se koristila pred oficirima najvišeg ranga.
     Admiral Aldikakti odgovori: "Pogotovo anđele, oče kapetane. Njegova Svetost, papa Urban, objavio je ovaj krstaški pohod protiv neljudskih travestija koje Proterani odgajaju tamo, u mraku. Njegova Svetost izjavio je u svojoj Krstaškoj enciklici da se te svetogrdne mutacije moraju izbrisati iz Božje Vaseljene. Ne postoje civili među Proteranima. Imate li nekih problema sa razumevanjem ovog uputstva, oče kapetane De Soja?"
     Oficiri oko stola kao da su zadržavali dah sve dok De Soja konačno nije odgovorio: "Ne, Admirale Aldikakti. Razumem encikliku Njegove Svetosti."
     Izlaganje se nastavi. "Biće upotrebljene ove krstarice klase arhanđeo", reče Sati. "Brod Njegove Svetosti Urijel kao komandni brod, Rafael, Mihajlo, Gavrilo, Ragel, Remiel i Sariel. U svakom slučaju, brodovi će koristiti svoj Gideonov pogon za trenutni skok do sledećeg sistema, utrošiće dodatna dva dana da uspore i uđu u sistem i tako će omogućiti vaskrsavanje posade. Njegova Svetost dopustio nam je da koristimo nove komore za ciklus vaskrsavanja koji traje dva dana... uz verovatnoću za uspeh od devedeset dva odsto. Posle pregrupisanja u napadačku formaciju, nanećemo maksimalnu štetu svim snagama i instalacijama Proteranih pre translacije do sledećeg sistema. Svaki brod Paksa oštećen toliko da se ne može popraviti biće napušten, posada prebačena na druge brodove udarne jedinice, a krstarica uništena. Neće se dozvoliti nikakva mogućnost da Proterani zarobe tehnologiju Gideonovog pogona, mada bi ona za njih bila beskorisna bez Sakramenta Vaskrsavanja. Misija bi trebalo da potraje oko tri standardna meseca. Ima li pitanja?"
     Otac kapetan De Soja diže ruku. "Moram da se izvinim", reče on, "nekoliko standardnih godina ne pratim situaciju, ali zapažam da je ova udarna jedinica sačinjena od brodova klase arhanđeo nazvanim po arhanđelima koji se imenom pominju u Starom zavetu."
     "Da, oče kapetane?" podstaknu ga admiral Aldikakti. "Vaše pitanje?"
     "Samo ovo, admirale. Čini mi se da se sećam da je bilo samo sedam arhanđela koje Biblija pominje imenom. Šta je sa ostalim brodovima klase arhanđela koji su dovršeni?"
     Začu se kikot oko dugog stola i De Soja uvide da je presekao napetost baš kao što je i nameravao.
     Osmehnuvši se, admiral Aldikakti reče: "Primamo natrag sa dobrodošlicom našeg bludnog kapetana i obaveštavamo ga da su vatikanski teolozi istražili Knjigu Enohovu i ostalih pseudoepigrafa, da bi pronašli te druge anđele koji bi se mogli unaprediti u 'počasne arhanđele', a sama Sveta Kancelarija odobrila je Floti Paksa da koristi njihova imena. Smatrali smo... ovaj... prikladnim... da prvih sedam sagrađenih arhanđela planetne klase bude nazvano po onima navedenim u Bibliji i da svoju svetu vatru odnesu neprijatelju."
     Kikot se pretvori u zvuke odobravanja i konačno u blagi pljesak među zapovednicima i njihovim izvršnim oficirima.
     Nije bilo drugih pitanja. Admiral Aldikakti reče: "Oh, još jedan detalj, ako vidite ovaj brod..." Holo zvezdanog broda neobičnog izgleda zalebde iznad središta stola. Stvar je bila mala po merilima Flote Paksa, aerodinamična kao da je građena da ulazi u atmosferu, i imala je peraja blizu fuzionog repa.
     "Šta je to?" upita majka kapetan Stoun, i dalje sa osmehom zahvaljujući dobrom raspoloženju u prostoriji. "Neki vic Proteranih?"
     "Ne", reče otac kapetan De Soja tiho, ne dižući glas, "to je tehnologija iz doba Mreže. Privatni zvezdani brod... čiji je vlasnik bio pojedinac."
     Nekoliko izvršnih oficira ponovo se zakikota.
     Admiral Aldikakti preseče smeh zamahnuvši debelom šakom kroz holo. "Otac kapetan je u pravu", grmnu Lusijanka. "To je stari brod iz doba Mreže, nekada u vlasništvu jednog diplomate Hegemonije." Ona zavrte glavom. "Imali su tada bogatstvo koje je omogućavalo takve gestove. U svakom slučaju, brod ima Hokingov pogon modifikovan tehnologijom Proteranih, moguće je da je dobro naoružan i mora se smatrati opasnim."
     "Šta da radimo ako naiđemo na njega?" upita majka kapetan Stoun. "Da ga zarobimo kao ratni plen?"
     "Ne", reče admiral Aldikakti. "Uništite ga čim ga spazite. Raznesite ga u paru. Pitanja?"
     Nije ih bilo. Oficiri se raziđoše svojim brodovima da bi se pripremili za početnu translaciju. Dok se vozio osom natrag na Rafaela, izvršni oficir Hag Libler ljubazno je ćaskao sa svojim novim kapetanom o spremnosti broda i visokom moralu posade, misleći sve vreme: Nadam se da neću morati da ubijem ovog čoveka.

6.

     Iz iskustva sam znao da odmah posle određenog traumatičnog rastanka - napuštanja porodice da bi se otišlo u rat, na primer, ili posle smrti člana porodice, ili posle rastanka sa voljenom osobom bez sigurnosti da će doći do ponovnog sastanka - postoji neobična smirenost, gotovo osećaj olakšanja, kao da se najgore desilo i ne postoji više ništa čega bi se trebalo plašiti. Tako je bilo tog kišnog praskozorja kada sam ostavio Aneu na Staroj Zemlji.
     Kajak u kome sam veslao bio je mali, a reka Misisipi velika. Isprva, u tami, veslao sam sa pomnim oprezom koji je bio blizu strahu, teran adrenalinom, naprežući oči da bih mogao da uočim podvodne klade, peščane sprudove i plutajuće predmete u besnoj bujici. Reka je tamo bila veoma široka, gotovo čitavu milju, pretpostavljao sam - Stari Arhitekta koristio je arhaične engleske jedinice za dužinu i udaljenost, stope, jarde, milje, a većina nas u Taliesinu navikla je da ga oponaša - i rečne obale izgledale su poplavljeno, sa mrtvim stablima koja su pokazivala gde se voda izdigla stotinama metara izvan prvobitnih obala, tako da je reka izbila do visokih obronaka sa obe strane.
     Oko jedan sat pošto sam se rastao sa prijateljicom, svetlost je počela lagano da jača, najpre pokazavši granicu između sivih oblaka i crnosivih obronaka s moje leve strane, da bi zatim ravno, hladno obasjala površinu same reke. Sa razlogom sam se plašio u mraku: reka je bila puna podvodnih klada i dugačkih prstiju peščanih sprudova; velika, vodom natopljena stabla sa hidrinim glavama od korenja tutnjala su kraj mene nošena središnjim strujama i treskala u sve što bi im se našlo na putu kao džinovski ovnovi za probijanje kapija. Odabrao sam struju koja mi se činila najblaža i nastavio da snažno veslam kako bih ostao dalje od plutajućih otpadaka, a onda pokušao da uživam u svitanju.
     Čitavo jutro veslao sam prema jugu, ne opazivši nikakav znak ljudskih naseobina na obe obale, izuzev jednog jedinog oproštajnog pogleda upućenog drevnim, nekada belim zgradama potopljenim usred mrtvog drveća i ustajale vode tamo gde je nekada bila zapadna obala, a sada se nalazila močvara u podnožju obronaka. Dvaput sam pristao na ostrvca: jednom da bih se olakšao, a drugi put da bih odložio mali ranac koji mi je bio jedini prtljag. Prilikom tog drugog prekida - u kasno prepodne, dok je sunce zagrevalo i reku i mene - seo sam na kladu na peščanoj obali i pojeo jedan od sendviča sa hladnim mesom i senfom koje mi je Anea spremila prošle noći. Poneo sam dve boce za vodu - jedna mi je bila za opasač, dok je druga trebalo da mi ostane u rancu - i pio sam odmereno, ne znajući da li je voda Misisipija pogodna za piće i isto tako ne znajući kada ću pronaći nove zalihe.
     Bilo je popodne kada sam ispred sebe ugledao grad i luk.
     Nešto ranije, druga reka ulila se u Misisipi s moje desne strane i značajno proširila kanal. Bio sam siguran da to mora biti Misuri, a kada sam upitao komlog, brodska memorija potvrdila je moju pretpostavku. Nedugo zatim, spazio sam luk.
     Ovaj portal dalekobacača izgledao je drugačije od onih kroz koje smo prošli prilikom našeg puta na Staru Zemlju: bio je veći, stariji, tamniji, prekriveniji rđom. Možda je nekada bio uzdignut, na suvom, na zapadnoj obali reke, ali sada se metal luka izdizao iz vode stotinama metara daleko od obale. Kosturni ostaci potopljenih zgrada - niski 'neboderi' iz prehedžirskih dana, ako je verovati mom novom arhitektonskom senzibilitetu - takođe su se izdizali iz spore vode.
     "Sent Luis", reče narukvica komloga kada sam upitao brodsku AI. "Uništen još pre Iskušenja. Napušten pre Velike Greške iz '08."
     "Uništen?" upitah ja, upravih kajak prema džinovskoj omči luka i opazih prvi put kako zapadna obala iza njega obilazi u savršenom polukrugu, obrazujući plitko jezero. Drevno drveće pružalo se u oštrom luku na obali. Krater od udara, pomislih, mada nisam mogao da razlučim da li je to bio meteorski krater, krater od bombe, od uništenja nekog izvora energije ili druge vrste nasilnog događaja. "Kako je uništen?" upitah komlogu.
     "Nema informacija", reče narukvica. "Međutim, imam unesene podatke koji se poklapaju sa lukom ispred nas."
     "To je portal dalekobacača, zar ne?" upitah ja, boreći se sa snažnom strujom tu, na zapadnoj obali glavnog kanala, da bih upravio kajak prema luku koji je bio okrenut istočno.
     "Prvobitno ne", reče tihi glas na mom ručnom zglobu. "Veličina i orijentacija artefakta poklapaju se sa položajem i razmerama takozvane Lučne Kapije, arhitektonske nastranosti sagrađene u gradu Sent Luisu za vreme nacije-države po imenu Sjedinjene Američke Države, sredinom dvadesetog veka. Trebalo je da simbolizuje širenje na zapad hegemonijskih protonacionalističkih pionira evropskog porekla koji su ovuda migrirali u svom nastojanju da isteraju prvobitne severnoameričke domorce iz prerezervatskog doba."
     "Indijance", rekoh ja, dahćući dok sam veslao uz poskakivanje kajaka kroz poslednju struju koja je vukla u suprotnom smeru, da bih se poravnao uz ogromni luk. Prošlo je sat ili dva bogate sunčeve svetlosti, ali sada su se vratili hladan vetar i oblaci. Kišne kapi zadobovale su po fiberstaklu kajaka i istačkale vrhove talasa sa obe strane. Struja je sada nosila kajak prema središtu luka i ja sam za tren položio veslo, postaravši se da slučajno ne pritisnem tajanstveno crveno dugme. "Znači, ovaj portal dalekobacača sagrađen je u slavu ljudi koji su ubijali Indijance", rekoh ja, naslonivši se na laktove.
     "Prvobitna Lučna Kapija nije imala funkciju dalekobacača", reče brodski glas sitničavo.
     "Da li je preživeo katastrofu koja je... učinila ovo?" upitah ja, pokazavši veslom na udarni krater i mnoštvo poplavljenih zgrada.
     "Nema informacija", uzvrati komlog.
