О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Међутим, и они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.

Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана (?!) и трибина није одржана.

Тако је истина у Србији још једанпут поражена.

Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије.

Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова.

Паљење и рушење 156 манастира, цркава на Косову и Метохији, само од 1999. до 18. марта 2004. године. (Све уз благослов КФОР-а). Србе на Косову и Метохији убијају као дивљач, притом нико не одговара, а „демократска” Европа ћути!?!?!

Ђорђе Мартиновић умро је 6. октобра 1999. године као тежак инвалид. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади. Нико од њих није запослен.

Од државе Србије, породица Ђорђа Мартиновића није добила ни 100 грама кафе нити коцку шећера. Пресуда II Општинског Суда у Београду, у његову корист, скривена је од јавности.

Браћо Срби и сестре Српкиње...

Молим Вас да пошаљете слику „Распећа” Ђорђа Мартиновића и пратеће текстове путем интернета свим Србима који живе у свету, да се не заборави.

Сретна обитељ на теферичу... прикладно одевена, хехехехе
Па то су скаути, не?
само, чек мало... униформе су нешто другачије!

Svedočenje Mire Bajramovića, bivšeg pripadnika Merčepove jedinice

Ubio više od 70 Srba

Odgovoran sam za smrt 86, svojom rukom ubio sam 72 čoveka, među njima i devet žena. Nismo pravili razliku, ništa nismo pitali, oni su za nas bili četnici i neprijatelji. Najteže je zapaliti prvu kuću i ubiti prvog čoveka. Posle sve ide po šablonu, ispričao je Bajramović
Glas objavljuje svedočenje Mire Barjamovića, bivšeg pripadnika tzv. Merčepove jedinice, koji je otvoreno svedočio o zločinima koje su on i njegovi ratni drugovi počinili na području Pakaraca, Gospića, Zagreba, Slanog. "Zovem se Miro Bajramović i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom činjenicom naveče zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdesetdvoje ljudi, među njima je bilo i devet žena. Nismo pravili razliku, ništa nismo pitali, oni su za nas bili četnici i neprijatelji. Najteže ti je zapaliti prvu kuću i ubiti prvog čoveka. Posle sve ide po šablonu", ispričao je Bajramović, čije je svedočenje je preneo hrvatski Feral Tribjun.

- Tomislava Merčepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo zajedno ratovali. Prošli smo puno toga zajedno. Naša jedinica se zvala "Jesenje kiše", odnosno, službeno, Prva Zagrebačka specijalna postrojba pri MUP-u. Među hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna ko su "Jesenje kiše". Pre odlaska u Pakračku Poljanu, negde septembra 1991, bili smo u Gospiću. U Gospiću je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas više ne bude. Naša je grupa dole likvidirala između 90 i 110 ljudi jer smo bili prekratko, ni mesec dana. Za Gospić je vredela naredba:"etnički očistiti", ubili smo direktora pošte, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubistva su izvođena metkom u čelo jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovništva je naređeno da se smanji postotak Srba u Gospiću.

U Slano smo išli četiri puta i likvidirano je 13 osoba, svi su bili Srbi. Od njih 13 ja sam ubio osam. Moju grupu su činili Siniša Rimac, Miroslav Briševac, Igor Mikula i mala Gordana, čije prezime nikada nisam upamtio.

Palili zatvorenike

U Pakračku Poljanu stigli smo 6. oktobra 1991. Zatvorenike smo držali u području osnovne škole, a kad ih je bilo više, onda smo ih stavljali i u učionice. Za njih su najgore bile noći, kada smo ih operativno obrađivali, a to je značilo da smo pokušavali pronaći najbolji način da im nanesemo što veću bol kako bi što više priznali. Znate li koji je najbolji način? Palite zatvorenike - plamenom iz boce plina i onda ga polijte sirećtom, a to radite uglavnom po genitalijama i očima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina priključite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne može ubiti, ali stvara neugodan osećaj kod čoveka. Pitaš onda tog priključenog Srbina odakle je, on ti kaže iz Dvora na Uni, a ti onda, okrećući poljski telefon nazoveš Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u anus ugurati petožični kabl, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sedeti. Otvarane su im rane, po kojima je posipana so ili sirće. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali naučiti "Lijepu našu", a to ih je naterao zapovednik zatvora Mijo Jolić koji, kao i Šuljić ima restorane po Hrvatskoj. Kad se setim svih tih mučenja, pitam se kako su se uspeli setiti svega toga. Primera radi, najbolnije je zabiti male eksere pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od čoveka ne ostane ni trag. Pepeo! LJudi su pod takvim mučenjima priznavali sve što su znali i što se od njih tražilo. U početku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napišu sve što znaju, a tražilo se što više imena i lokacija.