     "A ti ne znaš da li je ovo dalekobacač?" upitah ja, zadahtavši ponovo dok sam snažno veslao. Luk se uzdizao visoko iznad nas, najmanje stotinu metara do vrha. Zimska sunčeva svetlost mutno je sijala na njegovim zarđalim stranama.
     "Ne", reče brodska memorija. "Nema podataka ni o kakvim dalekobacačima na Staroj Zemlji."
     Naravno da ne postoje takvi podaci. Stara Zemlja kolabirala je u crnu rupu Velike Greške - ili su je oteli Lavovi, Tigrovi i Medvedi - najmanje vek i po pre nego što je TehnoSrž dala Hegemoniji tehnologiju dalekobacača. Ali postojao je mali, premda veoma funkcionalni luk dalekobacača iznad te reke - zapravo, potoka - u zapadnoj Pensilvaniji gde smo Anea i ja bili prebačeni sa Božjeg Gaja četiri godine ranije. A video sam i druge na svojim putovanjima.
     "Pa", rekoh ja, više za sebe nego idiotskoj AI komloga, "ako ovo nije to, naprosto ćemo nastaviti nizvodno. Anea je imala razlog da nas pošalje sa mesta sa kog smo pošli."
     Nisam bio tako siguran. Ispod luka nije bilo izdajničkog treperenja dalekobacača - niti se iza njega moglo videti svetlo sunca ili zvezda. Samo sve tamnije nebo i crna traka šume na obali iza jezera.
     Nagnuh se unazad i pogledah naviše uz luk, šokiran prizorom nedostajućih ploča i otkrivenih čeličnih rebara. Kajak je već prošao ispod njega i nije bilo tranzicije, niti iznenadne promene svetlosti, gravitacije i tuđinskih mirisa. Ova stvar bila je samo urušena stara arhitektonska nakaza koja je slučajno podsećala na...
     Sve se promeni.
     Jedne sekunde, kajak i ja poskakivali smo na Misisipiju nošeni vetrom, na putu prema plitkom jezeru u krateru koji je nekada bio grad Sent Luis, a sledećeg trena bila je noć i mali čamac od fiberstakla i ja klizili smo uskim kanalom između kanjona osvetljenih zgrada pod tamnim svetlarnikom koji se nalazio kilometar ili više iznad moje glave.
     "Isuse", šapnuh.
     "Drevna mesijanska figura", reče komlog. "Religije zasnovane na njegovim navodnim učenjima obuhvataju hrišćanstvo, zen-hrišćanstvo, stari i moderni katolicizam i takve protestantske sekte kao što su..."
     "Umukni", rekoh ja. "Modus dobrog deteta." Ova komanda primoravala je komlog da govori samo onda kada mu se obratim.
     Po ovom kanalu, ako je to uopšte bio kanal, plovili su i drugi ljudi. Mnoštvo čamaca sa veslima, malih jedrilica i drugih kajaka kretalo se uzvodno i nizvodno. U blizini, na rečnim šetalištima i esplanadama, na uzdignutim putevima koji su se ukrštali iznad dobro osvetljene vode, stotine drugih hodale su u parovima ili u malim grupama. Zdepasti pojedinci u šarenoj opremi džogirali su tuda.
     Osetih težinu gravitacije na mišicama posle pokušaja da podignem veslo kajaka - trenutni utisak bio je da je najmanje upola jača od Zemljine - pa lagano podigoh lice da pogledam te stotine - hiljade - osvetljenih prozora i tornjeva, nogostupa, balkona i sletališta, i nova svetla hromirano-srebrnih vozova koji su tiho zujali kroz providne cevi iznad reke, EMV-a koji su prosecali vazduh na visini, levitacionih platformi i nebeskih skela koje su prenosile ljude tamo-amo preko ovog neverovatnog kanjona... i shvatih.
     Lusus. Ovo mora da je Lusus.
     I ranije sam sretao Lusijance: bogate lovce koji su dolazili na Hiperion da love patke ili polu-gire, još bogatije kockare sa drugog sveta koji su se muvali po kockarnicama na Devet Repova, gde sam radio kao izbacivač, čak i nekoliko iseljenika u našoj teritorijalnoj jedinici, najverovatnije prestupnika koji su bežali od pravde Paksa. Svi su imali taj izgled neuglednih, niskih, zdepastih, veoma mišićavih džogera pod visokom gravitacijom, koji su trčali po rečnim šetalištima i esplanadama poput nekih primitivnih, ali moćnih parnih mašina.
     Izgleda da niko nije obraćao pažnju na moj kajak ili na mene. To me je iznenadilo: iz perspektive ovih domorodaca, mora da sam se pojavio niotkuda, materijalizovao se ispod portala dalekobacača koji je ostao za mnom.
     Osvrnuh se i shvatih zbog čega je moje pojavljivanje ostalo neprimećeno. Portal dalekobacača bio je star, naravno, deo srušene Hegemonije i nekadašnje reke Tetis, i luk je bio ugrađen u zidove grada Košnice - platforme i nogostupi bili su načičkani oko vitkog portala - tako da je deo reke ili kanala direktno ispod luka bio jedini vidljivi deo ovog unutrašnjeg grada koji je ležao u dubokoj senci. Dok sam se osvrtao, mali motorni čamac iskliznu iz te senke, uhvati sjaj osvetljenja od natrijumovih isparenja koje se nadnosilo nad rečno šetalište i naizgled banu u postojanje baš kao i ja pola trenutka ranije.
     Onako natrpan, u džemperu i jakni, tesno uglavljen u najlonski prekrivač na otvoru malog kajaka, verovatno sam izgledao zdepasto poput Lusijanaca koje sam video sa obe strane. Neki muškarac i žena na mlaznim skijama mahnuše mi dok su uz šištanje jurili kraj mene.
     Mahnuh i ja njima.
     "Isuse", šapnuh ja ponovo, više u molitvi nego u svetogrđu. Ovaj put, komlog se uzdržao od komentara.

Ovde ću prekinuti svoje izlaganje.
     Osećao sam iskušenje na ovom mestu pripovedanja, uprkos gasu cijanida koji može da zašišti u kutiju za Šredingerovu mačku svakog trena, pa me stoga požuruje, da veoma podrobno opišem svoju odiseju među svetovima. Uistinu, to je za mene bilo nešto najbliže pustolovini otkad smo Anea i ja stigli u sigurnost Stare Zemlje četiri standardne godine ranije.
     U tridesetak standardnih sati otkad je Anea odlučno najavila moj predstojeći odlazak dalekobacačem, prirodno sam pretpostavljao da će to putovanje biti slično našem ranijem putovanju - od Renesanse Vektor do Stare Zemlje, putovali smo kroz puste i napuštene pejsaže na svetovima kao što su Hebron, Nova Meka, Božji Gaj i bezimenim svetovima poput planete sa džunglom na kojoj smo ostavili skriven Konzulov brod. Na jednoj od nekoliko planeta gde smo se sreli sa stanovnicima - ironično, bio je to Mare Infinitus, retko naseljeni okeanski svet - kontakt je bio katastrofalan za sve koji su u njemu učestvovali: ja sam digao u vazduh najveći deo njihove plutajuće platforme; oni su me zarobili, uboli nožem, pucali na mene i umalo me nisu udavili. Pri tom sam izgubio neke izuzetno vredne stvari koje smo poneli na put, uključujući i drevnu hoking-prostirku koja je predavana iz ruke u ruku još od dana legende o Siri i Merinu, i podjednako drevni pištolj kalibra 45 koji je, kako sam želeo da verujem, pripadao Aneinoj majci, Bron Lamiji.
     Ali najvećim delom putovanja, reka Tetis nosila je Aneu, A. Betika i mene kroz prazne predele - zlokobno prazne na Hebronu i Novoj Meki, kao da je neki užas odneo čitavu populaciju - i bili smo sami.
     Ali ne ovde. Lusus je bio živ i uskomešan. Prvi put sam shvatio zašto su ova planetna saća nazvana Košnice.
     Putujući zajedno kroz nenaseljene oblasti, devojčica, android i ja bili smo prepušteni sami sebi. Sada, sam i praktično nenaoružan u svom malom kajaku, ustanovio sam da mašem policiji Paksa i ponovo rođenim lusijanskim sveštenicima koji su šetali kraj mene. Kanal ovde nije bio širi od trideset metara, oivičen betonom i plastikom, bez pritoka ili skrovišta. Bilo je senki ispod mostova i nadvožnjaka, baš kao i ispod portala dalekobacača uzvodno, ali rečni saobraćaj kretao se kroz ta zasenčena mesta u stalnom toku. Nisam imao gde da se sakrijem.
     Prvi put sam pomislio na bezumnost putovanja dalekobacačem. Odeća će mi biti neprikladna i smesta će privući pažnju, čim iziđem iz kajaka. Telo mi je pogrešno građeno. Moj dijalekt sa Hiperiona biće im neobičan. Nisam imao novca, čip sa identitetom, dozvolu za EMV ili keditne kartice, parohijske papire Paksa niti prebivalište. Zaustavivši kajak na trenutak kraj rečne kafane - miris šnicle na roštilju ili nekog sličnog jela dopirao je napolje nošen ventilatorima, tako da sam lučio pljuvačku od gladi, a u istom lahoru osećao se i miris kvasca koji je ukazivao na bačve sa hladnim pivom - shvatio sam da ću gotovo izvesno biti uhapšen samo dva minuta pošto stupim u neko takvo mesto.
     Ljudi su putovali između svetova Paksa - mahom milioneri, poslovni ljudi i pustolovi spremni da provedu mesece u kriogenskom snu i uzmu godine vremenskog duga putujući Merkantilusovim transporterima između zvezda, samozadovoljni u svojoj kruciformom izazvanoj sigurnosti da će ih posao, dom i porodica čekati u postojanoj hrišćanskoj vaseljeni kada se budu vratili - ali to je bilo retko, i niko nije putovao između svetova bez novca i dozvole Paksa. Dva minuta pošto ušetam u ovaj kafe, bar ili restoran, šta god bio, neko će verovatno pozvati lokalnu policiju ili vojsku Paksa. Posle prve pretrage utvrdiće da ne nosim krst - pagan u vaseljeni ponovo rođenih hrišćana.
     Oblizujući se, uz krčanje creva, mišica premorenih od dodatne gravitacije, očiju koje su suzile zbog nedostatka sna i duboke osujećenosti, odveslao sam dalje od kafea kraj obale i nastavio nizvodno, u nadi da će sledeći dalekobacač biti što je moguće bliže.
     I ovde se odupirem iskušenju da ispričam sve o čudesnim prizorima i zvucima, o neobičnim ljudima koje sam video i bliskim susretima na koje sam se usudio. Nikada nisam bio na tako naseljenom, pretrpanom, unutrašnjem svetu kao što je Lusus, i lako sam mogao da provedem mesece u istraživanju užurbane Košnice koju sam gledao iz reke u betonskom kanalu.
     Posle šest sati putovanja nizvodno kanalom na Lususu, doveslao sam pod dobrodošli luk i pojavio se na Frojdi, užurbanom, veoma naseljenom svetu o kome sam malo toga znao i koji ne bih mogao čak ni da prepoznam da nije bilo navigacionih fajlova komloga. Tu sam konačno zaspao, sakrivši kajak u pet metara visokoj kanalizacionoj cevi, sklupčan pod pipcima industrijske fiberplastike uhvaćene u žičanu ogradu.
     Spavao sam čitav standardni dan i noć na Frojdi, ali tamo su dani trajali trideset devet standardnih sati, i tek uveče istog dana kada sam prispeo pronašao sam sledeći luk, manje od pet klika nizvodno, i ponovo se prebacio.
     Sa sunčane Frojde, naseljene građanima Paksa u složenim harlekinskim tkaninama i jarkim plaštovima, reka me je odnela na Nikadviše, sa turobnim selima uklesanim u stenje i kamenim zamkovima postavljenim na zidove kanjona pod neprestano sumornim nebom. U noći na Nikadviše, komete su išarale nebo prugama, a leteća stvorenja slična vranama - pre džinovski šišmiši nego ptice - lepetala su kožnatim krilima nisko iznad reke i zaklanjale sjaj kometa crnim telima.
     Tu su me pozdravili komercijalni splavari, a ja sam im uzvratio pozdravom, veslajući sve vreme prema brzacima koji mi umalo nisu prevrnuli kajak, a svakako su stavili na probu i poslednje deliće moje umešnosti kajakaša-početnika. Sirene su trubile iz naherenih zamkova na Nikadviše kada sam mahnito doveslao ispod sledećeg portala dalekobacača i shvatio da se kuvam na pustinjskom suncu užurbanog, malog sveta čije je ime, kako je komlog rekao, bilo Vitus-Grej-Balianus B. Nikada za njega nisam čuo, čak ni iz starih atlasa iz doba hegemonije koje je Grandam čuvala u svom putujućem karavanu i koje sam krišom izučavao uz svetlo svetlećeg štapa kad god sam mogao.
     Reka Tetis nosila je Aneu, A. Betika i mene pustinjskim planetama na putu prema Staroj Zemlji, ali to su bili čudnovato prazni svetovi Hebron i Nova Meka - njihove pustinje bile su lišene života, gradovi napušteni. Ali ovde, na Vitus-Grej-Balianusu B. kuće od čerpiča bile su zgurene uz samu reku, a na svaki klik nailazio sam na prevodnice gde je najveći deo vode odvođen za navodnjavanje do zelenih polja koje su pratile rečni tok. Na sreću, reka je ovde služila i kao glavna ulica i središnji drum, pa sam iz senke luka drevnog dalekobacača izronio u okrilje masivne barže i nastavio mirno da veslam usred gustog rečnog saobraćaja - skifovi, splavovi, barže, tegljači, električni gliseri, brodovi-kuće, pa čak i poneka EM levitaciona barža koja bi lebdela tri ili četiri metra iznad rečne površine.
     Gravitacija je ovde bila laka, verovatno manje od dve trećine gravitacije Stare Zemlje ili Hiperiona, i povremeno sam mislio da će moji zamasi veslom izbaciti i kajak i mene iz vode. Ali ako je gravitacija bila laka, svetlost - sunčeva svetlost - bila je teška kao džinovski, oznojeni dlan. Posle pola sata veslanja, iskapio sam i drugu bocu s vodom i znao sam da moram da pristanem kako bih pronašao nešto za piće.
     Čovek bi pomislio da će na svetu slabije gravitacije stanovnici biti kao motke - uspravna antiteza lusijanskog bačvastog obličja - ali većina muškaraca, žena i dece koje sam video na užurbanim ulicama i teretnim prolazima duž reke bili su gotovo podjednako niski i zdepasti kao Lusijanci. Odeća im je bila jarka poput harlekinske mešavine sa Frojde, ali ovde je svaka osoba nosila jednu jedinu blistavu nijansu - uske grimizne kombinezone od glave do pete, plaštove i kapuljače intenzivne nebeski plave boje, smaragdne haljine i odela koji su probadali oči sa složenim smaragdnim kapama i šalovima, šlajere od žutog šifona i svetle ćilibarske turbane. Shvatio sam da su vrata i kapci kuća od ćerpiča, prodavnica i svratišta takođe ofarbani u te upadljive boje i zapitao se šta li to može da znači - kasta? Politička sklonost? Društveni ili ekonomski status? Neka vrsta signala za srodstvo? Šta god bilo, neću se uklopiti kada budem stupio na obalu da pronađem piće, odeven ovako u tamnu kaki boju i iznošeni pamuk.
     Ali morao sam da biram između pristajanja uz obalu ili smrti od žeđi. Odmah iza jedne od mnogih prevodnica kojima se svako plovilo moglo poslužiti bez tuđe pomoći, doveslao sam do keja, privezao poskakujući kajak dok je neka teška barža izlazila iz prevodnice iza mene i krenuo prema kružnoj građevini od drveta i ćerpiča u nadi da je to arteški bunar. Video sam kako nekoliko žena u haljinama žutim kao šafran nose odatle nešto nalik na krčage za vodu, pa sam bio prilično siguran da sam pogodio svrhu građevine. Ono u šta nisam mogao da se pouzdam bili su izgledi da sam tamo natočim vodu, a da ne prekršim neki zakon, kodeks, kastinsko pravilo, versku zapovest ili lokalni običaj. Nisam video primetno prisustvo Paksa na ulicama ili teretnim stazama - ni crnu odeću sveštenika, ni crveno-crnu standardnu uniformu policije Paksa - ali to nije značilo mnogo. Postojalo je veoma malo svetova, čak i u Zabačenosti u kojoj je, kako me je obavestio komlog, bio Vitus-Grej-Balianus B, gde Paks nije bio stalno prisutan u nekom vidu. Potajno sam izvukao kaniju sa lovačkim nožem iz ranca i stavio je u zadnji džep, ispod prsluka, a jedini plan bio mi je da oštricom sebi prokrčim put natrag do čamca ukoliko se okupi rulja. Ako stigne policija Paksa, sa omamljivačima ili flešetnim pištoljima, moje putovanje biće okončano.
     Ubrzo će biti okončano - bar za izvesno vreme - iz daleko drugačijih razloga, ali ništa me nije upozoravalo na to, ako se izuzme bol u leđima koji me je pratio i pre nego što sam napustio Lusus, dok sam snebivljivo prilazio bunaru, ako je to uopšte bio bunar.
     Bio je to bunar.
     Niko nije reagovao na moj visoki stas ili neuglednu boju. Niko - čak ni deca odevena u blistavocrveno i svetloplavo koja su prekinula igru da bi me osmotrila, a onda odvratila pogled - nije me zaustavio niti pokazao da primećuje očiglednog stranca u svojoj sredini. Dok sam žudno pio, a zatim punio obe boce vodom, imao sam utisak - ne znam odakle mi to - da su stanovnici Vitus-Grej-Balianusa B, ili bar ovog sela duž davno napuštenog dalekobacačkog puta reke Tetis, naprosto isuviše učtivi da bi pokazali na mene i zurili, ili pitali šta tu tražim. Osećao sam u tom trenutku, dok sam zatvarao drugu bocu i okretao se da se vratim kajaku, da kada bi neki troglavi mutantni tuđinac ili - da govorimo o nečemu stvarnijem, a bizarnijem - kada bi sam Šrajk došao da pije iz tog arterskog bunara tog prijatnog pustinjskog popodneva, građani ga ne bi zaustavljali niti zapitkivali.
     Načinih tri koraka prašnjavom stazom kada osetih bol. Najpre se presamitih, uzdahnuvši od bola, nesposoban da uzmem vazduh, a onda padoh na koleno, pa se izvrnuh na bok. Sklupčah se u agoniji. Vrisnuo bih da mi strašan bol nije oduzeo vazduh i energiju. A jeste. Dahćući kao rečna riba izbačena na tu prašnjavu obalu, sklupčao sam se još jače u položaj fetusa, jašući na talasima agonije.
     Ovde bi trebalo da kažem da mi bol i neugodnosti nisu bili sasvim nepoznati. Kada sam bio u teritorijalcima, jedna studija vojske Hiperiona pokazala je da većina regruta koje su poslali na jug da se bore protiv pobunjenika na Ledenoj Kandži slabo podnosila bol. Gradlije iz gradova severne Akvile i lepših gradova na Devet Repova retko su, ako su uopšte ikada iskusili ikakav bol koji se nije mogao otkloniti gutanjem pilule, pozivanjem autohirurga ili vožnjom do najbližeg 'doktora-u-kutiji'.
     Kao pastir i seljače, ja sam imao nešto više iskustva sa podnošenjem bola: slučajne posekotine nožem, slomljeno stopalo kada me je nagazilo goveče, modrice i kontuzije od padova daleko u stenovitim predelima, potres mozga jednom dok sam se hrvao na sastanku karavana, plikovi od jahanja, čak i naduvene usne i šljive na oku posle tuča oko logorske vatre za vreme Muškog sabora. A na Glečeru sam bio tri puta ranjen - dvaput su to bile posekotine od šrapnela pošto su mi bele mine pobile drugove, a jednom od hica iz dalekometnog snajpera - ta potonja rana bila je dovoljno ozbiljna da pozovu sveštenika koji umalo nije zahtevao da primim kruciformu pre nego što bude prekasno.
     Ali nikada nisam iskusio ovakav bol.
     Stenjući, dahćući, dok su učtivi građani konačno uzmicali od te prikaze koja se bacakala i primoravala ih da primete stranca, podigao sam ručni zglob i zatražio od komloga da mi kaže šta mi se to dešava. Nije odgovorio. Između talasa neizdrživog bola, upitah ponovo. I dalje bez odgovora. Onda se setih da sam ostavio prokletinju u modusu dobrog deteta. Pozvah ga imenom i ponovih pitanje.
     "Smem li da uključim neaktivnu biosenzornu funkciju, Č. Endimione?" upita idiotska AI.
     Nisam znao da je sprava posedovala biosenzornu funkciju, aktivnu ili ne. Dadoh pristanak uz psovku i presavih se još jače u položaj fetusa. Kao da me je neko proburazio kroz gornji deo leđa, pa sada okreće tamo-amo nazubljeno sečivo. Bol je kuljao kroz mene kao struja kroz vrelu žicu. Povratih u prašinu. Neka lepa žena u čisto beloj odori ustuknu za još jedan korak i diže jednu belu sandalu.
     "Šta je to?" prodahtah ponovo u najkraćem mogućem razmaku između probadanja bola. "Šta se dešava?" upitah komlog. Drugom rukom opipah leđa, u potrazi za krvlju ili ulaznom ranom. Očekivao sam da pronađem strelu ili koplje, ali tamo nije bilo ničega.
     "Obuzima vas šok, Č. Endimione", reče lobotomizovano parče AI sa Konzulovog broda. "Krvni pritisak, otpor kože, rad srca i atropinski broj, sve to podržava ovu dijagnozu."
     "Zašto?" upitah ja ponovo i rastegoh ta dva sloga u dugo stenjanje dok mi se bol kotrljao sa leđa kroz čitavo telo. Ponovo povratih. Želudac mi je bio prazan, ali povraćanje se nastavljalo. Građani odeveni u jarke boje ostali su na udaljenosti, ne okupljajući se u radoznalu gomilu, ne pokazujući loše manire kroz buljenje ili mrmljanje, ali očito su prekinuli ono što su radili.
     "Šta nije u redu?" prodahtah ponovo, pokušavši da šapnem narukvici komloga. "Šta bi moglo ovo da izazove?"
     "Pogodak iz puške", uzvrati slabašni, metalni glas. "Rana od uboda. Koplje, nož, strela, ručna strelica. Rana od energetskog oružja. Zrak, laser, omega nož, pulsna oštrica. Koncentrisani flešetni udar. Možda dugačka, tanka igla zabijena kroz gornji deo bubrega, jetru i slezinu."
     Koprcajući se od bola, ponovo opipah leđa, istrgnuvši sopstvenu kaniju sa nožem i bacivši je dalje od sebe. Spoljnji deo prsluka i košulja pod njim bili su neoprljeni i bez rupa. Nije bilo oštrih predmeta koji bi mi virili iz mesa.
     Bol me ponovo prože plamenom i ja glasno zastenjah. Nisam to učinio kada me je snajper pogodio zrakom na Glečeru niti kada mi je bivo Ujka Vanje slomio stopalo.
     Bilo mi je teško da mislim razgovetno, ali mislio sam otprilike... domoroci Vitus-Grej-Balianusa B... nekako... snaga uma... otrov... voda... nevidljivi zraci... kažnjavaju me... zbog...
     Odustadoh od tog napora i ponovo zastenjah. Neko u svetloplavoj suknji ili togi i besprekornim sandalama, sa noktima na nogama lakiranim u plavo, priđe bliže.