Selo slušalo jauke

Tomislav Merčep je bio zapovednik Poljane, a ja sam bio dozapovednik. Merčep je sve znao. On nije lično sudelovao u egzekucijama, ali on je čitao sve što smo mu mi pisali u izveštajima, premda je većina informacija bila usmena. Nekoliko nam je puta rekao: "Noćas očistite sva ta govna". To je značilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi učinio što je naređeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakračkoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plašili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noć slušalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam ništa nisu smeli reći. Svi su znali da bi, ako nešto priupitaju, i sami mogli završiti u zatvoru. Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali srećni jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu da prođu naše straže i oni s tom potvrdom srećni idu kući. Onda sam ih ja čekao snajperom. Umirali su nasmejani.

Mi Srbe nismo delili na vojnike i civile, ako smo našli pušku bilo gde sakrivenu, on je za nas bio četnik. Srbi su u to vreme jako opstajali jer ne kažu badava da kud mi prođemo, trava ne raste. Koliko znam, više od 50 Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u užem Merčepovu krugu - Rimac, Šuljić, Mikula, Hodak, ja...

Relativna je stvar koliko smo dugo držali zatvorenika. To je zavisilo od toga za koje vreme bismo ih uspeli iscrpiti. Većinom smo ih pre ubijanja držali između dva i pet dana. Oni da su i preživeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, služili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puškomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili šesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali jer njegovo nije da broji, nego da kopa.

Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas tridesetak išlo je pedeset metara ispred prvog tenka, i čistili smo i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su išli neki koji su se nazivali merčepovcima i koji su krali i palili kuće. Takvu su bili Marđeralo, RukavinaÖ Merčep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koji nađemo u njihovim kućama moramo predavati u štab, za kupovinu naoružanja.

Ne bih mogao reći da su u Pakračkoj Poljani vršena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je zavisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kućama, a kuću zatim dignuti u vazduh. Nema tela. Bilo je puno takvih kuća, najviše u selu Bujavici.

Ubij Srbinu dete

U to vreme bilo je ovakvo razmišljanje: Ubij Srbinu dete jer on niče na minus dvadeset. U ono vreme uopšte nisam imao osećaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni nečiji očevi, braća, deca... Po mojoj proceni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je prošlo i desetak žena. Osim Marine Nuić, sećam se jedne Nade iz Kusonja, koja je ubačena među nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kući nađen snajper. Osim te starice sve su ostale žene silovane, pa ubijene. To je istina.

И онда се нађе наш клипета да се ЊИМА извињава!!! 

   

Ok... stop sad...
mesate teme...

obratite paznju na ovo:
http://forum.burek.com/index.php/topic,293743.0.html
http://forum.burek.com/index.php/topic,173468.0.html
http://forum.burek.com/index.php/topic,165738.0.html

I zaista ne bi bilo lose da ponekad koristite Pretragu i pogledate sta ima na drugim forumima...

Побили 150 сирочади


Најмонструознији злочин у БиХ извршен је на подручју општине Босански Брод, у мају 1992. године, када су припадници Хрватске војске и паравојних муслиманских снага пресрели четири аутобуса са 218 путника, од којих је било преко 150 дјеце, и побили их на монструзан начин.

Марко Грабовац, предсједник Удружења породица заробљених и несталих лица Босански Брод, истиче да је упознат са злочином који се догодио на подручју ове општине, и то још у вријеме док је БиХ званично била у саставу Југославије.

- Ромска, српска и муслиманска дјеца која су побијена, према мојим сазнањима, била су из домова за незбринуту дјецу с подручја Сребренице, Жепе и околних општина, и путовала су према Западној Европи. Под контролом ХВО, путници из једног аутобуса побијени су у Сијековцу, из два у Дубочцу, поред католичког гробља, а четврти је отишао у Хрватску - тврди Грабовац, те додаје да је, у јуну 2004. године, извршена ексхумација масовне гробнице поред муслиманског гробља у Сијековцу и тада је пронађено 59 тијела.

Он истиче да је седам дјевојчица од по 14 година издвојено из аутобуса и неколико дана силовано од стране припадника ХВО, у кући у Кораћу, а касније убијено. Према ријечима Грабовца, ово је потврдио и један од хрватских официра, који је био стациониран на овом подручју.

- Прије неколико година, у Босански Брод дошао је један Италијан и тражио дјецу која су нестала на овом подручју 1992. године. Тада ми је рекао да је ишао и код Амора Машовића, у Институт за тражење несталих лица БиХ, али није добио одговоре - истакао је Грабовац.

Симо Тушевљак, координатор Тима МУП-а РС за истраживање ратних злочина, истиче да је злочин дефинитивно почињен и да за то постоје докази.

- При ексхумацији, у јуну 2004. године, извађено је 59 тијела, од којих је било 23 дјеце, у доби од двије године до пунољетства. Сва ексхумирана тијела превезена су у Високо, ради даље обдукције и идентификације - навео је Тушевљак.

Он каже да је МУП РС дошао до оперативних сазнања да су, у мају 1992. године, на подручје општине Босански Брод дошла четири аутобуса са 218 путника, од чега је било преко стотину дјеце муслиманске националности, с подручја Сребренице, која су била у транзиту према Западној Европи. Након заустављања на пункту ХВО, они су под неразјашњеним околностима ликвидирани.

- Ениса Ардовић, кантонални тужилац из Зенице, заједно с Комисијом за тражење несталих Федерације БиХ, вршила је ексхумацију у Сијековцу и забранила приступ медијима. Такође, дотични су игнорисали да су побијена и дјеца, што је касније демантовано из Лондона, када је анализом утврђено да су кости припадале дјеци - истакао је Тушевљак.

Према његовим ријечима, и послије три године нема сазнања шта је Тужилаштво Зеничко-тузланског кантона предузело по наведеној ексхумацији и какви су резултати вјештачења.

Душко Томић, генерални секретар Дјечје амбасаде БиХ, каже да нико није пријавио нестанак дјеце на локалитету Босанског Брода те да је шокиран подацима.

- Људи који су до сада прикривали овај злочин јесу монструми, а ја ћу предузети све да их осудимо за звјерски злочин - поручио је Томић.

Ja ne znam zasto vi uopste odgovoarate na postove osobe koja pod plastom "pacifizma" unizava sve ne-muslimanske zrtve... 

3. април 2008 at 20:50

» by инфо-служба покрета in: Вести

Наставља се борба за истину


СА ПРВИМ отмицама Срба на Косову и Метохији, још од пролећа 1998. године, њиховим породицама стизале су вести да су киднаповани и због трговине органима. Али, ни те године, а ни касније док је војска и полиција Србије била у покрајини, нико није чак ни покушао да се отети нађу и прекине ланац организованог криминала, упркос потврди међународних институција безбедности да је Косово и тада, као и данас, било транзит у трговини људима. Утолико је основана сумња да се могло трговати и њиховим виталним органима.
Донедавно, док нису били суочени са истрагом, чији је део обелоданила Дел Понтеова, породице несрећних људи, које су наводиле да имају поуздане изворе о „операционим салама“ у Ђаковици, Липљану, на пример, нико није желео да чује. Да и овај, последњи вапај за истином, не би остао без ођека као и сви претходни, ангажовали су Боривоја Боровића и препустили му да их заступа пред домаћим и међународним судовима.
Пут који предстоји породицама и адвокату је следећи:
- Након што суд за ратне злочине прикупи информације, поднећу кривичну пријаву против одговорних за злочин: како убиства, тако и вађења органа и продају на западу - каже за „Новости“ Боривоје Боровић.
- Породице су већ МУП-у Србије слале податке о непосредним извршиоцима злочина, а на састанку са представницима БИА, добили смо обећања да ће податке које агенција има доставити родбини и пуномоћнику за вођење судског поступка. Дакле, када тужилац за ратне злочине, задужен у том предмету, достави оштећенима књигу Карле дел Понте и податке до којих су дошли током истраге, а после тога из БИА стигну и документи о ранијим истражитељским радњама ја ћу се, у име породица, придружити кривичног гоњењу тужилаштва за ратне злочине. Али, ако не будемо задовољни материјалом до којих је дошло тужилаштво, сами ћемо преузети истрагу.
* Кад кажете „сами“, стиче се утисак да имате разлог да се посебно ангажујете у овом, до сада, најделикатнијем предмету?
- Закључио сам да се српске власти стиде својих жртава, а ово је највећи скандал у историји ратовања и најмонструознији злочин и као такав мора да буде презентиран светској јавности. Родбина покојних и несталих је потпуно изгубила стрпљење, сматрају да се држава врло бојажљиво обраћа међународним институцијама и сигуран сам да званични судски и тужилачки органи, и ако дођу до непосредних доказа, неће се упуштати у процесуирање тог злочина. С друге стране, сматрам да је албански лоби веома моћан и да су многи подаци својевремено „откупљени“. Пропуштена је историјска прилика за утврђивање злочина тзв. албанске стране.
* Међународне подршке до сада није било, али коме мислите да се на душу најпре може ставити досадашње ћутање о злочину, који је наговестила Дел Понтеова?
- Наравно, на првом месту одговорност треба да предузму међународне институције задужене за Косово, али и домаћи државни органи.
* Зашто Хашко тужилаштво одбија да одговори када је вршена истрага о могућој трговини органима и где се налази кућа коју Дел Понтеова помиње као место злочина?
- Очигледно да се они заклањају иза Хашког трибунала у коме је предвиђено да се суди за злочине почињене на просторима бивше СФРЈ. Очигледно је да су Срби са Косова одвођени у Албанију. Реч је о изговору, јер ако су све истраге које су биле предмет хашког тужилаштва биле предмет анализа међународних институција, па чак и медија, онда је јасно да је истрага завршена и да може да буде предмет коментара стручне и друге јавности.