     "Izvinite, gospodine", reče blagi glas engleskim jezikom stare Mreže, sa jakim naglaskom. "Ali, imate li nekih problema?" Mate l' proublemma?
     "Aaarrrgghhhggghuhh", odgovorih, podvukavši taj zvuk novim suvim povraćanjem.
     "Smem li onda da vam pomognem?" upita isti blagi glas iznad plave toge. Pou-moug-nemm?
     "O... ahhrrgghah... nnnrrehhakk", rekoh ja i umalo se ne onesvestih od agonije. Crne tačke zaigraše mi pred očima sve dok nisam više mogao da vidim ni sandale niti plave nokte, ali strašni bol nije me puštao... nisam mogao da umaknem u nesvesticu.
     Haljine i toge zašuštaše oko mene. Osetih parfem, kolonjsku vodu, sapun... osetih snažne ruke na mišicama, nogama i bokovima. Njihov pokušaj da me podignu bio je poput zagrejane žice koja mi je probila kičmu i zarila mi se u podnožje lobanje.

7.

     Velikom inkvizitoru naređeno je da se pojavi sa svojim ađutantom u audijenciji kod pape u 08:00 po vatikanskom vremenu. U 07:52, njegov crni EMV stigao je do kontrolnog punkta na Via del Belvedere odakle se ulazilo u papine odaje. Inkvizitor i njegov ađutant, otac Farel, propušteni su kroz portale sa detektorima i ručne senzore - najpre na kontrolnom punktu švajcarske garde, zatim na stražarskom mestu palatinske garde, i konačno na mestu gde je bila postavljena nova plemenita garda.
     Džon Domeniko kardinal Mustafa, Veliki inkvizitor, uputio je najsuptilniji mogući pogled svom ađutantu dok su ih propuštali kroz taj poslednji kontrolni punkt. Plemenita garda na tom mestu kao da se sastojala od kloniranih blizanaca - sve su to bili mršavi muškarci i žene mlitave kose, žućkastog tena i mrtvih pogleda. Pre jednog milenijuma, Mustafa je to znao, švajcarska garda sastojala se od plaćenika koji su služili papi, palatinska garda sastojala se od poverljivih lokalnih stanovnika, uvek rođenih Rimljana, koji su davali počasnu stražu na javnim nastupima Njegove Svetosti, a plemenita garda birana je među aristokratijom kao neka vrsta papske nagrade za odanost. Danas je švajcarska garda predstavljala najelitnije regularne snage Flote Paksa; palatince je papa Julije XIV uveo pre samo godinu dana, a sada je papa Urban, izgleda, poverio svoju ličnu bezbednost novoj plemenitoj gardi.
     Veliki inkvizitor je znao da su blizanci iz plemenite garde uistinu klonovi, rani prototipovi tajne Legije koja se tek gradila, i prethodnica nove borbene sile čije su projektovanje papa i njegov državni sekretar zatražili od Srži. Inkvizitor je skupo platio ove informacije i znao je da bi njegov položaj - ako ne i život - mogao biti u pitanju ako Lurdusami ili Njegova Svetost saznaju da on za to zna.
     Kada je prošao kraj nižih stražarskih mesta, sa ocem Farelom koji je ispravljao mantiju posle pretrage, kardinal Mustafa odmahnuo je papskom asistentu koji je ponudio da ih povede naviše. Kardinal lično otvori vrata drevnog lifta koji će ih poneti do papinih odaja.
     Ovaj privatni put do papinih odaja praktično je počinjao u podrumu, pošto je rekonstruisani Vatikan bio sagrađen na brdu sa ulazom iz Via del Belvedere ispod uobičajenog prizemlja. Dok su se uspinjali u škriputavom kavezu i dok je otac Farel nervozno petljao oko svoje pisaljke i fascikle sa papirima, Veliki inkvizitor opustio se dok su promicali kraj dvorišta San Damasko u prizemlju. Prošli su kraj prvog sprata sa fantastičnim odajama Bordžija i Sikstinskom kapelom. Škripali su i stenjali dok su prolazili kraj drugog sprata sa papinim državnim odajama, salom kardinalske skupštine, bibliotekom, apartmanom za audijencije i predivnim Rafaelovim sobama. Na trećem spratu se zaustaviše, i vrata kaveza otvoriše se s treskom.
     Kardinal Lurdusami i njegov ađutant, monsinjor Lukas Odi, klimnuše im i osmehnuše se.
     "Domeniko", reče Lurdusami, uze šaku Velikog inkvizitora i snažno je stisnu.
     "Simone Avgustino", reče Veliki inkvizitor uz naklon. Dakle, državni sekretar će prisustvovati ovom sastanku. Mustafa je to podozrevao i strepeo zbog toga. Izišavši iz lifta i krenuvši sa ostalima prema privatnim papinim odajama, Veliki inkvizitor pogleda načas niz hodnik prema kanclearijama državnog sekretarijata i - po desethiljaditi put - pozavide tom čoveku na bliskosti sa papom.
     Papa je sačekao grupu u širokoj, blistavo obasjanoj galeriji koja je spajala kancelarije državnog sekretarijata sa dva sprata odaja koje su bile privatno područje Njegove Svetosti. Obično ozbiljan, Pontif se osmehivao. Tog dana bio je odeven u mantiju sa belim plaštom i belim zucchetom na glavi, sa belim pojasom oko struka. Njegove bele cipele pravile su jedva čujne zvuke na popločanom podu.
     "A, Domeniko", reče papa Urban XVI dok je pružao ruku za prstenom radi poljupca. "Simone. Baš dobro što si došao."
     Otac Farel i monsinjor Odi klečali su i čekali da se Sveti Otac okrene prema njima kako bi mogli da poljube prsten Svetog Petra.
     Njegova Svetost izgleda dobro, pomisli Veliki inkvizitor, neosporno mlađe i odmornije nego pred nedavnu smrt. Visoko čelo i plamteće oči bile su iste, ali Mustafa je mislio da tog jutra u izgledu vaskrsnutog pape postoji nešto istovremeno žurnije i zadovoljnije.
     "Baš smo se spremali da krenemo na jutarnju šetnju vrtom", reče Njegova Svetost. "Da li biste želeli da nam se priključite?"
     Četiri muškarca klimnuše glavom i krenuše za hitrim papinim korakom dok je ovaj hodao galerijom, da bi se onda popeo glatkim, širokim stepenicama do krova. Lični ađutanti Njegove Svetosti držali su se podalje, vojnici švajcarske garde na ulazu u vrt stajali su kruto u stavu mirno dok su zurili pravo napred, Lurdusami i Veliki inkvizitor hodali su samo korak iza Svetog Oca, dok su monsinjor Odi i otac Farel ostali dva koraka iza njih.
     Papski vrtovi sastojali su se od lavirinta cvetnih zasada na rešetkastim letvicama, žubornih vodoskoka, savršeno potkresanih živica i oblikovanih stabala sa tri stotine svetova Paksa, kamenih staza i fantastičnog cvetnog žbunja. Iznad svega toga, zaštitno polje klase deset - providno sa ove strane, zatamnjeno za spoljne posmatrače - pružalo je i privatnost i zaštitu. Nebo Pacema bilo je tog jutra blistavo plavo, bez ijednog oblačka.
     "Da li se ijedan od vas dvojice seća", započe Njegova Svetost, dok mu je mantija šuštala pri žustrom hodu baštenskom stazom, "kada nam je nebo bilo žuto?"
     Kardinal Lurdusami oglasi se dubokom tutnjavom koja je kod njega predstavljala kikot. "Oh, da", reče on, "sećam se kada je nebo bilo bolesno žuto, vazduh se gotovo nije mogao disati, stalno je bilo hladno, a kiša nikako da prestane. Pacem je tada bio marginalni svet. To je bio jedini razlog zbog kog je stara Hegemonija uopšte dopustila Crkvi da se ovde naseli."
     Papa Urban XVI osmehnu se kratko i pokaza prema plavom nebu i toplom suncu. "Dakle, došlo je do izvesnih poboljšanja za vreme naše službe ovde, eh, Simone Avgustino?"
     Oba kardinala tiho se nasmejaše. Brzo obiđoše oko krova i Njegova Svetost sada krenu drugim smerom kroz središte vrta. Koračajući sa kamena na kamen po uskoj stazi, dva kardinala i njihovi ađutanti pratili su Pontifa u beloj mantiji, u koloni jedan po jedan. Iznenada, Njegova Svetost se zaustavi i okrenu. Neka fontana tiho je žuborila iza njega.
     "Čuli ste", reče on, glasom sada lišenim šaljivosti, "da se udarna jedinica admirala Aldikakti prebacila iza Velikog Zida?"
     Oba kardinala klimnuše glavom.
     "To je samo prvi od mnoštva takvih upada", reče Sveti Otac. "Ne nadamo se tome... ne predviđamo to... već to znamo."
     Šef Svete kancelarije, državni sekretar i njihovi ađutanti sačekaše.
     Papa pogleda svakog od njih naizmenično. "Ovog popodneva, prijatelji, nameravamo da otputujemo do Kaštela Gandolfo..."
     Veliki inkvizitor uzdrža se od pogleda naviše, znajući da papin asteroid ne može da se vidi po danu. Znao je da Pontif govori kraljevskim 'mi' i da ne poziva njega i Lurdusamija da krenu sa njim.
     "...gde ćemo se moliti i meditirati nekoliko dana dok budemo sastavljali našu novu encikliku", nastavi papa. "Naziv će joj biti Redemptor hominis i biće to najvažniji dokument u toku naše službe kao pastira Svete Majke Crkve."
     Veliki inkvizitor pognu glavu. Izbavitelj čovečanstva, pomisli. To bi moglo da govori o bilo čemu.
     Kada je kardinal Mustafa digao pogled, Njegova Svetost se osmehivao, kao da mu čita misli. "Tamo će se govoriti o našoj svetoj obavezi da čovečanstvo održimo ljudskim, Domeniko", reče papa. "To će proširiti, razjasniti i produbiti ono što je sada postalo poznato kao Krstaška enciklika. Definisaće želju... ne, zapovest... našeg Gospoda da čovečanstvo ostane u obliku i liku čovečanstva i da ne bude zaprljano namernim mutacijama i unakaživanjem."
     "Konačno rešenje problema Proteranih", promrmlja kardinal Lurdusami.
     Njegova Svetost nestrpljivo klimnu glavom. "To, i više od toga. Redemptor hominis razmotriće ulogu Crkve u definisanju budućnosti, dragi prijatelji. U neku ruku, doneće plan za sledećih hiljadu godina."
     Majko milostiva, pomisli Veliki inkvizitor.
     "Paks je bio koristan instrument", nastavi Sveti Otac, "ali u danima, mesecima i godinama koje su pred nama stvorićemo podlogu za način na koji će Crkva postati aktivnija u svakodnevnom životu svih hrišćana."
     Stavljanje svetova Paksa pod veću kontrolu, prevede to Veliki inkvizitor, očiju i dalje spuštenih kao da zamišljeno, pažljivo prati papine reči. Ali kako... pomoću kog mehanizma?
     Papa Urban XVI ponovo se osmehnu. Kardinal Mustafa primeti, ne prvi put, da osmesi Svetog Oca nikada ne dotiču i njegove izmučene i umorne oči. "Po objavljivanju enciklike", reče Njegova Svetost, "moći ćete jasnije da uvidite ulogu koju vidimo za Svetu Kancelariju, za našu diplomatsku službu i za premalo iskorišćene entitete poput Opus Dei, Pontificijske komisije za pravdu i mir, i Cor Unum."
     Veliki inkvizitor pokuša da prikrije iznenađenje. Cor Unum? Pontificijska komisija, zvanično poznata kao Pontificum Consilium 'Cor Unum' de Humana et Christiana Progressione Fovenda, vekovima jedva da je bila nešto više od odbora lišenog svake moći. Mustafa je morao da razmisli da bi se setio njenog predsednika... kardinal Di Noje, rekao bi. Sitni vatikanski birokrata. Starica koja nikada ranije nije igrala nikakvu ulogu u politici Vatikana. Do đavola, šta se to ovde dešava?
     "Ovo je uzbudljivo vreme", reče kardinal Lurdusami.
     "Zaista", reče Veliki inkvizitor, prisetivši se drevne kineske kletve koja je o tome govorila.
     Papa krenu dalje i njih četvorica požuriše da ga sustignu. Lahor je prolazio kroz zaštitno polje i nosio zlatne pupoljke na izvajanom svetom hrastu.
     "Naša nova enciklika takođe će se pozabaviti sve većim problemom zelenašenja u našem novom dobu", reče Njegova Svetost.
     Veliki inkvizitor umalo se ne ukopa u mestu. Ovako, morao je da načini brzi polukorak kako ne bi zaostao. Veći napor bio mu je da zadrži neutralni izraz lica. Gotovo da je mogao da oseti šok oca Farela iza sebe.
     Zelenašenje? pomisli Veliki inkvizitor. Crkva je strogo regulisala trgovinu Paksa i Paks Merkantilusa tri veka... nikakav povratak danima čistog kapitalizma nije bio tražen niti dozvoljen... ali ruka koja je to kontrolisala bila je laka. Je li ovo potez za konsolidaciju čitavog političkog i ekonomskog života neposredno pod kontrolom Crkve? Zar će Julije... Urban... pokušati da ukine civilnu autonomiju Paksa i trgovinske slobode merkantilusa ovako kasno? I kakva je u svemu tome uloga vojske?
     Njegova Svetost zastade kraj divnog grma belih pupoljaka i svetloplavog lišća. "Naša ilirska lincura ovde dobro napreduje", reče on tiho. "To je bio poklon nadbiskupa Poskija sa Galabe Peskazusa."
     Zelenašenje! pomisli Veliki inkvizitor krajnje zbunjen. Kazna ekskomunikacije... gubitak kruciforme... zbog kršenja stroge kontrole trgovine i profita. Direktna intervencija iz Vatikana. Majko Hristova...
     "Ali nisam vas zato pozvao ovde", reče papa Urban XVI. "Simone Avgustino, da li bi bio tako ljubazan da preneseš kardinalu Mustafi uznemirujuće vesti koje su ti juče stigle?"
     Znaju za biouhode, pomisli Mustafa u panici. Srce mu zalupa. Znaju za raspoređene agente... za pokušaj Svete kancelarije da neposredno kontaktira sa Srži... za sondiranje kardinala pre izbora... za sve! On zadrža prikladni izraz na licu - budan, zainteresovan, zabrinut samo u profesionalnom smislu zbog toga što je Sveti Otac upotrebio reč 'uznemirujuća'.
     Velika masa kardinala Lurdusamija kao da se uzdiže. Teška tutnjava reči kao da je dopirala iz njegovih prsa ili trbuha, a ne iz usta. Iza njega, prilika monsinjora Odija podsećala je Mustafu na strašila sa njiva njegove mladosti provedene na poljoprivrednom svetu Renesansa Minor.
     "Ponovo se pojavio Šrajk", započe kardinal.
     Šrajk? Kakve to veze ima sa... Mustafin inače vispren um povodio se, ne uspevajući da savlada sve te promene i otkrovenja. I dalje je zazirao od zamke. Shvativši da je državni sekretar zastao u iščekivanju odgovora, Veliki inkvizitor reče: "Mogu li vojne vlasti na Hiperionu da iziđu sa njim na kraj, Simone Avgustino?"
     Podvaljci kardinala Lurdusamija vibrirali su dok se velika glava pomerala tamo-amo. "Domeniko, demon se nije pojavio na Hiperionu."
     Mustafa pokaza da je prikladno šokiran. Znam po ispitivanju kaplara Kia da se čudovište pojavilo na Božjem Gaju pre četiri standardne godine, naizgled u pokušaju da osujeti ubistvo deteta po imenu Anea. Da bih do toga došao, morao sam da priredim lažnu smrt i otmem Kia posle njegove prekomande u Floti Paksa. Da li oni to znaju? I zašto mi to sada govore? Veliki inkvizitor i je dalje čekao da mu metaforično sečivo padne na veoma stvarni vrat.
     "Pre osam standardnih dana", nastavi Lurdusami, "neko čudovišno stvorenje koje može biti samo Šrajk pojavilo se na Marsu. Broj mrtvih... zaista mrtvih, pošto to stvorenje čupa kruciforme iz tela svojih žrtava... veoma je veliki."
     "Mars", ponovi kardinal Mustafa glupavo. On pogleda Svetog Oca, ne bi li pronašao objašnjenje, smernice, čak i osudu koje se plašio, ali Pontif je razgledao pupoljke na ružinom grmu. Iza njega, otac Farel načini korak napred, ali Veliki inkvizitor mahnu ađutantu da odstupi. "Mars?" upita ponovo. Decenijama se, možda i vekovima, nije osećao tako loše obavešten i glup.
     Lurdusami se osmehnu. "Da... jedan od teraformiranih svetova u sistemu Stare Zemlje. SILA je tamo imala komandni centar pre Pada, ali taj svet je za Paks od male koristi ili važnosti. Suviše je daleko. Nema razloga da znaš za njega, Domeniko."
     "Znam gde je Mars", reče Veliki inkvizitor, tonom oštrijim nego što je nameravao. "Naprosto ne razumem kako to stvorenje, Šrajk, može da bude tamo." I, tako mi Danteovog pakla, kakve to veze ima sa mnom? dodade u mislima.
     Lurdusami je klimao glavom. "Istina je da po našim saznanjima demon Šrajk nikada nije napuštao svet Hiperion pre ovoga. Ali nema nikakve sumnje. Taj užas na Marsu... Guverner je objavio vanredno stanje, a nadbiskup Robson lično je zamolio Njegovu Svetost za pomoć."
     Veliki inkvizitor protrlja obraz i zabrinuto klimnu glavom. "Flota Paksa..."
     "Elementi Flote koji se inače nalaze u Starom Sudedstvu već su, naravno, upućeni tamo", reče državni sekretar. Vrhovni sveštenik nagnuo se nad drvo bonsaija, podigavši ruku iznad majušne, izuvijane grane kao da ga blagoslovi. Činilo se da ne sluša.
     "Na brodovima će biti kombinovane jedinice švajcarske garde i marinaca", nastavi Lurdusami. "Nadamo se da će savladati i/ili uništiti stvorenje..."
     Majka me je učila da nikada ne verujem nikome ko koristi izraz 'i/ili', pomisli Mustafa. "Naravno", reče naglas. "Održaću misu sa tom molitvom na umu."
     Lurdusami se osmehnu. Sveti Otac diže pogled sa mesta gde je stajao nagnut nad kržljavim drvcetom.
     "Baš tako", reče Lurdusami, i u ta tri sloga Mustafa začu zvuk preuhranjene mačke koja se sa Velikim inkvizitorom igra kao sa nesrećnim mišem. "Saglasni smo da je to više pitanje vere nego Flote. Šrajk je - kako se to Svetom Ocu ukazalo pre više od dva veka - uistinu demon, možda glavni agent Mračnoga."
     Mustafa je mogao samo da klimne glavom.
     "Smatramo da je samo Sveta kancelarija odgovarajuće obučena, opremljena i spremna - kako duhovno, tako i materijalno - da istraži tu stvar valjano... i da spasi zlosrećne muškarce, žene i decu Marsa."
     E da ga jebeš, pomisli Džon Domeniko kardinal Mustafa, Veliki inkvizitor i prefekt Svete kongregacije za doktrinu vere, inače poznate kao Vrhunska kongregacija svete inkvizicije jeretičkih grešaka. On automatski ponudi mentalno pokajanje za sopstvenu psovku.
     "Shvatam", reče Veliki inkvizitor naglas, ne shvatajući ni najmanje, i gotovo se osmehnu zbog domišljatosti svojih neprijatelja. "Smesta ću odrediti komisiju..."
     "Ne, ne, Domeniko", reče Njegova Svetost, približivši se da bi dodirnuo mišicu Velikog inkvizitora. "Moraš krenuti odmah. Ova... materijalizacija... demona preti čitavom Telu Hristovom."
     "Krenuti..." reče Mustafa glupavo.
     "Zvezdani brod klase arhanđeo, jedan od naših najnovijih, rekviriran je od Flote Paksa", reče Lurdusami odrešito. "Njegova posada broji dvadeset osmoro, ali ti možeš da povedeš još dvadeset jednog pripadnika svog osoblja i službe obezbeđenja... njih dvadeset jedan i ti, naravno."
     "Naravno", reče kardinal Mustafa i stvarno se osmehnu. "Naravno."
     "Flota Paksa vodi bitku sa ovaploćenim agentima Sotone... sa Proteranima... još dok mi razgovaramo", grmnu Lurdusami. "Ali, moramo se suočiti sa ovom demonskom pretnjom - i poraziti je - svetom moći same Crkve."
     "Naravno", reče Veliki inkvizitor. Mars, pomisli. Najudaljeniji mogući čir na guzici civilizovane vaseljene. Pre tri veka, mogao sam da pozovem preko fetlinije, ali sada ću biti lišen informacija sve dok me budu držali tamo. Bez obaveštajnih novosti. Bez mogućnosti da dajem naloge svojim ljudima. A Šrajk... ako čudovište još kontroliše svetogrdna Ultimativna Inteligencija Srži, svi su izgledi da je programirano da me ubije čim stignem. Brilijantno. "Naravno", reče on ponovo. "Sveti Oče, kada polazim? Ako bih mogao da dobijem par dana ili nedelja da valjano dovršim tekuće stvari Svete Kancelarije..."
     Papa se osmehnu i stisnu Mustafi mišicu. "Arhanđeo čeka da prenese tebe i tvoje odabrano ljudstvo koliko danas, Domeniko. Šest sati od ovog trenutka biće optimalno, kako nam kažu."
     "Naravno", reče kardinal Mustafa poslednji put. Kleknu da poljubi papin prsten.
     "Neka Bog bude uz tebe i neka te uvek štiti", reče Sveti Otac, dodirnuvši pognutu kardinalovu glavu dok je izgovarao formalniji blagoslov na latinskom.
     Poljubivši prsten i osetivši kiselu hladnoću kamena i metala u ustima, Veliki inkvizitor se ponovo osmehnu u mislima pameti onih koje je nameravao da nadmudri i nadigra.

  Otac kapetan De Soja nije imao priliku da razgovara sa narednikom Gregorijusom sve do poslednjih minuta prvog Rafaelovog skoka u prostor iza Zabačenosti.
     Prvi skok bio je trenažni upad u nekartografisani sistem dvadeset svetlosnih godina iza Velikog Zida. Poput Epsilon Eridani, zvezda ovog sistema bila je sunce tipa K; za razliku od Eridanija, narandžastog patuljka, ovaj K-tip bio je džin nalik na Arkturusa.
     Udarna jedinica GIDEON prebacila se bez incidenta, nove dvodnevne komore za vaskrsavanje dejstvovale su bez greške, a trećeg dana, sedam arhanđela usporavalo je u sistemu džina, igrajući taktičku igru mačke i miša sa devet bakljobrodova klase Hoking koji su tamo stigli pre njih, sa mesecima vremenskog duga. Bakljobrodovima je naređeno da se sakriju u sistemu. Zadatak arhanđela bio je da ih nanjuše i unište.
     Tri bakljobroda bila su daleko u Ortovom oblaku i plutali su tamo među proto-kometama, isključenih pogona, zanemelih komunikacija, sa unutrašnjim sistemima na najnižem nivou energije. Urijel ih je pronašao sa udaljenosti od 0,96 svetlosnih godina i lansirao tri virtuelna Hokingova hiperkinetička projektila. De Soja je stajao sa ostalih šest kapetana u taktičkom svemiru, sa suncem sistema u visini pojasa i dve stotine kilometara dugačkim plamenim repovima sedam fuzionih pogona arhanđela nalik na dijamantske ogrebotine na crnom staklu u visini prsa, i posmatrao kako se holoi zamagljuju, formiraju i dematerijalizuju u Ortovom oblaku, tražeći teorijske projektile za presretanje hiperkinetika dok su oni prelazili iz Hokingovog svemira, pronalazili neaktivne bakljobrodove i registrovali dva virtuelna pogotka i jedno 'sigurno teško oštećenje - visoka verovatnoća za uništenje' na taktičkoj tabli.