ЋУТАЊЕ У ХАГУ
У ТУЖИЛАШТВУ Хашког трибунала, међу докуметима који су доступни јавности - не постоји ниједан о трговини људским органима на подручју северне Албаније, о којима пише бивши тужилац Карла дел Понте у својој књизи „Лов“, речено је у среду „Новостима“ у Трибуналу.
На питање да ли је наше тужилаштво за ратне злочине тражило додатне информације од хашких колега, портпарол Олга Кавран каже да се сарадња са тужилаштвима у региону „одвија нормално“.
- Они врло добро знају процедуру по којој се упућују захтеви - каже Кавранова.
У тужилаштву још додају да се о истрагама које нису резултирале оптужницом, не говори.(Е. Р.)

ЦРВЕНИ КРСТ
ПОРОДИЦЕ киднапованих и убијених косметских Срба, у потрази за истином, у више наврата обраћале су се и Међународном црвеном крсту, представништву ове организације у Београду.
Вера Драговић, портпарол Међународног црвеног крста, за „Новости“, каже да су у то време у овој организацији радили други људи. - Разумем гнев породица, али Међународни црвени крст нема мандат истраге, већ само захтева приступа затворима. Тај захтев је упућиван Албанији, али тамошњи надлежни органи одговорили су „да немају сазнања да таквих затвора и српских заточеника има на подручју њихове државе“.

СПРЕЧИЛИ
ИНТЕРПОЛ, као и Међународна организација полиције од 1997. године, па надаље, истраживала је организовани криминал на Косову. Овом истрагом обухваћена је, између осталог, и трговина људским органима, али како је почела, тако је и заустављена. Марко Ницовић, за „Новости“ каже:
- Велики притисак Америке и албанских лобиста био је да се овај сегмент истраге не обави. Било је то предвечерје НАТО бомбардовања, и почетак остварења пројекта „независног Косова“.

Zaista je neverovatno da niko u Srbiji ne postavlja pitanje, sta je sa otetim Srbima?!   
Koja bi se drzava ili narod tako postavio prema svojim sunarodnicima?!
Iluzorno  je ocekivati, iako nada ne umire nikada...da je neko od njih ziv
Ali zar ti ljudi i njihove porodice ne zasluzuju da se sazna istina i da se..........

СВУДА РАНЕ

СМРТ дечака Слободана Стојановића показала је колико се мрзело све српско. Када је имао само 12 година, његово тело је пронађено без одеће. Око појаса је имао обавијен само тегет раднички мантил са ознаком "Приморје".

 


- Велика је вероватноћа да је смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга - вели наш саговорник. - Константовали смо и рану на левој половини чела, улазни отвор, прострелине нанете пројектилом из непосредне близине. Имао је и ране на телу, трбуху, секотине...

За ове "подвиге" Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села.
Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.



ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ

СЛОБОДАН Стојановић је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га је убила месна Албанка Елфете Весели која је припадала формацијама Насера Орића, она никада није одговарала.

Видећи да не иде на добро, Слободан је са родитељима у четвртак, 4. јуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Џенарике на обали Дрине.Тек што су стигли, рекао је оцу:"Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера."

Био је то последњи пут да су га родитељи видели живог.


ЗВОРНИК
У СВИМ правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су најстрашније злостаљвани и убијани муслимани. Посебно се издвајају дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економија...
Ни у једном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.



Рат вредности:
Дечак и његова куца
Пише: Жељко Вуковић, 5. новембар 2005

ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.
У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи
још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе...
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско...
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож...
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан... Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи... Расекотине по глави... Ноге поломљене...
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну...
Његово име је Слободан Стојановић...
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот... Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу...
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане - “влашће”.
Његово име је Слободан Стојановић...
Име за оно најбоље у људској души и срцу.
__________

Мајчино срце више није могло

 


Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца

На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело - одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса

На вечно почивалиште - у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година - и њега, и његове родитеље.
- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи - каже њен супруг Илија.

ДИЛЕМА
ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?
- Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. - Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.
Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.

Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:
- Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.

УБИЦА
ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ

- На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу - каже Илија.
- Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.

- Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила - кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.


Vecna mu slava!