     Sistem nije imao planeta, ali četiri bakljobroda od preostalih pronađena su kako vrebaju u zasedi unutar diska planetnog uvećanja duž ravni ekliptike. Remiel, Gavrilo i Rafael upustili su se u bitku sa velike udaljenosti i registrovali pogotke pre nego što su senzori bakljobrodova mogli da registruju prisustvo arhanđela-uljeza.
     Poslednja dva bakljobroda krila su se u heliosferi džinovske zvezde K-tipa, zaklonjena zaštitnim poljima klase deset, odvodeći toplotu tako što su za sobom vukla monovlakna dugačka milion kilometara. Flota Paksa više se nego mrštila na ovakav manevar za vreme simuliranih bitaka, ali De Soja je morao da se osmehne drskosti zapovednika dva broda: nešto slično bi i on uradio pre jedne standardne decenije.
     Ovi poslednji bakljobrodovi izleteli su iz K-zvezde sa visokim ubrzanjem, dok su im polja zračila toplotom u vidljivom spektru, dve bukteće, usijane proto-zvezde ispljunute iz svog masivnog roditelja, i oba broda pokušala su da se približe udarnoj jedinici koja je već jurila kroz sistem pri tri četvrtine brzine svetlosti. Najbliži arhanđeo - Sariel - oba je uništio ne oduzevši ni erg snage iz polja klase trideset koje je morao da održava na stotinu klika ispred pramca samo da bi sebi prokrčio prolaz kroz sistem pun molekula. Takva strašna ubrzanja imala su strašnu cenu u slučaju da polja otkažu makar za trenutak.
     Onda, dok je admiral Aldikakti gunđala zbog onog 'verovatno' u Ortovom oblaku, udarna jedinica oštro je usporila u jednom velikom luku oko džina K-tipa, tako da su svim zapovednici i izvršni oficiri mogli da se sastanu u taktičkom svemiru da bi porazgovarali o simulaciji pre nego što se brodovi GIDEON-a prebace u svemir Proteranih.
     De Soja je oduvek smatrao te konferencije ispoljavanjem oholosti: tridesetak muškaraca i žena u uniformama Paksa stajalo je poput džinova - ili u ovom slučaju, sedelo poput džinova, pošto su koristili ravan ekliptike kao virtuelni sto - i razgovaralo o pogocima, strategijama, otkazivanju opreme i stopi akvizicije dok je sunce K-tipa jarko gorelo u središtu prostora, a uveličani brodovi se kretali sporim, njutnovskim elipsama kao ćilibar koji progara crni somot.
     Za vreme tročasovne konferencije, zaključeno je da 'verovatno uništenje' nije prihvatljivo i da je trebalo da ispale niz od najmanje pet hiperkinetika sa AI-pilotima na tako teške mete, da bi vratili sve neupotrebljene projektile pošto sva tri pogotka budu potvrđena. Usledila je rasprava o tome šta se može žrtvovati, o stepenu vatre i jednačinama uništenja/uštede/rezerve u jednoj ovakvoj misiji, gde možda neće biti moguće ponovno snabdevanje. Odabrana je strategija po kojoj će jedan od arhanđela da ulazi u svaki sistem trideset svetlosnih minuta pre ostalih i da služi kao 'tačka' za privlačenje svih senzornih i ECM upita, dok će još jedan da zaostaje pola svetlosna sata iza njih, kako bi počistio sve 'verovatne'.
     Posle dvadeset-dvočasovnog dana provedenog mahom na mestima za borbu, sa svim članovima posade koji su se borili sa emocionalnim problemima usled vaskrsavanja, sa Urijela su preko uskog snopa primljene koordinate za skok u sistem za koji se znalo da je pun Proteranih, i sedam arhanđela ubrzalo je prema tački translacije, a otac kapetan De Soja obišao je svoju novu posadu kako bi proćaskao sa njenim članovima i 'ušuškao ih'. Sačuvao je narednika Gregorijusa i njegovih pet vojnika švajcarske garde za kraj.

Jednom, za vreme njihove duge potere preko spiralnog kraka za devojčicom po imenu Anea, i posle meseci provedenih zajedno na starom Rafaelu, otac kapetan De Soja zaključio je da se umorio od obraćanja naredniku Gregorijusu kao 'naredniku Gregorijusu', pa je učitao njegove podatke da bi ustanovio kako mu glasi ime. Na svoje iznenađenje, De Soja je ustanovio da narednik nema ime. Ogromni podoficir postao je punoletan na severnom kontinentu močvarnog sveta Patopa u ratničkoj kulturi gde su svi rađani sa osam imena - sedam od njih bila su 'imena slabosti' - i gde su samo oni koji prežive 'sedam iskušenja' imali tu povlasticu da odbace imena slabosti kako bi bili poznati po svom imenu snage. Brodska AI saopštila je ocu-kapetanu da je samo jedan ratnik od približno tri hiljade koji pokušaju da savladaju 'sedam iskušenja' preživljavao i uspevao u odbacivanju imena slabosti. Kompjuter nije imao informaciju o prirodi tih iskušenja. Osim toga, podaci su pokazali da je Gregorijus bio prvi patopijski Škot-Mavar koji je postao odlikovani marinac, a zatim bio odabran da pristupi elitnoj švajcarskoj gardi. De Soja je oduvek nameravao da pita narednika od čega se sastoji tih 'sedam iskušenja', ali nikada nije skupio hrabrost za to.
     Danas, kada se De Soja odbacio niz cev za slobodni pad pod nultom gravitacijom i prošao kroz opnu kabine koja se skupljala i širila kao zenica, narednik Gregorijus izgledao je toliko srećan što ga vidi da se činilo da namerava da oca-kapetana uzme u medveđi zagrljaj. Umesto toga, narednik se zakači golim stopalima za šipku ispod kasete, zauze stav mirno i viknu: "MIR-no u kabini!" Njegovih pet vojnika prekinuše sa onim što su radili - sa čitanjem, čišćenjem ili rasklapanjem oružja - i pokušaše da se okrenu tako da im pregradni zid bude pod nogama. Za trenutak kabinu ispuniše lebdeće pisaljke, časopisi, pulsni noževi, protivudarni oklop i rasklopljene energetske puške.
     Otac kapetan De Soja klimnu glavom naredniku i izvrši smotru pet komandosa - tri muškarca, dve žene: svi su bili strašno, strašno mladi. Takođe su bili vitki, mišićavi, savršeno prilagođeni nultoj gravitaciji i očito spremni za borbu. Svi su bili veterani iz bitaka. Svako od njih dovoljno se istakao da bi bio odabran za ovu misiju. De Soja primeti njihovo nestrpljivo iščekivanje borbe i sneveseli se zbog toga.
     Posle nekoliko minuta smotre, upoznavanja i ćaskanja komandanta i komandosa, De Soja pozva Gregorijusa da krene za njim i odbaci se kroz zadnju opnu u prostoriju sa lansirnim cevima. Kada su ostali nasamo, otac kapetan De Soja pruži ruku. "Prokleto mi je drago što vas vidim, naredniče."
     Gregorijus se rukova sa njim i isceri. Četvrtasto, izbrazdano lice i kratka kosa krupnog muškarca bili su isti, a kez mu je bio širok kao što se De Soja sećao. "Prokleto mi je drago što vas vidim, oče kapetane. A otkad to sveštenik poput vas koristi prostote, ser?"
     "Otkad sam unapređen u zapovednika ovog broda, naredniče", reče De Soja. "Kako ste?"
     "Dobro, ser. I više nego dobro."
     "Učestvovali ste u akciji prilikom Upada Svetog Antonija i u sazvežđu Strelca", reče De Soja. "Jeste li bili sa kaplarom Kijem pre nego što je umro?"
     Narednik Gregorijus protrlja bradu. "Ne, ser. Bio sam u sazvežđu Strelca pre dve godine, ali Kija uopšte nisam video. Čuo sam da je njegov transport spržen, ali nisam ga video. Tamo sam imao još nekoliko prijatelja, ser."
     "Žao mi je", reče De Soja. Njih dvojica lebdela su blizu jedne od skladišnih nacela za hiper-k. Otac kapetan zgrabi držač i okrenu se tako da može da pogleda Gregorijusu u oči. "Jeste li dobro prošli kroz ispitivanje, naredniče?"
     Gregorijus slegnu ramenima. "Zadržali su me na Pacemu nekoliko nedelja, ser. Stalno su mi postavljali ista pitanja na različite načine. Činilo se da mi ne veruju u vezi sa onim što se dogodilo na Božjem Gaju - o onoj demonskoj ženi, o Šrajkiću. Na kraju, kao da su se zamorili od zapitkivanja, ražalovali su me na čin kaplara i prekomandovali."
     De Soja uzdahnu. "Žao mi je, naredniče. Ja sam vas preporučio za unapređenje i pohvalu. Sreća da nas obojicu nisu ekskomunicirali, a onda pogubili."
     "Da, ser", reče Gregorijus, pogledavši kroz okno u pokretno zvezdano polje. "Nisu bili zadovoljni nama, to je sigurno." On pogleda De Soju. "A vi, ser? Čuo sam da su vas izbacili iz službe i sa svih dužnosti."
     Otac kapetan De Soja se osmehnu. "Ražalovali su me u rang parohijskog sveštenika."
     "Na nekom prljavom, pustinjskom, bezvodnom svetu, kako sam čuo, ser. Na nekom mestu gde se pišaćka prodaje za deset maraka po boci."
     "Istina", reče De Soja, i dalje sa osmehom. "MadredeDios. To je moj rodni svet."
     "Oh, sranje, ser", reče narednik Gregorijus, stegnuvši ogromne šake zbog neprijatnosti. "Nisam hteo da vređam, ser. Mislim... nisam... ne bih..."
     De Soja dodirnu rame krupnog muškarca. "Niste me uvredili, naredniče. Imate pravo. Pišaćka se prodaje tamo... samo za petnaest maraka po boci, ne za deset."
     "Da, ser", reče Gregorijus, čija je tamna koža još više potamnela od navale krvi u obraze.
     "I naredniče..."
     "Da, ser?"
     "To će biti petnaest zdravomarija i deset očenaša zbog skarednog ispada. Znate, ja sam i dalje vaš ispovednik."
     "Da, ser."
     De Sojin implant zagolica ga istog trena kada se začula zvonjava preko brodskih komunikatora. "Trideset minuta do translacije", reče otac kapetan. "Smestite svoje piliće u komore, naredniče. Ovaj sledeći skok je istinski."
     "Razumem, ser." Narednik se odgurnu prema opni, ali zaustavi se odmah pošto se kružna zenica otvorila. "Oče kapetane?"
     "Da, naredniče."
     "Ovo je samo predosećanje, ser", reče vojnik švajcarske garde, nabravši veđe. "Ali naučio sam da verujem predosećanjima, ser."
     "I ja sam naučio da verujem vašim predosećanjima, naredniče. Šta je u pitanju?"
     "Čuvajte leđa, ser", reče Gregorijus. "Mislim... ništa konkretno, ser. Ali, čuvajte leđa."
     "Razumem", reče otac kapetan De Soja. On sačeka da se Gregorijus vrati u svoju prostoriju i da se opna zatvori pre nego što se odbio prema glavnoj cevi i sopstvenom ležaju za umiranje i komori za vaskrsavanje.

Sistem Pacema bio je zagušen saobraćajem Merkantilusa, ratnih brodova Flote Paksa, raštrkanim staništima poput Torus Merkantilusa, vojnim bazama Paksa i postajama za osluškivanje, grupisanim i teraformiranim asteroidima poput Kaštela Gandolfo, orbitalnim gradovima-konzervama sa niskom rentom za milione željnih da budu blizu središta čovečanstva, ali isuviše siromašnih da plaćaju preterane cene na Pacemu, i najvećom koncentracijom privatnih svemirskih letelica za razdaljine unutar sistema u poznatoj vaseljeni. Tako se dogodilo da je Č. Kenzo Isozaki, vrhovni izvršni funkcioner i predsednik izvršnog veća Pankapitalističke lige nezavisnih katoličkih međuzvezdanih trgovinskih organizacija, kada je poželeo da bude potpuno sam, morao da zakupi privatni brod i da leti trideset dva sata pod visokom gravitacijom do spoljnjeg prstena tame daleko iza Pacemove zvezde.
     Čak i izbor broda bio je problem. Paks Merkantilus održavao je malu flotu skupih funkcionerskih šatlova za sistem, ali Isozaki je morao da pretpostavi da su brodovi, uprkos svim pokušajima da se očiste od prisluškivača, ipak kompromitovani. Za ovaj sastanak pomislio je da preusmeri jedan od Merkantilusovih teretnih brodova koji su prolazili trgovinskim putanjama između orbitalnih grozdova, ali mogao je da očekuje da su njegovi neprijatelji - Vatikan, Sveta Kancelarija, obaveštajna služba Flote Paksa, Opus Dei, takmaci unutar Merkantilusa, bezbroj drugih - prisluškivačima opremili svaki brod u ogromnoj trgovisnkoj floti Merkantilusa.
     Na kraju, Kenzo Isozaki se prerušio, otišao na javne dokove Torusa, kupio drevni asteroidni skakač na licu mesta i naredio svojoj nelegalnoj AI da upravlja tom spravom sve dok ne iziđu iz zone logorskih vatri duž ekliptike. Prilikom izlaska, njegov brod šest puta su prozvale bezbednosne patrole i stanice Paksa, ali skakač je bio registrovan, tamo gde je išao bilo je kamenja - kopanog i prekopanog, svakako, ali to je i dalje bilo legitimno odredište za nekog očajnog kopača - i propušten je dalje bez ličnog ispitivanja.
     Isozaki je sve to smatrao melodramaskim traćenjem svog vrednog vremena. Sastao bi se sa sagovornikom u svojoj kancelariji na Torusu, da se sagovornik sa tim saglasio. Sagovornik se nije saglasio, a Isozaki je morao da prizna da bi na ovaj sastanak otpuzao do Aldebarana.
     Trideset dva sata posle odlaska sa Torusa, skakač je spustio svoje zaštitno polje, iskapio rezervoar za visoku gravitaciju i probudio ga. Brodski kompjuter bio je suviše glup da uradi bilo šta osim da mu da koordinate i očitavanja lokalnog stenja, ali nezakoniti komlog-interfejs sa AI pretražio je čitavo područje ne bi li pronašao brodove - isključenog pogona ili aktivne - i objavio da je ova sfera u svemiru sistema Pacem prazna.
     "Kako će onda da dođe ovamo ako nema broda?" promrmlja Isozaki.
     "Nema drugog načina osim brodom, ser", reče AI. "Osim ako već nije ovde, što se čini malo verovatno, pošto..."
     "Tišina", naredi Kenzo Isozaki. Sedeo je u mraku komandnog mehura skakača koji je zaudarao na maziva i posmatrao asteroid udaljen pola klika. Skakač i stena tumbali su se istom brzinom, tako da mu se činilo da se to okreće poznato zvezdano polje sistema pacem iza prekopanog kamena punog kratera. Osim asteroida, tamo napolju nije bilo ničega izuzev čistog vakuuma, jakog zračenja i hladne tišine.
     Iznenada, začu se kucanje na vratima spoljne vazdušne komore.

8.

     Za vreme odvijanja svih tih pokreta trupa, istovremeno dok su velike armade mat-crnih zvezdanih brodova bušile rupe u vremenskom i prostornom kontimuumu kosmosa, tačno u trenutku kada su Velikog inkvizitora Crkve poslali da se spakuje i ode na Šrajkom ugroženi Mars i dok je vrhovni izvršni funkcioner Paks Merkantilusa putovao na tajni sastanak u dubokom svemiru sa neljudskim posrednikom, ja sam ležao bespomoćan u krevetu sa strahovitim bolom u leđima i trbuhu.
     Bol je zanimljiva stvar koja sve drugo ostavlja po strani. Vrlo je malo stvari u životu - ako ih uopšte ima - koje tako potpuno i strašno vezuju našu pažnju, i vrlo je malo stvari o kojima je dosadnije slušati ili čitati.
     Ovaj bol apsorbovao je sve ostalo. Bio sam zapanjen njegovom neumoljivošću i kontrolom uma. U satima agonije koje sam već istrpeo i koje ću tek istrpeti, pokušao sam da se usredsredim na okruženje, da mislim na druge stvari, da stupim u vezu sa ljudima oko sebe, čak i da se bavim prostim tablicama množenja u mislima, ali bol je prodirao u sve odeljke moje svesti kao topljeni čelik u pukotine naprsle visoke peći.
     U to vreme, bio sam maglovito svestan sledećeg: da se nalazim na svetu koji je moj komlog identifikovao kao Vitus-Grej-Balianus B. i da sam točio vodu na bunaru kada me je bol pokosio; da je neka žena odevena u plavu odoru, sa plavim noktima vidljivim u otvorenim sandalama dok sam ležao i koprcao se u prašini, pozvala druge u plavim odorama i ogrtačima, i da su me ti ljudi odneli u kuću od ćerpiča gde sam nastavio da se borim sa bolom u mekom krevetu; da je u kući bilo nekoliko ljudi - još jedna žena u plavom ogrtaču, sa plavom maramom na glavi, mlađi muškarac u plavoj odori, sa turbanom, najmanje dvoje dece, takođe odevene u plavo; i da ti velikodušni ljudi ne samo da su trpeli moja prostenjana izvinjenja i manje artikulisano cviljenje dok sam se uvijao i odvijao od bola, već su mi neprestano pričali, tapšali me, stavljali mi vlažne obloge na čelo, izuli mi čizme, čarape i prsluk i uopšte nastavili da mi šapuću ohrabrenja mekim dijalektom, dok sam ja pokušavao da zadržim dostojanstvo pred naletom agonije u leđima i stomaku.
     Prošlo je nekoliko sati otkad su me doneli u svoj dom - kroz prozor sam video da plavo nebo bledi u ružičasto veče - kada je žena koja me je pronašla kraj bunara rekla: "Građanine, zatražili smo pomoć od lokalnog sveštenika misionara i on je otišao po lekara u bazu Paksa u Bombasino. Iz nekog razloga, letači Paksa i druge letelice sada su zauzete, tako da sveštenik i lekar... ako lekar uopšte dođe... moraju da putuju pedeset zahvata nizvodno, ali sa nešto sreće, trebalo bi da stignu ovde pre osvita."
     Nisam znao koliko je dug zahvat, niti koliko će im vremena trebati da prevale pedeset, čak ni koliko traje noć na ovom svetu, ali bila je dovoljna pomisao na to da možda postoji kraj mojoj agoniji da mi suze navru u oči. Svejedno, prošaputao sam: "Molim vas, gospođo, bez lekara Paksa."
     Žena mi spusti hladne prste na čelo. "Moramo. Ovde, u Prevodnici Lomond, više nema medicinara. Plašimo se da biste mogli umreti bez medicinske pomoći."
     Zastenjao sam i okrenuo se u stranu. Bol se kotrljao kroz mene kao vrela žica koja mi se provlači kroz preuske kapilare. Shvatio sam da će lekar Paksa smesta shvatiti da sam sa drugog sveta, da će me prijaviti policiji ili vojsci Paksa - ako 'sveštenik misionar' već to nije uradio - i da ću gotovo sasvim sigurno biti ispitivan i zatvoren. Moja misija za Aneu završiće se rano, neuspehom. Kada me je stari pesnik, Martin Silenus, poslao u ovu odiseju pre četiri i po standardne godine, ispio je šampanjac i nazdravio mi - 'Za heroje'. Da je samo znao koliko je ta zdravica bila daleko od stvarnosti. Možda i jeste znao.
     Noć je prošla sa sporošću glečera. Nekoliko puta, dve žene su navraćale da vide kako mi je, a povremeno su i deca, u plavim odorama koje su mogle da budu i spavaćice, virila unutra iz zamračenog hodnika. Tada nisu nosila ništa na glavi i video sam da devojčica ima plavu kosu veoma nalik na Aneinu u vreme našeg prvog susreta, kada je imala skoro punih dvanaest godina, a ja dvadeset osam po standardu. Dečak - mlađi od devojčice koja mu je, pretpostavljao sam, bila sestra - izgledao je izuzetno bledo; glava mu je bila potpuno obrijana. Svaki put kada bi pogledao unutra, stidljivo bi mi mahnuo prstićima. Između naleta bola, slabašno sam mu otpozdravljao, ali svaki put kada bih otvorio oči da ponovo pogledam, dete bi nestalo.
     Osvit je došao i prošao bez lekara. Beznađe me je preplavilo kao plima. Nisam više mogao da se odupirem tom strašnom bolu ni sat. Nagonski sam znao da bi mi ljubazni ljudi iz ovog domaćinstva odavno dali neki sedativ da su ga samo imali. Proveo sam noć pokušavajući da se setim bilo čega što sam poneo sa sobom u kajaku, ali jedini lek u mom spakovanom kompletu bilo je sredstvo za dezinfekciju, kao i nešto aspirina. Znao sam da ovo potonje ne bi ništa moglo protv plime bola.
     Zaključio sam da mogu da izdržim još deset minuta. Skinuli su mi narukvicu komloga i stavili je tamo gde sam mogao da je vidim, na policu od ćerpiča blizu kreveta, ali nisam nameravao da pomoću nje merim noćne sate. Sada sam pokušao da je dohvatim, dok je bol palacao u meni kao usijana žica, i najzad sam uspeo da navučem narukvicu na ručni zglob. Šapnuo sam brodskoj AI koja je u njoj bila uskladištena: "Da li je biomonitor još aktivan?"
     "Da", reče narukvica.
     "Da li umirem?"
     "Životni znaci nisu kritični", reče brod uobičajenim ravnim tonom, "ali čini se da ste u šoku. Krvni pritisak je..." Nastavio je da trtlja tehničke informacije sve dok mu nisam rekao da zaveže.
     "Jesi li ustanovio šta je uzrok tome?" prodahtao sam. Talasi mučnine pratili su bol. Odavno sam ispovraćao sve iz želuca, ali presamićivao sam se od suvog grčenja.
     "Nije neodgovarajuće za napad slepog creva", reče komlog.
     "Slepo crevo..." Čovečanstvo je genetskim inženjeringom odavno bilo lišeno tog beskorisnog viška. "Zar ja imam slepo crevo?" šapnuh narukvici. Sa osvitom čulo se šuštanje odora u tihoj kući, i žene su me nekoliko puta obišle.
     "Negativno", reče komlog. "To bi bilo krajnje neverovatno, osim ako niste genetski izuzetak. Izgledi za to bili bi..."
     "Tišina", prošištah. Dve žene u plavim odorama upadoše unutra sa još jednom ženom, višom, mršavijom, očito rođenom na nekom drugom svetu. Ona je nosila tamni kombinezon sa krstom i grbom Medicinskih trupa Flote Paksa na levom ramenu.
     "Ja sam doktor Molina", reče žena dok je raspakivala mali kofer. "Svi letači iz baze nalaze se na manevrima, a ja sam došla brodićem sa mladićem koji me je pozvao." Ona mi stavi lepljivi dijagnostički flaster na gole grudi, i još jedan na trbuh. "I ne umišljajte da sam došla ovamo samo zbog vas... jedan od letača iz baze srušio se blizu Keroa Tambata, osamdeset klika južno odavde, pa moram da pripazim na povređenu posadu Paksa dok ne dođe letelica za medicinsku evakuaciju. Ništa ozbiljno, samo modrice i jedna slomljena noga. Nisu hteli da izvuku letača iz manevara samo zbog toga." Ona izvadi iz kofera neku spravu veličine dlana i proveri prima li informacije iz flastera. "A ako ste vi jedan od onih članova posade koji su se iskrcali iz broda Merkantilusa u luci pre nekoliko nedelja", nastavi ona, "neka vam ne pada na pamet da me opljačkate zbog lekova ili novca. Putujem sa dva stražara koji su odmah tu, napolju." Ona stavi slušalice. "A sad, šta je sa vama, mladiću?"
     Odmahnuh glavom, stegnuvši zube zbog naleta bola koji mi je u tom trenutku kidao leđa. Kada sam bio u stanju, rekao sam: "Ne znam, doktore... leđa... i mučnina..."
     Prenebregla me je dok je gledala spravicu na dlanu. Najednom se nagnula napred i bocnula mi prstom trbuh s leve strane. "Boli li ovo?"
     Umalo nisam vrisnuo. "Da", rekao sam kada sam bio u stanju da govorim.
     Ona klimnu glavom i okrenu se ženi u plavom koja me je spasla. "Recite svešteniku koji me je pozvao da unese onu veću torbu. Ovaj čovek je potpuno dehidrirao. Moramo da mu postavimo infuziju. Kada to uradimo, daću mu ultramorf."
     Tada sam shvatio ono što sam znao još otkad sam kao dete posmatrao kako mi majka umire od raka - naime, da iza ideologije i ambicije, iza misli i emocija, postoji samo bol. I izbavljenje od njega. Učinio bih tada bilo šta za tu grubu, pričljivu lekarku iz Flote Paksa.
     "Šta je to?" upitah je dok je postavljala bocu i cevčice. "Odakle taj bol?" Držala je staromodni špric sa iglom i punila ga iz male bočice ultramorfa. Da mi je rekla da sam zaražen nekom smrtonosnom bolešću i da ću umreti pre večeri, i dalje bi sve bilo u redu, samo ako bi mi prvo dala tu injekciju sedativa.
     "Kamen u bubregu", reče doktor Molina.
     Mora da se na meni videlo da nisam shvatio, jer je nastavila: "Kamenčić u vašem bubregu... suviše velik da ga izmokrite... verovatno od kalcijuma. Da li ste nedavno imali problema sa mokrenjem?"
     Pomislio sam na početak putovanja i vreme pre toga. Nisam pio dovoljno vode, i povremeni bol i poteškoće pripisivao sam toj činjenici. "Da, ali..."
     "Kamen u bubregu", reče ona dok mi je mazala levi ručni zglob. "Mali boc ovde." Ona mi zavuče iglu infuzije u venu i prilepi je tamo. Ubod igle bio je potpuno izgubljen u kakofoniji bola iz mojih leđa. Za trenutak je petljala oko cevčice infuzije i uglavljivala špric u njen bočni izdanak. "Ovome će trebati oko minut da počne da deluje", reče ona. "Ali trebalo bi da odstrani neprijatnost."
     Neprijatnost. Zatvorio sam oči kako tamo niko ne bi mogao da vidi suze olakšanja. Žena koja me je našla kraj bunara uze mi ruku među svoje dve šake.
     Minut kasnije, bol poče da jenjava. Ništa nikada nije bilo tako dobrodošlo kao njegovo odsustvo. Kao da je neka velika i strašna buka konačno bila utišana toliko da mi omogući da mislim. Ponovo sam postao ja dok je agonija padala do nivoa koje sam upoznao zahvaljujući ranama od noža i slomljenim kostima. Sa ovim sam mogao da iziđem na kraj tako da zadržim dostojanstvo i samosvest. Žena u plavom držala me je za ručni zglob dok je ultramorf polako delovao.
     "Hvala vam", rekoh kroz sasušene, ispucale usne, stisnuvši šaku žene u plavom. "A hvala i vama, doktore Molina", rekoh medicinarki Paksa.
     Doktor Molina se nagnu nad mene i blago me potapša po obrazima. "Neko vreme ćete spavati, ali najpre treba da mi odgovorite na neka pitanja. Nemojte zaspati dok ne završite razgovor sa mnom.
     Omamljeno klimnuh glavom.
     "Kako se zovete?"
     "Rol Endimion." Shvatio sam da ne mogu da je lažem. Mora da je stavila Istinozbor ili neku drugu drogu u infuziju.
     "Odakle ste, Role Endimione?" Držala je dijagnostičku spravicu na dlanu kao da snima.
     "Sa Hiperiona. Sa kontinenta Akvila. Moj klan je..."
     "Kako ste došli u Prevodnicu Čajld Lamond na Vitus-Grej-Balianusu B, Role Endimione? Jeste li vi jedan od onih članova posade koji su se iskrcali prošlog meseca iz teretnog broda Merkantilusa?"
     "Kajakom", čuo sam sebe dok se sve lagano udaljavalo. Ispunila me je velika toplota, gotovo nerazaznatljiva od osećanja olakšanja koje je naviralo u meni. "Doveslao sam nizvodno kajakom", brbljao sam. "Kroz dalekobacač. Ne, ja nisam jedan od članova posade..."
     "Dalekobacač?" čuo sam kako lekarka ponavlja, zbunjenim glasom. "Kako to mislite da ste došli kroz dalekobacač, Role Endimione? Da li to mislite da ste doveslali ispod njega? Samo ste prošli tuda dok ste putovali nizvodno?"
     "Ne", rekoh ja. "Došao sam kroz njega. Sa drugog sveta."
     Lekarka pogleda ženu u plavom, a onda se ponovo okrenu prema meni. "Došli ste kroz dalekobacač sa drugog sveta? Mislite... on je proradio? Prebacio vas ovamo?"
     "Aha."
     "Odakle?" upita lekarka, proveravajući mi puls levom rukom.
     "Sa Stare Zemlje", rekoh ja. "Došao sam sa Zemlje."
     Na trenutak sam lebdeo, blaženo lišen bola, dok je lekarka izlazila u hodnik da porazgovara sa ženama. Čuo sam odlomke razgovora.
     "...očigledno mentalno neuravnotežen", govorio je lekarkin glas. "Nemoguće je da je došao kroz... halucinacije o Staroj Zemlji... verovatno jedan od drogiranih članova posade..."
     "Rado ćemo ga zadržati tu..." govorila je žena u plavoj odori. "Pazićemo na njega dok..."
     "Ovde će ostati sveštenik i jedan od stražara..." reče lekarka. "Kada letač za medicinsku evakuaciju dođe u Keroa Tambat, svratićemo ovamo da ga povedemo prilikom povratka u bazu... sutra ili prekosutra... ne dajte mu da ode... vojna policija će verovatno želeti da..."
     Nošen nadimajućim talasom blaženstva zbog odsustva bola, prestao sam da se borim protiv struje i dozvolio sebi da otplutam nizvodno u raširene ruke morfijuma.

Sanjao sam Anein i moj razgovor koji se zbio nekoliko meseci ranije. Bila je sveža, pustinjska letnja noć i sedeli smo u predvorju njenog skloništa, ispijali šolje čaja i posmatrali kako se pojavljuju zvezde. Razgovarali smo o Paksu, ali za sve negativno što bih ja rekao o njemu, Anea je odgovarala nečim pozitivnim. Na kraju sam se naljutio.
     "Gledaj", rekoh, "govoriš o Paksu kao da nije pokušao da te zarobi i ubije. Kao da te brodovi Paksa nisu gonili preko pola spiralnog kraka i oborili nas na Renesansi Vektor. Da nije bilo onog dalekobacača tamo..."
     "Paks nas nije gonio, pucao na nas niti pokušavao da nas ubije", reče devojka tiho. "Samo neki njegovi elementi. Muškarci i žene koji su slušali naređenja iz Vatikana ili sa neke druge strane."
     "Pa", rekoh ja, i dalje iznerviran i iritiran, "dovoljni su samo elementi Paksa da pucaju na nas i ubiju nas..." Zastadoh na tren. "Kako to misliš - 'iz Vatikana ili sa neke druge strane'? Zar misliš da postoje i drugi koji naređuju? Mislim, osim Vatikana?"
     Anea slegnu ramenima. Bio je to graciozan pokret, ali iritirajući do krajnosti. Jedna od najmanje privlačnih među njenim manje nego privlačnim tinejdžerskim manirima.
     "Postoje li drugi?" zapitah, oštrije nego što sam inače razgovarao sa svojom mladom prijateljicom.
     "Uvek postoje drugi", reče Anea tiho. "Bili su u pravu što su pokušali da me zarobe, Role. Ili da me ubiju."
     U snu, kao i u stvarnosti, spustio sam šolju sa čajem na kameni pod predvorja i zapiljio se u nju. "Hoćeš da kažeš da bi ti... i ja... trebalo da budemo zarobljeni i ubijeni... kao životinje. Da imaju to pravo?"
     "Naravno da ne", reče devojka, prekrstivši ruke na grudima, dok se čaj pušio u svežem noćnom vazduhu. "Govorim da je Paks u pravu - iz sopstvene perspektive - što koristi neuobičajena sredstva da bi pokušao da me zaustavi."
     Zavrteh glavom. "Nisam čuo da si rekla išta tako subverzivno: da bi oni trebalo da pošalju eskadrile zvezdanih brodova za tobom, malena. U stvari, najsubverzivnija jeretička stvar koju sam čuo da si rekla glasi da je ljubav osnovna sila Vaseljene, kao gravitacija ili elektromagnetizam. Ali to je samo..."
     "Sranje?" upita Anea.
     "Dvosmislica", rekoh ja.
     Anea se osmehnu i prođe prstima kroz kratku kosu. "Role, druže moj, nije za njih opasno ono što ja govorim. Već ono što radim. Ono čemu podučavam... dodirom."
     Pogledah je. Gotovo sam zaboravio stvari o Onoj Koja Podučava, utkane u epos Spev njenog Čika Martina Silenusa. Anea je trebalo da bude mesija čije je pojavljivanje stari pesnik prorekao u svojoj dugoj, zbrkanoj poemi pre otprilike dva veka... ili mi je tako rekao. Do sada sam video vrlo malo toga kod devojčice što bi nagovestilo njeno mesijanstvo, osim ako se ne računa putovanje napred kroz Vremensku grobnicu Sfingu i opsesiju Paksa koji želi da je zarobi i ubije... kao i mene, pošto sam ja bio njen čuvar tokom teškog putovanja na Staru Zemlju.
     "Nisam čuo da podučavaš druge ničemu jeretičkom ili opasnom", rekoh ponovo, gotovo mrzovoljno. "Niti sam te video da radiš bilo šta što bi moglo da predstavlja pretnju za Paks." Mahnuh prema noći, pustinji i udaljenim, osvetljenim zgradama Družine Taliesin, i sada - u snu pod dejstvom ultramorfa, koji je bio više sećanje nego san - videh sebe kako ponavljam taj pokret kao da posmatram sve to iz mraka izvan osvetljenog skloništa.
     Anea odmahnu glavom i srknu čaj. "Ti ne vidiš, Role, ali oni vide. Već su me pominjali kao virus. U pravu su... upravo bih to mogla da budem za Crkvu. Virus, poput onog drevnog HIV-soja na Staroj Zemlji ili Crvene smrti koja je prohujala kroz Zabačenost posle Pada... virus koji zauzima svaku ćeliju organizma i reprogramira DNK u tim ćelijama... ili bar inficira dovoljno ćelija da se organizam razboli, prestane da funkcioniše... umre."
     U snu, uzleteo sam iznad Aneinog skloništa od platna i kamena kao noćni soko, zavrtevši se visoko među tuđinskim zvezdama iznad Stare Zemlje, posmatrajući nas - devojku i muškarca - kako sedimo u svetlu fenjera na kerozin u predvorju kao izgubljene duše na izgubljenom svetu. A upravo to smo i bili.